Jump to content

Препоручена порука

Oni koji se bore biće spašeni

 

Treba razumeti da ispovest nije samo razgovor sa sveštenikom, već naše obraćanje Bogu. U skaladu s tim, ispovest treba smatrati ne kao priliku da dobijemo savet i utehu od mudrog i ljubaznog sveštenika, već kao nešto mnogo veće i uzvišenije. Sveti Oci kažu:“Bog spašava, ali ne i bez našeg učešća.“ Sveta tajna Pokajanja može biti izvedena na različite načine,a u zavisnosti od životnih okolnosti. Osoba koja se kaje i ispoveda svoje grehe, to čini ispred sveštenika, koji koristi Epitrahilj i Molitvenik. Takođe, osoba se može ispovediti i izvan crkve,bez i jednog od navedenih obeležja, kao što je bila praksa u vreme progona hrišćana. Jedino neophodno da ispovest stupi na snagu jeste želja osobe da se pokaje i ispovedi sve svoje učinjene grehe.

Međutim, može se dogoditi da osoba ne nađe u svojoj duši olakšanje čak i onda kada su svi uslovi ispovesti zadovoljeni, tj. čak i onda kada se dobio oproštaj od sveštenika koji je koristio Epitrahilj, Molitvenik, Krst i Jevanđelje. Sve molitve bile su izrečene, grešnikova glava bila je pokrivena Epitrahiljem i otpuštanje grehova bilo je zagarantovano. Šta je onda razlog tome?
Kao što smo rekli, Pokajanje je jedna od najvećih tajni. Sve u njoj može biti okarakterisano kao ne iskazano, neobjašnjivo, neopisivo. Koliko je izvan našeg razuma da opišemo kako je Bog stvorio svet jednom Rečju, toliko je nemoguće objasniti kako Bog izova „obnavlja“ čoveka. Uobičajen način ispovesti, na koji se ljudi najlakše odlučuju jeste ispovest tipa pitanje-odgovor. Mnogi kao dodatno sredstvo koriste priručnik „Kako ispovediti svoje grehe“. Pokajnik dolazi kod ispovednika, nabroji sve svoje grehe, i dobije razrešenje tj. oproštaj svojih grehova.

Neophodno je da ispovest postane jedna ustaljena, duhovna potreba u životu svakog vernika.Dolazi post. Osoba dolazi u crkvu da svoje grehe ispovdi i da primi Sveto Prićešče...Post prolazi i osoba nastavlja sa svojim ustaljenim načinom života do sledećeg posta, ispovesti i prićešča. Nažalost, večina ljudi shvata ovu Svetu Tajnu kao povremenu versku radnju, kojoj pristupaju samo onda kada su u potrebi. I umesto da to bude jedan dug, neprekidan put ka Bogu, Sveta Tajna Pokajanja postaje jedna nepotpuna i uzgredna verska radnja. Ako ne naučimo da svoj život gradimo u jednom neprekidnom pokajanju, naša ispovest će uvek biti takva.
Život u pokajanju i Sveta tajna Pokajanja su jedno, ne mogu biti odvojeni. Kada i kako se ova tajna obavlja? Kada naša ispovest postaje pokretačka snaga? Za čoveka koji živi u stalnom pokajanju, svaka ispovest je nova i drugačija od predhodne. Svaka ispovest zahteva novu, samostalnu borbu osobe koja se kaje. Ne možemo se osloniti samo na Božju pomoć.Potrebna je i ljudska borba protiv greha.

Mi znamo da je Bog sveznajući.Bogu je znan život svakog pojedinca, još pre no što se ovaj rodio. Ništa nije skriveno od Boga. On zna svačije srce. S druge strane, čovek je obdaren od Boga slobodnom voljom, i Bog tu slobodu nikada ne oduzima čoveku. Čovek je odgovoran za sebe. Ista ideja data nam je ovaploćenjem Boga. On je rođen kao beba. Njegova Majka povijala je njegove ruke i noge u povoje. Bog je došao na ovaj svet ograničen u svojim akcijama. Mogao bih reći“ nije imao slobodu.“ Međutim, to nisu pravilno upotrebljene reči, jer se suprotstavljaju Njegovoj svetoj prirodi. Ipak, ove reči mogao bih ponovo iskoristiti kada vidimo Hrista u Pilatovoj tamnici vezanih nogu i ruku. Bio je zararobljen, bez slobode.

Znamo da Bog poseduje apsolutnu slobodu. Kada je Petar pokušao da ga zaštiti od vojnika u Getsimanskom vrtu, Gospod mu je rekao sledeće: „...ili misliš da ne mogu sada umoliti Oca svoga da mi pošalje više od 12 legiona andjela?“(Matej 26:53).On je bio slobodan da se brani, ali umesto toga on bira drugačije da bi ljudska sloboda trijumfovala. Posle svega rečenog, bez obzira što je svaki čovek predodređen za spasenje, ne znači da će svako od nas biti spašen. Mi treba da ispunimo ono što je Bog provibitno predodredo za nas, a to je da budemo usinovljeni preko Gospoda našeg Isusa Hrista. Mi treba da prihvatimo Njegovo usinovljenje. Ali to može biti dostignuto samo kod onih koji ispravno koriste svoju slobodnu volju, i koji žele da budu usinovljeni. Ponašanjem, koje je suprotno od navedenog, mi odbijamo sopstveno spasenje.

Sveštenik Aleksej Uminski

 

http://kandilovere.blogspot.com/2011/06/oni-koji-se-bore-bice-spaseni.html

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 3 months later...

 Дмитриј Семјаник


 


„Психолошки проблеми као препреке на путу у духовном животу и њихово превазилажење“


 


Страст осуђинвања често примећујемо и код црквених људи. То су озлоглашене баке које сикћу на оне што се не понашају "по правилима". То су различити црквени "активисти", који јаросно критикују на блоговима и форумима друге црквене активисте и просто познате црквене делатеље. То су такозвани фанатици који оваплоћавају своје непријатељство према човечанству у томе што налазе себи много непријатеља међу атеистима или представницима других религија. Уопште говерећи то су тешки људи, конфликтни, недружељубиви, провокатори.


 


Ако водимо активан духовни живот онда многи од нас откривају ту страст и у себи самима. Нама се много тога не свиђа код многих људи. Ми не успевамо да стекнемо ту саму дружељубивост. И видимо да нам недостаје љубави. Ми свакојако укоревамо себе за тај недостатак љубави, но, без обзира на активан и правилан духовни живот, процес борбе са осуђивањем слабо се помера, ако се уопште и помера.


 


У науци борбе са страшћу осуђивања, која је разрађена унутар Цркве постоје такви моменти који су познати не многима. Аутор ове брошуре је од детињства много страдао од те страсти и без обзира што је био упознат са делима скоро свих познатијих у народу светих отаца, моја борба је практично била безуспешна. Да, како и уче свети оци старао сам се да се молим за те кога сам осуђивао, но молећи се "Господе, помилуј га!" јасно сам осећао како покварена страст придаје мојој молитви савршено нежељени, нездрави подтекст: "Господе, прости ту заблуделу душу!", "Господе, опрости том ниткову! Погледај само шта ради!"


 


Како знамо, молитва треба да је управљена строго протива те страсти, са којом се ми боримо. Нпр. када се Боримо са унинијем, молитва "Слава Богу за све!" је управљена управо против унинија и ропота и зато делује беспрекорно. Но, што се тиче осуђивања, молитва "Господе помилуј га!" како сам је ја творио била је практично бескорисна, зато што сам лако успевао да је сјединим са осуђивањем истог човека.


 


Тако сам се ја мучио док ми истакнути свештеник, протојереј Николај Крачетов, није подсказао какву молитву ми је потребно користити против те страсти: "Господе, благослови га!". И ту се ствар са борбом против осуђивања померила с места, зато што ту молитву демони нису могли са сједине са осуђивањем човека. Јер ту не говоримо ништа о претпостављеној кривици човека пред Богом коју му је потребно опраштати, него само призивамо на човека Божији благослов, а нашироко је прихваћено да се благослов даје за добра дела, а не за зла.


 


Често препоручују да се против осуђивања користи молитва: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, уразуми, спаси и сачувај слугу твога (име) и његовим светим молитвама помилуј и мене грешног!". Да, та молитва је такође несместива са осуђивањем. Нажалост,  међу људима који нас окружују, нема тако много молитвеника.


 


Без обзира на успешан опит боре са осуђивањем помоћу молитве "Господе, благослови га!" и напомињања себи својих грехова, сматрам да та знања из области психологије, која хоћу да поделим са вама, могу да учине ту борбу још успешнијом, благодарећи дубљем разумевању тог механизма, који учествује у формирању наше страсти осуђивања.


 


У психологији постоји такав појам "прихватање". Једноставније говорећи, то значи да човек прихвата нешто без негатива, без икаквих лоших осећања. Наше неприхватање других људи је веома слично као осуђивање. Ми по неким својим унутарњим разлозима не прихватамо човека, а неприхватање тражи неко оправдање, и нама је лакше објаснити своју злобу не нашим унутарњим разлозима него је увек нешто друго лоше?. Тј. то што видимо у другом човеку, а што нам беси врло радо помажу да приметимо. Зато ако преодолимо неприхватање тада ћемо у многим случајевима, а може бити и у свима преодолети и осуђивање.


 


У појмовима психологије механизам недовољног прихватања људи може се описати у две тврдње.


 


Прво: наше неприхватање других људи је у основи условљено нашим неприхватањем себе.


 


Друго: наше неприхватање себе самих је условљено тиме што у детињству нисмо били довољно прихваћени од родитеља, нити примили довољно љубави.


