Goran123 Написано Јануар 18, 2017 Пријави Подели Написано Јануар 18, 2017 On 17. 1. 2017. at 13:16, Архимандрит Сава Јањић рече Катихумени су они који се спремају за крштење. По јелинској речи κατηχούμενος (κάτα-по, према; ἦχος-звук, глас), дакле они који слушају духовно упутство и уче се вери коју треба да приме светим крштењем. Отуда ми ова реченица коју наводите изгледа највероватније као непрецизан превод. Чињеница је да су они крштени хришћани који су падали у тешке грехове били удаљивани од стране епископа од причешћа и често су заједно са катихуменима напуштали литургијски скуп након завршетка "литургије речи" тј. пре приношења св. дарова и нису присуствовали анафори. Њима је било дозвољено само да слушају речи посланица, Еванђеља и поуку епископа или презвитера. У раној Цркви хришћанске заједнице су биле мале и епископи или презвитери су познавали све вернике. Онима који су живели у отвореном тешком греху без покајања било је забрањивано присуство на евхаристијским сабрањима док се не покају. Уколико су они који су учинили тешки грех или се одрекли вере желели да се врате Цркви и евхаристијској зајеедници Епископ или презвитер у његово име морао је да им одреди одређено време покајања уз забрану причешћа али им је пружана могућност да присуствују првом делу литургије. Ако неко упадне у тешки грех и жели да се покаје потребно је да најпре прекине са тим грехом и исповеди се код свештеника који ће му по духовном расуђивању одредити како да се врати у пуну евхаристијску заједницу. Expand Hvala Oče na odgovoru, pomenite nekad i mene gresnog. Архимандрит Сава Јањић је реаговао/ла на ово 1 Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Агница Написано Јануар 18, 2017 Пријави Подели Написано Јануар 18, 2017 On 18. 1. 2017. at 15:41, Архимандрит Сава Јањић рече Проблеми са којима се суочавамо заправо долазе од нас самих. Када бисмо имали смирења и вере све тешкоће које долазе биле би само као облаци који долазе и пролазе. Нажалост, када себе поистоветимо са својим палим и себичним "ја" увек ћемо имати проблеме јер све што није по нашој вољи изазиваће у нама бол и патњу. Ми заправо страдамо од наших страсти које нас одвајају и од Бога и од онога што заправо јесмо, тј. за што смо од Бога створени. Сукобљавање воља међу људима, одсуство свести о томе да смо позвани да у Богу сви будемо једно држе нас у лавиринту сталног тражења како да се ослободимо од наших невоља. Уместо да се више трудимо да задобијемо духовну заједницу са Богом, ми сами тражимо "наша решења" и упадамо у конфликте са другима, доживљавамо разне видове неправде и патимо. Зато наш пут не треба да буде да мењамо друге и свет око себе, већ да пре свега променимо сами себе и онда ћемо и друге и све што нас окружује доживљавати на другачији начин. Овде нема разлике између монаха и оних у свету. Сви смо ми у овоме свету и боримо се са "светом" у себи који делује преко наших помисли и страсти. Манастир, истина, пружа много организованији живот у коме је све усмерено на борбу са својим слабостима и на тражење слободе у Христу одрицањем од сопственог себичног ја, али многи и у манастиру не налазе мир јер им сметају други, поредак, игуман и не успевају да виде да је проблем увек у нама, односно у нашем начину доживљавања стварности у којој живимо. Борба да себе ослободимо од тираније палог ума, тј. нашег палог начина расуђивања, од тираније страсти и греха води нас ка смирењу, љубави и миру који долази само од Бога. Мир који вештачки правимо око себе на разне начине увек је промењив и не траје. Зато у оној мери у којој смо спремни да се одрекнемо свог лажног "ја" своје себичне индивидуалности и отворимо себе кроз Христа и евхаристијски живот за деловање благодати Божије, у тој мери ћемо упознати истински мир који не зависи од спољашњих околности и других људи. Док год верујемо да ћемо мир остварити тако што ћемо се изоловати од неких људи, од околности у којима живимо и затворити у неки свој имагинарни свет, наше страдање не само да се неће смањивати, већ ће се продубљивати. Неки утеху траже у амбицијама (често нереалним, па пате што не могу да их остваре), неки у новцу, други у алкохолу, наркотицима, грешном животу. Сва та "задовољства" су само привремена и неизбежно доносе за собом ново страдање и бол јер човек је створен од Бога као небоземно биће и ако не изгради заједницу са Богом, ништа друго не може да му пружи истинску радост и задовољство. Зато је покајање као промена начина живота, суочавање са собом и својим слабостима и мењање својих страсних и греховних навика једини пут ка спасењу. Кроз покајање Бог нам отвара духовни вид и оно што изгледа као непремостива тешкоћа показује се као имагинарно. Чак и смрт пред којом сви страхују показује своју немоћ јер онај који заживи истински у Христу већ предокуша радости Царства небеског у своме срцу. Оче Саво,може ли човјек да заживи у покајању за стално? Моје искуство покајања је краткотрајно,било је условљено животном угроженошћу,доживјела сам га као дар Божији.,као царство Божије у себи..нисам могла да се љутим,све ми је изгледало да је баш онако како треба,да Господ све држи,да је све добро,да су сви људи анђели и добри,и да је нечастиви кривац за зло,да људи преварени од њега чине зло јер су слаби и не знају другачије..нисам имала потребу да негдје одем,да се нечим забавим,све је ту у мени било,мир и задовољство свим око себе..сазнање да ме Господ воли,и да ја волим Њега,највише..нисам имала потребу да уживам у било чему тјелесном,храни итд.,схватила сам да Господ није у уживању већ у трпљењу,и да тад кад добровољно хоћу да трпим Он узима мој терет и носи га за мене и осјећам лакоћу и чврсто поуздање да се Господ о свему брине и бори за мене..али авај,мало по мало,губим све то,сад се само сјећам тога и тјешим да ће све то некад опет доћи,иако се плашим да ће морати бити условљено опет неком угроженошћу животном,јер тек кад је стварно густо ја савијам своју горду главу.. "Tamo daleko" and Жика је реаговао/ла на ово 2 Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Архимандрит Сава Јањић Написано Јануар 27, 2017 Пријави Подели Написано Јануар 27, 2017 On 17. 1. 2017. at 20:11, R2D2 рече Поштовани о. Саво, Имам једно питање, не знам да ли је било пре. Питање вечног и привременог суда. Да ли постоји привремени суд и коначни суд и да ли, у контексту, привременог суда можемо говорити о Митарствима? Уз то, да ли мене као православног хришћанина обавезује да ја верујем у учење о Митартсвима или не? Expand Ова се тема већ појављивала на форуму, а и у мојим дискусијама са о. Зораном Ђурићем пре годину дана. Ипак, веома је значајна и сабрао сам нека размишљања и изворе који би могли да помогну онима који желе да се детаљније упознају са православним богословским, литургијским, аскетским и књижевним (житијским) изворима везаним за ову тему. --------------------- Учење о митарствима која душа после телесне смрти човекове проходи и тамо бива кушана и суђена од стране демона, према различитим страстима које они изазивају, једно је од најконтроверзнијих питања у православној традицији. Ово питање никада није разматрано као догматско питање, па зато не постоје никакве саборске одлуке које потврђују, али и које негирају постојање митарстава како су она описана у виђењу Григорија ученика Св. Василија Нововог из прве половине 10. века. Григорије је у свом виђењу видео смрт и пут кроз ваздушна митарства једне подвижнице, преподобне Теодоре. Опис митарстава на српском језику из житија Св. Василија Новог се може прочитати на https://svetosavlje.org/zitije-prepodobnog-oca-naseg-vasilija-novog/ Ставови о митарствима, данас у православном свету, крећу се између дословног прихватања поменутог виђења са свим детаљима и потпуног негирања постојања митарстава као својеврсне гностичке заблуде која је преживела у аскетским круговима. У овом одговору хтео бих да подсетим да овом питању треба приступити трезвено и ослањајући се на богату богословску, литургијску, аскетску и књижевну (посебно житијску) традицију Цркве. Међу онима који су се од 19. века до данас посебно бавили овом темом, ослањајући се прилично подробно на поменуто житије Св. Василија новог треба посебно поменути о. Серафима Роуза који је своје ставове о митарствима изнео у књизи: „Душа после смрти“ https://svetosavlje.org/dusa-posle-smrti/ коју је написао у касним седамдесетим годинама. Претпостављам да су је многи читали јер је преведена и објављена на српском језику. Серафим Роуз се ослања на „Слово о смрти“ Св. Игњатија Брјанчанинова https://svetosavlje.org/slovo-o-smrti/14/ као и писанија Св. Теофана Затворника и уопште руску духовну традицију 19. века у којој есхатолошке теме, посебно питање живота душе после телесне смрти, имају нарочито велики значај. Св. Јован Шангајски је такође писао на ову тему у својој књизи „Живот после смрти“ https://svetosavlje.org/zivot-posle-smrti/#05 где се позива на визију усхода душе преподобне Теодоре из поменутог Григоријевог виђења, као и на ставове Св. Теофана Затворника. Ови текстови су доступни у српском преводу па их није потребно посебно препричавати. Отворено и јавно противљење учењу о митарствима као гностичкој јереси и заблуди видимо, на пример, код Лева Пухала (односно касније архиеп. Лазара Пухала, Православна Црква у Америци) и Мајкла Азкула, који је променивши више јурисдикција тренутно у заједници са грчким старокалендарцима. Пухало је желећи да избегне проблем латинског чистилишта кренуо у готово потпуно одбацивање саме идеје привременог суда након телесне смрти. По његовом мишљењу душа се након смрти и без тела налази у извесном стању неме и слепе обамрлости, што је блиско учењу о мортализму или хипнопсихизму. Оваква схватања постојала су и у ранијим вековима али их је Црква увек одбацивала. Њих су посебно оживели протестанти, а нагињу им и неки православни академски богослови који под сваку цену желе да избегну могућност да душа може да живи након одвајања са телом, посебно у свесном стању. У либералнијим римокатоличким круговима двадесетог века јавило се веровање да одмах након смрти наступа коначни суд, о чему говори и православни богослов Томас Хопко. Азкулови ставови могу се прочитати у његовом спису: „The Toll-Houose Myth – The Neo-Gnosticism of Fr. Seraphim Rose” http://xa.yimg.com/kq/groups/2426010/639466037/name/The-TollHouse-MythThe-NeoGnosticism-of-Fr-Seraphim.pdf Умерени традиционални став о питању митарстава заступа митрополит Навпакта Јеротеј Влахос у својој књизи „Η Ζωή Μετά Τον Θάνατο“ (Живот после смрти) http://www.paterikiorthodoxia.com/2013/02/3335.html или у енглеском преводу (https://www.amazon.com/after-Death-Metropolitan-Nafpaktos-Hierotheos/dp/9607070348) Влахос нарочито указује да предање о митарствима треба разумети превасходно у оквирима литургијских и патристичких сведочанстава о судбини душе после смрти. Влахос зато не иде у детаље описане у житију Св. Василија новог, нити помиње и потврђује број митарстава, природу сваког митарства, нити начин на који је душа спречена да узиђе ка Христу, док се демонима на митарствима не „отплати дуг“ молитвама духовног руководитеља душе. Влахос истиче да демони немају моћ над душом човека који се сјединио са Христом и да имају „власт“ само над оним душама које су им се вољно потчиниле у овом животу, што је значајна разлика од буквалног тумачења горепоменутог виђења. Митрополит Јеротеј признаје да учење о митарствима постоји у гностицизму и паганској митологији, посебно Египћана и Халдејаца. Међутим, он наглашава