Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Кратос]

пре 6 минута, Zoran Đurović рече

Друго, због тога што је људска природа била сједињена са Логосом, у Личности Сина Божијег уипостазирана, то не значи да је она нешто посебно у односу на нашу него значи да је то иста природа коју ти сада имаш.

Da ali postoji na drugi način.Priroda je ista ali način postojanja te prirode nije istovetan našem.Seti se da Hristos nema greha u sebi.

 

пре 11 минута, Zoran Đurović рече

Као Бог је ипостасно био везан и за мрвтво тело. Али, богодухнути тропар не спецификује ништа кад вели да је са Разбојником био у Рају! Зашто?

Jeste,vezan za celokupnu prirodu čoveka.Po meni nema ni potrebe,razbojnik čim je pokazao pokajanje i rekao seti me se Gospode u Carstvu tvome on je već bio na vratima raja,ostvarenja zajednice sa Bogom.Seti me se svedoči o tome da on iskazuje želju za tom zajednicom prepoznaje Hrista kao Boga i biva prepoznat kroz pokajanje.A to je raj suštinski.

[Хаџи Срђан]

Оче благословите,

хтео сам у андроид апп православац да унесем поредак богослужења за време васкршњег поста. Наиме кренуо бих од трапавих седмица па надаље (нашао би од св. отаца текстове везано за припремни период па би то некако искомпоновао).

Занима ме следеће да ли је тачно што сам навео:  вече праштања (иде уочи почетка васкршњег поста), па онда канон св. андреје критстког прва четири дана и четвртак 5 седмице поста. Акатист пресветој Богородици (субота 5 седмице поста), негде сам наишао да се чита канон пресветој богородици, па да се после сваког прочитаног канона чита по део акатиста, а кад дође до 5 седмцие онда комплетан акатист, јел се и канон чита суботом. Литургија пређеосвећених дарова среом и петком, суботом и недељом литургије итд...

Ако Вам није проблем молим Вас да кренете од јутрења па часови и како већ иде, да наведете распоред богослужења. Скоро за све имам текстове, али најгоре је што ми је све раштркано. За сваку службу би рекао неколико речи па она њен поредак.

Пошто сам дете са села, и код нас има само Литургија, нема ни јутрења ни вечерњег, нити канон св. андреје критског итд.. Док сам био студент у НС посећивао сам колико сам могао богослужења, и то ми сад јако недостаје. Бог ми је на задњој години студија наместио тако распоред да сам успео да цели васкршњи пост пропратим богослужења.

Кад неко из неке мале средине где нема горе наведеног дође у место где то све има, онда заиста свати колика је радост и суштина и смисао васкршњег поста. Да то није само литургија, нити само да се пости на води итд.. да има такав специфичан богослужбени карактер да се Христово васкрсење дочека баш у радости, како треба да ми хришћани дочекујемо.

Због овога сам хтео да на једном месту објединим све, тако да кад дете од 10 или 20 година, или одрастао човек од 35 и више година или билко ко кад почне да чита да му буде јасно. Не би сад улазио које песме или псалми итд.. се чита, само сам хтео овако угрубо. 

О свакој литиргји понешто, мислим да је то архиепископ аверкије(таушев) описао у литургики, али боље ми је да чујем од Вас како је у манастиру. Хвала вам унапред и свако добро!

линк од апп https://play.google.com/store/apps/details?id=com.pravoslavac

[Архимандрит Сава Јањић]

У дискусији о есхатологији пре две године такође сам се бавио Сиријцима, већ сам и заборавио, а и питањем какав свети мученици имају удео након телесне смрти. Већ сам у претходним порукама ово помињао али можда није лоше за оне које то интересује да погледају.

 

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 5 часа, Хаџи Срђан рече

Оче благословите,

хтео сам у андроид апп православац да унесем поредак богослужења за време васкршњег поста. Наиме кренуо бих од трапавих седмица па надаље (нашао би од св. отаца текстове везано за припремни период па би то некако искомпоновао).

Занима ме следеће да ли је тачно што сам навео:  вече праштања (иде уочи почетка васкршњег поста), па онда канон св. андреје критстког прва четири дана и четвртак 5 седмице поста. Акатист пресветој Богородици (субота 5 седмице поста), негде сам наишао да се чита канон пресветој богородици, па да се после сваког прочитаног канона чита по део акатиста, а кад дође до 5 седмцие онда комплетан акатист, јел се и канон чита суботом. Литургија пређеосвећених дарова среом и петком, суботом и недељом литургије итд...

Бог благословио брате Срђане,

О смислу поста најбоље је да се користите књигом "Велики пост" о. Александра Шмемана. Овде имате у ПДФ http://eparhija-sumadijska.org.rs/download/aleksandar_smeman_veliki_post.pdf

Руси су спремили на овом сајту врло детаљан преглед богослужења, па ако се користите руским овде много можете да нађете https://azbyka.ru/velikiy-post Такође Руси су спремили и богослужбена указанија за 2017. годину. Овде имате за сваки наредни дан http://www.patriarchia.ru/bu/tomorrow или на овом сајту http://diak.ortox.ru/bogosluzhebnye_ukazanija

Као што сте рекли вече праштања на вечерњој у недељу уочи почетка самог поста. Канон. Св. Андреје Критског се чита у прва четири дана и у четвртак 5 седмице поста обично пре повечерја. Опште правило је да су пређеосвећене литургије у среду и петак, у суботу Златоустова, а у недељу Василијева. Ако се у време поста задеси неки већи празник постоје посебна правила одређена типиком.  

Можете још сами да потражите на интернету јер има доста материјала, нарочито на руским сајтовима, што нама одговара због нашег црквеног календара. Наравно, добро је да се консултујете са својим парохијским свештеником и да радите са његовим благословом.

Желим вам успешан рад!

 

[Архимандрит Сава Јањић]

Св. Синод Грчке Цркве објавио је саопштење упућено народу Божијем у вези Светог и Великог Сабора на Криту. На линку је текст доступан у грчком оригиналу и енглеском преводу 

https://panorthodoxcemes.blogspot.com/2017/01/i.html

У саопштењу има доста елемената из Енциклике Великог Сабора, али и прецизнијих објашњења како Грчка Црква види улогу Цркве у овом времену, њено јединство и однос према неправославнима. Ево пар карактеристичних реченица из саопштења и приручном преводу на српски. 