 


Недовољно прихватање других људи и његови узроци


 


Пре свега то адресирам оним фанатицима, који уместо да воде борбу против ђавола, ратују против људи, напомињем: наше прихватање других људи не означава наше одобрење њихових порока. Свети оци су рекли: "Мрзи грех, воли грешника". Значи, прихватање свих људи, чак и најгрешнијих, чак и оних који мрзе нашу Православну Цркву, никако не противречи учењу Православне Цркве.


 


Узајамна веза између прихватања себе и других људи је веома лако увидети и у свакодневном животу. Када човек, који је обично незадовољан собом, ради неко добро дело и на неко време изгледа себи као "добар", достојан да жви, достојан добра, он се тада и према другим људима, у те минуте или часове, односи боље. Он их мање осуђује, чешће примећује код њих нешто добро, спремнији је за комуникацију, чак се и чуди: баш ме је кренуло, какве добре људе данас срећем. А на самом делу, као и свагда, ствар је у њему самом: он се мало приближио к нормалном, здравом стању човека.


 


Знајући да ће многи  људи да читају ту брошуру критички, очекујући од свега што је везано с психологијом подвалу, урадићемо још једно појашњење. Света Црква нас учи да су се крајности од ђавола, а да нас к Богу најбоље приближава умереност, златна средина. Дакле, сматрати себе делимично добрим, достојним животам тј. прихватати себе – то и јесте сама златна средина. То не значи сматрати себе бољим од других људи или безгрешним, уопште не. У даном су случају две крајности – то је сматрати себе горим од свих, недостојним чивота, и сматрати себе бољим од свих.


 


Црква нас учи да се свим средствима за духобну борбу користимо разумно, с расуђивањем. Тако и тврдњу "ја сам гори од свих", свети оци предлажу нам, не као основну молитву, него као лекарство у случајевима када се преузносимо. А када смо у унинију (очајању), напротив, ми треба да се сетимо наших добрих дела и својих каквих било успеха у духовном животу. Тј. пракса духовног живота је направљена на враћање к златној средини (у том реду и у односу према себи), од које нас покушавају да удаље демони.


 


Зато горе приведена севтоотачка мудрост "Мрзи грех, воли грешника" – то није само формула нашег здравог односа према другим људима, но и нашег односа према самом себи. По којим основама ми себе искључујемо из тог правила? Видите, ми смо заједно с вама црквени људи, а не људи телевизора и у нашем схватању "воли" на значи "имај страст према човеку, размази га, уздижи га над другим људима", него значи "жели му добра и спасења и жртвуј ради њега свеј егоизам, своје страсти".


 


Људима, који тај чланак читају не ради исцелења, него из других мотива, појаснићу. Ако ви никада нисте осећали неприхватање себе (непријатност према себи), вама је, вероватно, тешко представити с каквом силом човек може да мрзи себе. Мени је та страст позната и из сопственог духовног  живота, и из опита у раду са стотинама  самоубица на сајту www.pobedish.ru. Страст мржње према себи – је тако погубна, подстрекивана демонима страсти, исто као и мржња према другим људима. А могуће је да је чак и гора, зато што она води к самоубиству, а самоубиство је у православљу чак тежи грех него убиство другог човека. И зато је човеку који страда од те страсти крајње неопходно да пронађе у православљу не поводе да мрзи себе (кроз неправилно схваћену фразу "ко не омрзне на душу своју…" и др.) него поводе да увиди себе једним од људи. Тј. једним од тих грешника, које смо ми дужни да волимо, а да мрзимо њихове грехе. Здрава љубав према себи, љубав као жељење добра и спасења, даје човеку снаге да се бори са страстима, почевши од унинија и завршавајући са телесним страстима. Док на плодној земљи мржње према себи све страсти бујно цветају у разним бојама.


 


Неприхватање себе удаљује човека од златне средине одмах у обе стрне. У таквог човека комплекси непуноцености често рађају преузношење као покушај испунути своју непуноћу (празнину). Комплекси таквог човека се потхрањују тиме што неприхватајући, осуђујући људе, он има веће тешкоће у општењу (понекад и до социофобије), одатле неуспеси у дружењу, љубави и каријери. А осећај превасходства над другим људима може да се потхрањује каквим то талентом, који је човек у себи открио, но често чак ни то није потребно – сами комплекси потхрањују преузношење. Ако постоји талент, том таленту човек придаје превелик значај; у дубини душе, наравно, знајући да је у главном тј. – у љубави – он остао покраден и дубоко несрећан. Он је несрећан и од тога што осећа рањивост свог преузношења.


 


Све то ми говоримо ради тога да би доказали, да је правилно схваћено прихватање себе – безусловно добро и потпуно сагласно са учењем Цркве.


 


Недовољно прихватање себе и који су узроци тога


 


Узрок недовољног прихватања човеком себе самог се састоји у томе што он није примио у детињству безусловно прихватање од родитеља.


 


По тврдњи психолога, у самом раном детињасву мама представља цео свет детета. Тек после он осећа себе као самосталниу личност, но свеједно родитељи су за њега – важнији, него сав остали свет.


 


Шта то значи непотпуно прихватање детета од стране родитеља?  У наједноставнијем случају – то је када родитељи не умеју да разделе дете од његових грешака и за његове поступке лишавају га своје љубави. Тј. како видимо, происходи нарушавање тог самог принципа "Мрзи грех, воли грешника" у односу према свом детету.


 


Но, на самом делу спектар синонима тог непотпуног прихватања је далеко шири. Када у породици одсуствује рођени отац или мајка, чак и ако родитељ који остане има здраву и прихватајућу љубав према свом детету, одсуство једног од родитеља оставља у детета рану неприхватања. Могуће је да дете прихвати одлазак (у том реду и из живота) једног од родитеља као своју кривицу (он ме није прихватио и зато је отишао), могуће да то буде неки други механизам, то није тако важно. Важан је разултат.


 


Бивају и још суптилнији случајеви. Оба родитеља су физички на месту, но понашање детета се одједном нагло погоршава. Он престаје да слуша или почиње да лаже, да изостаје из школе. Шта је узрок? Одједном се пројаснило да је узрок у томе што је отац почео да вара жену. При том ни мама ни дете ништа нису знали. Но, како се види, грехом оца била је нарушена осетљива спрега љубави у породици, и то се одразило на дете.


 


Зато можемо рећи да дете одраста прихватајући себе, ако у породици има и оца и мајку, и при том они воле једно друго и имају здраву, прихватајућу љубав према детету. Што је већа удаљеност од тог идеала – то је у детета мањи степен прихватања самог себе. И то неприхватање човек износи у каснију доб, потом сусрећући се с огромним тешкоћама у личном животу и на послу, и у духовном животу (ако га води) а да, по правилу, не разуме узрок проблема.


 


Разрешење проблема неприхватања


 


По потпуно прихваћеном, на логичком нивоу, принципу "од чега си се разболио, тиме се и лечи", психологија види разрешење проблема неприхватања себе у поправљању односа с родитељима. Ми ћемо овде да размотримо ситуацију када су родитељи живи.


 


Познато је да се у учењу цркве заповест о поштовању родитеља не приводи просто као заповест, већ је свезана и са обећањем дугог живота и другим добрима. Зато, поред доле приведених психолошких метода, побољшање својих односа с родитељима, потребно је делати то чему нас учи Црква: пре свега много се молити за њих, а такође и изражавати према њима своје поштовање. Тј. бринути се о њима, старати се да их не огорчимо, да слушамо њихове савете. Чак и када смо дужни да им у нечему откажемо, имајући у виду разрушавајуће последице њигових требовања, ми при том не би требали да се љутимо, схватајући безмерну величину свог дуга према њима и њихову слабост и дужни смо да то радимо у таквој форми да наш отказ они не би схватили као нељубав. Тј. наша љубав према родитељима је такође дужна да буде прихватајућа.


 


Но, вратимо се томе шта предлаже психологија.


 


Прво. Пре свега потребно је схватити разлоге због којих су нас родитељи оштетили у томе што је тако важно за наше благостање (успрех). Ми често имамо веома велике "рачуне" према нашим родитељима и нама је крајње тешко опростити их.


 


Дакле, одговор на то питање, којег би требало да се придржавамо, је такав: не зато, што су они лоши, него је њима лоше.


 


Наши родитељи нису сами себе родили, они су такође своје проблеме изнели из своје родитељске породице. Да, мама је – тиран, но не зато што нас силно (не)воли, него зато што осећа страх. Но, тај страх је – њено страдање, који је кажњава кроз цео живот, више него све наше грубе речи, које ми у нашим срцима можемо да произнесемо (упутимо) на њену адресу. Да, отац је напустио породицу, но не зато што је преиспуњен љубављу, него по некој својој слабости, зато што није успео да буде срећан у својој породици. А ако је отац алкохоличар, онда и не треба дуго размишљати да би схватили да је он  и сам несрећан.


 


Увидети у човеку не злонамерност, него слабост, не непријатеља, него страдајушћег друга, оделити грех од човека (а сваки грех, као што знамо носи у себи и казну) – то заправо и јесте тај однос, којег нама, који болујемо од страсти осуђивања, недостаје у комуникацији с људима. И, ако ми не победимо ту страст у односу са својим родитељима, како ћемо успети да је победимо у односу са другим људима?


 


Друго. Из зависничке и страдајуће позиције, у односу према родитељима, нама је неопходно стати у активну позицију, у ону која даје. Психолози то називају «усиновити родитеље».


 


Заиста, људи који не умеју да воле своје родитеље – то су људи који болују од страсти. А човек који болује од страсти, је сличан детету. Каприциозно дете, који постојано захтева то што му је штетно, и пада у растројство, и прави лудорије ако не добије тражено. Зато је позиција родитеља према таквом човеку најразумнија.