да је оно што је прихваћено од појединих отаца и црквених писаца у овом погледу засновано на хришћанској истини, те наводи пример да и хришћани верују у бесмртност душе, али не као Јелини, по природи, већ по благодати Божијој. Владика Навпактски не негира појаве добрих и злих анђела у тренутку смрти, што је посведочено у много примера у хришћанској традицији, али митарства више види у контексту страсти које муче душу приликом њеног излаза из тела. Владика Јеротеј посебну пажњу посвећује критици римокатоличког учења о чистилишту и доследно настоји да своје ставове утемељи на поузданим и провереним патристичким сведочанствима. Уз Митрополита Јеротеја треба поменути блаженопочившег протопрезвитера Томаса Хопка (Православна Црква Америке), бившег декана Св. Владимира у Њујорку који је држао да је Григоријево виђење описано у житију Св. Василија Новог типичан пример алегоријских прича педагошког карактера које се често без довољно расуђивања интерпретирају дословно. Хопко се такође не слаже са ставом противника учења о митарствима који сматрају да после смрти једоставно ништа не бива до васрксења тела. Из разних беседа Хопков став би се могао свести на теологуменон да након смрти одмах бива и коначан суд Божији и да прича о митарствима алегоријски приказује борбу огреховљене савести човека коме су потребне молитве Цркве да би прошао суд Божији. Хопко је веровао да они који су крштени су већ умрли, васкрсли и ознамењени Духом Светим и не могу да умру, већ телесна смрт за њих бива само прелазак у вечни живот Христа јер је Христос васкрсао. Он се чврсто држи става да је душа без тела једнако мртва као и тело без душе. Хопко је тврдио да Бог одмах даје прослављено тело онима који пролазе телесну смрт и да зато прослављамо светитеље као потпуно живе, а не као душе без тела. Зато се светитељи по Хопку јављају у својим васкрслим телима (о овим ставовима може да се чује на http://www.ancientfaith.com/specials/hopko_lectures/the_death_of_christ_and_our_death_in_him). Проблем са Хопковим мишљењем јесте да ни код једног ранијег светог оца или учитеља Цркве не можемо да нађемо поткрепљење за овакво тумачење. Теоретски ово би могло да се разуме у контексту разлике између линеарног времена и вечности есхатона, али опет остаје теологуменон, на коме Хопко није инстистирао као на догми. Слично мишљење о васкрсењу које бива одмах након телесне смрти дели и о. Зоран Ђуровић који је већ о овоме писао на форуму и са којим сам имао месец дана дугу дискусију прошле године. Међу онима који су богословски трезвено приступили овом питању је и француски православни богослов Жан Клод Ларше са својом значајном књигом La Vie après la mort selon la tradition orthodoxe, Jean-Claude Larchet (Живот после смрти по православној традицији), 2001. године (https://www.amazon.fr/apr%C3%A8s-mort-selon-tradition-orthodoxe/dp/220406713X) . Ларше је сакупио прилично импозантан број разноврсних сведочанстава из православне традиције која су утицала на формирање разумевања шта бива са душом након телесне смрти. Посебну пажњу Ларше полаже на разлике између православне с једне и римокатоличке и протестантске традиције са друге стране. Штета што није преведена на српски. Читао сам је у енглеском преводу (Life after Death according to the Orthodox Tradition, 2012) и сматрам да представља веома значајан покушај да се ова питања осветле кроз сву пуноћу богословске, литургијске, аскетске и житијске традиције Цркве. У коментарима који следе посебно сам се ослањао на Ларшеа и Влахоса јер сматрам да су њихови ставови најбоље утемељени у предању и да нас истовремено чувају од буквалног тумачења виђења о митарствима које може да нас нехотице увуче у другу крајност. ****** Треба рећи да се у апостолским временима хришћани нису бавили питањем преживљавања душе након смрти тела, већ превасходно очекивањем Другог доласка Христовог и васкрсења мртвих, што је остало као завршни члан символа вере Цркве „Верујем у васкрсење мртвих и живот будућег века“. Међутим, већ од 2. и 3. века, под утицајем разних гностичких учења, јелинистичких мистерија и митова, као и неоплатонистичке философије, пажња појединих хришћанских писаца, посебно у аскетским круговима ишла је више у правцу интересовања шта конкретно бива са душом после смрти. Тако је свеопште васкрсење које ће уследити након Другог доласка Господњег на известан начин отишло у други план, а код неких се чак утврдило веровање да се одмах после телесне смрти одлази у рај или у пакао. Заправо, и данас добар број хришћана меша привремени удео човекове душе након телесне смрти са коначним уделом након Суда. За разлику од гледања на човека као јединствену психофизичку целину, поједине секте су развијале крипто-платонизам по коме смо ми заправо душе које су падом ушле у тела и које се након телесне смрти враћају у своју истинску отаџбину ослобођене терета тела и зато су рај и пакао пре свега реалности које се тичу само душе. У том приступу није било много места за Христов домострој спасења, посебно за васкрсење тела, и заправо је главно питање било како ослободити душу владавине тела и телесних грехова да би душа очишћена ушла у небеске сфере. У овом погледу посебно је гностицизам, против кога се Црква жестоко борила, нудио читав низ митова, ритуала, начина како да се душа избори са демонима који је спречавају да се уздигне Богу након смрти. Христово спасење је од стране јеретика гностика свођено на неко тајно знање (гносис) које треба да нам помогне да прођемо демонска митарства о којима више гностичких текстова врло прецизно говоре. Међутим, аутентична хришћанска есхатологија је заправо веома материјална јер ће Царство Божије бити преображени и престворени ново небо и нова земља, где ће сви добити нова тела и где ће Господ царевати над народом својим довека. Разне мистичке секте су својим учењима правиле јак утицај на одређене аскетске кругове у Цркви, па се неретко ишло у правцу спиритуализације односно растеловљене есхатологије. По том веровању Царство Божије заправо нематеријално царство душа и анђела, те је удео душе после смрти од кључног значаја. Нажалост, овом проблему се не посвећује много пажње и превага одређених псевдо-мистичих и апокрифних учења и сумњивих виђења која су настала под разним нехришћанским утицајима и данас има велики утицај на разумевање овог питања. Као хришћани ми треба пре свега да чекамо Царство Божије које ће доћи у сили, када ће бити промењено обличје овога. Тада ћемо опет у васкрслим телима вечно живети са Господом. Могло би се са потребним опрезом рећи да је учење о митарствима у нашој Цркви заправо актуелизовано у одсуству ове есхатолошке перспективе и под утицајем веровања да човекова душа без тела представља целовитог човека, па јој тело није ни потребно. Међутим, од апостолских времена човек је као личност виђен у јединству душе и тела, као два аспекта човекове ипостаси. Флоровски то лепо исказује речима да је душа без тела фантом, а тело без душе леш, иако није негирао да душа након телесне смрти наставља да живи и чува човекову личност. Када говоримо о животу душе после смрти не мислимо, дакле, на платонистички појам душе која поседује пуноћу човекове ипостаси и довољна је сама себи, већ на привремени али и на известан начин непотпуни начин постојања до Другог доласка Господњег, када ће се душе опет обући у васкрсла тела. ***** На основу бројних примера из православног предања (Светог писма, дела светих отаца, црквених писаца, аскетске литературе, посебно житија светих) може се закључити да након телесне смрти долази до разлучења душе и тела, два аспекта човековог постојања, али да се човекова ипостас (личност) не губи и наставља да постоји у души човековој до васкрсења и васпостављења заједнице са новим, васкрслим телом. Човек је од Бога створен као биће које спаја видљиви и невидљиви свет. По свом телесном саставу близак је животињама и биљкама, а по душевном саставу бестелесним духовима. Након телесне смрти душе улазе у домен постојања анђелских сила, невидљиви свет (који се помиње у 1Пост 1.1). Душе оних који су живели светим животом тј. опитно и непосредно окусили деловање Духа Светога, посебно мученици за Христа, одлазе праћени анђелима одлазе у рај (παράδεισος), где се не мисли на Еденски врт у коме су били Адам и Ева. Често се помиње да одлазе „на небо“ (οὐρανός) тј. улазе у начин постојања који имају анђели и могу да нас молитвено заступају и помажу по слободи која им је дата од Бога. Они могу да нам се јављају, али не у својим васркслим телима, већ кроз виђења и снове. Као ни анђели, они нису свудаприсутни, али живећи у овој реалности невидљивог (небеског) света у могућности су да опште са нама на другачији начин него у овом животу. Неки светитељи још и за овог живота чине чуда, јављају се у виђењима, делују на великим даљинама у кратком времену, поседују прозорљивост и друге духовне дарове који показују да иако у телу, већ обитавају у небеском свету. Многе од њих Црква убрзо после њиховог упокојења препознаје као светитеље, а њихова тела су често чудотворна (свете мошти). Душе оних који су живели трудећи се у врлинама и подвигу, борећи се са страстима у покајању пролазе кроз стање које се често назива привременим судом, привременом кушњом (προσωρινή δοκιμασία). Благодарећи молитвама Цркве оне пролазе суочавање са сопственом савешћу и новим начином постојања и настављају да живе у блаженом покоју у „Авраамовом наручју“ (κόλπος του Αβραάμ) који се такође често назива и рај (παράδεισος). Тамо обитавају заједно покајаним разбојником са Голготе, који је први са Господом ушао у рај и са праведницима по евенђелској причи о убогом Лазару. Душе оних, пак, који су без покајања тј. промене живота и настројења своје воље живели у греху и страстима, носе своје пожуде са собом и не могући да их задовоље, на привременом суду пролазе болно суочавање са својом савешћу и западају у стање ада (ᾍδης), мрака и горчине савести. Јелинска реч ᾍδης (lat. Hades) потиче из грчке митологије и бога Хаидеса (α-ιδειν), бога невиђења (у санскриту „веда“ је знање односно виђење и обе речи потичу из истог индоевропског корена „vid”, што је остало и у словенском језику где „вједети“ значи „знати“. Ад је, дакле, место одсуства (по)знања, виђења Бога, место духовног мрака и изолације. Они који су за живота постали слични демонима западају у „највеће дубине“ ада које се називају често и тартар опет по угледу на јелинску митологију (тамница у којој су били затворени Титани). Мрачна, адска, демонска стања појединих људи већ почињу и у овоме свету, као што и људи светог и благочестивог живота још и овде у телу осећају духовну утеху и радују се сусрету са Господом. Ад је до Христовог Васкрсења био опште стање у коме су обитавале душе свих људи и живеле као сенке. Сишавши у ад и „разбивши његове окове“ Христос је ослободио душе праведника који су живели благочешћу и вери, очекујући обећаног Искупитеља и Помазаника Божијег – Месију. Ова по-смртна стања су реална, али нису вештаствене материјалне природе која је доступна нашим чулима, и о њима се зна само по виђењима, и то кроз разне алегоријске слике. Светитељи на небу са праведницима који почивају у спокоју Авраамовог наручја очекују са радошћу и надом крај овог света и века, Христов други долазак и Нови Јерусалим. Међу светима, изнад самих херувима и серафима, је и Пресвета Богородица, али у већ прослављеном и преображеном телу, као она која је родила Спаситеља света. Праведници који су у Авраамовом наручју немају слободу да се јављају живима и