*****

" - Православне аутокефалне Цркве нису нека федерација цркава, већ Једна, Света, Католичанска (Саборна) и Апостолска Црква...... Главни циљ Цркве је мисија, наиме њена борба да стално сведочи веру и проповеда Еванђеље, било вернима који живе у савременим секуларним друштвима или онима који још нису упознали Христа. Дијалог, првенствено са неправославним хришћанима - ετεροδόξους χριστιανούς - (другим хришћанским конфесијама - јересима άλλες χριστιανικές ομολογίες – αιρέσεις) заснива се на дужности Цркве да сведочи истину и апостолску веру у сваком правцу. На тај начин они се упознају са аутентичношћу православног предања, вредности светоотачког учења, православним литургијским и вером православном. Дијалог не значи нити ће икада значити компромис у питањима вере.

- Православна Црква је Једна, Света, Католичанска (Саборна) и Апостолска Црква, како исповедамо у Символу вере. Човекова светост се не може разумети ван Тела Христовог тј. ван Цркве (Еф. 1.23). Светост је учешће у тајни Цркве и у њеним светим тајнама утемељеним на Евхаристији. Светитељи иконизују Царство Божије.

- Постоји једна Црква, Православна Црква (Η Εκκλησία είναι μία, η Ορθόδοξη). Према Св. Василију Великом "сви који имају наду у Христа су један народ и они, који су од Христа чине једну Цркву иако она постоји на разним местима". Црква увек очекује повратак њој свих људи, и неправославних и оних других веровања.

- Текстови Светог и Велико Сабора Православне Цркве су предмет даљег детаљног проучавања. Ово се примењује на све саборе у Цркви. 

-Богословски дијалог се не прекида. Наравно, неопходан предуслов јесте да се богословска истина чува нетакнутом како би овај дијалог могао да се настави без фанатизма и подела, без парасинагога и раскола, што повређује јединство Цркве."

*****

Из саопштења се може видети да је Синод усвојио ставове митрополита Влахоса и осталих архијереја који су на заседању Синода крајем новембра указали на двосмисленост неких саборских формулација са Крита, посебно у документу у односу према неправославнима, што је изазвало не малу конфузију у Грчкој Цркви. Штета што о овим догађајима не могу на српском прочитати они који не читају грчки. Реферат митрополита Влахоса је изузетно богословски значајан, јер тамо посебно објашњава неправославност учења да је Црква Једна и то невидљиво неподељена, а видљиво подељена, што је основа пре свега протестантског екуменизма и нарочито Теорије грана. Ова формулација је још одавно неприхватљива за Ватикан јер Римокатоличка црква има врло прецизно дефинисано богословље екуменизма које је римоцентрично и подразумева прихватање римског епископа као центра видљивог јединства Цркве. Кога интересује, Влахосов подужи реферат с краја новембра 2016. (од друге половине је посебно занимљив) и очигледно је утицао на ово саопштење. 

(Извештај је прикачен у прилогу) 

Свештена општина Свете Горе је такође недавно, крајем децембра 2016. објавила своју анализу Критског Сабора са врло трезвеним опаскама и предлозима. По свему судећи, могуће је очекивати да ће се на следећем сабору, када се састане критски документи морати да прођу ревизију (посебно овај о односу са неправославним заједницама), а није искључено да се прихвати предлог СПЦ са Крита да тај нови сабор заправо буде одржан као наставак овога. У историји наше Цркве није неуобичајено да су се саборске седнице продужавале и неколико месеци или су сабори касније повезивани као нпр. Петошести сабор 692. Оно што је важно јесте да се настави саборовање јер очигледно мора још много да се поради како би Правсолавна Црква на почетку 21. века јасно изразила своје разумевање Цркве које постоји вековима, али није саборским одлукама дефинсано у саборским оросима. Текст извештаја Комисије Свештене општине из децембра 2016 се може наћи на линку:

https://panorthodoxcemes.blogspot.com/2017/01/1326-11-16.html

 

Izvestaj Mitropolita Vlahosa, nov 2016.pdf

[Васијан]

пре 20 минута, Архимандрит Сава Јањић рече

- Православна Црква је Једна, Света, Католичанска (Саборна) и Апостолска Црква, како исповедамо у Символу вере. Човекова светост се не може разумети ван Тела Христовог тј. ван Цркве (Еф. 1.23). Светост је учешће у тајни Цркве и у њеним светим тајнама утемељеним на Евхаристији. Светитељи иконизују Царство Божије.

- Постоји једна Црква, Православна Црква (Η Εκκλησία είναι μία, η Ορθόδοξη). Према Св. Василију Великом "сви који имају наду у Христа су један народ и они, који су од Христа чине једну Цркву иако она постоји на разним местима". Црква увек очекује повратак њој свих људи, и неправославних и оних других веровања.

- Текстови Светог и Велико Сабора Православне Цркве су предмет даљег детаљног проучавања. Ово се примењује на све саборе у Цркви. 

-Богословски дијалог се не прекида. Наравно, неопходан предуслов јесте да се богословска истина чува нетакнутом како би овај дијалог могао да се настави без фанатизма и подела, без парасинагога и раскола, што повређује јединство Цркве

Благодаримо Вам Оче на преводу ових веома битних богословских и суштински важних момената из саопштења Свештеног Синода Јелинске Цркве. 

Овим се, свакако, смирују узнемирене страсти оних који нагињу ревности без разума. Такође се разобличавају и сви хетеродоксни и антиеклисиолошки ставови многих заведених који верују да Црква Христова постоји ван једне Православне Васељенске Цркве Божије.

[Ivan Marković]

пре 35 минута, Архимандрит Сава Јањић рече

Св. Синод Грчке Цркве објавио је саопштење упућено народу Божијем у вези Светог и Великог Сабора на Криту. На линку је текст доступан у грчком оригиналу и енглеском преводу 

https://panorthodoxcemes.blogspot.com/2017/01/i.html

У саопштењу има доста елемената из Енциклике Великог Сабора, али и прецизнијих објашњења како Грчка Црква види улогу Цркве у овом времену, њено јединство и однос према неправославнима. Ево пар карактеристичних реченица из саопштења и приручном преводу на српски. 