 


Како се достојан родитељ односи према свом детету? Трпељиво, одговорно, са том истом прихватајућом љубављу. Ето шта смо ми сада дужни да захтевамо од себе. Ми смо дужни да свучемо са себе памперс требовања и пасивног очекивања од родитеља, да су тобоже они дужни да ураде све како треба, а ако не ураде, сва је одговорност на њима: ја сам се унередио – твоја кривица. Ми смо сада одрасли људи и, ако желимо да се померамо ка духовном савршенству, ка љубави, и нећу се плашити да кажем, кa срећи у овом животу, центар одговорности у тим односима смо дужни да преместимо са родитеља на себе.


 


Наравно, правила игре остају као пре: родитељи – главни, ми њихова деца. Но, познато је, сила и правда су на страни онога ко је бољи и трпељивији. Зато, видећи страдања наших родитеља, „ми јаки, дужни смо немоћи слабих носити а не себи угађати“ (Рим. 15, 1).


 


Савршено је непотребно чекати до тог тренутка, када ћемо бити на расцвету наших снага и материјалног благостања, а родитељи буду стари, болни и материјално зависни од нас. Као прво, тај тренутак могуће је и не дочекати: родитељи могу да оду из живота пре. Као друго, пролази наш живот и пролази сасвим не тако квалитетно како би се нама хтело. Ако смо ми у Цркви, ми смо већ силни, зато што је с нама Бог, а то значи да смо дужни старати се да љубимо, а не да требујемо љубав.


 


То је принцип. Како га изразити на конкретном делу, зависи од те конкретне ситуације која се код вас с родитељима сложила. Постарајте се да се према њима односите тако, како бисте ви хтели да се и они односе превма вама. Вама недостаје њихове пажње и разумевања? Старајте се да их саслушате и да се интересујете оним из чега се састоји њихов живот. Они се према вама односе сухо и жестоко? А ви се тихо, мало по мало учите да се са њима обраћате ласкаво. Они се понашају деспотски? А ви не ограничавајте њихову слободу.


 


Треће. У ходу рада над свим тим, однос родитеља према нама ће се изменити. Можда не кроз месец-два, него кроз годину-две, у сваком случају измениће се. И свеједно, то не треба да буде циљ нашег труда, него промена нашег сопственог односа према родитељима. Тражићемо своју љубав преме родитељима, а не њихову љубав према нама. То је главно, а остало ће се додати.


 


Пошто је та тема изузетно важна, хајде да још једном поговоримо о тој методици, речима психолога Александра Колмановског, једног до оних који су је разрадили, из интервјуа који је он дао нашем сајту www.pobedish.ru : "Логика је таква: неувереност у себе, бојазан одговорности, бојазан да ће ме осудити, да ће викати на мене, да ће ме исмејавати – она се протеже код нас из детињства, као и било која опаска. Животно искуство које је у детињству формирало код нас ту опрезност, је у ствари, један веома тужни неспоразум. Када су родитељи на дете викали дете је, нормално, сматрало да су тако устројени односи у животу. Ако сам закаснио, ако сам нешто разбио, слагао, добио двојку – наравно, мене ће да грде. Како је и могуће другачије?


 


Могуће је! То је лако схватити, претпоставите себи, шта би било да су наши родитељи у том тренутку – при том истом нашем поступку, при тој нашој двојци, при тој разбијеној чаши, – просто били у далеко бољем расположењу, они би очигледно, на исти тај поступак реаговали далеко добродушније, трпељивије.


 


И даље – како би рекла математика – доведи ту мисао до крајњих граница и добићеш такву слику: Да су родитељи били у сасвим добром стању – они би на то реаговали са максималним разумевањем.


 


Показало се, значи, да су сав родитељски негатив, све родитељске придике, критичност, од којих смо ми у детињству страдали, биле пројављивање само њиховог стања, а не наше кривице, не њиховог односа према нама, не тога, како су уопште устројени однеси међу људима.


 


Па ако то истински ставимо себи у главу, ако то истински схватимо у вези са својим родитељима, произлази шта – да је њима било лоше, а не да су они лоши, – тада се самоприхватање силно повећава. Наша психа престаје да родитељски негатив узима на свој сопствени рачун.


 


Истински то схватити о својим родитељима – значи практиковати то схватање својим делима, а не само мислено. Потребно је понашати се према њима онако како се ми понашамо према људима чији нам је дискомфорт очигледан, којима је видљиво лоше, којима је то "на челу написано". А како се ми понашамо према тим људима? Ми почињемо да их подржавамо, тешимо, бринемо се о њима, помажемо им. Сав тај комплекс мера треба да се управи на родитеље. То се у психологији назива «усиновити родитеље». Ако се са тим будемо занимали довољно дуго, није потребно градити никакве илузије – самоприхватање ће се силно повисити.


 


Наш однос према себи је непосредно повезан с нашим односом према другима. Зато прихватање себе, прихватање својих родитеља, прихватање других људи иде руку под руку. И с побољшањем самоприхватања, ми престајемо да осуђујемо друге људе, нама постаје далеко лакше волети их".


 


© Duhovnik.ru


 


http://www.duhovnik.ru/main/psihologicheskie_problemy?id=257


 


 


[1] Преодолети – савладати или избавити се.


 


 


 


Познај себе

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 6 months later...

ДОБРОТОЉУБЉЕ


ПРЕПОДОБНИ ЈОВАН ЛЕСТВИЧНИК

 

III

O ВРЛИНАМА И СТРАСТИМА И O БОРБИ СА СТРАСТИМА УОПШТЕНО

 

1. Расуђивање је тачно схватање Божанске воље у сваком тренутку, месту и ствари, схватање које се налази само у људима чиста срца.

 

2. Ко је побожно свргнуо прве три страсти [сујету, среброљубље и стомакоугађање], свргнуо је уједно и осталих пет [блуд, гнев, тугу, униније и гордост], а ко и не хаје за њих, ниједну другу страст неће победити.

 

3. Све демонске борбе у нама настају на основу три главна узрока: било из нашег нехата, или из наше гордости, или из зависти демона.

 

4. У свим случајевима треба да се руководимо својом савешћу по Богу, да бисмо, дознавши одакле ветар дува, на одговарајући начин и једра развили.

 

5. У свим нашим подвизима по Богу, демони нам копају три јаме: прво, боре се да спрече извршење нашег доброг дела; друго, кад при првом покушају претрпе пораз, старају се да бар оно што се чини не буде учињсно по Богу; па када, лопови, и ту промаше, тихо нам се прикраду и хвале нас у души нашој као људе који у свему живе по Божијој вољи. Првоме је непријатељ брига и размишљање о смрти; другоме - послушност и самониподаштавање; трећем - непрестано прекоревање самога себе. То је труд пред нама, док не уђе у светилиште наше (Пс.72,15-16) огањ Божији: тада већ неће бити у нама насиља укорењених навика. Јер Бог наш јеогањ који спаљује (ПонЗак.4,24; Јев.12,29) сваку распаљеност и похоту, сваку лошу навику и окорелост, без обзира да ли се ради о нечем унутрашњем или спољашњем, видљивом или невидљивом.

 

6. Кад они победе душу, и светлост ума помраче, у нама, јаднима, нема више ни трезвоумља, ни расуђивања, ни сазнања, ни обзира, већ само остаје тупост, неосетљивост, нерасудљивост, заслепљеност.

 

7. Крађа је неосетно заробљавање душе. Убиство душе јесте усмрћење словесног ума палог у непристојна дела. Погубљење душе јесте очајање после извршеног безакоња.

 

8. Нека се охрабре страсници који су стекли смирење. Јер, ако су и у сваку клопку упали и у све мреже се заплитали, и сваку болест одболовали, по своме оздрављењу су за све људе постали звезде, лекари, светила, крманоши, учећи их својствима и изгледу сваке болести, и спасавајући својим искуством оне који се налазе пред падом.

 

9. Најбоља азбука за све је следећа: послушност, пост, кострет, пепео, сузе, исповедање, ћутање, смирење, бдење, храброст, мраз, рад, мука, понижења, скрушеност, непамћење зла, братољубље, благост, проста и нељубопитљива вера, немарење за свет, немрзећа мржња према родитељима, беспристрашће, простодушност са безазленошћу, добровољна скромност.

 

10. Домет и плод напредних је: одсуство таштине, безгневље, нада, безмолвије, расуђивање, трајно сећање на Божији Суд, милосрђе, гостољубље, умерено поучавање, бестрасна молитва, несреброљубље.

 

11. Крајња граница, правило и закон за духове и тела, који још у плоти достижу савршенство јесте: незаробљено срце, савршена љубав, извор смиреноумља, усхићење ума, усељење Христа, неукрадљивост светлости и молитве, изобиље озарења Божијег, чежња за смрћу, мржња према животу, бежање од тела, заступник света, принудитељ Бога, саслужитељ анђела, бездан знања, дом тајни, чувар неизрецивих откривења, спасилац људи, бог демона, господар страсти, владар тела, управитељ природе, туђин греху, дом бестрашћа, подражавалац Господа уз помоћ самог Господа.

 

12. Сав духован по својој суштини, ум поседује и особито духовно чуло. Таква природа људског ума сваког човека нагони да трага за тим чулом у себи, без обзира да ли га већ има или не. Јер, када се то духовно чуло покаже у нама, престаје уобичајено дејство телесних чула. И то је управо оно што један мудрац, познавајући ствар, рече: "И наћи ћеш Божанско чуло".

 

13. У погледу делатности и речи, мисли и доживљаја душе, монашки живот треба да тече у осећању срца. Иначе, он није монашки, да и не говорим - анђеоски!

 

14. Извесни људи су, не знам због чега (јер нисам научио да радознало истражујем својом главом оно што је Божији дар), тако рећи по природи склони уздржању, или безмолвију, или чистоти, или скромности, или кротости или умилењу. А код других људи се скоро сама природа противи овим врлинама, те силом приморавају себе да их чине. Иако са времена на време доживе пораз, ја их, као људе који своју сопствену природу присиљавају на добро, ипак више похваљујем него прве.

