Архимандрит Сава Јањић Написано Јануар 2, 2017 Пријави Подели Написано Јануар 2, 2017 On 2. 1. 2017. at 16:31, Muramasa рече Sad kada vidim izlazak iz juridičkog načina razmišljanja, poželeo sam da pitam kako bi izgledala osuda na Strašnom sudu za grehe koje nije moguće jurudički osuditi. Meni je jasno kako bi izgledala osuda za konkretna dela poput krađe ili ubistva, ali kako će Bog osuditi nedostatak ljubavi ili gordost? Expand Велики проблем настаје када о суду Божијем размишљамо у јуридичким категоријама, моралистички. Нажалост, такве идеје су последица пројекције човекове пале природе и поимањеа праведности, оправдања, казне, праштања и др на Бога. Хвала Богу да ће он судити свету, а не човек или неки бог по слици човека. Наш начин живота и пре свега наш однос према Богу и другима изграђује наш лик, односно, тачније доприноси да се икона Божија у нама васпостави у својој лепоти или да остане покривена наслагама злих дела, које мењају лик Божији у нама и чине од нас трагичну карикатуру. Свака мисао и свако дело утичу на изглед лика Божијег у нама, на то колико смо заиста христоподобни, а колико смо духовно деформисани, колико аутентично живимо оним животом који нам је Бог дао, а колико живимо у лажи и обмани сујете и гордости овога света. Док смо у телу можемо да утичемо на ово стање и да покајањем (променом начина живота) очистимо лик Божији у нама од греховних наслага и нечистота. Дубоко верујем да суд Божији треба да доживаљвамо као непосредни сусрет свих нас са пуноћом Божије благодати, тренутак светлости који ће заувек осветлити све тајне нашег бића и показати колико је у нама сачувана икона Божија. То засигурно неће бити ситничаво испитивање и вагање добрих и лоших дела, јер се у таквом суду увек поставља питање правде која је изнад Божије љубави. Оваквим размишљањима улазимо у апсурд, мислећи да наша зла дела принуђују Бога да нас казни по тој "правди" и одмах постављамо питање зашто Бог, ако је заиста милостив, свакоме све једноставно не опрости. Међутим, знамо из самих речи Божијих да сви неће наследити Царство Божије, не зато што Бог није милостив, или зато што по некој принуди мора да казни грешнике, већ зато што Божији суд не почива на оваквим основама. Наша дела утичу на изглед иконе Божије која је утиснута у личност сваког човека. На суду ћемо са тим ликом изаћи пред Оца небеског и у зависности да ли ће он препознати у нама лик Сина свога возљубљенога и вечно нас (пре)познати и волети оном љубављу којом је свога Сина заволео од вечности, или ће у нама видети неку накарадну карикатуру, избледелу икону, од тога ће зависити наш вечни удео у Царству Божијем. Богу не долазимо као индивидуе, већ једино у Христу, као што ћемо у Христу вечно живети у Богу. Без лика Христовог не можемо имати ни вечни удео у љубави Оца небескога. Живот у греху и страстима квари икону Божију у нама. Од богоподобног бића грехом постајемо зверолики, подли, спремни на свако зло и лукавство. Овакав лик Бог неће препознати и они који своје срце у овом животу испуне мраком и смрадом злих дела, доживљаваће његову љубав и светлост као вечну муку и патњу. Бог није створио пакао, али он постоји као стање, јер га у својим срцима сами људи стварају тако што постају неспособни да живе у светлости Божијој и зато што су изгубили лепоту лика Божијег поставши мрачне сенке које беже од светлости. Они који су правилном употребом своје слободе (врлинама) благодатном помоћу Божијом ослободили лик Божији у себи од наслага пале људске природе, страсти и грехова, засијаће у огњу љубави Божије као злато у ватри. Као што материје које горе у огњу добијају својство огња не губећи својства своје посебности, тако ће бити и са онима који засијају на суду Божијем радошћу вечног живота. Огањ љубави Божије не да им неће нашкодити, већ ће у светлости Божијој још више и вечно узрастати у љубави Божијој. Овај исти огањ, за оне који су себе градили на пропадљивим материјалима (на злим делима овога света) вечно ће горети