*****

" - Православне аутокефалне Цркве нису нека федерација цркава, већ Једна, Света, Католичанска (Саборна) и Апостолска Црква...... Главни циљ Цркве је мисија, наиме њена борба да стално сведочи веру и проповеда Еванђеље, било вернима који живе у савременим секуларним друштвима или онима који још нису упознали Христа. Дијалог, првенствено са неправославним хришћанима - ετεροδόξους χριστιανούς - (другим хришћанским конфесијама - јересима άλλες χριστιανικές ομολογίες – αιρέσεις) заснива се на дужности Цркве да сведочи истину и апостолску веру у сваком правцу. На тај начин они се упознају са аутентичношћу православног предања, вредности светоотачког учења, православним литургијским и вером православном. Дијалог не значи нити ће икада значити компромис у питањима вере.

- Православна Црква је Једна, Света, Католичанска (Саборна) и Апостолска Црква, како исповедамо у Символу вере. Човекова светост се не може разумети ван Тела Христовог тј. ван Цркве (Еф. 1.23). Светост је учешће у тајни Цркве и у њеним светим тајнама утемељеним на Евхаристији. Светитељи иконизују Царство Божије.

- Постоји једна Црква, Православна Црква (Η Εκκλησία είναι μία, η Ορθόδοξη). Према Св. Василију Великом "сви који имају наду у Христа су један народ и они, који су од Христа чине једну Цркву иако она постоји на разним местима". Црква увек очекује повратак њој свих људи, и неправославних и оних других веровања.

- Текстови Светог и Велико Сабора Православне Цркве су предмет даљег детаљног проучавања. Ово се примењује на све саборе у Цркви. 

-Богословски дијалог се не прекида. Наравно, неопходан предуслов јесте да се богословска истина чува нетакнутом како би овај дијалог могао да се настави без фанатизма и подела, без парасинагога и раскола, што повређује јединство Цркве."

*****

Из саопштења се може видети да је Синод усвојио ставове митрополита Влахоса и осталих архијереја који су на заседању Синода крајем новембра указали на двосмисленост неких саборских формулација са Крита, посебно у документу у односу према неправославнима, што је изазвало не малу конфузију у Грчкој Цркви. Штета што о овим догађајима не могу на српском прочитати они који не читају грчки. Реферат митрополита Влахоса је изузетно богословски значајан, јер тамо посебно објашњава неправославност учења да је Црква Једна и то невидљиво неподељена, а видљиво подељена, што је основа пре свега протестантског екуменизма и нарочито Теорије грана. Ова формулација је још одавно неприхватљива за Ватикан јер Римокатоличка црква има врло прецизно дефинисано богословље екуменизма које је римоцентрично и подразумева прихватање римског епископа као центра видљивог јединства Цркве. Кога интересује, Влахосов подужи реферат с краја новембра 2016. (од друге половине је посебно занимљив) и очигледно је утицао на ово саопштење. 

(Извештај је прикачен у прилогу) 

Свештена општина Свете Горе је такође недавно, крајем децембра 2016. објавила своју анализу Критског Сабора са врло трезвеним опаскама и предлозима. По свему судећи, могуће је очекивати да ће се на следећем сабору, када се састане критски документи морати да прођу ревизију (посебно овај о односу са неправославним заједницама), а није искључено да се прихвати предлог СПЦ са Крита да тај нови сабор заправо буде одржан као наставак овога. У историји наше Цркве није неуобичајено да су се саборске седнице продужавале и неколико месеци или су сабори касније повезивани као нпр. Петошести сабор 692. Оно што је важно јесте да се настави саборовање јер очигледно мора још много да се поради како би Правсолавна Црква на почетку 21. века јасно изразила своје разумевање Цркве које постоји вековима, али није саборским одлукама дефинсано у саборским оросима. Текст извештаја Комисије Свештене општине из децембра 2016 се може наћи на линку:

https://panorthodoxcemes.blogspot.com/2017/01/1326-11-16.html

 

Izvestaj Mitropolita Vlahosa, nov 2016.pdf

Odlično, i hvala velikome Bogu

[Zoran Đurović]

пре 10 минута, Ivan Marković рече

Odlično, i hvala velikome Bogu

Не могу да сада коментаришем, под епитимијом сам! 

Али могу да дам "богодухнути" коментар Марка Пејковића, артемитског барда на мом фб: Да скратим причу, нема потреб да разглабам опширније око Исповедника [Ава га је извекетао набрзака по овом питању па је Маки морао да покупи пинкле]. Најбоље и најкраће те демантује пракса св. Пајсија Светогорца који је одлично знао када је Атинагора пао у јерес (скидање анатеме папи, итд...), али је општење са њим прекинуо тек неколико година касније 1970, као и већина Светогораца ономад. Св. Пајсије је чак писао и писма у којима је говорио како се нада у покајање Атинагоре, да га Бог одврати с пута јереси. Тако је радио и Артемије, прво је само писао, а када је дошао моменат применио је 15 канон. 15 канон Фотијевог Сабора не каже да се мора исте секунде прекинути општење са онима који падну у јерес (мисли се на оне јеретике који исповедају јерес, али још нису осуђени саборно), но што се пре то уради то боље. Никада није касно. И Амфилохије и ти ако се покајете за јереси и примените тај 15 канон, нико вам у Егзилу то неће узети за зло или вам пребацивати кашњење. Напротив. Оно што је сада ипак прекретница у домену примене 15 канона је демонизовани Критски лажни сабор. Да не бисмо ризковали да паднемо под анатему неког новог правоверног Сабора који ће анатемисати Крит, и тако потпуно отпаднемо од Цркве (клирици изгубе важност Тајни, а мирјани сваку благодат), боље је након Крита одмах применити 15 канон Фотијевог Сабора.

[Ivan Marković]

пре 13 минута, Zoran Đurović рече

Не могу да сада коментаришем, под епитимијом сам! 

He, he, oče, ti i dalje gubiš vreme sa tim ludacima artemitima...kao što vidiš, držim se dogovora...ali vidim da ćemo i ja i Amfi da dođemo uskoro pod Makijeve anateme. Tebe su već izopštili, reko bi ja...noćas ili ujutu idu pitanja za g. ravnozemljanog

[Ivan Marković]

пре 16 минута, Zoran Đurović рече

И Амфилохије и ти ако се покајете за јереси и примените тај 15 канон, нико вам у Егзилу то неће узети за зло или вам пребацивати кашњење. Напротив. Оно што је сада ипак прекретница у домену примене 15 канона је демонизовани Критски лажни сабор.

Eto ti ga sad...demonizovani sabor...kuku meni, šo bi rekli Rimljani, vae mihi...