 

15. Монасима су светлост анђели, а светлост свима људима - монашки живот. Због тога, нека се монаси подвизавају да у свему пружају добар пример, не дајући ни најмање повода за саблазан (уп. 2.Кор.6,3), како у ономе што раде, тако и у ономе што говоре.

 

16. Уз помоћ Свете Тројице, наоружајмо се за борбу против три страсти - трима врлинама. Иначе ћемо навући на себе велике муке.

 

17. Ако Бог васкрсне у нама кроз дела наша, ишчезнуће непријатељи Његови. Ако се, пак, кроз сагледавање приближимо Њему, побећи ће они који га мрзе, од лица Његова (Пс.67,2) и од нас.

 

18. Постарајмо се да учинимо Божанске ствари више својим сопственим знојем, него голим речима. У часу смрти дужни смо показати дела, а не речи.

 

19. Чувши да на неком месту постоји закопано благо, људи [се труде] да га нађу. Оно што у томе тражењу нађу они са муком чувају. Они, пак, који су се без муке обогатили, лако расипају своје богатство.

 

20. Неки су ми поставили тешко питање, које превазилази умне способности свих људи са разумом попут мога, и које не нађох ни у једној књизи која је дошла до мене: "Које је, управо, потомство осам страсти?", или: "Која од три главне страсти рађа коју од осталих пет". А ја признадох своје незнање у вези са тим изванредним питањем, те од свепреподобних отаца добих овакав одговор: "Мајка блуда је стомакоугађање, унинија - славољубље, а туга, као и гнев, јесте пород све три страсти. Мајка гордости је славољубље". Пошто ми ти чувени оци пружише објашњење, ја их стадох молити да ме науче који греси произлазе од осам главних страсти, и који је грех плод које страсти. На то бестрасни оци одговорише љубазно да међу страстима нема ни реда ни смисла - све је ту неред и збрка.

 

21. На пример: неумесни смех рађа се понекад од демона блуда, понекад од демона таштине - кад човек самога себе у себи нечасно хвали, а понекад и од уживања у јелу.

 

22. Дуго спавање произлази понекад од пресићености, понекад од поста - када се посници поносе својим постом, а понекад од унинија, или чак и од природе.

 

23. Многоговорљивост произлази понекад од угађања стомаку, а понекад од таштине.

 

24. Хула је управо плод гордости, а често долази и као последица тога што смо ближњега осуђивали за исти грех, или услед претеране зависти демона.

 

25. Окорелост срца долази од ситости, од неосетљивости, од пристрашћа. То пристрашће долази, опет, или од блуда, или од среброљубља, од угађања стомаку или од таштине, или од многих других страсти.

 

26. Злоба проистиче из уображености и гнева.

 

27. Лицемерство - од самозадовољства и својеглавости.

 

28. Природно, врлине које су супротне овим страстима рађају се од супротних родитеља. И да не бих много говорио (јер ми не би остало доста времена када бих хтео подробно испитати сваку појединачно), рећи ћу само да све горе споменуте страсти уклања смиреноумље. Они који су ту врлину стекли, победили су све страсти.

 

29. Страх од власти и од звериња нека нам послужи као пример страха Господњег. И нека ти телесна љубав буде слика жудње за Богом. Ништа не смета да извесне особине врлина упоредимо са оним што је њима супротно.

 

30. Бог се не показује у подвизима, већ у простодушности и смирењу. Па иако се сила Господња у немоћи показује (уп. 2.Кор.12,9), ипак Господ неће стати на пут смиреноумноме подвижнику.

 

31. Има болести које се добијају ради очишћења од грехова, а има и таквих које треба да сломију наш понос.

 

32. Кад види да је неко веома лењ према подвигу, наш добри, сведобри Владика и Господ његово тело смирује болешћу као најпогоднијим подвигом, а понекад и душу очишћује од рђавих помисли и страсти.

33. Свако видљиво или невидљиво зло које нам се догоди, може се примити или онако како треба, тј. мирно, или са узбуђењем, или помало овако и помало онако. Видео сам, на пример, три кажњена монаха: један је негодовао, други је остао миран, а трећи је примио казну са великом радошћу.

 

34. Гледао сам како земљорадници бацају исто семе, али сваки са својим посебним циљем: један, да отплати свој дуг, а други, да напуни своју кесу; један, да поклонима укаже почаст господару, а други, да за свој добар рад добије похвалу од оних што пролазе путем живота; један, да напакости непријатељу који му завиди, а други, да га људи не би кудили као лењог. А ево и назива семена: пост, бдење, милостиња, обављање дужности и слично. Нека монаси брижљиво испитају шта управо хоће да постигну својим подвигом.

 

35. Људи који дођу на извор по воду пазе да са водом не захвате и по коју жабу. Јер, и онда када добра дела чинимо, ми често вршимо и оно зло што се тајно са њима сплело, а да тога нисмо ни свесни. На пример: са гостољубљем се преплиће стомакоугађање, са љубављу блуд, са расуђивањем подмуклост, са мудрошћу препреденост, са кротошћу подмуклост, млитавост, лењост, оговарање, својеглавост, глухоћа за основани прекор, као што се и са ћутањем преплиће уображена поза учитељства, са радошћу понос, са надом немар, са љубављу (сем блуда) осуђивање, са безмолвијем униније и лењост, са чистотом огорчење, са смиреноумљем дрскост. А уза све то, као нека лепљива коломаст, боље рећи - отров, лепи се таштина.

 

36. Не будимо тужни ако наше молитве Господу за извесно време не буду услишене. Господ хоће да сви људи у једном тренутку постану бестрасни.

  • Волим 1

"Пролази обличје овога света..." (Кор. 7, 31)

podviznickaslova.wordpress.com

Link to comment
Подели на овим сајтовима

 

37. Они који нешто моле од Бога и не добијају, свакако не бивају услишени из једног од ових разлога: или због тога што пре времена траже, или због тога што траже недостојно и из сујете, или због тога што би се погордили и олењили уколико добију тражено.

 

38. Страсти напуштају не само вернике, већ и неке невернике, те одлазе све - осим једне, коју остављају саму, као неко врховно зло које собом замењује све остале. Јер, она је тако штетна, да је у стању збацити и са неба.

 

39. Гориво страсти троши се, сагоревано Божанским огњем, који је искорењује из душе.

 

40. Демони се плански повлаче, да би нас начинили необазривима, те да би изненада уграбили бедну душу.

 

41. Знам и за једно друго повлачење звери: до њега долази када се душа коначно навикне на грех. То је нешто слично као када деца, навикнута да се доје и одбијена од сисе, сисају своје прсте.

 

42. Знам још и за пето бестрашће у души, које настаје услед велике простодушности и похвалне невиности. Таквима праведно шаље своју помоћ Бог који спасава праве срцем (Пс.7,11), и неосетно их избавља од страсти, као што и мала деца нису ни свесна своје наготе када их свуку.

 

43. У човеку нема зла или страсти по природи. Бог није творац страсти. Насупрот томе, Бог је нашој природи даровао многе врлине, од којих су нарочито јасне: милосрђе - јер и пагани имају самилости; љубав - јер и животиње често засузе када их раздвајају; вера - јер њу сами од себе рађамо; нада - зато што и ми узајмљујемо, и тргујемо, и сејемо - надајући се да ћемо се обогатити. Ако је љубав, као што смо показали, врлина коју можемо имати по самој природи - а она је свеза и пунота закона (Кол.3,14; Рим.13,10) - значи да врлине уопште нису далеко од наше природе. Нека се, стога, застиде они који се позивају на своју наводну неспособност да чине добро.

 

44. Има и натприродних врлина: чистота, безгневље, смиреноумље, молитва, бдење, пост, непрестано умилење. Некима од њих научили су нас људи, другима - анђели, а некима је, опет, сам Бог Слово Учитељ и Дародавац.

 

45. Кад бирамо између два зла, треба да изаберемо мање. На пример, често нас братија посете баш онда када се молимо. Или - или: или прекинути молитву, или увредити брата, пустивши га да оде а да му нисмо рекли ни речи. Љубав је већа од молитве: молитва је делимична врлина, а љубав је свеобухватна врлина.

 

46. Бог по своме промислу често у духовним људима оставља неке веома лаке страсти. Због тих својих у ствари лаких и безгрешних страсти они су веома незадовољни са собом, чиме стичу непропадљиво благо смиреноумља.

 

47. Почетник не може постићи смирење ако не живи у послушности. Сваки самоук човек, наиме, који је без ичије помоћи савладао какву вештину, себе сматра изузетним.

 

48. Оци са правом тврде да се делатни [живота монаха] састоји из две главне врлине: из поста и послушности. Пост истребљује телесне пожуде, а послушност, развијајући смиреноумље, утврђује успех постигнут помоћу прве врлине. Стога и плач има двоструко дејство: као истребитељ грехова и творац смиреноумља.

 

49. Побожним људима је својствено да дају свакоме који тражи; побожнијим, да дају и ономе који не тражи; не тражити, пак, назад ништа од оних који су узели, ни онда када су у могућности да нам врате позајмљено, својствено је искључиво бестрасницима.

 

50. Никада не треба да престанемо да испитујемо где се налазимо у односу на све страсти и врлине: у почетку, у средини или на крају.

 

51. До свих напада демонских на нас долази на основу једног од три разлога: због сластољубља, због гордости или због зависти демонске.

 

52. Једна је ствар, молити се против помисли; друго је, опет, противречити им; сасвим нешто треће је ниподаштавати их и презирати. Средњи се често служи првим начином, због своје неспремности; први још није у стању да одбија непријатеља другим начином; а трећи пљује на демоне.