тихују у радосној нади васкрсења. С друге стране, душе оних који су у „тамницама ада“ обитавају у стању смутње, страха и ужаса проживљавајући већ предукус вечних мука будућег пакла. Божија благодат и светлост за њих је већ патња и нису у стању да је опитују као блаженство. Приликом разлучења душе од тела по бројним сведочанствима из предања Цркве душе се сусрећу са анђелима или демонима у зависности од настројења своје личности у животу на земљи. Неки још и пре тренутка телесне смрти виђају бестелесне силе и губе осећај за овај свет проживљавајући стање новог начина постојања. Овде треба имати у виду да ни рај (наручје Авраамово) и ад нису коначне реалности, јер ова стања (начини постојања) су привремени и за човека су непотпуни јер душа без тела није у стању да доживи ни пуноћу блаженства, као ни сву тежину осуде. Наставак живота душе након смрти тела, дакле, никако не значи губитак човекове личности, као што не значи ни наставак пуноће постојања човекове личности које ће наступити тек након васрксења тела. До тада душа чува својеврсно сећање на елементе тела које се враћа у прах земаљски. По том сећању (као својеврсној матрици, холограму) тела ће бити васкрснута, али промењена и другачија него ова овде на земљи. Другим речима, раздвајање душе од тела није никада потпуно. У горепоменутој књизи о животу душе после смрти Жан Клод Ларше цитира Св. Максима Исповедника и нарочито Св. Григорија Нискога који говори о причи о убогом Лазару како га богаташ препознаје јер његова душа носи својеврснο обличје (εἶδος) тела по коме ће тело опет бити васкрснуто и човек васпостављен у својој пуноћи. Зато у хришћанској традицији не постоји појам платонистичке душе која је сасвим аутономна и којој тело није потребно. У складу са тим Црква од најранијих времена чува традицију поштовања тела покојника јер тело и даље, иако у стању распадања представља део ипостаси човека, као и душа, која наставља да живи у промењеном стању привременог постојања ван тела. Зато не говоримо о души самој по себи, већ увек о души тог и тог човека, слично као када се молимо за спасење душа наших не молимо се за спасење само овог аспекта човекове личности, већ за спасење целог човека. И живи и упокојени обитавају у категоријама створеног света, и самим тим и времена које, могуће, за њих на другачији начин протиче од овога века (αἰῶνος τούτου) тј. времена овог вештаственог света. То време ипак још није вечност тј. време будућег века, вечност (ἀιωνιότης), а поготово не надвремена вечност која је својствена само Богу (ἀϊδιότης). Такође небо као начин постојања у коме обитавају светитељи и анђели није васионски простор, али ни оно небо у коме вечно живи „наднебески“ Бог (ἐπουράνιος Θεός), који је изван и изнад сваког времена и простора, као једини вечни и нестворени. Тек након другог доласка Господњег, када буду створени ново небо и земља (Отк. 21-22) након завршетка овог света и века (συντέλεια τοῦ κόσμου τούτου), сви ће добити нова тела и проћи ће коначлни Суд Божији. Они који су живели у заједници са Богом, постали причасници божанских нетварних енергија кроз евхаристијски живот обитаваће у Царству Божијем (Небеском Јерусалиму) у прослављеним физичким телима и цареваће вечно са Господом и анђелским хоровима. Они, пак, који нису отворили себе за деловање Божије благодати и који су живот провели у греху и страстима без покајања васкрснуће на вечни суд и осуду и обитаваће у вечном огњу (паклу) заједно са демонима. Ове реалности ће према Св. Писму и мноштву сведочанстава светитеља Цркве бити вечне и непромењиве и неће се односити само на човекову душу, већ и на васкрсло тело. Без икакве претензије да на овако ограниченом простору износим основне елементе православне есхатологије, и бројна сведочанства из богатог предања Цркве шта бива са човеком након телесне смрти до васкрсења свих (што можемо врло детаљно са великим бројем цитата наћи у Ларшеовој књизи), сматрам да је важно да олако не потецењујемо ова сведочанства и развијамо неке спиритуалистичке и философске теорије које су стране хришћанству, али да, такође, с друге стране не идемо без духовног расуђивања у разне детаље из појединих сведочанстава (виђења) верујући да те реалности могу да се подробно опишу и да саме по себи представљају утврђену веру Цркве. Предање о митарствима у контексту горе реченог има своје место у животу Цркве и духовно је педагошког значаја, али само уколико се води рачуна о следећим јако важним стварима: 1. Идеја да демони суде душама није хришћанска јер је једини судија свима Бог. Тумачење учења о митарствима у смислу да демони одређују ко ће ићи ка Богу, а ко ће ићи у таму ада, једноставно нема основу у хришћанском предању. Без сумње, једном када душа напусти тело она улази у духовну димензију постојања у којој у складу са својим унутрашњим настројењем може да пролази различита искуства било са анђелима или демонима, али ни једни ни други не врше суд. Привремени суд је судећи по бројним сведочанствима из предања Цркве суд савести и наставак настројења које је човек имао у овом свету јер душа без тела није у стању да промени настројење које је слободном вољом прихватила у овом животу. Не треба потцењивати настојања демона, како за овога живота, а тако и након смрти тела да душу збуне и уплаше и одвоје од Христа, али и не треба губити веру да анђели, заступништво светитеља и молитве Цркве помажу људима и овде и након телесне смрти да прођу демонске замке и страх и велику промену приликом одвајања душе од тела. Јеротеј Влахос у својој књизи „Живот после смрти“ истиче да демони немају моћ над душом човека који се сјединио са Христом, али да имају „власт“ само над оним душама које су им се вољно потчиниле у овом животу, што је значајна разлика од буквалног тумачења сведочанства о митарствима из житија Св. Василија Новог. 2. Број митарстава и начин како се на њима „суди“, што се помиње у житију Св. Василија Новог, не постоји конкретно у бројним другим примерима из православног предања и може се претпоставити да је дидактичко-алегоријског карактера. Иако нико никада догматски није дефинисао постојање митарстава на начин описан у поменутом виђењу и о тим искуствима не могу да се нађу директне потврде у Св. Писму, ово предање је сачувано, уз различите детаље, од најстаријих времена и ако се правилно разуме, као и бројна житија светих, не садржи ништа супротно побожности (правоверју). Треба поменути став Св. Теофана Затворника који пише да све што је речено у виђењу о митарствима у житију Василија Новог представља реалност, односно тачније да „ове слике (алегорије) представљају реалност, али саме нису по себи реалност јер је стање душе после смрти нематеријално, ноетичко (умно), јер како и сам Апостол Павле каже након што је био узнесен на небо да оно што је тамо „није могуће човеку изрећи“ (2 Кор 12.4).“ Св. Теофан, настављајући о овоме питању у своме спису о души и анђелима предлаже да се „оставимо спекулација о томе шта се дешава у духовном свету. Читајте, понирите у смисао реченог, духовно се изграђујте, али не трчите да доносите исхитрене закључке. Јер оно што је тамо „око није видело, ни ухо чуло, нити је ушло у срце човеково“ 1Кор 2.9“. 3. Имајући ово у виду, митарства не треба схватати дословно као царинарнице у подваздушном простору (атмосфери), већ заправо као алегоричне представе реалног и неретко болног суочавања човекове душе са својим духовним стањем, својим гресима и страстима, као и последицама везивања са демонским светом у овом животу. На основу тог суочавања душа ће до васкрсења обитавати или у блаженој нади вечног живота у Христу или у мраку самоизолације и очајања, у духовној тами ада. 4. Што се тиче откупљивања грехoва тј. плаћања за грехове демонима да би душа могла да прође митарства, ову алегоричну слику такође не треба прихватити дословно, већ са расуђивањем. Душа човека који је пре смрти живео евхаристијским животом Цркве, остаје у црквеној заједници и даље, јер је Црква заједница и живих и упокојених. Из сведочанстава, посебно отаца подвижника душе светитеља усходе у рај праћене хоровима анђела, док душе оних који су живели у мраку греха сачекују хорде демона испуњавајући је ужасним страхом и одводе је у „адске тамнице“. 5. Душа која напушта тело носи са собом бреме свог живота у телу. Многи текстови, посебно из аскетске традиције Цркве наглашавају колико је душа повезана са телом у овом животу овде на земљи. Када греховним животом човек прихвати страсти као свој природни начин постојања, разлучењем душе од тела, наставља се агонија у немогућности да се те страсти задовоље и да се без тела раскине веза са предметима тих страсти. Уколико човек за живота није кренуо путем покајања, отворивши срце за деловање Божије благодати, душа и пре, али и након телесне смрти пролази агонију. То није јуридичко питање, као у римокатоличанству, где онима који нису принели довољно дела покајања предстоји „очистилачки огањ“ пургаторијума док се не задовољи Божија правда и чије се време трајања може скратити молитвама Цркве. Православљу је ово учење потпуно страно. За оне који су се упокојили Православна Црква приноси молитве које садејствују благодати Божијој и дају утеху и чувају у евхаристијском сећању. Црква се моли Богу да упокојени остану у вечној памјати (сећању) Божијем, и да бораве у блаженом уснућу. То је и смисао наших молитава за покојнике. Многи богослови, а међу њима посебно Флоровски помињу да одвајање душе од тела, не прекида везу човека са Црквом јер покојник остаје у љубави Цркве коју сачињавају и живи и упокојени који су сви чланови светотајинског Тела Христовог. Међу живима и онима на небу постоји непрестано општење у Телу Христовом - Цркви. О томе, што Ларше наводи у својој књизи, пише и Св. Никола Кавасила, али и пре њега Св. Григорије Назијанзен, Златоусти и други напомињући да божанске тајне освећују и оне који приносе и оне за које се приносе и божанска благодат испуњава и живе и покојне који на неизрецив начин учествују у евхаристијском животу Цркве преко литургије и молитава верних, слично као свети који су живели у потпуној изолацији у пустињама, далеко од људских станишта и самим тим храмова и литургија. Покојници примају освећење од евхаристијских служби у овом свету и будући да више не могу да греше бивају све више очишћаване, као злато у огњу, напомиње Кавасила. Овде примећујемо идеју донекле сличну пургаторијуму, али опет толико другачију, засновану не на мучењу ради задовољења неке Божије правде и на заслугама, већ на темељима евхаристијске заједнице. 6. Сусрећући се данас са неретко врло детаљним описима живота душе након смрти на основу разних виђења непоузданог порекла, веома је важно да знамо да овакви утицаји постоје у Цркви још од најранијих времена. Већ смо споменули хришћанска гностичка учења из 2. и 3. века, који су веома разнолика и често неусклађена једна са другим. У њима се помиње постојање тартара (пакла) у утроби земље и разним небеским сферама, чак повезаним са системом зодијака. Курт Рудолф у својој књизи о природи и историји гностицизма тврди да заједно са постојећим универзумом коме припада земља, планетарним системом и сферама зодијака укупно постоји двадесет нивоа постојања пре небеске сфере. У том поднебесном простору обитавају „кнезови који владају у ваздуху (τῆς ἐξουσίας τοῦ ἀέρος уп. Еф. 2.2), „господари таме“ (уп. Еф. 6.12 „Јер не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета (κοσμοκράτορας τοῦ σκότους τοῦ αἰῶνος τούτου), против духова злобе у поднебесју (ἐν τοῖς ἐπουρανίοις).