[Ivan Marković]

пре 37 минута, Zoran Đurović рече

артемитског барда

[Ana B.]

Postovani oce citala sam ovu knjigu, jako je duboka, sto me i ne cudi, jer je prevedena sa ruskog  http://www.delfi.rs/knjige/67196_stradanje_hrista_i_stradanje_crkve_knjiga_delfi_knjizare.html  tice se stradanja, koje je jedno od najtezih pitanja. Koliko ima istine u tome da su ovde samo iskusenja, a tamo nagrada? Otac Joil je rekao sto si duhovno jaci to su veca iskusenja. Koliko je to tacno?

[Хаџи Срђан]

On 30.1.2017. at 16:11, Архимандрит Сава Јањић рече

Бог благословио брате Срђане,

О смислу поста најбоље је да се користите књигом "Велики пост" о. Александра Шмемана. Овде имате у ПДФ http://eparhija-sumadijska.org.rs/download/aleksandar_smeman_veliki_post.pdf

Руси су спремили на овом сајту врло детаљан преглед богослужења, па ако се користите руским овде много можете да нађете https://azbyka.ru/velikiy-post Такође Руси су спремили и богослужбена указанија за 2017. годину. Овде имате за сваки наредни дан http://www.patriarchia.ru/bu/tomorrow или на овом сајту http://diak.ortox.ru/bogosluzhebnye_ukazanija

Као што сте рекли вече праштања на вечерњој у недељу уочи почетка самог поста. Канон. Св. Андреје Критског се чита у прва четири дана и у четвртак 5 седмице поста обично пре повечерја. Опште правило је да су пређеосвећене литургије у среду и петак, у суботу Златоустова, а у недељу Василијева. Ако се у време поста задеси неки већи празник постоје посебна правила одређена типиком.  

Можете још сами да потражите на интернету јер има доста материјала, нарочито на руским сајтовима, што нама одговара због нашег црквеног календара. Наравно, добро је да се консултујете са својим парохијским свештеником и да радите са његовим благословом.

Желим вам успешан рад!

 

Оче благословите, 

хвала Вам на корисним линковима. Урадио сам онако сад за почетак како сам замислио па ћу видети у наредном периоду ако буде било још неких преправки. Хтео сам да андроид апп ОХРИДСКИ ПРОЛОГ да пребацим на енглески то сам нашао линк од епархије западно америчке. Интересује ме да ли имате линк на руском језику. Хвала!

[Архимандрит Сава Јањић]

Да пренесем и на ову тему моје најновије одговоре везане за парасинагогу Артемијеваца

пре 4 часа, RYLAH рече

(У вези Пантелејмона Јовановића, следбеника секте Артемијеваца у Јужној Африци)

Постојала је прича када је отишао да је нешто захтевао а да му Синод то није испунио.

Знате ли нешто о томе и можете ли рећи и нама осталима, опет у циљу правоваљане информисаности, да се спрече дезинформације да су "екуменисти покушали да затворе нашу мисију у Африци"?

Не знам све околности око Пантелејмоновог (Жељковог) одласка из Јужне Африке, али чињеница да је пришао једној секти и погазио Цркву која му је дала и монашки и свештенички чин говори да је реч, као и у случају осталих секташа, психички и духовно нестабилним особама. Он је својевремено почео као искушеник у Дечанима, али се одржао и од тада почиње његово лутање. Прозивање цркве за екуменизам, што је редовни изговор секташа када хоће да раде по својој вољи и газе црквене каноне како им је драго, је потпуно засновано на њиховој фантазији. СПЦ је отворена за дијалог са свима и треба да буде и то није спорно. Лично сам могао да се уверим на Криту да наши епископи не подржавају дијалог са неправославнима који иде на штету наше вере и у правцу прављења компромиса са јересима. Постоје извесне разлике у ставовима али никоме од наших епископа не би пало на памет да се причешћује са неправославнима или да њихове заблуде призна као истините. Ако ко зна шта нам је долазило од римокатолика кроз историју то је СПЦ: унијаћење, прогони, отворени злочини, а и данас видимо како је римокатоличка јерархија у Хрватској (част понеким изузецима) главни генератор фашисоидне мржње према свему српском и православном. Став Грчке Цркве (https://panorthodoxcemes.blogspot.com/2017/01/i.html ) о односу према неправославним заједницама и како се у њиховом тексту наводи јересима врло јасно показује да синкретистички екуменизам није прихваћен као вера Цркве и Бог ће дати да једног дана буде и званично саборски назван оним што јесте, јерес над јересима, по речима Св. Аве Јустина. Јасна сведочанства се чују од канонских и трезвених архијереја и богослова широм православља и у свим помесним Црквама. Али, православно, предањско сведочење вере, које је у својим белешкама Ава Јустин звао православни икуменизам, нешто је сасвим друго и има за циљ да заблуделе од вере поврати у крило Цркве, а не да са њима преговара о компромису над истином. То сведочење никада не сме да престане, иако, очигледно мора да се спроводи на такав начин да не узнемирава савест верних.

Спремност на разговор не значи спремност на компромис и можемо само да се надамо у Бога да ће и неправославнима да се просветли ум и да се врате једној и јединој Православној Цркви. Али они квази-ревнитељи који у име верности Цркви отворено газе десетине канона те исте Цркве не бране Цркву од јереси, већ цепају Тело Христово и чине највећу услугу јеретицима и онима који би са њима јер компромитују аутентични православни Икуменизам тј. сведочење, чему су нас учили Св. Марко Евгеник, Св. Ава Јустин, Св. Владика Николај и бројни наши светитељи који су се борили за чистоту вере. Свети оци када је било потребно били су спремни на разговор са неправославним ради сведочења истине коју нам је Бог дао, али никада им није пало напамет да се одвајају од своје Цркве и праве своје приватне заједнице (парасинагоге). Колико је само светитеља у Цркви у време најгорих јереси трпило и прогоне и страдања али нису формирали своје парасинагоге и приватне-цркве, већ су борбом и страдањем дочекали дан када је Црква победила јереси и православље тријумфовало. Просто је невероватно како следбеници лажних ревнитеља то не виде или неће да виде, и остају у заблуди своје самоизолације.