 

53. Као што они који имају здраво чуло мириса могу да осете и сасвим притајан мирис, тако и чиста душа у другима препознаје како миомир што га и сама од Бога доби, тако и смрад од кога се сама савршено ослободила, премда други то и не осећају.

 

54. Не могу сви постати бестрасни. Али није немогуће да се сви спасу и помире са Богом.

 

55. Нека не овладају тобом они туђинци, демони, који хоће да се упустиш у испитивање несхватљивих тајни Божијег промисла или Његових јављања људима, и који ти потајно нашаптавају да Бог ипак гледа ко је ко. Те помисли су, очигледно, пород гордости.

 

56. Неки рекоше да демони раде против демона. Тек, ја видим да сви они сложно мисле о нашој пропасти.

 

57. Свакоме духовном подвигу, видљивом или мисленом, претходи посебна намера и племенита тежња, уз Божије садејство. Ако нема првога, ни друго не следи.

 

58. Све под небом има своје време, како вели Еклисиаст (Екл.3,1 и д.). Не тражимо, дакле, пре времена оно што ће доћи у своје време, преварени својом гордељивом ревношћу. Не тражимо лета у зиму, ни жетве у доба сетве, јер постоји време за сетву труда и време за жетву неизрецивих дарова благодати. Ако о томе не поведемо рачуна, нећемо после ни у одговарајуће време добити оно што том времену припада.

 

59. По несхватљивом промислу Божијем, извесни људи су добили од Бога свето уздарје пре но што су се и потрудили; други, у току самог труда; неки, по завршеном труду; а неки, најзад, у часу смрти. Треба испитати, ко је међу њима смиренији од осталих.

 

60. Постоји једна врста очајања која произлази од многобројности грехова, од оптерећења савести и несносне туге. А постоји и једна друга врста очајања која нас обузима од гордости и високог мишљења о себи, у коме они који су пали мисле да нису заслужили такво понижење. Прву врсту очајања обично лече уздржање и нада, а другу врсту смирење, и још - никога не осуђивати.

 

61. Нека ти у свим потхватима и подвизима (без обзира да ли на основу послушања или не, да ли у видљивим или мисленим) буде образац и правило [да испиташ] да ли их заиста предузимаш по Богу. Код нас, тако незрелих, сигурна потврда да је оно што чинимо у складу са вољом Господњом јесте баш та смиреност; код средњих већ можда и обустављање унутрашње борбе; а код савршених - повећање и обиље Божанске светлости.

 

62. Када се ваздух очисти од облака, сунце заблиста у пуном сјају. И душа која се удостојила опроштаја грехова, несумњиво види Божанску светлост.

 

63. Неки изнад свега цене чудотворство и оне духовне дарове који се виде, не знајући да има и много узвишенијих дарова који су скривени, но баш зато и слободни од пада.

 

64. Ко се савршено очистио, види чак и душу ближњега (премда не душу као такву), управо стање у коме се душа ближњега налази. Онај, пак, који је тек на путу очишћења, о стању душе свог ближњег закључује само на основу спољних дејстава.

 

65. Душевно немоћни људи у телесним тегобама, опасностима и спољним искушењима треба да виде бригу коју Господ води о њима; савршени ће то видети у доласку Духа и умножавању благодатних дарова.

 

66. Постоји један дух, звани "претеча", који нас прима одмах по буђењу, и прља наше прве мисли. Посвети првине дана свога Господу: дан ће припасти ономе који га први добије. Један одличан подвижник саопштио ми је мисао која заслужује да се спомене: "По раноме јутру ја већ унапред знам како ће ми читав дан протећи".

 

67. Када се нађемо у искушењу, демони се боре да кажемо или учинимо нешто безумно. Ако, пак, не могу да нас савладају, прикрадају се тихо и неприметно нам у душу убацују фарисејску захвалност Богу.

 

68. Људи који мисле на оно што је горе, на небу, горе и одлазе својом душом по смрти својој. А они који мисле само на оно што је доле, доле и одлазе. За душе које се раздвајају од тела, не постоји неко треће, средње место.

 

69. Као што жедан јелен жуди за изворима шумским (Пс.41,2), тако и монаси жуде за разумевањем свете воље Божије. Осим тога, они желе да знају и када се са том вољом меша наша сопствена воља, а када, пак, дејствује воља противна вољи Божијој. Пред нама је задатак да пишемо опширно о многобројним питањима која није лако решити: које смо подвиге дужни извршити без икаквог оклевања и опомене, а које, опет, треба да обављамо с обзиром на околности и уз свестрано разматрање.

 

70. Сви који хоће да упознају вољу Господњу, треба да најпре умру у самима себи. Затим треба да се помоле Богу са великом и искреном простодушношћу, да са смиреним и недвоумним срцем упитају оце или братију, и да њихове савете приме као да долазе из уста Божијих, чак и ако је оно што они кажу супротно њиховом расуђивању, па чак и ако упитани нису толико духовни. Бог није неправедан па да допусти да се преваре.

 

71. Неки, дакле, од њих, који су испитивали вољу Божију, одвраћаху своју мисао од сваке пристрасности према овом или оном савету душе (хоћу да кажем: и према ономе који побуђује на одређено дело и према ономе који се противи), те свој ум, обнажен од сопствене воље, представљаху Господу у ватреној молитви током неколико одређених дана. И успевали су да сазнају вољу Његову или тако што је сам умни Ум са њиховим умом умно разговарао, или тако што је из душе савршено ишчезавала помисао на једну од оних могућности опредељења.

 

72. Други су закључили да је дело које чине Божије по мукама и тешкоћама на које би наишли пошто би га се прихватили, сагласно речима апостола: Хтедосмо доћи к вама - бар ја Павле неколико пута - и спречи нас сатана (1.Сол.2,18). Неки, су напротив, по неочекиваној помоћи Божијој у извршењу [одређеног] дела осећали његову богоугодност, сећајући се речи: Бог помаже свакоме који реши да чини добро (уп. Рим.8,28).

  • Волим 1

"Пролази обличје овога света..." (Кор. 7, 31)

podviznickaslova.wordpress.com

Link to comment
Подели на овим сајтовима

73. Ко је просвећењем у себи стекао Бога, долази до познања воље Божије на други начин (тј. молитвом), како у оним случајевима када се ради о хитним стварима, тако и кад ствар није хитна, и то без закашњења.

 

74. Није Бог неправедан, па да закључа двери милосрђа пред онима који са смирењем куцају на њих.

 

75. У свим нашим делима, како хитним тако и оним које треба одлагати, Господ испитује нашу намеру. Све што је чисто од пристрашћа и сваке прљавштине, и чини се искључиво ради Господа, а не ради било чега другога - урачунаће нам се у добро, макар и не било сасвим добро.

 

76. Има јуначких душа које се прихватају подвига што превазилазе њихову моћ, покренуте љубављу и смиреношћу срца. А има и гордих срца, која чине исто. Често баш наши непријатељи хоће да предузимамо оно што је изнад наших моћи, како бисмо, не постигнувши никаквог успеха, оставили чак и она дела која одговарају нашим способностима, и тако се начинили предметом њиховог изругивања.

 

77. Видео сам и људе, немоћне душом и телом, који се због мноштва грехова подухватаху подвига који су превазилазили њихове снаге, и који не издржаваху. Ја им рекох да Бог процењује покајање по мери смирења, а не по мери труда.

 

78. Понекад је узрок крајњег зла васпитање; понекад - дружење са рђавим људима. Но, често је за пропаст душе довољна њена сопствена посуновраћеност. Ко живи у пустињи, ко се одвојио од света, избавио се од прва два, а можда и од трећег зла. Ко је подложан трећем злу, рђав је на сваком месту, будући да нема сигурнијег места од неба.

 

79. Има нечистих духова који су гори од других. Они се не задовољавају тиме да само на нас наведу на грех, већ нам саветују да и друге увучемо у зло, како би нам и казна била тежа. Знао сам једног човека који је своју рђаву навику пренео на другога. Потом је дошао к себи, почео се кајати и одвикао се од зла. Но, како је његов ђак у злу настављао да греши, покајање његово остаде без икакве вредности.

 

80. Слушање о врлинама духовних отаца подстиче ум и душу на ревност. А слушање њихових поука јесте светиљка у тами, повратак заблуделих, прогледање слепих.

 

81. Ко жели да Господу представи чисто тело и чисто срце, треба да се држи безгневља и уздржања. Без ове две врлине, сав наш труд је узалудан.

 

82. Постоје врлине, а постоје и мајке врлина. Разборит човек се највише труди да стекне врлине које су мајка осталих. Сам Бог, сопственим дејством, учи таквим врлинама, док су учитељи оних врлина које се од њих рађају многобројни.

 

83. Треба да пазимо да пост не потремо дугим спавањем. То могу да учине само безумни, као и у супротном случају.

 

84. Постоје извесни нечисти демони, који нам, док смо још почетници, тумаче Свето Писмо. То највише воле да чине славољубивим срцима, а поготову људима који су учили светске науке, да би их, варајући их мало по мало, вргнули ујерес и богохулство. Ту теологију (богословље), боље рећи теомахију (богоборство) демона, препознаћемо по узнемирењу и некој збрканој и нечистој радости која се у тим тренуцима јавља.

 

85. Јасно је да љубав нема граница и да ми никада нећемо престати да растемо у њој, и у садашњем и у будућем животу, примајући у светлости Божијој светлост богопознања. То што кажемо многим људима може изгледати чудно. Међутим, то ипак логички произлази из свега што смо до сада, блажени оче, говорили. Не бих се усудио тврдити да духовна бића не доживљавају никакав напредак; напротив, тврдим да она свагда расту из славе у славу, из знања у знање.

 

86. Немој бити одвише строг судија људима који на речима проповедају велике ствари, док су на делу лењи. Корист коју доносе њихове речи често надокнађује недостатак дела. Немамо сви све у сасвим истој мери: неки су бољи на речима него на делу, а други, опет, бољи на делу него на речима.

