Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Архимандрит Сава Јањић]

Христос Васкрсе - Ваистину Васкрсе!

Свим члановима форума желим срећне и благословене васкршње празнике. Да би светлост Христовог Васкрсења просветлила срца свих нас у да бисмо у њој видели и вечно гледали једни друге као своју вечну сабраћу, сједињени са Оцем нашим Небеским у васкрслом Христу Господу, испуњени радошћу и благодаћу Духа Светога, у сву вечност!

Фреске циклуса Васкрсења Христовог изнад олтарског дела у манастиру Високи Дечани 14. век

[Драгана Милошевић]

Христос васкрсе, оче Саво, Вама и читавом братству манастира Дечани, срећан празник !

[Јанко]

Заиста Христос Васкрсе!

Вама неизмерно хвала за онај дивни филм о Страсној седмици, предиван материјал за веронауку најпре у средњим школама...

[snebivljivi maslacak]

Христос Васкрсе! Срећан васкрс вама и вашој братији. Да вам Господ подари трпљење и да да Бог да се молитвама светога краља сачувају не само Дечани и остали манастири него и врати читаво Косово.

Оче Саво има једно чудно мјесто у јеванђељу, када Јуда изда Христа и војници га одводе, један наги човјек огрнут само неким плаштом је ишао за њима и на крају је побјегао и бацио огртач кад су војници кренули и њега да заробе. Постоји ли неко тумачење овог мјеста, можете ли ви да дате неко тумачење?

И друго питање, кад већ пронађемо неког духовника кога бисмо вољели да имамо за духовног оца, да ли то треба званично да се пита "Да ли бисте ви жељели да ми будете духовни отац?" И може ли човјек, јер му је духовник далеко, код неког друго да се исповиједа?

 

[Архимандрит Сава Јањић]

On 5/2/2016 at 19:47, snebivljivi maslacak рече

Христос Васкрсе! Срећан васкрс вама и вашој братији. Да вам Господ подари трпљење и да да Бог да се молитвама светога краља сачувају не само Дечани и остали манастири него и врати читаво Косово.

Оче Саво има једно чудно мјесто у јеванђељу, када Јуда изда Христа и војници га одводе, један наги човјек огрнут само неким плаштом је ишао за њима и на крају је побјегао и бацио огртач кад су војници кренули и њега да заробе. Постоји ли неко тумачење овог мјеста, можете ли ви да дате неко тумачење?

И друго питање, кад већ пронађемо неког духовника кога бисмо вољели да имамо за духовног оца, да ли то треба званично да се пита "Да ли бисте ви жељели да ми будете духовни отац?" И може ли човјек, јер му је духовник далеко, код неког друго да се исповиједа?

 

Ваистину Васкрсе Христос Господ! Хвала вам.

Пасус о младићу који је ишао за Христом и који је побегао са апостолима када су Христа слуге првосвештеника ухватиле у Гетсиманском врту (Мк 14, 51-52) остао је до данас неразјашњен. Свети оци који су тумачили Еванђеље подељени су у вези идентитета овог младића. Св. Епифаније, Св. Јероним и Евсевије Кесаријски тврде да је реч о Јакову који је ходио огрнут само једном платненом хаљином. Св. Јован Хризостом, Амвросије и Григорије Богослов сматрају да је реч о апостолу Јовану који је био најмлађи међу апостолима. Теофилакт и Евтимије Зигабен држали су да је реч о некоме из дома апостола Марка, где је Исус са ученицима јео Пасху, дакле вероватно слуга. Неки новији западни тумачи верују да је реч о самом апостолу Марку који је ту себе самог поменуо. Мислим да идентитет овог младића није суштински важан јер би иначе био поменут. Важно је резумети да су се сви ученици разбежали и да нико није остао са Исусом кога су слуге првосвештеника одвеле. Овај детаљ доприноси живописности и динамици догађаја јер је апостоле обузео велики страх, па је један од њих спашавајући живот побегао наг.