“). Истина ово се помиње и у Еванђељу, али по већини тумача погрешно је веровати да се то односи на простор у стратосфери, јер „небо“ које су изгубили својим падом демони није материјално небо иако је део створеног света, али невидљивог. Демони делују у „поднебесју“, односно у видљивом материјалном свету и делују смућујуће на душе које напуштају овај свет и иду у привремено покојиште блажених душа. У хришћанску иконографију је из предхришћанских митологија ушло и вагање душа од стране анђела, што је веома чест мотив у египатској уметности и религији. Мотив вагања, проверавања подобности душа је чест мотив у теозофији и Кабали. Иако у хришћанству имамо разне елементе предхришћанских митологија оне, ако се користе у уметности или у литургијском језику Цркве, имају искључиво значење које је у контексту предања Цркве. Када видимо фреске са анђелима који вагају душе, то свакако не значи да ће бестелесни духови судити људима. Штавише, у Светом писму се каже у 1Кор 6.2-3 „Зар не знате да ћемо судити анђелима?“ Судити (κρίνω) на јелинском значи и управљати и ове речи Апостола само указују да је човек који је створен по лику Божијем створен да буде виши од анђела. Отуда толика мржња демона према људима, и брига анђела да људима помогну и сачувају их од замки нечастивог јер је човек створен по образу и подобију Божијем. Хришћански гностици су посебно имали интересовање за начине како да душа узиђе пред Бога и прође ова демонска бића. Ту је посебну улогу имало тајно знање „гносис“. Још од предхришћанских времена у разним религијама су постојале посебне инкантације, рецитовање имена богова (демона) као и посебни ритуали чији је циљ био да обезбеде безбедан пут душе до божанске сфере. Све је ово било прихваћено у гностичким веровањима и измешано са елементима хришћанства. Против гностицизма Свети Оци су се жестоко борили, посебно Св. Иринеј Лионски који нам је и оставио највише података о њиховим баснама и фантазијама. Против њих су писали и Иполит, Климент Александријски, Августин као и црквени писци Тертулијан и Ориген. Утицај гностика нарочито је био јак у Египту, па није ни чудо да је у Наг Хамадију пронађена и највећа сачувана библиотека њихових списа. Могуће мешање предања из гностичких извора са аутентичним предањем Цркве може се приметити и у беседама које се приписују св. Макарију Египатском (иако су највероватније каснијег порекла) о поменима трећег, шестог, деветог и четрдесетог дана. Овде није проблематично постојање помена у ове дане, јер они су очигледно древног порекла и показују да је Црква молитвено бринула о уснулим члановима, већ о једном по мишљењу многих апокрифном веровању да ти помени бивају у те дане јер од трећег до деветог дана душа обилази рајска насеља (сахрана се обично обављала трећег дана), а од деветог до четрдесетог дана душа је обилазила мрачна подземља пакла, да би четрдесетог дана стала пред престо Божији и прошла привремени суд. Ово предање се често повезује са митарствима која трају до четрдесетог дана, што је тема присутна и у неким гностичким списима. Апостолске установе из 4 и 5. века помињу посебне молитве трећег дана VIII, 42, 1. Али овде се не говори о никаквом путовању душе кроз рај и пакао, већ о символичном значењу трећег дана „Нека трећег дана покојник буде испраћен псалмима, читањима и молитвама по угледу на онога који је васкрсао трећег дана; и девети дан нека се прославља у знак сећања на живе и уснуле, а четрдесети дан према древном обичају, јер тако је народ оплакао Мојсеја… и нека се милостиња даје сиромашнима у знак сећања на њега (покојника)“. На пример у животу Св. Симеона Солунског имамо слично тумачење зашто су баш ови дани важни: Трећи дан – због тога што нас је створио Тројични Бог и да живимо у нади да ћемо васкрсењем из мртвих бити обновљени у древној лепоти коју је Адам изгубио. Девети дан – зато што праведници чекају Васкрсење заједно са анђелима којих има по предању девет чинова, три тријаде, који славе Бога. Коначно четрдесети дан је дан у сећање на Христово Вазнесење након Васкрсења из мртвих које је уследило након четрдесет дана. На овај дан се подсећамо да ћемо васкрсењем из мртвих бити уздигнути на облаке у сусрет Судији и Спаситељу и са њим бити довека (уп. 1 Сол. 4.17) У овом предању све је усмерено на васкрсење, а не на путешествије душе по подземљу и небеским сферама, што одаје врло могући утицај гностицизма. 7. У овом контексту треба поменути и латинско учење о чистилишту где душе оних који су се покајали, а нису принели довољно дела покајања морају да буду очишћене и у зависности од тежине својих грехова бивају препуштене огњу пургаторијума да би на крају могле да дођу Господу. Ово учење вуче порекло у овом облику од 12 века и прихваћено је на више латинских сабора као званично римокатоличко учење и ослања се на веровање о потреби задовољења Божије правде. Учење о чистилишту је страно Православној Цркви и одбачено је као неправилно јер се спасење и суд посматрају у контексту јуридичког схватања оправдања и заслуга и нема јасног утемељења у традицији Цркве пре Средњег века. Учење о чистилишту је по мишљењу многих аутора очигледно настало под утицајем предхришћанских јелинских митова. Постоји доста аргумената да пургаторијум из латинске хришћанске традиције Средњег века заправо представља оживљавање идеја Платона и Хераклида Понтијског и других паганских писаца. За разлику од паганског ада (хада) описаног код Хомера и Хесиода, небески ад из дела каснијих грчких и римских философа је привремено место где душе проводе одређено време након смрти пре него што могу да се покрену у правцу вишег степена постојања или се реинкарнирају на земљу. Локација овог привременог ада варира од аутора до аутора. Хераклид Понтијски је веровао да је његова локација у Млечном путу. Стоици, Цицерон, Виргилије, Плутарх га смештају између месеца и земље, док су Нумерије и каснији неоплатоници сматрали да се налази негде у сфери непокретних звезда и земље (Adrian Mihai,"L'Hadès céleste. Histoire du purgatoire dans l'Antiquité). Чињеница је да идеју очишћења душа након смрти помиње више светих отаца Иринеј, Климент Александријски, Августин, Златоусти и други, али не у оном облику у коме је прихватила Римокатоличка црква у средњем веку. Православна Црква одбацује учење о Чистилишту због тога што је у многим елементима супротно православном предању Источне и Западне Цркве барем првих 10 векова, али притом ни најмање не доводи у знак питања значај евхаристије и молитава за покојнике који и након смрти учествују у благодати која долази од евхаристијског живота Цркве. Они који су овај свет напустили са благочестивим настројењем и надом у Христа добијају утеху и укрепљење и својеврсно очишћење кроз евхаристијски живот. Упокојени чланови Цркве настављају да живе у „путиру вечности“ како каже Шмеман и не прекидају заједницу у Христу са осталим члановима Цркве. Они настављају да живе у Христу. То није очишћење огњем мучења, већ радосно очишћење које благодаћу Божијом растапа преостале везе душе са лошим навикама и страстима које је још обремењују и након којег налази блажени мир и покој са душама преминулих праведника. Из житија Св. Макарија Великог видимо да умрли жрец који са њим разговара каже да када и њих који су живели без вере у Христа неко помене у молитви и они добијају олакшање и уместо да не виде лица једни других живећи у мраку, на тренутак угледају једни друге, што им даје утеху. Ово је духовно виђење али са јасном поруком, да молитва и за оне који су живели противно Христу и савести помаже или барем даје утеху чак и онима који су служили демонима. Бог је коначни судија и он једини познаје тајне срца па човек никада не може да са сигурношћу каже ко се након смрти налази у каквом стању, а поготово шта ће наследити након коначног Суда Божијег. То очишћење душа које је другачије од онога у латинском пургаторију помиње и Св. Марко Ефески разобичујући латинску заблуду очистилачког огња чистилишта, заснованог на сасвим другим основама. александар живаљев, Биљана 1234, Страле and 8 осталих је реаговао/ла на ово 11 Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Zoran Đurović Написано Јануар 27, 2017 Пријави Подели Написано Јануар 27, 2017 On 27. 1. 2017. at 15:41, Архимандрит Сава Јањић рече мојим дискусијама са о. Зораном Ђурићем пре годину дана. Expand То је била супер расправа! Она друга безвезе, али ова је била више него добра! Срећан празник, Бог да вас благослови, а и ви се сетите мене! Ја сам вас помињао у недељу на служби, али ме ресетују ови календари... Румуни тек од прошле године увели св. Агнију у календар (римска мученица, Јустин има њено житије), а то им слава ове цркве у коју идем... Архимандрит Сава Јањић, АлександраВ, александар живаљев and 1 члан је реаговао/ла на ово 4 Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
александар живаљев Написано Јануар 27, 2017 Пријави Подели Написано Јануар 27, 2017 On 27. 1. 2017. at 15:41, Архимандрит Сава Јањић рече растеловљене есхатологије. Expand Благословите, оче игумане и Срећан нам свима Савиндан. Није ли и то дан који нам показује да то застрањивање у "растеловљену есхатологију" (заиста врло срећан израз!) које сте суптилно показали, ма колико могло да привуче "познаваоце мистерија" и да их спиритуално задовољи, није ништа боље од мамонске антиесхатологије? Можда смо на трагу двије најраспрострањеније савремене јереси? Биљана 1234, АлександраВ, Zoran Đurović and 1 члан је реаговао/ла на ово 4 Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Архимандрит Сава Јањић Написано Јануар 27, 2017 Пријави Подели Написано Јануар 27, 2017 On 27. 1. 2017. at 17:25, александар живаљев рече Благословите, оче игумане и Срећан нам свима Савиндан. Није ли и то дан који нам показује да то застрањивање у "растеловљену есхатологију" (заиста врло срећан израз!) које сте суптилно показали, ма колико могло да привуче "познаваоце мистерија" и да их спиритуално задовољи, није ништа боље од мамонске антиесхатологије? Можда смо на трагу двије најраспрострањеније савремене јереси? Expand Хвала вам Александре. И вама и свима на форуму нека је благословен празник Св. Саве. Ова тема је стално актуелна, што се види по коментарима и учесталости дискусија. "Растеловљена есхатологија" је старо искушење још од првих векова хришћанства и посебно се прикрила у неким аскетским списима. Намерно сам поново наводио ставове Хопка који је веома занимљиво резоновао, али проблем је у томе што овакве ставове који елегантно заобилазе привремено стање од смрти до васкрсења једноставно не можемо поткрепити у предању. Исувише је много коментара светих отаца, црквених писаца, литургијских текстова, аскетских сведочанстава који показују континуитет у ставу да човек не умире смрћу тела иако постоји јако много непознаница шта се све тачно збива након тога. Вероватно је и проблем у томе што исувише ригидно делимо човека на тело и душу. Човек је вишедимиензионално биће створено по лику Божијем, а слично смо по својим својствима и анђелима и животињама. Телесна смрт је само промена у начину постојања човека на начин како он постоји у координатама наше логике и који је доступан нашим чулима. Човекова ипостас остаје и после телесне смрти и тај облик постојања се назива душа, што је, наравно, нешто сасвим другачије од платонистичке душе, којој је облачење у тело само привремено стање. У том смислу живот након телесне смрти је и даље живот у коме се наставља настројење које је човек изградио, али у промењеним околностима. Виђење о митарствима