 

87. Бог није створио, ни саздао зло. Стога су у заблуди извесни људи који тврде да су неке страсти у људској души природне. Они не знају да смо ми природна својства душе претворили у страсти. На пример, ми по природи имамо семе за рађање деце, али смо га искористили за блуд. По природи је у нама и гнев - али против змије, а ми смо га употребили против ближњега. У нама је ревност - да ревнујемо за врлине, а ми на зло ревнујемо.

 

88. Одважна душа изазива демоне: више борбе - више небеске славе! Онај ратник који у борби не буде рањен, свакако ни венцем славе неће бити увенчан; а онога који не клоне због грехова у које пада, анђели похваљују као правог ратника.

 

89. Непрестано испитуј и обележја страсти, па ћеш схватити да си их пун. Налазећи се у болести, ми их не можемо распознати, било због немоћи наше, било због тога што се грешна навика у нама дубоко укоренила.

 

90. Демони нас често спречавају да чинимо оно што је лакше и што је за нас најбоље, а подстичу нас да предузимамо оно што је теже.

 

91. Вуновлачара је [слика] општежића по Господу, које скида са душе сваку прљавштину, неравнину и наказност. Отшелништво је, пак, нека врста бојаџинице за оне који су се очистили од похоте, злопамћења и гнева, па онда прешли у безмолвије.

 

92. Зли дуси блуда, гнева, прождрљивости, унинија и спавања немају особину да подижу нос нашег ума, а зли дуси среброљубља, властољубља и многоговорљивости, као и многи други, имају обичај да једноме злу додају и друго, тј. гордост. Демон осуђивања је сличан последњим дусима.

 

93. Ко оде у посету световњацима, или их прима код себе, па сат или дан после растанка са њима буде погођен стрелом жалости (уместо да се радује што се извукао из клопке), доживео је да буде исмејан или од стране таштине или од блуда.

 

94. Потребно нам је велико расуђивање [да бисмо знали] када, у којим случајевима и докле смо дужни да одолевамо и да се боримо са оним што сачињава страсти. Може се понекад, због своје слабости, претпоставити и бекство, да не би дошло до коначне погибије.

 

95. Када је тихо време, ветрови покрећу само површину мора, а други пут - и саму дубину морску. Тако је и са ветровима страсти. Јер, код страсних људи они таласају и најдубље осећање срца, а код оних што су већ напредовали - само површину ума. Ови други одмах и осете уобичајену тишину своју, будући да је унутрашњост њихова остала нетакнута.

 

96. Уздржање је мајка здравља. Мајка уздржања је помисао на смрт и трајна успомена на жуч и оцат Господа и Бога.

 

97. Помоћник и узрок целомудрености је безмолвије, а пост гаси огањ телесне пожуде. Противник рђавих и срамних помисли јесте скрушеност срца.

 

98. Као што змија не може да свуче са себе стару кошуљицу ако се не провуче кроз тесну рупу, тако ни ми не можемо одбацити старе навике, стару кошуљицу душе и плашт старог човека, уколико не прођемо тесним и узаним путем поста и понижења.

 

99. Као што јаја, загревана под крилима птице, оживљују, тако и неисповеђене помисли прелазе у дело.

 

100. Као што се коњи утркују да престигну један другога, тако и у добром братству монаси подстичу један другога на усавршавање.

 

101. Као што облаци сакривају сунце, тако рђаве мисли помрачују и погубљују ум.

 

102. Као што сиромаси који виде царске ризнице још више осећају своје сиромаштво, тако и душа која чита о великим врлинама отаца свакако постаје смиренија у својим мислима.

 

103. Као што се човек који носи аромате и нехотице открива мирисом, тако се и онај који Духа Господњег има у себи препознаје по речима и по смирености својој.

 

104. Као што се лопови не усуђују лако да дођу на место где виде да лежи царско оружје, тако ни мислени разбојници не могу тако лако да покраду онога који је уз срце, као стражу, поставио молитву.

 

105. Као што брод који има доброг крманоша, уз Божију помоћ, безбедно стиже у луку, тако и душа која има доброг пастира лако узлази на небо, макар и многа зла раније починила.

 

106. Као што човек који нема водича лако залута, ма колико био паметан, тако и онај који потпуно сам иде монашким путем лако пропада, макар поседовао и сву мудрост света.

 

107. Ко има слабо тело, а иза себе има тешке грехе, нека иде путем смирења и онога што му је својствено. За њега не постоји други пут к спасењу.

 

108. Умањење зла има за последицу уздржавање од зла. Уздржавање од зла је почетак покајања. Почетак покајања, пак, јесте почетак спасења. А почетак спасења је добра воља. Добра воља рађа труд. А почетак труда су врлине. Почетак врлина је цват, а цват врлине - делање. Пород врлине је навика. Плод и пород упорне бриге о својој души је обичај. Од њега се рађа чињење добра. А чињење добра је мајка страха Божијег. Страх Божији рађа држање заповести, како небеских тако и земаљских. Држање заповести је знак љубави. А почетак љубави је огромна смиреност. Огромна смиреност је кћер бестрашћа. А стицање бестрашћа је пуноћа љубави, или коначно усељење Бога у оне који су кроз бестрашће постали чисти срцем. Јер, они ће Бога видети (Мт.5,8).

 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Dobrotoljublje/dobro236.htm

  • Волим 1

"Пролази обличје овога света..." (Кор. 7, 31)

podviznickaslova.wordpress.com

Link to comment
Подели на овим сајтовима

SvetiTeofanZatvornik.jpg

 

Поредак делатне духовне борбе јасан је сам по себи. Наиме, најпре долазе дела усмерена против преовладавајуће страсти, затим против осталих живих и делатних страсти, да бисмо, победивши и једне и друге, приступили уништавању остатака непријатељских војски, како по свом нахођењу, тако још више према унутарњем указивању. Делујемо увек против оне страсти која у датом моменту оживи и испољи се. Такве страсти су мете нашег борбеног дејства, а оно се мора спроводити према одређеном реду и закону. Поред тога што се морамо придржавати већ описаног поретка, у самом нашем противдејству морамо се држати равномерности и уједначености, тако да не буде наглих прелаза са једнога на друго, као да смо расејани. У том случају неће бити истинског плода - посејаћемо само гордост. Што одлучније и снажније делујемо, ближи смо крају борбе и спокоју. У делању које предузимамо ваља трпети до краја, све док не сазри плод, јер конац дело краси. Ваља будно пазити на све на шта подвижнику указује искуство. Дакле, делатна борба изгледа, како нам се чини, овако: непосредно након обраћења приступа се делатној борби са страстима; из ње или са њом рађа се и унутарња борба; затим се оне узајамно снаже и тако обе напредују: јача ли унутарња, јачаће и спољашња борба, и обрнуто; најзад, када се и једна и друга довољно оснаже, човеку долазе помисли о подвизима и делима усмереним на одлучно искорењавање страсти, њихово сасецање у корену. Велике подвиге и дела не треба ни на себе преузимати, ни другима саветовати. Ваља делати полагано, постепено узрастајући и крепећи се, како би нам наша духовна упражњавања била по мери и снази. У противном ће наше делање бити налик на нову закрпу на старој хаљини. Жудња за подвигом треба да се појави изнутра, као што болеснику унутарњи глас и интуиција указује на најбоље лековито средство.

 

Свети Теофан Затворник - Пут ка спасењу (Правила борбе против страсти или начела самопротивљења)

 

Преузми е-књигу

  • Волим 1

"Пролази обличје овога света..." (Кор. 7, 31)

podviznickaslova.wordpress.com

Link to comment
Подели на овим сајтовима

facenew22222222

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Јеромонах Рафаило (Бољевић), настојатељ манастира Подмаине, одржао је у недјељу, 5. јула 2009. године  у Парохијском дому у Бару предавање на тему "Страст – залогај са удицом“. Предавање је било изузетно добро посјећено и велики број вјерника је узео учешће у њему постављајући додатна питана везана за тему. Уводничар сусрета је био јереј Јован Пламенац, главни уредник Радио Светигора.

 

http://www.svetigora.com/audio/download/5749/Strast%20zalogaj%20sa%20udicom.mp3

 

Преузмите аудио датотеку

"Пролази обличје овога света..." (Кор. 7, 31)

podviznickaslova.wordpress.com

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Mонах Арсеније (Јовановић): "О борби са страстима"

 

У манастиру Острог настављен је циклус предавања за омладину сабрану у Острпшкој Светињи. У понедјељак 12. августа предавање "О борби са страстима" одржао је монах Арсеније (Јовановић).

 

http://www.svetigora.com/audio/download/13359/16.08.2013.%20Katedra_o.Arsenije_O%20borbi%20sa%20strastima.mp3

 

Преузми аудио

"Пролази обличје овога света..." (Кор. 7, 31)

podviznickaslova.wordpress.com

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 weeks later...
Владика Порфирије - Страсти (емисија Агапе)

 

"Пролази обличје овога света..." (Кор. 7, 31)

podviznickaslova.wordpress.com

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Архимандрит Спиридон Логотет - Како победити себе (одломак)

 

attachicon.gifArhim Spiridon Logotet - Kako pobediti sebe.pdf

"Пролази обличје овога света..." (Кор. 7, 31)

podviznickaslova.wordpress.com

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Митрополит Николај (Могиљевски)
Тајна људске душе
Светоотачко учење о борби са страстима

 

Предговор

 

Борба са страстима, које човека увлаче у грех, представља главни подвиг сваког човека. Истински хришћанин тежећи ка праведности, светости и богоопштењу иде путем обуздавања страсти ка победи над собом.

 

"Како је лепо побеђивати страсти!" пише свети Јован Кронштатски у књизи "Мој живот у Христу". "После победе осећаш такву лакоћу у срцу, мир и величину духа!"