Они који добро познају случај Артемијеваца знају јако добро да он није "склоњен због антиекуменизма" или због Бајдена јер је годинама био један од честих посетилаца Стејт Департмента, већ да је због непоштовања поретка Цркве и улажења у расправу са Синодом и Патријархом преко медија опомињан најпре неколико пута са надом да ће схватити да се са Патријархом и браћом епископима не комуницира преко јавних медија већ у складу са црквеним поретком. Потом је Сабор СПЦ тражиио санкционисање Виловског Дејана који је био његова десна рука у покушају да се Епархија Рашко-призренска потпуно одвоји од СПЦ као самостална прћија једног епископа и његових сарадника. Тадашњи еп. Артемије то није прихватио и држао је Виловског као клирика истовремено и СПЦ и Еладске Цркве (што је неканонски и подлеже канонским казнама). Када после више опомена то није стало, Синод је донео најпре привремену одлуку о суспензији, после које је извршена детаљна истрага црквено-правног пословања епархије. Установљено је на ужас многих да је новац ишао на приватне рачуне, да су представљани лажни финансијски извештаји, да је продавана црквена имовина и много тога другог, све то поред свих канонских неправилности односа према Синод у Патријарху јер Епископи морају да буду у сагласности са првим. Тада ниједном Артемије није помињао екуменизам и саслуживао је редовно са патријархом и другим епископима иако је СПЦ била у Светском савету Цркава. Екуменизам је само изговор и прича за неупућене јер се и сам Артемије сусретао са бискупима и хоџама, као што је имао четири сусрета са Медлин Олбрајт и највишим представницима НАТО и европских земаља. Године 2000 је чак са Кушнером учествовао у формирању Верског већа Косова уз присуство представника других вера и заједница. Где је ту био антиекуменизам о коме сада он и његови следбеници причају на сав глас?

На Сабору СПЦ 2010 суочен са документом о црквено-правној одговорности тадашњи Еп. Артемије је својом вољом прихватио пензионисање како би се избегао судски процес у коме је могао остати без чина, али и срамота да све те информације оду у јавност. Епископима суде сабори, а када нису сабори у заседању формира се суд од најмање 12 епископа. С обзиром да је ово све било на сабору, сабор је у случају да није прихватио пензију могао да донесе судску пресуду. Она није донесена само зато што је он самовољно пристао на пензију и повукао се  у један манастир који му је одређен. Дакле испоштовани су сви канони и он није насилно склоњен јер зашто би сам пристао и потписао. Али, након четири месеца подстакнут својим јастребовима еп. Артемије повлачи сагласност за пензију и Синод га привремено ставља под забрану свештенодејства због непоштовања одлука Сабора (што стоји по канонима). У току новембарског сабора 2010. године еп. Артемије противно забрани свештенодејства и претходно прихваћеном одлуком о пензионисању упада са својим следбеницима у манастир Дубоки Поток и тамо обавља неканонско свештенодејство и покушава да окупира манастир епархије која му више не припада. Сабор је био у току и Епископи су одмах узели у разматрање ово грубо кршење канона Цркве и донели канонску одлуку, без иједног гласа против, да му се одузме чин. То је била канонска и саборска и судска пресуда. Након тога монах Артемије је ипак наставио са неканонским деловањем и након више покушаја од стране више епископа да се он врати у наручје Цркве и канонског поретка то се није догодило. Када је дошао на идеју  да сам поставља "епископе" (што нису радили чак ни расколници отпали од других Цркава) Св. Арх. Сабор га одлучује од црквене заједнице тј. трајно искључује из Цркве до евентуалног покајања. С њим су из Цркве трајно искључени и лажни-хороепископи. Тиме је један од некада поштованих духовника и епископа наше Цркве себе свео на ниво распопа Мираша Дедејића и слично њему наставља да обмањује људске душе и води их на пут цепања Цркве и вечне пропасти. Бог да му подари покајање пре одласка из овога света. Епископ Теодосије Епархију је наследио практично испражњене касе, док су Артемије и његови следбеници одмах кренули да граде нове објекте и чак и даље примају донације из иностранства тобоже као прогнаници са Косова. Вредност њихове имовине данас премашује више милиона евра. Одакле им све то да нису ојадили своју Епархију и новац који је упућиван страдалном народу пребацивали на своје приватне рачуне са који и сада финансирају рад секте. Судски процес који је у току заснива се на оптужници отужења најмање два милиона евра колико је извлачено на приватне рачуне само у разлици пријављивања трошкова градње разних објеката и стварно утрошених средстава. Рађена су врло детаљна вештачења. Колико је још узимано на разне друге начине од помоћи државе, верника, епархија, само Бог зна и њихова савест.

Ово, дакле, није само проблем духовне заблуде, канонских аномалија и слично, већ отвореног моралног лицемерја и крађе Цркве која је и Артемију и његовим следбеницима дала све што имају. Без Цркве би били анонимуси, као што ће и остати у историји, уколико устрају у свом безумљу и не врате се Цркви Св. Саве.

Један број материјала о случају Артемије сабран је на сајту Епархије Рашко-призренске и доступан је на овом линку:

http://www.eparhija-prizren.com/sr/arhiva2

1 hour ago, PredragVId рече

Верска (незгодна) питања из Зоне сумрака

Нама лаицима није баш познато о коликом броју монаштва се ради у секти Артемијевци. Калкулише се од неколико стотина монаха па навише. Колико ли је прави број расколника? Ево, управо сам сазнао за линк сајта горе поменутог, www.pastirdobri.com и ју туб канал pastirdobri1's channel исте скупине. Заиста, превирања и одласци из српске православне цркве, су огромни по броју оних који им приступају. Не прете ли исти, на тај начин, да озбиљно уруше нашу цркву? Нису ли већ и сувише далеко отишли у томе? Можда једног дана, број "монаха" артемијеваца премаши број монаштва Српске православне цркве? Шта ће се онда десити? Тема је исувише тужна да би се њоме бавили али, зашто се дешава баш нама? Да ли ће се можда једног дана десити оно што се десило са руском званичном и руском заграничном црквом? Да ли смо свесни, да је вера темељ свих животних дешавања, и оно што се на верском плану дешава убрзо постаје реалност, и на државном плану? Говормо да имамо и сувише мало монаха, али шта ћемо да радимо ако се и тај мали број преполови? 

 

пре 3 часа, Страле рече

Оче Саво, колико ми се чини овај раскол је погубнији по нашу Цркву од  оног случаја са Акакијем. Много више људи је пришло ''ЕРП у егзилу'', него ''СИПЦ''.