не треба схватати дословно јер се ствара утисак да демони врше суд над човеком, а да је Бог само пасивни посматрач. Ово предање зато радије треба душекорисно искористити да водимо рачуна док смо још у овом телу да се не свежемо са демонима преко грехова и страсти које нас одвлаче од Бога и уводе у неприродни начин постојања. Ако се из овог аспекта постматрају ствари, веровање у "живот душе после смрти" (да га тако назовемо) не представља негирање целовитеости човека, нити одлазак у платонизам, јер бројни оци о томе сасвим отворено говоре. Оно што је проблем са нашим хришћанским платонизмом јесте веровање да је то стање коначно стање и да је васкрсење на неки начин сувишно и непотребно. Многима је напросто тешко да замисле да ћемо поново у преображеним васкрслим телима живети у реалности новог неба и земље. То изгледа исувшие "карнално" за данашње стандарде духовности. Недавно сам читао занимљиву књигу англиканског богослова (експерта за Нови завет и рано хришћанство) Тома Рајта (Tom Wright). Рајт је био бискуп Дарама, а сада се већином бави предавањима и његова књига "Surprised by hope" јако је занимљиво штиво јер на један притупачан начин усмерава пажњу на кључном есхатолошком догађају, Другом доласку Господњем и васкрсењу мртвих. Наравно треба оставити резерву за протестантске ставове о оправдању само вером и слично, али у целини његови ставови су врло приступачни и православним читаоцима. На западу, међу онима који још верују, есхатологија је посебно "растеловљена" и општа слика јесте да после смрти душе људи иду на небо где бораве на облацима док анђели свирају ахрве, а душе грешника иду у огањ пакла са свим ужасним детаљима таквог стања. Васкрсење се готово и не помиње. За оне који разумеју енглески, а немају времена да читају целу књигу предлажем да послулшају његов кратак интервју од 20так минута где врло концизно излаже аутентичну библијску есхатологију https://www.youtube.com/watch?v=rZC6tbgpsl4&t=60s АлександраВ, Васијан, Ivan Marković and 7 осталих је реаговао/ла на ово 10 Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Архимандрит Сава Јањић Написано Јануар 28, 2017 Пријави Подели Написано Јануар 28, 2017 Прегледах мало прошлогодишњу дискусију са о. Зораном Ђурићем и нађох мој коментар који се односи на тенденцију неких савремених протестантских и римокатоличких богослова да заобиђу тај "камен спотицања" савремене есхатологије (привремени суд код православних или чистилиште код римокатолика) и промовишу идеју о васкрсењу које бива одмах након телесне смрти. И прошле године и данас, без озбира колико ова мисао била занимљива за човеков ум, морам да кажем да се њоме релативизује Парусија (Други долазак Господњи) као крај времена и за живе и мртве и да у предању Цркве не можемо наћи поткрепљење за ове идеје. Ове идеје Rahnera, Pohiera, Lohfinka и других вероватно су последица покушаја да се изађе из загрљаја платонистичког дуализма у есхатологији, који такође није предањски, али доводе под знак питања бројна сведочанства која имамо у вековима нашег предања, те нису ништа друго него занимљив теологуменон. Кога интересује да се подсети, може да прочита на овом линку преглед тих идеја. Када у Символу вере исповедамо "И Који ће опет доћи са славом, да суди живима и мртвима, Његовом Царству неће бити краја....... Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века. Амин!" врло јасно исповедамо да очекујемо Парусију, долазак Христа у слави да суди живима и мртвима. Том Царству Божијем неће бити краја. Зато чекамо сви васкрсење мртвих и тај живот будућег века који ће наступити за све након суда. Приликом прошлогодишње дискусије поменуо сам само да би идеја о васкрсењу одмах након смрти могла да се некако логички разуме једино ако верујемо да смрти сваког појединачног човека коинцидирају у времену и да заправо одмах након смрти сваки човек у неком чудесном "закривљењу" времена учествује одмах у тренутку који је за оне који живе у времену овог материјалног света конкретан историјски тренутак у будућности. Ово је, претпостављам, јако блиско неким савременим теоретским физичарима и тајнама квантне механике. Али, једно је када о овој теми размишљамо интелектом, а друго када имамо директно надахнуће Светог Духа. Занимљиво да до ових савремених богослова на западу и оних који им сада следују нико од бројних отаца није био "надахнут" таквим идејама. ХИПНОПСИХИЗАМ - СПАВАЊЕ ДУШЕ Други излаз из ове заврзламе, био је за неке хришћане још од другог века, веровање да душа спава од телесне смрти до васкрсења. Отприлике, горња теорија и ова су јако блиске јер је због "спавања" "обамрлости" душе васкрсење ће у искуству оних који умиру телом бити васкрсење одмах после телесне смрти. Мартин Лутер и протестантски богослови су то зато и прихватили да би нашли начин како да се ослободе веровања у молитве светитеља, чистилиште и праксу заупокојених молитава Римокатоличке цркве. Ово веровање, које се данас обично зове мортализам али и хипнопсихизам, психопанихизам или тнитопсихизам, има дугу историју. Први помен имамо код Евсевија Кесаријског у Црквеној историји VI, 37 где говори о извесној контроверзи која је још у Оригеново време постојала у Арабији за коју каже да је страна истини. По том учењу људска душа умире заједно са телом и у дан васкрсења обоје ће бити обновљени. Ради се о контроверзи из времена императора Филипа Арабљанина (244-249) год када је чак сазван и један локални синод у тадашњој римској провинцији Арабији (Arabia Petrea, која је обухватала простор преко Јордана и Синајско полуострво). Врло је могуће, по веровању неких западних историчара Цркве, да ту било речи не о веровању у смрт душе већ у њено спавање. Ово учење је било распрострањено и у Сирији и може се наћи код Афрахата, Св. Јефрема Сирина и Нарсаја. Св. Јефрем је светитељ Црвке али ово је био његов теологуменон, као што је Ниски приватно веровао у апокатастазу свих. По њима, угрубо речено, душа спава након смрти и стање привременог блаженства или казне само су лепи снови или кошмари које у том сну проживљава. Неки аутори су чак и код Св. Исака Сирина нашли елементе овог веровања да је душа после смрти на известан начин несвесна, као што човек није свестан реалности око себе у време сна. Против овог учења иступио је Св. Јован Дамаскин у 7. веку назвавши ово учење тнитопсихизам (мртвило душе, θνητοψυχησμός) , а у 6. веку Евстратије превзитер константинопољски написао је трактат "Одбацивање учења оних који кажу да су душе мртве или неделатне и не примају користи од молитава и жртава које се за њих приносе Богу" (сачувано у латинском преводу De statu animarum post mortem (Migne t.18). Евстратије иступа против аргумената да су мртви неспособни за деловање (ἀνενέργετοι, ἀπρακτοι). Сличну критику ових учења дао је и Никита Ститат. Да су овакви ставови постојали и на хришћанском западу сведочи позната контроверза о блаженој визији из 1331-1334 када је папа Јован XXII устврдио да спашени немају искуство блаженог виђења тј. виђења Бога до самог ана Суда (Visione beatifica differita) што је било блиско идеји о спавању душе. Тада су кардинали одржали конзисторију и папа је морао да повуче свој став, а и 1334. нови папа Бенедикт XII донео је одлуку ex cathedra да праведници "виде небо пре коначног суда". Наравно, римокатоличка есхатологија је већ кренула у јуридичком смеру, али ова чињеница која је недавно актуелизована због најновије енциклике папе Франциска "Amoris laetitia" која је дочекана на нож од стране конзервативног крила у кардиналском колегију. За протестанте је, као што сам рекао, највећи проблем био у молитвама светитељима и њиховом заступништву, као и мисама за покојнике и индулгенцијама којима су се могли откупити њихови греси. Зато није ни чудан став Мартина Лутера, који на једном месту каже: "Чим се очи затворе одмах ћеш бити пробућен, хиљаду година ће бити као да си спавао само пола сата. Као што у ноћи чујемо сат који звони и знамо колико смо спавали, тако ће, и још много више, проћи хиљаду година у смрти. Тек што се човек окрене, већ је постао светли анђео". Ово је јако лепа прича за лаку ноћ, али нажалост, без икакве везе са свим дотадашњим предањем Цркве. Занимљиво је како хипнопсихизам кореспондира са идејом о симултаном васкрсењу након телесне смрти. Не могу да се отмем утиску да је ова друга идеја заправо произишла из прве. Претпостављам да су ове идеје биле својеврсна реакција на (нео)платонистичке идеје које су из философије, посебно у време борбе са гностицизмом доводиле у знак питања традиционални библијски став да је човек и душа и тело, а не душа заробљена у тело. Ригидно одвајање душе и тела као два сасвим самостална ентитета човекове личности свакако није предањски. Зато и Св. Григориј Ниски говори о вези душе са телом након телесне смрти и Св. Максим стоји на становишту да душа чува ипостас човекову. Говорити о бесмртности душе без контекста целог човека је јако клизав терен. Човек је позван на бесмртност и у том контексту можемо да говоримо о томе да након телесне смрти човек као ипостас (личност) не нестаје, не губи се, наставља да постоји, али у измењеном стању, све до Парусије, Суда и новог неба и земље када ће све бити сједињено у Христу, у Царству Божијем, које ће за оне који су својим настројењем воље отворили себе за Бога бити вечна радост, а за оне који нису искуство вечног огња. Противници постојања "живота душе после смрти" редовно импутирају онима који у то верују да су отишли у небиблијске и платонистичке воде, међутим, није тако ако се однос душе и тела, како у овом животу, тако и након смрти правилно разуме. Сматрам да је у овом погледу Св. Максим најубедљивији извор, барем за нас православне: СВЕТИ МАКСИМ ИСПОВЕДНИК О ОДНОСУ ДУШЕ И ТЕЛА ЧОВЕКА У одговору Јорданесу презвитеру Максим објашњава да душа задржава своје ноетичке способности и да није лишена својих природних способности PG 91. 433A–440B. Наиме, Св. Максим је био подстакнут ставовима неких монаха да душа своју способност да буде свесна и да може да мисли добија од тела и да то неће бити у стању након смрти тела (PG 91. 437A). У одговору Максим излаже учење о природним својствима душе која нису зависна од тела (PG 91. 436C–D) и чак ове ставове палестинских монаха сматра показатељем последњих времена Антихриста. Максим стоји на становишту да је душа та која покреће тело, а не обрнуто, тј. да су способности душе зависне од биохемије тела, да се изразимо савременијим језиком. Он наравно не заступа идеју постојања душе без тела, али у сваком случају не сматра душу елементом телесности који не може да функционише након смрти тела. Св. Максим је веровао да душа и тело настају симултано и да је човек биће које чине и тело и душа од зачећа. Душа у том контексту носи све информације о телу и када након смрти дође до њиховог привременог раздвајања, човекова ипостас наставља да постоји, али у ноетичкој сфери људских душа и анђела, све до васпостављања тела након Парусије. Ово је сасвим другачији приступ од (нео)платонистичког веровања да душа постоји пре настанка тела, тј. да се спушта у тело из ноетичког света душа и потом се након смрти враћа у њега. Св. Максим се оштро противио Оригеновој идеји пада душа из сфере вечне заједнице са Богом. Св. Максиму је била страна Аристотелова теорија о души као ентелехији (ἐντελέχεια дејственост, активни принцип) тела (Nat. hom. 2. 26. 10–29. 18). Максим је развио своје учење о односу душе и тела у анти-оригенистичкој полемици у Amb.Io. 7 (PG 91. 