не могући да поднесу љубав Божију, исто као што они који живе у мраку светлост, која би иначе радовала њихове очи, доживљавају као бол и патњу. Не чињење добрих дела квари и потамњује лик Божији у нашим срцима јер пропуштањем да учинимо оно што по савести коју нам је Бог дао треба да учинимо, а све зарад наших ситних страсти и пролазних добитака, уводи нас у лажно постојање у коме губимо христоликост. Због свега овога, можемо да разумемо (колико је то могуће нашем ограниченом уму) да неће у том тренутку бити конфликта између Божије љубави и правде, како то бива у нашој палој природи. Огањ којим ће они који баштине пакао вечно горети, није ништа друго него огањ вечне љубави Божије коју они не могу да поднесу јер су више заволели дела таме од светлости. Суд Божији почиње већ и овде и завршава се у коначном сусрету свих са Богом након Другог доласка Господњег, када ће праведници васкрснути у вечни живот, а они који су изабрали дела таме у вечну муку. Подсетимо се речи Еванђеља по Јовану које говоре о овој тајни: Јн 3, 17-21: "Јер не посла Бог Сина својега на свијет да суди свијету, него да се свијет спасе кроз њега. Који у њега вјерује не суди му се, а који не вјерује већ је осуђен, јер није вјеровао у име Јединороднога Сина Божијега. А ово је суд што је свјетлост дошла на свијет, а људи више завољеше таму неголи свјетлост; јер њихова дјела бијаху зла. Јер сваки који чини зло мрзи свјетлост и не иде ка свјетлости, да се не разоткрију дјела његова, јер су зла. А ко истину твори, иде ка свјетлости, да се виде дјела његова, јер су у Богу учињена." -Владимир-, александар живаљев, Саласије and 6 осталих је реаговао/ла на ово 9 Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
александар живаљев Написано Јануар 2, 2017 Пријави Подели Написано Јануар 2, 2017 On 28. 12. 2016. at 16:36, Архимандрит Сава Јањић рече Непрестани ток мисли ми погрешно доживљавамо као богатство наше личности, а заправо реч је понајвише хаотичном унутрашњем дијалогу који се код многих који живе у опсесији знања и "мудрости овога света" претвори у потпуну конфузију и лудило. Expand Нацртали сте мене. АлександраВ је реаговао/ла на ово 1 Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Архимандрит Сава Јањић Написано Јануар 2, 2017 Пријави Подели Написано Јануар 2, 2017 On 2. 1. 2017. at 21:50, Muramasa рече Kako onda razumeti ovo što priča o. Justin? Ovaj njegov drug ne deluje kao neko ko mrzi Boga, nego kao neko ko se muči protiv svoje volje. "Пише о једном догађају један Свети Отац: Била два друга. Један од младости своје решио да се одрекне света и уживања светских и да постане монах. А други, његов друг од младости, почео да исмева Еванђеље Господа Христа и веру. И заиста, овај први се замонаши и постаде монах. Онај други оде својим путем, ружећи све што је Христово, што је еванђелско. Деси се да тај младић умре пре монаха, и овај његов друг монах, тужан и сетан што му је друг такве душе отишао на онај свет, стаде се молити Богу да му покаже где је душа његовог друга у ономе свету, шта је са њом. – Ето, он није веровао у Тебе, Господе, он је Твоје Еванђеље одбацивао, вери се Твојој ругао, шта је с њим? Неколико дана молио се монах од свег срца плачући и молећи Господа да му открије ту тајну. Једнога дана тајна му би откривена. Његов друг дође, јави му се. А он монах, одмах га упита: Молим те, реци ми како ти је горе? Како се осећаш? – О, то ли хоћеш да сазнаш? Мени, мени је врло тешко и претешко. – Па добро, у чему је твоја тешкоћа, шта ти је тешко? – То се не може описати – одговара младић. – А што? – Зато што моје патње, моје муке, превазилазе све што људске речи могу описати. Али када већ хоћеш ја ћу ти показати само један делић моје патње. Тада он подиже крај од своје хаљине и показа му ногу. И монах угледа огромног црва који нагриза ногу. И удари страшан смрад, ужасан смрад, тако да монах скочи, полете да изађе из келије, отвори врата, излете из келије и побеже чак ван манастира. Његовог