Већ сам у мојим одговорима раније поменуо разлику између раскола и парасинагоге. Раскол имамо нпр. у Македонији где се неколико канонских епархија СПЦ неканонски отцепило и прогласило неку врсту аутокефалности. Реч је о канонским епископима са епископским прејемством, свештеницима који су канонски рукоположени и монаштву. Са МПЦ нисмо у евхаристијској заједници, као ниједна друга православна канонска помесна Црква, док се не врате у канонски поредак и Богу се молимо да се разговори наставе и на радост васцеле Цркве да се браћа и сестре из Македоније врате у евхаристисјско општење Цркве. Зато нико од садашњих епископа МПЦ није рашчињен и њихове тајне нису невалидне, али због нарушавања канонског поретка њихови клирици не могу да служе у другим помесним православним црквама.

Случајеви Мираша Дедејића (самопроглашеног митрополита црногорског),  Артемија - Марка Радосављевића (самопроглашеног епископа РП у егзилу), Филарета Денисенка (самопроглашеног патријарха кијевског) и Немање Станоковића (самозваног епископа Акакија тзв. Српске истините православне цркве су другачије природе. Мираш, Артемије, Филарет и Немања-Акакије не само да нису у евхаристијској заједници Цркве тј. не признаје их ниједна канонска православна црква у свету, него су лишени свог ранијег свештеног чина (који је Станковић ионако неканнонски добио), не признаје им се звање монаха и коначно одлукама Сабора СПЦ и Московске Патријаршије они су избачени (тј. одлучени) из Цркве. Њихове групе (секте) нису зато расколи у правом смислу, дакле ни приближно ситуацији у Македонији, већ се црквеном терминологијом зову парасинагоге, дакле лажна парацрквена зборишта. Њихова крштења нису крштења, њихове евхаристија није евхаристија, њихов благослов није благослов већ проклетство. У прошлости се искључење из Цркве чешће називало анатемом и постојали су чак и посебни јавни обреди анатемисања. Ово је јако важно да се разуме. Ове парасинагоге, секте, не могу ни да се пореде са тзв. Америчким расколом у СПЦ од 1964 до 1989.год јер је епископ Дионисије био рашчињен, али не и избачен из Цркве. Иако је раскол био тежак он је Божијом помоћу исцељен јер у основи није био црквене већ политичке природе.

Тачан број "клирика" и "монаха" у Артемијевој парасинагоги тешко је проценити јер је у међувремену неколицини десетина монаха, монахиња и искушеника (отприлике мање од 100) колико их је самостално напустило канонску Епархију Рашко-призренску придодат један број нових "монашких лица". Према сведочанствима оних монаха и монахиња који су се вратили из секте у Цркву и који су примљени у покајању ситуација је врло хаотична и зависи искључиво од култа личности самог Артемија. Велика узданица Артемијеваца били су неки грчки ултра-традиционалистички кругови у канонској Цркви који су олако примили вести из Србије да је Артемије прогнан због свог правоверја. Томе је доста допринео Симеон (Дејан Виловски) који је нашао уточиште код протојереја Теодора Зисиса и круга око њега, уз покровитељство митрополита Пирејског. Ова идила је трајала првенствено до сулуде одлуке Артемијеваца да крену да производе нове "епископе". Будући да чак и расколници у Православној Цркви поштују правила да је за хиротонију потребно барем тројица епископа Артемијевци су имали избор, или да још двојицу поред свог самозваног нађу међу разним лутајућим неканонским и њима сличним "епископима" међу разним сектама и парасинагогама (пре свега међу грчким старокалендарцима) или да се нађе друго решење. Може се претпоставити да нису ишли на прву опцију како не би изгубили подршку Зисиса и његовог круга јер најоштрији грчки антиекуменисти мрзе своје старокалендарце више него паписте, па би аутоматски изгубили ту подршку која је како су године пролазиле ионако била све слабија. Просто је нејасно одакле су нашли решење о постављању тзв. хороепископа који у древној Цркви нису били редовни архијереји, већ оно што би данас највише одговарало архијерејским намесницима који су бринули о сеоским парохијама и нису имали иста овлашћења као епархијски архијереј. На Кипру се хороепископима још зову помоћни епископи тј. викарни епископи. Играјући се произвољно са канонима и користећи необавештеност народа који им лаковерно следује Артемије именује сам тројицу "хороепископа" који су одмах потрчали да се украсе свим ознакама епархијских архијереја (жезло, митра, панагија) и који се тако и понашају. Ово је изазвало згражање чак и ултра-конзервативаца у Грчкој јер их је посетило на сличне манипулације својих старокалендараца тако да је чак и Виловски, некадашња Артемијева десна рука, прекинуо односе са сектом и данас живи у некој врсти канонског међупростора између Српске и Еладске Цркве. Српска Црква га је као редовног клирика СПЦ рашчинила и избацила из Цркве, а будући да га је Митрополит Пирејски, како је сам објаснио не знајући да је истовремено и даље клирик СПЦ примио у Грчку Цркву, он данас вероватно користи тај папир иако избегава појављивање у јавности. Да је подржао постављање "хороепископа" вероватно би га и Зисис и његови одмах најурили из Солуна.

Број следбеника тзв. Артемијеве парасинагоге такође не може лако да се процени. Зашто. Зато што Артемијевци обмањују верни народ Цркве да они могу да иду и да се чак причешћују и код њих и у канонским епархијама СПЦ. Такође, на снимцима њихових "богослужења" на којима се појављује сам Артемије, обично се сакупљају њихови следбеници из свих крајева Србије и снимају се редовно слике које имају за циљ да створе утисак о великој подршци. Поред тзв. грешног Милоја који је такође својевремено избачен из Цркве и који им је први помогао, број верника који се редовно појављују на њиховим окупљањима није већи од пар стотина. Нажалост, постоје и симпатизери, тј. људи који нису обавештени о чему се ради и који сматрају да је ово само пролазна ситуација и да ће Црква Артемија и све њих ђутуре опет признати и прихватити. Ситуација је ту много компликованија и била је много једноставнија док су и Артемије и они са њим били само рашчињени али и даље на известан начин гледани као чланови СПЦ који су се одметнули од поретка. Са избацивањем Артемија и његова три "хороепископа" из Цркве тј. њиховим анатемисањем створена је ситуација у којој се штанцују нови свештеници и монаси који чак и по највећој икономији не могу бити признати од стране Цркве јер их постављају лица која нису уопште ни православни хришћани за Цркву. Повратак неких монаха који су имали монашки чин пре одметнућа од Цркве је много једноставније решити јер уз покајање може да им се призна монашки чин и хвала Богу они који су се вратили духовно су препорођени. Црква ће вероватно морати да нађе начин како да се реши питање оних који су у међувремену "крштени, венчани, замонашени, рукоположени" од анатемисаних лица. Да је у питању обичан раскол, понављам, било би много једноставније. 