1097D–1101C). Иако се ослањао у аргументима на Аристотела, његов став није јелински, већ покушај да се библијска истина изрази језиком философије. Душа и тела су део човека као врсте (εἶδος) и када човек већ једном дође у постојање као конкретна личност душа и тело се не могу раздвојити, осим мислено. Чак и након смрти душа не постаје безличан, посебан ентитет већ остаје душа конкретног човека. Зато су оригенисти били у криву бранећи предпостојање душа њеним преживљавањем након смрти. Душа је за Максима део (μέρος) човековог обличја, врсте (εἶδος) и као таква наставља постојање након раздвајања од тела. Ово не треба гледати као антрополошки дуализам као у платонизму где душа само користи тело (Alc. 1, 129C–E) јер Максим говори о човеку као личности, а не као души која се обукла у тело. Он наглашава да душа након смрти није једноставно само душа, већ „душа конкретног човека“ (τινος ἀνθρώπου). Тело након смрти није такође било какво тело, обичан прах, блато, већ „тело конкретног човека“ (τινος ἀνθρώπου) иако се оно распада на елементе (1101B). Зато и душа и тело остају душа и тело конкретног човека (личности) након смрти у контексту њихове вечне повезаности (σχέσις) као делова идоса (εἶδος) коме припадају Св. Максим је сасвим свестан чињенице да говорећи о души одвојено од тела улазимо у ризик платонистичког дуализма. И зато он истиче да душа и тело нису две конкретне врсте (идоса, εἶδος), већ делови једне врсте, тј. једне конкретне личности и чине делове човекове природе. Када би биле две различите врсте онда би њиховим раздвајањем настала нова врста, која не би имала континуитет са оним што су они заједно. Другим речима, када би они чинили човека по нужности природе, то би могли да чине и у читавом низу могућих платонистичких реинкаранација, што би значило губитак личног идентитета. За Максима лични идентитет је суштински важан, не само, дакле, да ли ће душа уживати вечно обожење, већ да ли ће у томе учествовати и тело. Ово су суштинске разлике Максимовог учења о односу душе и тела у односу на Аристотела, али и платонизам. ЗАКЉУЧАК: Овим додатком претходном коментару указао бих још једном колико је важно да у разумевању есхатолошких питања не идемо у једну крајност бежећи од друге. Данас живимо у ситуацији у којој се у бесомучном настојању да се истера сваки признак платонизма (и где га има и где га нема) иде у теорије стране предању, које су чак неки од отаца Цркве у овој или оној форми врло јасно осудили. Веровање у васкрсење које бива одмах након смрти било због различите перспективе времена или због неактивности (спавања) душе уводи нас у читав низ непотребних проблема. Васијан, Дијана., Bokisd and 4 осталих је реаговао/ла на ово 7 Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Zoran Đurović Написано Јануар 28, 2017 Пријави Подели Написано Јануар 28, 2017 On 28. 1. 2017. at 17:13, Архимандрит Сава Јањић рече Прегледах мало прошлогоди Expand Оче Саво, имао бих неколико питања, а срећом се не ради ни о каквим херезама (као оно око крштења), мада не знам да би исто рекао и ваш бивши сабрат Максим (послушах веселника данас на компјутеру), јер је и из овога што си изнео сасвим јасно да немамо неки јасан став око мртвих. У СЗ немамо култ светаца. Немамо нигде забележено да су се живи молили мртвима. Јер, једноставно, ко умре иде у Ш'ол. И тамо не може ништа да чује и зна око наших ствари. Сиријци су веровали, то је био преовлађујући став да душе спавају. И сам си навео. Да ли то сада значи да нису имали култ светаца и да им се нису молили? Не питам за празновање успомене на свеце, него на ово што и ми радимо: Молимо се тим свецима убеђени да нас чују. Даље, тај Ш'ол је неко посебно место или није? Да ли сада људи силазе у њега? Или је био рупа у коју је Бог бацао све до Васкрсења, па сада више та рупа не постоји? Ми се данас молимо цару Давиду. Да ли је он уствари одувек био у блаженом стању, односно као васкрсао, како вели Исус да они обедују већ сада, или није? Да ли је неких 10 векова спавао па га је Ис душа пробудила, или није? Из Исусових казивања видимо да се он према патријарсима односи као о некима који су већ блажени. Како је то могуће када он тада још није био васкрсао? Ако су они били блажени до тада, а тако је јасно из Ис дискурса, шта им је васкрсење донело? Ништа. Ето, неколико натукница... Велики поздрав из Роме! Жика је реаговао/ла на ово 1 Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Архимандрит Сава Јањић Написано Јануар 28, 2017 Пријави Подели Написано Јануар 28, 2017 On 28. 1. 2017. at 18:29, Zoran Đurović рече Оче Саво, имао бих неколико питања, а срећом се не ради ни о каквим херезама (као оно око крштења), мада не знам да би исто рекао и ваш бивши сабрат Максим (послушах веселника данас на компјутеру), јер је и из овога што си изнео сасвим јасно да немамо неки јасан став око мртвих. У СЗ немамо култ светаца. Немамо нигде забележено да су се живи молили мртвима. Јер, једноставно, ко умре иде у Ш'ол. И тамо не може ништа да чује и зна око наших ствари. Сиријци су веровали, то је био преовлађујући став да душе спавају. И сам си навео. Да ли то сада значи да нису имали култ светаца и да им се нису молили? Не питам за празновање успомене на свеце, него на ово што и ми радимо: Молимо се тим свецима убеђени да нас чују. Даље, тај Ш'ол је неко посебно место или није? Да ли сада људи силазе у њега? Или је био рупа у коју је Бог бацао све до Васкрсења, па сада више та рупа не постоји? Ми се данас молимо цару Давиду. Да ли је он уствари одувек био у блаженом стању, односно као васкрсао, како вели Исус да они обедују већ сада, или није? Да ли је неких 10 векова спавао па га је Ис душа пробудила, или није? Из Исусових казивања видимо да се он према патријарсима односи као о некима који су већ блажени. Како је то могуће када он тада још није био васкрсао? Ако су они били блажени до тада, а тако је јасно из Ис дискурса, шта им је васкрсење донело? Ништа. Ето, неколико натукница... Велики поздрав из Роме! Expand Тачно, ми се не молимо мртвима него живима, али то не значи да су они васкрсли. Сви добро знамо да евхаристијски живот у Цркви подразумева стално општење јер је Црква сабор неба и земље и реалност тог сабора опитујемо у Литургији. Зато је важно да имамо непосредну заједницу са не само једни са другима овде у овом свету, већ још више светитељима, светим небеским силама и свима који су Богу угодили и који нису овде телом међу нама. Сви су они чланови Цркве, једно Тело Христово, коме и ми припадамо. Они нису мртви јер Господ каже у Лк 20.38 "А Бог није Бог мртвих него живих; јер су њему сви живи." Светитељи и праведници који су умрли телом, нису умрли као личности, већ живе и даље. Горе сам детаљно наводио Св. Максима који објашњава да је живот душе, живот целог човека, а не растеловљене личности, иако ће коначна реалност будућег века бити пројављена тек васкрсењем тела. Верујемо да су светитељи у духовној реалности небеског света и имају слободу да нам одатле молитвено помажу. Зато им се у богослужбеном животу Цркве и у личним молитвама стално обраћамо да се моле за нас Богу, посебно Пресветој Богоридици, јер на јектенијама у цркви увек завршавамо прозбе сећањем на њено молитвено заступништво. Такође се молимо Господу за покој душа наше браће и сестара нађу покој заједно са хоровима светих у рају. "У покојишту твом Господе где почивају сви твоји Светитељи, упокој и душе слугу твојих јер си ти једини Човекољубац" (Тропар из "Трисагиона" тј. Малог помена). Притом дубоко верујемо да молитве Цркве њима помажу и да они иако више не телом међу нама, активно учествују у заједници Тела Христовој, у евхаристији, што символично изображавамо честицама које вадимо не само за живе, већ и за покојне чланове Цркве. Пракса вађења честица је настала у каснијим вековима, али свест да и покојни учествују у литургијском сабору постоји у Цркви одувек. Ми не можемо знати стање у коме се њихове душе налазе, да ли блажено тихују у "Аваамовом наручју" односно рајским насељима или пролазе кошмар и таму ада. Бог је једини срцезналац и једини судија. Телесна смрт је само привремена промена начина живота човека, који наставља да постоји према настројењу своје воље и након раздвајања душе и тела. Христовим васкрсењем и победом над смрћу разорен је древни Ад (Шеол) у који су силазили сви, али не као место мучења, већ као место у коме су душе умрлих обитавеле као "сенке" (rephaim). Након Христовог Васкрсења душе људих који умиру телом нити нестају, нити одлазе у бесвесно стање или непостојање, њима је дарован живот који ће након Васкрсења из мртвих по Другом доласку Господњем бити пројављен у свој пуноћи новог неба и земље. Трагедија јесте у томе да дар живота и љубави Божије за оне који нису у стању да га прихвате, представља агонију и предукус вечног огња. Ово су све општепозната места из нашег литургијског живота и црквеног предања и не видим ништа проблематично. Дакле, светитељи нас чују зато што су живи у Христу и прослављени благодаћу Божијом, а не зато што су већ васкрсли и зато што нам се јављају у васкрслим телима. Колико ми је познато овога нема у предању Цркве и не знам ко је конкретно од отаца о томе говорио. Једино постоји предање да је Пресвета Богородица у телу узнета на небо. О томе конкретно говоре апокрифи, али Црква са благочешћем поштује ово предање и оно се често изображава и у нашим храмовима (нпр. Дечани). Слична предања постоје за Еноха, Илију који по древном предању нису прошли телесну смрт, али то не значи да су васкрсли. Зато и светитељи са анђелима на небу и душе праведника, заједно са нама на земљи чекају Васкрсење мртвих и живот будућег века. Очекују га, али са страхом и неизвесншћу и они који живе у адском мраку и одсуству заједнице са Богом. Чињеница да поштујемо мошти светитеља показује да поштујемо њихова тела кроз која се прославио Бог и која су извор благодати Божије. Говорити о већ васкрслим светитељима и истовремено поштовати њихове мошти изазива озбиљне контрадикције. Мошти светитеља су заиста она тела која ће по Васкрсењу свих бити сједињена са душама светитеља. Мислим да конфузија настаје у поистовећивању с једне стране НЕБА, као начина постојања у коме живе светитељи, праведници и небеске силе, које није просторна чињеница (али је део овог створеног света и века), и с друге стране - Новог неба и Нове земље у будућем веку (вечности), које ће бити преображене тварне природе и обиталиште народа Божијег након Васкрсења мртвих и коначног Суда. Исто тако, стање ада, је само предукус будућег вечног огња тј. огњеног језера. Царство Небеско, наравно, почиње још овде у заједници љубави Цркви и посебно се пројављује кроз евхаристијски живот. Овај живот у Христу се наставља након привременог раздвајања душе и тела, да би се након Парусије и Васкрсења свих Царство Божије пројавило у пуноћи и будућем веку као сједињење свих у Христу, у реалности Новог Јерусалима. Васијан, Ivan Marković, Дијана. and 5 осталих је реаговао/ла на ово 8 Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Биљана 1234 Написано Јануар 29, 2017 Пријави Подели Написано Јануар 29, 2017 Оче Саво, нисмо сви у могућности да пратимо савремене теолошке расправе. Нису нам свима доступни извори које поседују теолози. На интернету што прочитах досад, некако и мало и много. Хоћу рећи, све од нас зависи, колико можемо да примимо.