друга нестаде, а смрад се разли по целоме манастиру и то такав смрад, да су монаси морали да напусте манастир и да траже уточиште далеко на другом месту. А овај монах који се молио да му се јави тај друг, целог живота није могао да спере са руке своје смрад који је наишао на ту руку од присуства тог несрећног младића." https://zivimeshaton.wordpress.com/2012/01/23/да-ли-сте-чули-чувену-беседу-св-јустина/ Expand Ово је духовно виђење слично причи о убогом Лазару и богаташу у Еванђељу, и зато као и еванђелска прича има дидактички карактер. Они који су изабрали дела таме добро знају паклено стање у коме живе. Донекле се може упоредити са паклом који пролазе зависници од тешких дрога. Они су дубоко свесни ужасног стања у коме живе и у луцидним тренуцима чак могу да саветују друге да не иду њиховим путем, али су себе и своје тело већ толико учинили зависним од дроге да не могу без ње и неретко завршавају трагично. Паклено стање у души које почиње већ и у овоме животу производ је погрешне употребе човекове слободе, а не Божије жеље да некога кажњава или мучи. АлександраВ, Васијан and александар живаљев је реаговао/ла на ово 3 Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Архимандрит Сава Јањић Написано Јануар 2, 2017 Пријави Подели Написано Јануар 2, 2017 On 2. 1. 2017. at 22:11, Muramasa рече U čemu je onda tragedija ako uvek mogu da promene svoje stanje, ako njime nisu zadovoljni? Ako sam ja odlučio da teram inat i da ne odem na zabavu (ili u ženikov zamak), valjda sam procenio da će mi taj inati biti veće zadovoljstvo nego da sam prisustvovao. Expand Колико ја ово могу да разумем, они могу да промене ово стање само у овоме животу. Без тела човек није потпун, иако не нестаје као личност и привремено у рају или аду доживљава по бројним сведочењима из црквене традиције предукус вечне радости или вечне патње до васкрсења, када ће опет добити тело и самим тим вечни удео у Царству Божијем или у вечном мраку. Трагедија оних који су направили погрешан избор у овоме животу и чекају вечни удео након коначног суда јесте у томе што без тела и могућности задовољења лажних потреба које су прихватили као део своје природе кроз страсти и грехове, већ осећају предукус вечне патње. Имао сам прилику да упознам човека који живи у стању душевног пакла још у овоме свету и не може да се покаје јер је потпуно паралисан грехом и свестан је да то стање неће нестати након телесне смрти. То је јако тешко искуство и још ми је та болна слика пред очима. Зато, користимо време које имамо и искупљуј мо га трудом да заживимо оним животом који нам је Бог даровао, а не трчећи за залудним фантазијама овог пролазног света и века. Tavita, aliluja, Ana B. and 3 осталих је реаговао/ла на ово 6 Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Агница Написано Јануар 3, 2017 Пријави Подели Написано Јануар 3, 2017 On 2. 1. 2017. at 22:26, Архимандрит Сава Јањић рече Колико ја ово могу да разумем, они могу да промене ово стање само у овоме животу. Без тела човек није потпун, иако не нестаје као личност и привремено у рају или аду доживљава по бројним сведочењима из црквене традиције предукус вечне радости или вечне патње до васкрсења, када ће опет добити тело и самим тим вечни удео у Царству Божијем или у вечном мраку. Трагедија оних који су направили погрешан избор у овоме животу и чекају вечни удео након коначног суда јесте у томе што без тела и могућности задовољења лажних потреба које су прихватили као део своје природе кроз страсти и грехове, већ осећају предукус вечне патње. Имао сам прилику да упознам човека који живи у стању душевног пакла још у овоме свету и не може да се покаје јер је потпуно паралисан грехом и свестан је да то стање неће нестати након телесне смрти. То је јако тешко искуство и још ми је та болна слика пред очима. Зато, користимо време које имамо и искупљуј мо га трудом да заживимо оним животом који нам је Бог даровао, а не трчећи за залудним фантазијама овог пролазног света и века. Помаже Бог оче Саво! Опростите што овако упадам,али мене интересује како мислите да овај човјек кога помињете не може да се покаје,није ли могућност за покајање отворена до нашег последњег даха,као покајање разбојника с десне стране? Благослов Господњи на све вас у светим Дечанима,и на светом Косову и велики поздрав из Р. српске! Помените и опростите! Ana B., "Tamo daleko", -Владимир- and 1 члан је реаговао/ла на ово 4 Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Архимандрит Сава Јањић Написано Јануар 3, 2017 Пријави Подели Написано Јануар 3, 2017 On 3. 