 

За савременог човека окруженог мноштвом саблазни: физичких, душевних и интелектуалних - умеће управљања собом, својим мислима и осећањима постаје све актуелније. Али и овде све нас, чак и људе који су одавно у Цркви, вреба опасност да изаберемо погрешан пут, који води у скретање са пута спасења и вечног живота.

 

Онима пак, који су недавно дошли у Цркву, бива тешко да распознају заблуде распрострањенихучења "овладавања" собом, које су донели страни проповедници. Јога и психоанализа, зен и аутогена сугестија, сајентологија и трансцендентална медитација и друге методе за управљање сопственом свешћу и људима из околине не исцељују човека од страсти, већ продубљују болест гурајући је дубље у човека. Сви ови психички тренинзи само привидно олакшавају патње. Уз то, слабећи и отупљујући неке страсти они зарад њихове енергије распламсавају другу, најопаснију страст - гордост.

 

За разлику од њих Православље садржи истинско, јединствено и драгоцено искуство искорењивања страсти. Многи учитељи хришћанског живота - оци Цркве, оставили су нам сведочанства свог духовног искуства. Њихове поуке су користили сви они људи који су тежили ка достизању бестрасности и богоопштењу. Главна дела којима су се руководили у раду на себи биле су књиге аве Доротеја, Јована Лествичника, Исака Сирина, "Добротољубље" у неколико томова - сабране мисли светих отаца и друга дела. Све оне су сада поново издате и доступне читаоцу.

 

Међутим, још није било рада који би у сажетој и лаконској форми уопштио све што је речено, који би савременог човека практично научио да влада собом како би испуњавао вољу Божију.

 

Дело јеромонаха Николаја (Могиљевског), касније митрополита Алма-Атинског и Казахстанског, које је сачињено у Московској Духовној Академији и одштампано у облику кратких есеја од 1912. до 1914.г. у часопису "Глас Цркве " попуњава ову празнину.

 

Подсетићемо да је часопис, који је издавао Чудов манастир и који је данас постао библиографска реткост, у своје време био једно од најугледнијих издања. Часопис је основао митрополит Московски Владимир (Богојављенски), данас прослављени новомученик, а на његовим страницама је штампано све најзанимљивије, најважније, најновије, што се појављивало у богословској и пастирској мисли тих година. Почетак века се одликовао великим оживљавањем духовног стваралаштва.

 

У "Гласу Цркве" су се штампала дела истакнутих црквених посленика: митрополита Владимира (Богојављенског), митрополита Макарија (Невског), архимандрита, а касније архиепископа, Арсенија (Жадановског) и многих других.

 

Постепено проналазимо радове заборављених аутора. Међу њима је и рад јеромонаха Николаја о борби са страстима, који се савременим подвижницима духа враћа управо у тренутку када им је неопходан.

 

Владимир Кремењ

 

Тајна људске душе _ Митрополит Николај (Могиљевски).pdf

"Пролази обличје овога света..." (Кор. 7, 31)

podviznickaslova.wordpress.com

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 weeks later...

Освешћивање...

 

 

 

Хришћански Бог је Бог жи­вих а не мр­твих



Аутор: Ар­хи­е­пи­скоп це­тињ­ски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, Број 1082, Рубрика Духовност

Хри­стос Вас­кр­се! Ми Хри­шћа­ни, бра­ћо, про­све­ће­ни свје­тло­шћу вјеч­не Исти­не и Му­дро­сти, кла­ња­мо се Бо­гу жи­вих, а не Бо­гу мр­твих, јер вје­ру­је­мо у Хри­ста рас­пе­то­га и вас­кр­сло­га, а кроз Ње­га и у Ње­му вје­ру­је­мо у оп­ште вас­кр­се­ње мр­твих, тј. у бе­смрт­ност чо­вје­ка и жи­вот вјеч­ни.

hriscanski-bog-je-bog-zi-vih-a-ne-mr-tvi


За­то се мо­ли­мо, про­свје­тље­ног ума и ср­ца, ових да­на при­пре­ме за Хри­сто­во Вас­кр­се­ње: „Бо­же ве­ли­ки и про­сла­вље­ни, Ти си нас жи­во­твор­ном смр­ћу Хри­ста Тво­га пре­се­лио из тру­ле­жно­сти у не­тру­ле­жност; Ти сва на­ша чу­ла осло­бо­ди од умрт­вље­но­сти стра­сти­ма, по­ста­вив­ши им за до­брог упра­ви­те­ља уну­тра­шњи ра­зум; и око на­ше не­ка бу­де да­ле­ко од сва­ког рђа­вог гле­да­ња; слух наш не­до­сту­пан пра­зним ри­је­чи­ма, а је­зик - чист од не­при­стој­них раз­го­во­ра. Го­спо­де, очи­сти усне на­ше ко­је Те сла­ве; учи­ни да се ру­ке уз­др­жа­ва­ју од злих дје­ла, а да тво­ре са­мо оно што је Те­би угод­но; утвр­ди бла­го­да­ћу Тво­јом све на­ше удо­ве и ра­зум.“

Та­ко­ђе се мо­ли­мо Ње­му „ко­ји је ти­је­лом оку­сио смрт“, да „умр­тви сва­ко на­ше тје­ле­сна му­дро­ва­ње“ и да „при­ку­је ко­сти на­ше стра­ху Су­да сво­га стра­шно­га“, зна­ју­ћи да је „страх Бо­жи­ји по­че­так сва­ке истин­ске му­дро­сти“. Свје­тлост Хри­сто­ва ко­ја про­све­ћу­је све и сва, осве­ћу­је и про­све­ћу­је не са­мо Хри­сто­вим пр­вим до­ла­ском од Ро­ђе­ња до Вас­кр­се­ња и Ваз­не­се­ња, не­го и Ње­го­вим Дру­гим до­ла­ском, ка­да ће се ја­ви­ти знак Си­на Чо­вје­чи­је­га на не­бу, ка­да ће про­пла­ка­ти сва пле­ме­на зе­маљ­ска (Мт 24, 30) и иза­ћи на ви­дје­ло сва­ки чо­вјек и сва дје­ла људ­ска. Тај Дру­ги до­ла­зак је не са­мо пу­но­ћа све­га што се зби­ва­ло у исто­ри­ји не­го је мје­ра и про­вје­ра чо­вје­ка и сви­је­та и све­га оно­га што је чо­вјек дје­лао и ка­ко је дје­лао у свом зем­ном жи­во­ту. Ни­је цар­ство зе­маљ­ско, жи­вот на зе­мљи и оно што у ње­му ра­ди­мо ко­нач­на мје­ра чо­вје­ко­ва и чо­вје­ко­вог ми­шље­ња и на­чи­на жи­вље­ња, чо­вје­ко­вог до­сто­јан­ства. Чо­вјек је би­ће до­стој­но по­што­ва­ња са­мо ако је вјеч­но би­ће, ако се зе­маљ­ско цар­ство и жи­вот ули­ва у Цар­ство не­бе­ско, вјеч­но и не­про­ла­зно. Има оно што чо­вје­ка чи­ни вјеч­ним и бе­смрт­ним и оно што ра­за­ра и уни­жа­ва ње­го­во би­ће. При­зван да бу­де оби­та­ли­ште вјеч­но­га Ду­ха, оту­ђе­њем од Бо­га, од сво­је при­ро­де и свог вјеч­ног зва­ња и на­зна­че­ња, он обе­сми­шљу­је сво­је би­ће, по­сто­ја­ње и све што чи­ни у кр­лет­ци вре­ме­на и про­сто­ра. При­зва­ни да по­шту­је­мо све­ти­њу свог ро­ђе­ња и жи­во­та, као и све­ти­њу ра­ђа­ња и жи­во­та дру­гих љу­ди, са­мо је истин­ски по­шту­је­мо ако при­зна­је­мо да је она вјеч­на и не­про­ла­зна. Жи­вот се по­шту­је од за­че­ћа до пре­ста­вље­ња и до у вјеч­ност. Он се уз то по­шту­је и на­чи­ном жи­вље­ња, на­чи­ном упо­тре­бе бо­го­да­них си­ла (тје­ле­сних и ду­хов­них), уса­гла­ше­ним са при­ро­дом и са ко­нач­ним ци­љем и сми­слом жи­во­та. У на­ше ври­је­ме, по­себ­но се на два на­чи­на обе­сми­шљу­је људ­ски жи­вот и скр­на­ви ње­го­ва вјеч­на све­ти­ља. Оба та на­чи­на сво­јом зло­у­по­тре­бом не­про­ла­зне све­ти­ље жи­во­та скри­ва­ју у се­би са­мо­у­би­лач­ки и са­мо­у­ни­шту­ју­ћи по­рив чо­вје­ков. Они су уто­ли­ко по­ра­зни­ји за чо­вјеч­ност и вјеч­ни чо­вје­ков лик и лич­ност, уко­ли­ко то би­ва оза­ко­ње­но у са­вре­ме­ном људ­ском дру­штву и за­јед­ни­ци, и то у име људ­ских пра­ва...