Неко више , неко мање, колико му дато. Има једно место, на почеткуи Јеваншеља по Јовану, где увек застанем 38. А Исус обазревши се и видјевши их, гдје иду за њим, рече им:шта тражите? А они му рекоше: Рави, што преведено значи: учитељу, гдје станујеш? На више места у Светом писму читамо како је Реч била довољна сасвим да се остави све и пође. А у овом делу који сам навела, занимљиво ми увек питање:Учитељу, где станујеш? Из контекста се може пронаћи и разумети одговор, но мени се увек чинило то питање отворено. Јер ко срца наша испитује'? У једноставним текстовима које мој ум може да савлада, пише да је људско знање, илити испитивање слабо и нејако,ако нема бохгонадахнутости, стари писци су писали умозрителан. И много текста једноставне умове збуњује, поготово кад је нека полемика у питању. Ви сте прецизни у изразу увек били. Само ,ето, увек осетим потребу да кажем да нас има једноставних сасвим, одемо на Литургију, научимо молитве и тропаре, исповедимо се и причестимо, и онда запитамо да ли је то сад све што Господ од мене тражи. Много људи има гладних Речи Божије и чистих срца. И тешко им да гледају беду људску. Можда нам време које долази носи руке пружене, и нашу немоћ да им уделимо бар корицу хлеба. Преиспитује се све, и увек. Мени једно дете рече : Моја мама каже да све што нам Бог да треба да издржимо. А ја мојој мами верујем. Тај дечак није разумео, мислим, шта му је мати рекла, али су му те речи деловале некако сигурно, као неки загрљај. На иконама кад Богомладенац Мајку своју грли, сви светови постоје истовремено и јасно и истинито..само ми више не видимо, или видимо свако на свој начин.. Праштајте, можда делује да сам ван теме, али мислим да ћете разумети..немамо сви исти стил изражавања..Праштајте Васијан, "Tamo daleko" and aliluja је реаговао/ла на ово 3 Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Zoran Đurović Написано Јануар 29, 2017 Пријави Подели Написано Јануар 29, 2017 On 28. 1. 2017. at 22:47, Архимандрит Сава Јањић рече Мислим да конфузија настаје у поистовећивању с једне стране НЕБА, као начина постојања у коме живе светитељи, праведници и небеске силе, које није просторна чињеница (али је део овог створеног света и века), и с друге стране - Новог неба и Нове земље у будућем веку (вечности), које ће бити преображене тварне природе и обиталиште народа Божијег након Васкрсења мртвих и коначног Суда. Исто тако, стање ада, је само предукус будућег вечног огња тј. огњеног језера. Царство Небеско, наравно, почиње још овде у заједници љубави Цркви и посебно се пројављује кроз евхаристијски живот. Овај живот у Христу се наставља након привременог раздвајања душе и тела, да би се након Парусије и Васкрсења свих Царство Божије пројавило у пуноћи и будућем веку као сједињење свих у Христу, у реалности Новог Јерусалима. Expand Пуно хвала на одговору. Највише ме је ово интересовало: Сиријци су веровали, то је био преовлађујући став да душе спавају. И сам си навео. Да ли то сада значи да нису имали култ светаца и да им се нису молили? Васијан је реаговао/ла на ово 1 Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Архимандрит Сава Јањић Написано Јануар 29, 2017 Пријави Подели Написано Јануар 29, 2017 On 29. 1. 2017. at 8:07, Zoran Đurović рече Пуно хвала на одговору. Највише ме је ово интересовало: Сиријци су веровали, то је био преовлађујући став да душе спавају. И сам си навео. Да ли то сада значи да нису имали култ светаца и да им се нису молили? Expand У својој 8. химни о рају Св. Јефрем Сирин размишљајући о покајању разбојника на крсту у последњем тренутку, говори о томе да душе не могу да уђу у рај без тела пре васкрсења. Традиција којој је следовао Св. Јефрем полази од тога да душе без тела чекају ван граница раја у стању које Сиријци зову "спавање душе". Имајући у виду да су Сиријци који су се држали овог веровања, истовремено поштовали светитеље и молили им се, произилази да светитељи нису спавали. Али да ли то неопходно значи да су они већ васкрсли, пошто се веровало да су већ у рају. Из наредног кратког разматрања сиријске есхатологије, а у контексту целокупног православног предања, посебно поштовања мошти светитеља, сматрам да се може закључити да није тако и да веровање да су светитељи на небу већ са васкрслим телима једноставно не стоји и нема основе у предању, чак ни сиријских хришћанских отаца и писаца. Погледајмо шта су Сиријци учили о односу душе и тела: Св. Јефрем се дубоко интересовао за однос душе и тела као и за васкрсење и његови ставови о томе, према ауторима који су проучавали детаљно његова дела могу се наћи не само у Химнам, Нисибијским песмама (Carmina Nisibena), Писму Публију, Refutationes и његовим списима против Манија, Маркиона и Бардаисана. Његови ставови су произишли из раније сиријске традиције у којој посебно треба поменути црквеног писца Татијана (120-173) и Афрахата (338). Татијан је имао необичан став који описује у свом Oratio ad Graecos. Он верује да душа по себи није бесмртна већ смртна али има могућност да избегне смрт. Ако живи у непознању истине она се разлаже са телом и после са телом васкрсава да би заједно са њим наследила вечну смрт. С друге стране, ако је задобила познање Бога, ако се и разлаже на неко време, она не умире (c.13.1.). Афрахат је веровао да након смрти дух иде назад у присуство Божије на небо (уп 1Кор 15.44 и 2Кор 5.6-7), а тело заједно са душом одлази у гроб. Душа не напушта тело и будући да се тело распада душа не може да осећа и налази се у стању сна. Иако је у том сну душа интертна Афрахат сматра да она није изгубила потпуно одсуство свести у том сну. Тако они који су живели честитим животом спавају мирним сномбуде се освежени у дан васкрсења. Добри очекују своју будућност спасења чак и у стању сна. Насупрот њима, они који су живели рђавим животом, су у немиру и кошмару јер осећају долазећу вечну муку (Aphrahat, списи De resurrectione VIII.17-20, De morte итд). Св. Јефрем Сирин на темељима својих претходника развија своје учење о души и телу. Телу је потребна душа да би живело, а душа треба тело да би се изразила на видљив начин. Души је потребно тело да би видела, чула и осећала (уп. Химне о рају, 8.6, Carmina Nisibena XLVII). Из Јефремових списа би се дало закључити да душа теоретски може да постоји без тела, али то не може бити целовито, потпуно постојање (Ibid, 8.5). Зато душа не може да уђе у Рај без тела које треба да васкрсне. Јефрем жестоко одбацује манихејска веровања да је тело тамница душе и однос душе и тела види у једној хармонији и међусобној повезаности и зависности. Св. Јефрем је вероваo да као што је тело незамисливо без душе, тако је и душа незамислива без тела. Когнитивне способности душе зависе директно од чула, тј. од тела. Правећи поређење са човечијим сном он тврди душа нешто може да види без учешћа тела у сновима, али опет ништа не види јасно нити у пуном значењу. Уосталом, и снови не би били могући без тела јер у сну душа и тело нису међусобно раздвојени, већ и даље повезани. Након смрти тело и душа се раздвајају да би се тек поново повезали у васкрсењу. Јефрем период између смрти и васкрсења види као сан. О овоме посебно говори у Нисибијским песмама (Carmina Nisibena) бр. 65. Међутим, душа није сасвим умртвљена, њен живот се наставља у својеврсној полу-свести док чека васкрсење тела. Јефрем у другим делима поетски то стање упоређује са фетусом у утроби мајке, пупољком цвета или јајем из кога ће се излећи пиле. Може се разумети да континуитет са телом и даље постоји, али непотпун. У том привременом стању након смрти душе су и даље на известан начин активне, али почивају у својеврсном лаком сну, дремању, само делимично свесне онога што се дешава и без сећања на претходни живот у телу (Refutationes VC). У вези недоумице да ли душа без тела може да уђе у рај, Јефрем је децидан да у рај не може ништа несавршено да уђе, а душа без тела није потпун човек. Душа дакле обитава у својеврсном сну, покоју очекујући са надом васкрсење и сједињење са телом. Тек сједињени моћи ће да уђу у рај (Химне о рају 8.11). У Carmina Nisibena Јефрем помиње како су пре Христа сви осим оних који су узнети на небо (Енох, Илија и сам Господ) морали да иду у ад без обзира да ли су живели честитим или рђавим животом. Ад је био својеврсна чекаоница до коначног васкрсења, место где су у сну смрти обитавале душе под стражом смрти и Сатане које Јефрем представља као стражаре душа у аду. Након Христовог силаска у ад душе су ослобођене али Јефрем јасно не описује њихову судбину и уопште судбину где или како обитавају душе оних који умиру након Христа. Оно што нас посебно интересује јесте како је Св. Јефрем разумевао судбину светитеља, њихове мошти и чуда. Држећи се најстаријег хришћанског предања да мученици одлазе одмах у рај. Наиме постојало је веровање, нарочито због прогона хришћана, да не само душа већ и тело мученика бива награђено након смрти за Христа. Отуда врло рано у Цркви, па и у Сирији постоји посебно поштовање светитеља-мученика и њихових мошти. Из више детаља у Јефремовим списима да се закључити да светитељи, мученици већ уживају рајску награду. Међутим у његовим делима нема никакве назнаке да су њихова тела васкрсла. Уосталом, поштовање мошти светитеља показује да су и њихове душе и тела већ прослављени иако остају привремено раздвојени. ЗАКЉУЧАК: Из овог екскурса у врло занимљиву сиријску хришћанску есхатологију могао бих да кажем да учење о спавању душа није у потпуности одвојено од остале традиције Цркве и не може се поредити са протестантским ригидним мортализмом који негира молитве за покојне и поштовање светитеља. И код других отаца и писаца Цркве прави се разлика између привременог удела светитеља, посебно мученика за Христа који већ бивају овенчани рајским венцима и већине других, који или бораве у "Крилу Авраамовом" и не јављају нам се, иако блажено почивају у сигурној нади вечног живота у Христу, и оних који душама обитавају у мраку ада, очекујући са зебњом коначни суд и вечни огањ. Може се рећи да сама чињеница да се светитељима молимо, али се не молимо осталим покојницима, показује да постоји извесна разлика у стању њихових душа, односно у нивоу свесности и покретности њихових душа. Поштовање мошти светитеља је најјачи показатељ да је Црква од најранијих времена веровала да су светитељи који су за живота задобили обожење или пострадали за Христа прослављени и душом и телом. Њихове душе обитавају на небу и свесно и живо посредују за нас, а њихова тела овде међу нама исијавају благодат Божију која делује преко њих. Може се зато сасвим јасно рећи да су и њихова тела већ прослављена, али не васкрсењем, него посебним деловањем божанских енергија у њима и кроз њих, овде на земљи. Тела осталих се распадају на елементе и њихове душе чувају својеврсно сећање на њих (по учењу Св. Григорија Ниског нпр) по коме ће бити васкрснута. У дан васкрсења свих мошти светитељске, већ овде прослављене и натприродне, засијаће у пуној слави сједињене са душама светитеља у Царству Божијем, а душе осталих, било оних који почивају у покојишту "наручја Авраамовог" или у аду сјединиће се такође са својим душама и проћи ће кроз Коначни суд и добити вечни удео у будућем веку. -------- Што се тиче покајаног разбојника, који коме је Господ обећао да ће наредног дана (по распећу) бити са њим у рају (Лк 23.43), дакле пре и самог Христовог васкрсења, које је уследило трећег дана, јасно се може видети да разбојник у рај никако није могао у рај да уђе са васкрслим телом. Испало би да је разбојник васкрсао телом пре Христа што је апсурд. Неко би могао да помене оне који су васкрсли након саме Христове смрти на крсту (уп Мк 15.38; Лк 23.44-45). Међутим, по бројним сведочанствима отаца васкрсење, односно излазак из гробова ових претходно умрлих људи може се упоредити са васкрсењем Лазаревим, васкрсењем Јаирове кћерке или васкрсењем сина удовице из Наина, који су потом умрли природном смрћу. Они нису коначно васкрсли и отишли на небо, већ су остали на земљи и поново умрли. Христос је једини прворођени из мртвих (уп. 1Кор 15.23). И сама помисао да је покајани разбојник ушао у рај са коначно прослављеним и васкрслим телом је стога потпуно бесмислена. У рај је могао да уђе једино душом, а прослављено тело ће као и сви светитељи и праведници добити након коначног Васрксења. Тања1, Васијан, Дијана. and 6 осталих је реаговао/ла на ово 9 Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Zoran Đurović Написано Јануар 29, 2017 Пријави Подели Написано Јануар 29, 2017 On 29. 