1. 2017. at 7:26, Агница рече Помаже Бог оче Саво! Опростите што овако упадам,али мене интересује како мислите да овај човјек кога помињете не може да се покаје,није ли могућност за покајање отворена до нашег последњег даха,као покајање разбојника с десне стране? Благослов Господњи на све вас у светим Дечанима,и на светом Косову и велики поздрав из Р. српске! Помените и опростите! Expand Да се прецизније изразим, није имао снаге да се покаје, толико је био парализован очајањем и тежином ранијих грехова. Нисам после ништа чуо о њему, али то је јако страшно стање. Страсти и грех раслабљују човекову вољу и могу до те мере да је паралишу да се човек једноставно препушта очајању. Рекао ми је да би толико волео да може да заплаче, али није могао. Читао сам му молитву пред Св. Краљем. Надам се да је помогло, али помоћ Божија и молитве светитеља делују само онолико колико је човек у стању да отвори своје срце за њих. Грех је као артериосклероза, закрчује срце и коначно га затвара за светлост и радост Божију и остаје само мрак. Бог да га сачува. Људи често погрешно верују да Бог мимо наше слободе делује и олако живе у греху говорећи да је Бог милостив и да ће им опростити, али ствари су много компликованије. Бог делује по слободи јер нема љубави без слободе. Бог увек хоће да опрости, односно да прими у свој загрљај оне који су посрнули. Проблем је у томе што човек често не долази себи и не креће ка очинском дому да би га отац примио у тај загрљај (сетимо се еванђелске приче о блудном сину). Tavita, Васијан, АлександраВ and 4 осталих је реаговао/ла на ово 7 Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Архимандрит Сава Јањић Написано Јануар 3, 2017 Пријави Подели Написано Јануар 3, 2017 On 1. 1. 2017. at 12:40, Aleksandar Cvetkovic рече 2. I drugo pitanje, ako je dao slobodu, zasto je onda uslovljava, to je malo kontradiktorno. Expand Човек је створен по лику и подобију Божијем. По већини отаца лик Божији се превасходно односи на слободу, а подобије на способност да постанемо подобни Богу (Лепо је прочитати кратак преглед учења св. Иринеја Лионског о лику и подобију http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=1969:--------&catid=56) Слобода која је дата човеку није апсолутна, јер је једино слободан у апсолутном смислу Бог, будући нестворен, непромењив и вечан. Човекова слобода је релативна, односно тачније речено релациона и зависи од нашег односа према Богу. Једино у Христу задобијамо праву слободу, заједничаримо у оној слободи којом нас је Христос ослободио (уп. Гал 5.1). Човек не одлучује слободно када ће се родити, ни када ће по природи овога света и века завршити свој живот на земљи. Наша слобода се креће у ограниченим координатама створеног света тј. простора и времена у коме живимо, јер смо створена бића. Ипак, за човека кажемо да поседује слободу и да може да доноси слободне одлуке, за разлику од животиња које делују по нагонима, одређеним матрицама понашања које су природно уграђене у њихову природу. Човек своју слободу може да користи природно, тј. афирмативно у односу на вољу Божију или неприродно, негативно у односу на Бога. Узрастањем у Христу исцељујемо нашу вољу која се преусмерава ка свом природном циљу. У заједници са Богом партиципирамо у његовој апсолутној слободи, као што истинско (по)знање задобијамо једино задобијајући "ум Христов" (уп. (1Кор. 2.14-16). Ако бисмо поставили питање