Пр­ви на­чин ко­јим се по­ри­че и обе­све­ћу­је вјеч­на све­ти­ња жи­во­та је­сте - че­до­мор­ство. Оно што је Цр­ква зна­ла и свје­до­чи­ла од пам­ти­вје­ка, а што да­нас по­твр­ђу­је и на­у­ка је­сте чи­ње­ни­ца да је од са­мог за­че­ћа чо­вјек- истин­ско људ­ско би­ће, и да, уби­ли га у за­че­ћу или пе­том или де­ве­том мје­се­цу, или од де­вет или де­ве­де­сет го­ди­на - уби­ја­мо истог чо­вје­ка. Ем­бри­он у ма­те­ри­ној утро­би ни­је про­ста из­ра­сли­на ње­ног ор­га­ни­зма; ни­је исто што и ње­на пљу­вач­ка или не­ко од из­лу­че­ња ње­ног ти­је­ла: у ње­му је сав чо­вјек у ну­кле­у­му, са свим свој­стви­ма ко­ја га чи­не чо­вје­ком. Утроб­но че­до­мор­ство, са­кри­ве­но под на­зи­вом абор­ту­са, да­нас је по­ста­ло јед­но од оза­ко­ње­них пра­ва чо­вје­ка и же­не. За­ко­ни ко­ји у јед­ној до­би и уз­ра­сту шти­те људ­ско до­сто­јан­ство, у дру­гој до­би, до ро­ђе­ња и по­сли­је смр­ти га уки­да­ју, не при­зна­ју и по­ни­шта­ва­ју. Та­ко мај­ке и ље­ка­ри, ма­те­рин­ску утро­бу, ра­ди­о­ни­цу жи­во­та, пре­тва­ра­ју у мр­твач­ни­цу, ли­ша­ва­ју­ћи но­во­за­че­то ди­је­те не са­мо пра­ва на ро­ђе­ње, не­го и на вјеч­ни жи­вот. Пра­во ко­је ли­ша­ва чо­вје­ка од­го­вор­но­сти за пра­во дру­го­га на жи­вот, и ра­дост и свје­тлост жи­во­та, не зна­чи ли оправ­да­ње зло­чи­на чо­вје­ко­у­би­ства? Ни­ка­да не­ће­мо за­бо­ра­ви­ти про­бу­ђе­ну са­вје­сти до­жи­вот­но ка­ја­ње јед­не мај­ке, ко­ја је у ври­је­ме рат­ног ви­хо­ра и би­је­де, ро­див­ши ше­сто­ро дје­це - сед­мо по­ба­ци­ла, што је уви­јек на ис­по­ви­је­сти по­кај­но по­на­вља­ла. На ри­јеч све­ште­ни­ка-ис­по­вјед­ни­ка, да ће јој Бог опро­сти­ти јер се по­ка­ја­ла, она би са су­за­ма од­го­ва­ра­ла: И ја вје­ру­јем, оче, да ће ми Бог опро­сти­ти, али се пи­там не­пре­ста­но- да ли ће ми мо­је ди­је­те опро­сти­ти? Та­ко раз­ми­шља мај­ка, про­бу­ђе­на за све­ти­њу жи­во­та, са­гле­да­ва­ју­ћи је у свје­тло­сти Ли­ца Бо­жи­је­га, ко­ја ће је от­кри­ти и афир­ми­са­ти при Дру­гом до­ла­ску Хри­ста Жи­во­то­дав­ца.

Про­гла­ше­ње бе­сло­ве­сне по­хо­те за бо­жан­ство и ти­ме обо­го­тво­ре­ње са­мо­жи­во­сти и са­мо­у­ни­ште­ња, про­ја­вљу­је се и оза­ко­њу­је да­нас ви­ше не­го икад у исто­ри­ји и на је­дан дру­ги на­чин. То је оно што се по ви­до­ви­том Апо­сто­лу на­ро­да Па­влу до­га­ђа љу­ди­ма „за­лу­дје­лим у сво­јим умо­ви­ма“, „по­там­ње­лог не­ра­зум­ног ср­ца“, ко­ји за­мје­њу­ју „сла­ву бе­смрт­ног Бо­га по­до­би­јем смрт­но­га чо­вје­ка“; ко­је Бог пре­да­је „у же­ља­ма ср­ца њи­хо­вих у не­чи­сто­ту, да се беш­ча­сте тје­ле­са њи­хо­ва ме­ђу њи­ма са­ми­ма“; – та­кве „пре­да­је Бог у срам­не стра­сти. Јер и же­не њи­хо­ве пре­тво­ри­ше при­род­но упо­тре­бља­ва­ње у про­тив­при­род­но, а исто та­ко и му­шкар­ци оста­вив­ши при­род­но упо­тре­бља­ва­ље же­на, рас­па­ли­ше се же­љом сво­јом је­дан на дру­го­га, му­шкар­ци са му­шкар­ци­ма чи­не­ћи срам“... (Рим l, 21–27). Та­кви, као ни не­пра­вед­ни­ци, ни блуд­ни­ци, ни идо­ло­по­кло­ни­ци, по истом Апо­сто­лу „не­ће на­сли­је­ди­ти Цар­ства Бо­жи­је­га“ (1Kop 5, 9), тј. ни­кад не­ће са­зна­ти ка­квим је Бог ство­рио чо­вје­ка и ра­ди че­га га је ство­рио, за­што он по­сто­ји на зе­мљи. Со­до­ми­ја као про­тив­при­род­ност ни­је са­мо по­свје­до­че­на вје­ков­ним би­блиј­ско-хри­шћан­ским ис­ку­ством и Хри­сто­вом на­у­ком, не­го и све­у­куп­ним ре­ли­гиј­ским ис­ку­ством чо­вје­чан­ства. За­то Цр­ква Бо­жи­ја, уз сва­ко по­што­ва­ње људ­ске сло­бо­де („све ми је до­зво­ље­но, али све не ко­ри­сти; све ми је до­зво­ље­но, али не дам да ишта овла­да мно­ме“, (1Кор 5, 12), ни­кад не­ће и не мо­же при­хва­ти­ти мо­дер­не, из ан­ти­хри­шћан­ских цен­та­ра иде­о­ло­шке мо­ћи, ди­ри­го­ва­не па­ра­де сра­ма и не­при­род­ни на­чин жи­вље­ња за „па­ра­де по­но­са“. Бог за­и­ста ни­је ство­рио Ада­ма и Сте­ву, не­го Ада­ма и Еву: „И ство­ри Бог чо­вје­ка по об­лич­ју сво­је­му, по об­лич­ју Бо­жи­је­му ство­ри га; му­шко и жен­ско ство­ри их и бла­го­сло­ви их Бог, и ре­че им Бог: ра­ђај­те се и мно­жи­те се, и на­пу­ни­те зе­мљу, и вла­дај­те њом...“ (1Мојс 1, 27–28). Цр­ква про­по­ви­је­да ту ети­ку и др­жи се тог ста­ва упра­во из нај­ду­бљег по­што­ва­ња сва­ког људ­ског би­ћа, као не­по­но­вљи­вог ство­ре­ња Бо­жи­јег, са­гле­да­ва­ног са тач­ке гле­ди­шта вјеч­но­сти и бе­смрт­но­сти. Јед­но је си­гур­но: сва­ко оза­ко­ње­ње „по­хо­те пло­ти и по­хо­те очи­ју“, тј. пе­де­ра­сти­је као мо­рал­ног на­че­ла, не­ми­нов­но во­ди оза­ко­ње­њу и пе­до­фи­ли­је, као и ско­то­ло­штва за на­чин чо­вје­ко­вог бе­сло­ве­сног жи­вље­ња (у Аме­ри­ци већ по­сто­ји јак по­крет за оза­ко­ње­ње пе­до­фи­ли­је).

Та­кав тип еро­са, по­твр­ђу­је ег­зи­стен­ци­јал­но људ­ско ис­ку­ство- ра­ђа смрт и ни­шта­ви­ло. А упра­во да би нас осло­бо­дио од смр­ти и ни­шта­ви­ла, Хри­стос нас је сво­јом жи­во­твор­ном смр­ћу и Вас­кр­се­њем „пре­се­лио из тру­ле­жно­сти у не­тру­ле­жност“. За­то му се и мо­ли­мо да „сва на­ша чу­ла осло­бо­ди од умрт­вље­но­сти стра­сти­ма“, на­ро­чи­то од ове дви­је го­ре на­ве­де­не стра­сти, „по­ста­вив­ши им за до­брог упра­ви­те­ља уну­тра­шњи ра­зум.“

Сто­је­ћи у сло­бо­ди ко­јом нас Хри­стос осло­бо­ди, бра­ћо, не дај­мо се опет у ја­рам роп­ства гри­је­ха, смр­ти и ни­шта­ви­ла ухва­ти­ти, са на­дом да ће се и сва тво­ре­ви­на осло­бо­ди­ти од ро­бо­ва­ња про­па­дљи­во­сти на сло­бо­ду сла­ве дје­це Бо­жи­је (ср. Гал 5, 1; Рим 8, 21); Кр­сту Хри­сто­вом се по­кло­ни­ма и Вас­кр­се­ње Ње­го­во про­сла­вљај­мо, све­ра­до­сно се по­здра­вља­ју­ћи:




Хри­стос Вас­кр­се!

Ва­и­сти­ну Вас­кр­се!

 

"Пролази обличје овога света..." (Кор. 7, 31)

podviznickaslova.wordpress.com

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Страсти су препрека спасењу              StaracSavaPskovskoPecerski.jpg

Људи у току свог земаљског живота све траже осим Христа Животодавца, отуд су и препуштени разним страстима: неверју, маловерју, себичности, зависти, мржњи, частољубивости, задовољствима у јелу и пићу и другим страстима. Тек пред крај свог живота траже Христа у Причешћу, и то због вапијуће нужде, и то због обичаја који други прихватају. Необично је и тужно видети због којих све празних разлога нас ђаво лишава љубави према Богу и ближњем; због земаљског праха.., због новца, хране и пића, одеће, стана. Онај који жели спасење не сме да има страстан однос не само према храни и пићу, одећи, пространом и лепом стану, богатом уређењу стана, већ ни према свом здрављу, чак ни према свом животу не би смео да има ни најмање страсти, предавши сав свој живот вољи Господњој.


Старац Сава Псково-Печерски 

"Пролази обличје овога света..." (Кор. 7, 31)

podviznickaslova.wordpress.com

Link to comment
Подели на овим сајтовима

×
×
  • Креирај ново...