1. 2017. at 12:25, Архимандрит Сава Јањић рече У својој 8. химни о рају Св. Јефрем Сирин размишљајући о покајању разбојника на крсту у последњем тренутку, говори о томе да душе не могу да уђу у рај без тела пре васкрсења. Expand Дакле, Исус је слагао разбојника? Јер, рекао му је "данас", а не сутра или прекосутра. Суботари: Данас ти кажем... Сирин није у химни решио проблем. On 29. 1. 2017. at 12:25, Архимандрит Сава Јањић рече Сиријци који су се држали овог веровања, истовремено поштовали светитеље и молили им се, Expand Ако ти не одузима много времена, да ли би ми дао те текстове? On 29. 1. 2017. at 12:25, Архимандрит Сава Јањић рече Ад је био својеврсна чекаоница до коначног васкрсења, место где су у сну смрти обитавале душе под стражом смрти и Сатане које Јефрем представља као стражаре душа у аду. Након Христовог силаска у ад душе су ослобођене али Јефрем јасно не описује њихову судбину и уопште судбину где или како обитавају душе оних који умиру након Христа. Expand On 29. 1. 2017. at 12:25, Архимандрит Сава Јањић рече осебно мученика за Христа који већ бивају овенчани рајским венцима и већине других, који или бораве у "Крилу Авраамовом" Expand On 29. 1. 2017. at 12:25, Архимандрит Сава Јањић рече Њихове душе обитавају на небу Expand Наручје Аврамово изгледа да поистовећујеш са Небом. Али то сада поставља следеће проблеме: Зашто би Хр ослобађао душе из Неба? И како оне могу да буду на Небу пре Христа? Ако тврдиш да није Небо, него адска регија, како то да Лазар ужива у њему? Јер Лк 16, 22 вели да анђели га носе у А.Н., а носе га сигурно тамо где су и они (могао је Ис рећи у Рај, јер је АН једна деноминација Рајског стања, али то кориисти да би био јаснији Јеврејима). Богаташ је у аду (паклу по Синод, 23). АН и ад су места исплате (25) и ништа из Ис дискурса не даје наслутити да има другог неког суда и исплате. Ако су пак АН и Небо слични, или исти, зашто се људи у СЗ нису молили свецима? Такође, у овој сиријској тези о спавању, не види се како свеци могу да нас чују? Ето, неких апорија које ми падоше на памет, тек мало да размишљамо заједно... Жика, grigorije22 and Тања1 је реаговао/ла на ово 3 Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Архимандрит Сава Јањић Написано Јануар 29, 2017 Пријави Подели Написано Јануар 29, 2017 On 29. 1. 2017. at 13:44, Zoran Đurović рече Дакле, Исус је слагао разбојника? Јер, рекао му је "данас", а не сутра или прекосутра. Суботари: Данас ти кажем... Сирин није у химни решио проблем. Ако ти не одузима много времена, да ли би ми дао те текстове? Наручје Аврамово изгледа да поистовећујеш са Небом. Али то сада поставља следеће проблеме: Зашто би Хр ослобађао душе из Неба? И како оне могу да буду на Небу пре Христа? Ако тврдиш да није Небо, него адска регија, како то да Лазар ужива у њему? Јер Лк 16, 22 вели да анђели га носе у А.Н., а носе га сигурно тамо где су и они (могао је Ис рећи у Рај, јер је АН једна деноминација Рајског стања, али то кориисти да би био јаснији Јеврејима). Богаташ је у аду (паклу по Синод, 23). АН и ад су места исплате (25) и ништа из Ис дискурса не даје наслутити да има другог неког суда и исплате. Ако су пак АН и Небо слични, или исти, зашто се људи у СЗ нису молили свецима? Такође, у овој сиријској тези о спавању, не види се како свеци могу да нас чују? Ето, неких апорија које ми падоше на памет, тек мало да размишљамо заједно... Expand У осмој химни о рају Јефрем каже у својим стиховима (страна 131) како је еванђелска реч Господња да ће већ тог дана разбојник бити у рају са Господом изазвала у њему велику радост (уп. Лк 23.39-43) VIII,1 "It gave comfort to my soul amidst the multitude of its vices telling how He had compassion on the Thief. O, may He bring me tooo into the Garden at the sound of whose name I am overwhelmed by joy. My mind bursts its reins as it goes forth to contemplate him" Јефрем созерцава глас који каже "Блажен је разбојник који је слободно примио кључеве раја" и наставља "Замислио сам да је већ био тамо, а онда сам помислио како душа не може да има доживљај раја без свог сапутника, тела, свог инструмента, своје лире" (I imagined that he was already there, but then I considered how the soul cannot hav of Paradise without its mate, the body, its instrument and lyre) VIII,2. У трећој строфи химне Јефрем каже како га је у тој радости обузео ужас јер је схватио како није корисно улазити у скривене тајне и како га је у погледу разбојника обузела недоумица јер ако би душа могла да види и чује без тела, зашто је онда тамо; и ако тело више није живо зашто би душа била усмрћена заједно са њим? (In this place of joys angush seized me as I realised that it is not profitable to delve into hidden things. With respect to the Thief, a dilemma beset me: If the soul were able to see and to hear without its body, why then is it confined therein? And if the body is no longer alive, why should the soul be put to death with it? Јефрем се не изражава догматским дефиницијама, већ поетски, али се јасно види његова недоумица око овог питања са покајаним разбојником. Осим тога, Јефрем нигде не прави ни алузију да је разбојник већ у рају са телом. Засигурно, он не мисли да је Господ лагао, али својим умом, како сам каже, не може да докучи ту тајну јер полази од становишта да душа без тела не може да делује сама и самим тим да ужива у радости раја. У томе је била његова недоумица. Химне св. Јефрема о рају су доступне на енглеском на SCRIBD-U. Реч је о издању: Hymns on Paradise, St. Ephrem, Translation by Sebastian Brock, St. Vladimir's Seminary Press, Crestwood, New York 1990. https://www.scribd.com/document/332553522/Ephrem-Hymns-on-Paradise-09132016224327 Што се тиче поштовања светитеља у Сирији, посебно мученика чије се поштовање и култ најпре развио, опште је познато из Евсевијеве и других црквених историја. Већ сам нагласио да је постојало посебно веровање од почетка у Цркви да су светитељи прослављени али нигде се не помиње васкрсење њихових тела, него имамо постепено развијање култа поштовања њихових мошти. Ово су општепознате ствари. Поштовање светитеља је већ у 4. веку, а посебно касније било свуда распрострањено. Св. Симеона Столпника су још за живота сматрали светитељем и долазили су поклоници чак из Галије да га само виде. У прегледу схватања веза душе и тела у сиријској хришћанској мисли нисам износио своје ставове, већ сам само покушавао да укажем да Сиријци нису били радикални морталисти (хипнопсихисти). Могу само рећи да на основу свега што сам до сада о овоме написао, посебно претходних пар дана, "наручје Аврамово" и рај су јако блиске реалности, али разлика је у томе што душе светитеља у рају имају слободу, јављају се и чудотворе, а душе оних у наручју Авраама тихују у миру и блаженој нади будућег живота и не јављају нам се нити са њима можемо да успоставимо било какву везу осим у литургијској заједници (молитвама за њих). Говорећи о аду већ сам јуче објаснио разлику између Шеола у Старом завету где су све душе живеле као сенке (и није било молитава старозаветним праведницима јер се није још појавио Спаситељ света). Ми се светитељима молимо да нас заступају пред Христом и укрепе својим молитвама, а не да нас сами својим силама спасавају. Поразом над смрћу, душе светитеља иду на небо и обитавају са анђелима, а праведници уз њих бораве у покоју Авраамовог наручја. Али ово није коначна реалност јер тек након Парусије и Васкрсења свих, светитељи и праведници наследиће ново небо и нову земљу. Са неба ће сићи нови Јерусалим итд о чему се говори у књизи Откровења гл. 21. Ми се молимо светитељима зато што Црква од давнина чува веровање да њихове душе имају слободу пред Богом, а њихова тела (мошти) чудотворно дејство. Не молимо се покојницима, без обзира да ли су у привременом покојишту Авраамовог наручја или у привременој тами ада. Њихов коначни удео биће одређен тек након Васкрсења свих и Суда, о чему смо већ говорили. На овој лепој фресци из Грачанице 14. век видимо приказ раја са Богородицом, анђелима, праведним разбојником, али и "Наручје Авраама" са душама оних који у њему тихују (приказане као одојчад у његовом крилу). Реалност живота након смрти који се наставља није нигде детаљно описана и зато су се и уметници користили овим алегоријама како би показали да праведници и светитељи настављају да живе. Овај приказ међутим није приказ, коначне будуће реалности Царства Божијег након Васкрсења мртвих. Тања1, -Владимир-, Дијана. and 5 осталих је реаговао/ла на ово 8 Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Volim_Sina_Bozjeg Написано Јануар 29, 2017 Пријави Подели Написано Јануар 29, 2017 On 29. 1. 2017. at 12:25, Архимандрит Сава Јањић рече Св. Јефрем Сирин на темељима својих претходника развија своје учење о души и телу. Телу је потребна душа да би живело, а душа треба тело да би се изразила на видљив начин. Души је потребно тело да би видела, чула и осећала (уп. Химне о рају, 8.6, Carmina Nisibena XLVII). Из Јефремових списа би се дало закључити да душа теоретски може да постоји без тела, али то не може бити целовито, потпуно постојање (Ibid, 8.5). Зато душа не може да уђе у Рај без тела које треба да васкрсне. Јефрем жестоко одбацује манихејска веровања да је тело тамница душе и однос душе и тела види у једној хармонији и међусобној повезаности и зависности Expand Праштајте оче у Христу Саво, тема је више него занимљива и мени треба више пазити на ситнице неголи вама или неком другом који је неупоредиво више читао од мене душама нашим корисних књига. Па ме тако мучи и ова ситница, одакле вам закључак да по светитељи душа може теоретски да постоји без тела а да ми то зовемо живот? Хришћанство нас учи да неће бити уништавања материје, те ће тако све и постојати али како нам православни и незаобилазни свети Аугустин казује, постојање створенога није исто што и живљење. Из Св.Јефрема Сирина ја читам мисао да душа постоји али да без тела не живи. Христос је оно мало ( ја сам нашао свега два пута директни спомен Спаситеља а да се односио на душу), спомена на душу човека стављао у контекст храбрења и бодрења тела личности. ( тамо где тело губи снагу душа је турбо погон) Лепо сте приметили да се апостоли нису бавили смртношћу или бесмртношћу душе, то значи да се нису бавили ни тиме, да ли ће душа наставити живот после телесне смрти или неће али им је било јасно као и свима нама постојање душе и невраћање у небиће. Ни смрт телесна није враћање у небиће, дакле ни смрт телесна није престанак постојања него живота. Дакле питање одакле у Св. Јефрема Сирина теоретска могућност наставка живота душе после телесне смрти? Zoran Đurović је реаговао/ла на ово 1 Ljubav se u duši ogleda, nebo je još nesagledivo. Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Препоручена порука