зашто човеку није дата апсолутна слобода, која ничим није условљена, то би значило да постављамо питање зашто Бог човека није створио као бога по природи, односно, зашто није створио другога Бога поред себе што је апсурд. Човек је, међутим, створен потенцијално као бог тј. са могућношћу да себе оствари као син Божији. Прародитељским падом, човекова воља долази под тиранију страсти и грехова и најчешће се у жељи да реализује своју слободу манифестује негативно, не само у односу на Бога и ближње, већ и у односу на природну околину (еколошки проблем). Св. Максим посебно говори о овој гномичкој вољи "која не само да бира између добра и зла, него оклева и пати, јер су њене одлуке замагљење незнањем и маштањем". Пали човек зато живи у дисхармонији и са Богом и са светом око себе, не осећа узајамну повезаност свега створеног и себе доживљава не као личност, већ као аутономну јединку (индивидуу) и непрестано покушава да постане бог сам по себи. У томе је трагедија палог човека који непрестано кроз историју покушава да пресазда свет на своју слику и прилику, али сви ти покушаји се пре или касније завршавају неуспехом због саме ограничености и дефекта пале човекове природе. Ово видимо у примерима настајања и пропасти царстава, разних идеологија и система овога света. Одрицањем од наше пале воље која делује у тиранији нашег псевдо-ја (рационалног ума), дакле, својевољним осиромашењем Христа ради, прихватањем "сиромаштва расуђивања при богатству расуђивања" (по речима Св. Јована Лествичника) улазимо у домен истинске слободе у Христу и узрастамо у обожењу благодаћу Божијом. Предлажем да прочитате леп текст блаженопочившег оца Јована Мајендорфа на тему слободне воље по Св. Максиму Исповедникуhttp://www.verujem.org/maksim_ispovednik/majendorf_maksim.htm АлександраВ, Aleksandar Cvetkovic, Tavita and 2 осталих је реаговао/ла на ово 5 Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Архимандрит Сава Јањић Написано Јануар 3, 2017 Пријави Подели Написано Јануар 3, 2017 Прегледајући моју архиву нађох ове незаборавне речи Епископа Атанасија (Јевтића) у вези суда Божијег. Сећам се још као студент да нас је учио да је Суд Божији препознавање лика Божијег у нама, а не јуридички суд о добрим и лошим делима, како то бива на нашим овоземаљским судовима. Драго ми је што сам ово нашао па бих желео да поделим као додатак теми о којој смо разговарали: Васијан, Тања1, "Tamo daleko" and 5 осталих је реаговао/ла на ово 8 Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Тања1 Написано Јануар 10, 2017 Пријави Подели Написано Јануар 10, 2017 Помаже Бог! Оче Саво, како проводите хладне дане, има шта да се ради? Отвори скривени садржај Патроле Кфора на терену упркос снегу и хладноћи (ВИДЕО) Свако добро оче! Јачи од смрти и лажи Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Ana B. Написано Јануар 10, 2017 Пријави Подели Написано Јануар 10, 2017 Postovani oce, kazu da Bog ne kaznjava nego se mi greseci udaljavamo od Njega. Pokajanjem se vracamo Njemu, ali ako ponovo zgresimo udaljavamo se jos vise. Mozete to malo pojasniti. Na koji nacin se mozemo pribliziti Bogu nakon sto smo svesno zgreslili, odnosno nakon sto smo znali da je pogresno, a opet smo to uradili. Mogu da kazem da je onda stradanje jos vece i da kad osetis radost znas da ti je Bog oprostio... Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Goran123 Написано Јануар 12, 2017 Пријави Подели Написано Јануар 12, 2017 Pomoz' Bog Oče, postoji li ova molitva u pravoslavnoj crkvi, nasao sam je na Pravoslavnom sajtu: Молитва у помислима неверја Верујем у једнога Бога, Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље, и свега видљивог и невидљивог. И у Једнога Господа Исуса Хрисга, Сина Божијег Једнородног, Творца и Владику својега. И у Духа Светога, Славног и Просветљујућег, Који је говорио кроз пророке. Господе мој Исусе Христе, не разгневи се на мене, велике милости Своје ради, не одгурни мене сквернога који осрамотих Свето Име Твоје. Јер Ти знаш, Господе, како ме сколи непријатељ, погружавајући ме сада у неверје зло. Стога опрости мени који сам искушао трпељиво човекољубље Твоје, Преблаги и Дуготрпељиви, Који се кајеш због зала људских. Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Aleksandar Cvetkovic Написано Јануар 12, 2017 Пријави Подели Написано Јануар 12, 2017 Pomaze Bog oce Savo! Hteo sam da pitam, ako je Bog sveto trojstvo, Bog Otac, Sin i Sveti Duh, kako su funkcionisali Bog Otac i Sv duh, dok se Isus nije pojavio? Hvala puno na odgovoru. Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Личанин Написано Јануар 12, 2017 Пријави Подели Написано Јануар 12, 2017 Помаже Бог оче Саво! Истина је да за већину људи крст постао уско повезан са Христом. Претпоставимо да је Исус био убијен пушком. Дали би то био довољан разлог да носимо пушку око врата или да је ставимо на кров цркве? Питање се своди на следеће: није важно шта, већ ко. Важно је ко је умро, а не шта је био инструмент смрти. Узвисимо Христа, нашег Цара, који је висио на дрвету, а не дрво. Какво је ваше мишљење о овоме? Још ако знамо да се у историји, од пре Христа, крстови појављују у паганским веровањима. И ако знамо да први хришћани нису прихватали крст као симбол од вредности, већ као проклето дрво, средство смрти и срамоте. Њихова вера је била сконцентрисана на оно што се догодило на крсту. Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Архимандрит Сава Јањић Написано Јануар 12, 2017 Пријави Подели Написано Јануар 12, 2017 On 5. 1. 2017. at 13:47, Aleksandar Stojkovic рече Оче, да ли можете да ми појасните овај стих из Јеванђеља од Марка: И кад то чуше његови, изиђоше да га ухвате; јер говораху да је изван себе. (3,21) Expand Погледајмо мало шире овај пасус Мк 3, 20-22: "И дођоше у кућу, и сабра се опет народ, тако да не могаху ни хљеба јести. И кад то чуше његови, изиђоше да га ухвате; јер говораху да је изван себе. А књижевници који бијаху сишли из Јерусалима говораху: У њему је Веелзевул; а он помоћу кнеза демонског изгони демоне." (Καὶ ἔρχονται εἰς οἶκον· καὶ συνέρχεται πάλιν ὄχλος, ὥστε μὴ δύνασθαι αὐτοὺς μηδὲ ἄρτον φαγεῖν. καὶ ἀκούσαντες οἱ παρ᾿ αὐτοῦ ἐξῆλθον κρατῆσαι αὐτόν· ἔλεγον γὰρ ὅτι ἐξέστη. καὶ οἱ γραμματεῖς οἱ ἀπὸ ῾Ιεροσολύμων καταβάντες ἔλεγον ὅτι Βεελζεβοὺλ ἔχει, καὶ ὅτι ἐν τῷ ἄρχοντι τῶν δαιμονίων ἐκβάλλει τὰ δαιμόνια.) Према св. Теофилакту Охридском "његови (οἱ παρ᾿ αὐτοῦ)" су по свему судећи људи из истога његовог родног града који су хтели да га ухвате јер су говорили, да је он ван себе, тј. да има демона у себи. Они су слушали и видели како изгони демоне и исцељује болести и по зависти су помишљали да и сам има демона у себи и зато је био "изван себе". Стога су хтели да га вежу као бесомучнога. Теофилакт не искључује да су "његови" могли да буду и његови сродници, тј. да су и они били зачуђени чудима која је Исус чинио. Као оваплоћени Син Божији Христос није никако улазио у оквире рационалног ума човековог. Многи су у њему видели Богом надахнутог рабина, чак и Месију, који по јеврејском веровању није божанско биће, и засигурно су били у недоумици видећи оно што се дешава пред њима. У тумачењу ових стихова израз "οἱ παρ᾿ αὐτοῦ" (дословно - они уз њега) може се по разним тумачима односити на 1) народ, 2) на Христове сроднике и коначно 3) на књижевнике (јеврејске писмознанце) који су, како се види у 22. стиху говорили да је у њему Веелзевул и да помоћу њега изгони демоне. У првом случају "они уз њега" граматички је везано за реч ὄχλος (народ који се тискао око њега). Будући да се тек касније, у 31. стиху, помињу Христови сродници није сасвим логично да се ово може односити на њих. Коначно, треће тумачење је по мишљењу Св. Кирила Александријског и више других тумача и највероватније тј. да се ове речи односе на књижевнике и фарисеје који су чувши да је на том месту ширили са мржњом клевету да је Господ опседнут демоном и да га треба везати. Са овим тумачењем сасвим се слаже следећи 22. стих. Будући да они