Коначно, каква је њихова будућност. То наравно зна сам Бог коме се молимо да им да покајања. Међутим ако Артемије оде са овога света без покајања он неће моћи да буде сахрањен ни од стране једног канонског свештеника нити на једном гробљу наше Цркве. Иза њега ће остати тројица или ако још иштанцују више "хороепископа" који немају апостолског прејемства и који чак и по највећој икономији не могу бити ни након покајања признати као епископи. По највећој икономији би могли да добију неки манастир за покајање са забраном било каквих свештенодејстава, саветовања или јавних наступа. Имајући у виду њихову међусобну суревњивост и несллогу коју сада покрива ауторитет Артемија, највероватније да ће се слично грчким старокалендарцима поделити на неколико група које ће се с временом међусобно анатемисати и отпуживати ко је најаутентичнији Артемијев следбеник. Она група која буде држала Лелић где Артемија намеравају да сахране највероватније ће одмах прогласити његово светитељство како би осигурала ауторитет. То је већ виђени сценарио код грчких старокалендараца и то је велика трагедија. Вероватно ће тада добар део верника, који то већ не види, видети да ове групе немају никакву везу са Светосавском Црквом и вратиће се Мајци Цркви. Они који буду већ толико усвојили секташки менталитет наставиће и даље да иду на њихове скупове. Овакве и сличне секте, расколи и парасинагоге трајали су у црквеној историји и по неколико десетина година, па чак и пар векова али све су завршавале редовно на маргинама историје и повратком Цркви оних који су коначно увидели своју заблуду.

Зато се не треба много бринути јер Бог чува своју Цркву као што је чувао вековима. СПЦ наставља свој пут на стазама Св. Саве и великих светитеља који су просијали у роду нашем, св. Василија, Св. Петра Цетињског, бројних пећких Архепископа, Св. Стефана Дечанског, Лазара Косовског и других. Они који следују секти Артемија и мисле да то није ништа лоше добро треба да размисле о свом спасењу јер када оду на онај свет и тамо виде у заједници Господа оне које су мрзели и клеветали неће осетити радост већ збуњеност, а знамо шта такво стање значи. Зато, браћо и сестре који следујете Артемијевским баснама и причама о издаји Цркве, о епископима јеретицима и другим измишљотинама, памет у главу.

У Цркви Православној је увек било борби и проблема јер је Црква живи организам. Али пример св. Аве Јустина нас најбоље учи да је у време највећег заноса синкретистичким екуменизмом у Цркви он и даље остао верни син Светог Саве и није формирао своју секту и себе прогласио за Епископа. Уместо да шири по српском народу клевете, он је плакао у молитви и дан данас се моли да се Црква избори са разним неправославним учењима која нас спопадају и која нам поједини покушавају набацити. За истину у Цркви се бори у Цркви, а не ван ње. Тако је радио и Св. Марко Евгеник кога данас славимо. После флорентинске уније није формирао своју Патријаршију већ је сведочио истину са многим оним који су остали верни истини православља и који су дочекали да се пар десетина година касније на Сабору у Цариграду одбаце латинске јереси и срамна унија из Фиренце. Св. Златоуст кога је злобна Франкиња и ромејска царица Евдоксија прогнала из Цариграда није упућивао своје ученике да формирају своју Цркву, што су неки чак и желели, већ их је учио да следују његовом епископу наследнику, а Бог је оправдао Златоуста и овенчао га венцем исповедништва због његовог трпљења и верности Цркви. Тако је било и са св. Нектаријем Егинским лажно оптужњним, пониженим и оклеветаним на правди Божијој, који је смирено примио неправедну осуду и подносио увреде чекајући да га Бог оправда, па данас нема цркве у Грчкој где нема његове иконе. Они пак који себе правдају тако што цепају Цркву, какво оправдање од Бога могу да очекују? Поготово ако су претходно газили бројне каноне за чију се чистоту тобоже боре. 

Веома је важно браћо и сестре који ово читате да ово имате у виду. Цркви требају ревнитељи, али ревнитељи по разуму. Десетине година је требало да се иконоборство прогласи за јерес и борци за истину су то дочекали али нису формирали паралелну јерархију већ су се борили и били спремни на стардање за истину. Они који данас хоће да се боре против јереси које нападају Цркву тако што формирају своје парасинагоге не бране Цркву, већ је цепају и понижавају и неће наћи удела са светим исповедницима, већ са свима онима који су цепали ризу Христову. 

Двери Цркве остају отворене свима који су спремни за покајање. Покајање није срамота нити значи прихватање нечијих заблуда, већ само смирено признање да се за истину морамо борити унутар Цркве као синови Цркве, а не као уљези који је подривају споља.

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 33 минута, "Tamo daleko" рече

S obzirom da razne predrasude o ekumenizmu poticu iz straha, neznanja, pogresne informisanosti I sl., da li smatrate da je potrebno razjasniti ljudima, cinjenicu da je samo jedan od duhovnih cada Sv. Justina Celijskog zloupotrebio njegovo ucenje o pravoslavnom ikumenizmu I omogucio zilotima da stalno proturaju naseg Svetog Avu Justina za primer antiekumeniste, a sada znamo da je to cinio I cini do danas, upravo Artemije I njegovi istomisljenici?! Da li se dovoljno cuje glas savesti koji poput preosvecenog vladike Atanasija nastoji da se mnogo vise cuje o pravoslavnom ikumenizmu Sv.Justina a ne da se insistira na antiekumenistikoj perspektivi njegovog zivotnog svedocenja vere?

Морам одмах да кажем да реч екуменизам није светоотачког порекла и иако је грчке етимологије дошла нам је са запада (конкретно) од протестаната и римокатолика заједно са њиховим значењем. Ава Јустин је био отворени противник екуменизма, и не само он него и бројни оци светоторци и неке од највећих духовних личности Православља двадесетог века. Али они нису били противници сведочења вере. Зато је Ава Јустин у својим белешкама, које је објавио Владика Атанасије, изнео појам православног икуменизма како би онима који су га вероватно погрешно схватали објаснио да неслагање са јереси западног екуменизма не значи одбацивање предањског става светих отаца да неправославнима тј. онима који следују разне јереси стално треба у љубави сведочити истину, али нипошто доводећи под знак питања нашу веру. Западни екуменизам се у протестантској верзији, најкраће речено, своди на теорију грана и на мит о јединственој Цркви која је невидљива и у којој сви хришћани учествују, али која је у историји подељена на разне деноминације. То је учење Лутера и Цвинглија и нема никакве везе са православном еклисиологијом. За нас је ЈЕДНА и ЈЕДИНА Црква управо Православна, која је сабор и неба и земље и не постоји подела Цркве, већ само отпадање од јединства Православне Цркве. Нико не може да нађе цитат иједног оца исповедника Цркве кроз историју да постоји нека невидљива једна Црква у којој партиципира и Православна црква. Православна Црква не учествује у Цркви, већ је она Црква и неба и земље и која се видљиво у свој пуноћи манифестује у нашем свету и веку. Остале групе хришћана које су историјски с временом настајале и називале се црквама су мање или више одвојене од Цркве Православне и редовно су називане јересима што на јелинском значи (секта, нешто што је одвојено).

Тврдити да је Св. Ава Јустин био противник сведочења вере православне пред неправославнима је једнако погрешно као тврдити да је он био поборник екуменизма који се прилично развио у његово време. Ставови Аве Јустина о православном икуменизму су већином остали у његовим белешкама и нису довољно познате широј јавности. Осим тога на јелинском нема разлике између екуменизма и икуменизма, то је иста реч. Зато говорећи о покушају стварања вештачког јединства тобоже подељених цркава најпрецизније је користити термин синкретистички екуменизам. Лично нисам поборник речи екуменизам јер је она већ исувише контаминирана погрешним значењем које постоји и код протестаната или у римокатоличкој верзији папо-центричног екуменизма. Једноставно, наша Црква треба да то зове сведочењем или исповедањем истине, а не неким дијалогом у коме сви тражимо неку истину коју смо тобоже сви изгубили. Наравно, сведочење треба да буде у духу љубави и истине, а не са мржњом и презиром као што то раде квази-зилоти који су нажалост контаминирали и реч зилотизам (ревнитељство) па данас има обично негативну конотацију. И ми православни смо у неким, али не суштинским стварима, одступили од предања и стално треба да му се враћамо, а не да мислимо да смо непогрешиви. Једино је Црква непогрешива.

Пре пар дана Синод Грчке Цркве је објавио саопштење у коме је изнео основне ставове како епископи те помесне Цркве виде Православну Цркву и њен однос према неправославнима. Текст је на грчком и енглеском доступан на:  https://panorthodoxcemes.blogspot.com/2017/01/i.html

Ја сам превео пар врло важних реченица из тог саопштења у коме се уопште не помиње појам "екуменизам" управо зато што је он већ контаминиран, како због погрешне употребе од стране неких православних који учествују у дијалогу са неправославним, тако због погрешног значења екуменизма на западу. Ову реч би најбоље било предати забораву и говорити о "православном сведочењу истине", а то је управо оно што је у својим белешкама желео да нагласи Св. Ава Јустин, а не да како злобници тврде рехабилитује екуменизам или промени свој став који је познат у целом православном свету да је то јерес над јересима. Ево тих реченица из Саопштења Грчког Синода од 27. јануара 2017:

*****

" - Православне аутокефалне Цркве нису нека федерација цркава, већ Једна, Света, Католичанска (Саборна) и Апостолска Црква...... Главни циљ Цркве је мисија, наиме њена борба да стално сведочи веру и проповеда Еванђеље, било вернима који живе у савременим секуларним друштвима или онима који још нису упознали Христа. Дијалог, првенствено са неправославним хришћанима - ετεροδόξους χριστιανούς - (другим хришћанским конфесијама - јересима άλλες χριστιανικές ομολογίες – αιρέσεις) заснива се на дужности Цркве да сведочи истину и апостолску веру у свакој прилици. На тај начин они се упознају са аутентичношћу православног предања, вредности светоотачког учења, православним литургијским и вером православном. Дијалог не значи нити ће икада значити компромис у питањима вере.

- Православна Црква је Једна, Света, Католичанска (Саборна) и Апостолска Црква, како исповедамо у Символу вере. Човекова светост се не може разумети ван Тела Христовог тј. ван Цркве (Еф. 1.23). Светост је учешће у тајни Цркве и у њеним светим тајнама утемељеним на Евхаристији. Светитељи иконизују Царство Божије.

- Постоји једна Црква, Православна Црква (Η Εκκλησία είναι μία, η Ορθόδοξη). Према Св. Василију Великом "сви који имају наду у Христа су један народ и они, који су од Христа чине једну Цркву иако она постоји на разним местима". Црква увек очекује повратак њој свих људи, и неправославних и оних других веровања.

- Текстови Светог и Великог Сабора Православне Цркве (на Криту) су предмет даљег детаљног проучавања. Ово се примењује на све саборе у Цркви. 

-Богословски дијалог се не прекида. Наравно, неопходан предуслов јесте да се богословска истина чува нетакнутом како би овај дијалог могао да се настави без фанатизма и подела, без парасинагога и раскола, што повређује јединство Цркве."

*****

Мислим да је све веома јасно речено. Дијалог да али дијалог сведочења и без компромиса са истином. Дијалог не ради тражења истине већ ради повратка Цркви оних који су неправославни. Црква је једна али то је Православна Црква. Формулација да је Црква једна, а да Православна Црква има централно место у тражењу јединства Цркве је погрешна и о томе је на својим седницама Грчки синод детаљно расправљао јер се ствара утисак да поред Правсолсавне у ЈЕДНОЈ ЦРКВИ партиципирају и неке друге или да је Црква подељена што је контрадикција ако је ЈЕДНА. Саопштење између редова позива на корекцију метода сведочења истине међу неправославнима како се не би стварао повод разним фанатицима и секташима да цепају јединство Цркве тобож ревнујући за истину. Ово је јако важан текст и налази златни средњи пут, између заблуда синкретистичког екуменизма и секташког псевдо-зилотизма.