нису могли да му се другачије супротставе и објасне како изгони демоне, јер то може само онај са којим је Бог, решење су нашли у лажи да је реч о демонској обмани и да то чини уз помоћ самих демона. Зато им Господ каже у 23. стиху и даље: "А он дозвавши их, говораше им у причама: Како може сатана сатану изгонити?" итд. Овим речима Господ и људском логиком побија њихове лажне аргументе. У том смилу долазак Пресвете Богородице и Христових у 31. стиху ("И дођоше мати његова и браћа његова, и стојећи напољу послаше к њему да га зову.") не иде у прилог богохулном ставу да су они помишљали да је Христос бесомучан, већ да су само као људи и сродници Исусови били забринути због свих тих лажи и клевета које су ширили јеврејски учитељи и збуњивали народ који је могао да га ухвати, свеже и затвори. Они, дакле, нису дошли да га притворе, већ у страху да му неко од прелашћених људи не науди. Треба имати у виду да речи "ὅτι ἐξέστη" (да је изашао ван себе) не мора да има неопходно значење конфузне одсутности. У 2Кор 5.13-14 стоји: "Јер, ако смо ван себе, Богу смо (εἴτε γὰρ ἐξέστημεν, Θεῷ); ако смо присебни, вама смо. Јер нас љубав Христова обузима (συνέχει ἡμᾶς) па овако мислимо: да ако један за све умрије, то сви умријеше." Дубока заједница са Господом у Духу Светоме изгледа као својеврсна опијеност и саблазан је за човека овога света и века који не познаје Бога. Логос Божији који је ходио међу нама у телу, Христос Спаситељ, био је по свему човек као и други, али у њему није било греха. По својој људској природи поседовао је човечију вољу, али она није деловала као пала човекова воља (тзв. гномичка воља) која се стално колеба у избору између добра и зла, између врлине и греха као код нас. Господ је обновио човекову природу и човековој вољи вратио је природно усмерење ка Богу. Зато, Господ као човек није имао страсних помисли и био је у сталној молитви Оцу тј. сталном пребивању са Оцем са Духом Светим будући предвечни Син Божији, иако је ходио међу људима узевши обличје тела греховног (Рим 8.3). Зато у њему нису деловале оне страсти које долазе од пале природе и воде у грех. Будући човек по свему осим по греху, Господ је имао бестрасне страсти тј. потребу за храном, пићем, сном јер је своју човечију вољу у смирењу подредио законима наше природе. Поставши заувек човек и узевши на себе грех света Господ свесно и вољно прихвата страдалност људске природе, узима на себе ране наших грехова да би нас ослободио вечне смрти. Зато његова људска природа трепти пред страдањем у Гетсиманској молитви, не из људског острашћено страха од казне и срамоте, већ из сусрета са смрћу која је последњи непријатељ створене природе у коју се у човекољубљу обукао. Он страда на крсту вољно зато да би свесно примио смрт и победио њену отровну моћ, иако је могао да све измени и спречи своје страдање као свемогући Син Божији. Заиста, сваки сусрет са Исусом за обичне људе морао је бити посебан доживљај јер такав човек никада раније није се појавио на земљи. Неки су у њему по мери отворености и чистоте свога срца препознавали човека Божијег, па и самог Бога, а други су у незадрживој мржњи и нетрпељивости желели да га поразе наговорени од стране ђавола. -Владимир-, Васијан and Aleksandar Stojkovic је реаговао/ла на ово 3 Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Архимандрит Сава Јањић Написано Јануар 12, 2017 Пријави Подели Написано Јануар 12, 2017 On 10. 1. 2017. at 15:07, Тања1 рече Помаже Бог! Оче Саво, како проводите хладне дане, има шта да се ради? Свако добро оче! Expand Посла увек има у манастиру. Сада немамо толико обавеза и радова, али морамо да користимо сваки тренутак да "искупљујемо време". Сваки дан је дан спасења нашег. Под оволиким снегом и овако ниским температурама и комшије су нам изгледа мирније јер никоме није до шетања около:) Помињите нас у молитвама! Ivan Marković, Јанко, Ana B. and 6 осталих је реаговао/ла на ово 9 Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Препоручена порука