У вези духовника желео бих да кажем пар речи. Наиме, појам духовног руководитеља појављује се у почетку искључиво у манастирима где су монаси били руковођени од старијих, искуснијих монаха. Монашки живот подразумева веома специфичну дисциплину живота у којој је одрицање од сопствене воље веома важан метод у борби против свог егоизма, који је једна од кључних препрека за остваривање заједнице са другима у Христу. Духовни оци су такође монахе учили начину молитве и монаси су њима исповедали помисли јер је и то једна веома важна дисциплина која помаже да се избегне пад у прелест (духовну заблуду). У старој хришћанској литератури појам духовника какав имамо данас не постоји. О духовном животу верника бринули су се епископи и презвитери који су народ поучавали и духовно саветовали. Наравно, било је с временом све више људи "из света" који су се духовно саветовали са искуснијим монасима. Овде треба правити јасну разлику. Духовно опитан (јеро)монах не би требало да се намеће као апсолутни ауторитет и једино може да посаветује верника и помогне му да изрази потпуније своју личност и слободу у Христу. Он га може поучити о борби са грехом и начину молитве али опет не тражећи од њега апсолутну послушност, будући да људи живе у свету у својим парохијама и породицама и не могу да практикују монашку врсту потпуне послушности. Претерано и често болесно везивање за поједине монахе (духовнике) на такав начин да без њихове дозволе човек не може да обавља основне послове у свом животу веома је духовно опасно јер не изграђује слободу личности, већ обично ствара духовне клонове. Духовни отац може да саветује али најважније је да својим саветима васпита слободу онога који му се обраћа како би сам уз савете искусних, руководећи се Светим Писмом и у зајендици са својом породицом могао да доноси најбоље одлуке. Слушање духовних савета појединих монаха који стварају неслогу у породици или у парохији јако је опасно и ствара озбиљне духовне проблеме. Лично мислим да се оних монаха који себе препоручују као духовници и дају експлицитне савете који се морају слушати, треба клонити. Човеку хришћанину важно је да има правилан однос према свом парохијском свештенику и Епископу јер они су директно задужени да воде духовну бригу о својим верницима. Добро је чути користан савет али није сваки савет примењив у свакој ситуацији. Ја могу рећи као монах да сам јако скептичан према оним "духовницима" који дају савете о брачном животу. Монаси немају то искуство и наметљиво бављење "питањима постеље" врло је често знак духовне оболелости онога који се тим питањима бави.

Зато предлажем свима који ме питају, али не дајем опште правило, да могу да се саветују са људима од духовног искуства (монасима, лаицима) али да слободне одлуке морамо да доносим одговорно и заједно са својом породицом и ближњима. Ритуал избора "духовног оца" ми је лично веома стран. У животу се спонтано саветујете са људима у које имате поверења. Важно је да будете опрезни како уместо духовног руководитеља не нађете неког од савремених гуруа (а таквих је данас нажалост много) који ће вам нанети велику духовну штету. Зато је важно да све савете које добијете проверавате и Светим Писмом, како се не би десило да уместо непосреднијег живота у Цркви западнете у секту. Једна од карактеристика лажне гуру-духовности јесте да вам "духовни отац" представља већи ауторитет од Цркве. Нажалост, данас смо сведоци једног броја верника, па чак и монаха који су оставили Цркву ради свог гуру-духовника који их води путевима духовног беспућа.

Такође је веома важно водити рачуна да духовно искусан човек неће знатижељно претурати по вашој души испитујући вас о свему и свачему, водећи бескрајне разговоре, него ће вас смирено упутити на борбу са вашим гресима и страстима избегавајући успостављање личне везе, честа звања телефоном и слично. 

За крај једна мала анекдота, истинита. Једном свештенику дође човек да пита која кола да купи. И овај му рече да сачека, док он оде на часак у своју собу. Човек помисли да епископ иде да се помоли да му Бог открије која кола су њему по вољи па остаде да чека са узбуђењем. Уто дође свештеник и рече му - купи та и та кола. Човек се одушеви, али будући знатижељан упита свештеника, како му је то Бог открио. Овај му рече - Погледао сам на интернету и најбоље препоруке су за овај модел кола. Поука је да нас духовни живот ослобађа као личност и уводи у простор слободе у Христу, а не прави од нас клонове који нису спремни да прихвате одговорност и зрело одлучују о своме животу.

[Архимандрит Сава Јањић]

Текст св. Амвросија је писан у време када је, нажалост, причешћивање постајало све ређе. Његова аргументација и тумачење о. Зорана су сасвим јасни и јако је важно у нашем времену да обновима аутентично свхатање евхаристије, које се добрим делом изгубило кроз векове. Евхаристија није духовна помоћ за добар хришћански живот јер бисмо у том случају упали у замку морализма по коме је главни циљ нашег хришћанског живота ускладимо са заповестима Божијим да бисмо добили награду од Бога. Спасење које нам је донео Христос питање је новог живота и нове твари и није једно од многих моралних учења чије испуњавање бива награђено или кажњено. Учешћем у Евхаристији, окупљени око свог епископа (презвитера) бивамо Црква јер Црква није овоземаљска организација која се, између осталог, бави и служењем Литургије. Овакво схватање дубоко превиђа саму суштину хришћанства и своди га на једну од многих религија, у крајњем исходишту на својеврсни опијум за народ, бег од стварности. Евхаристија је закорак у истинску реалност која постоји иза света који доживљавамо чулима и који је великим делом производ наших менталних конструкција. Евхаристија је закорак у есхатон, у аутентично постојање у коме нема ни моје ни твоје и у коме сви бивамо Христос. Причешћујући се Христом ми бивамо један Хлеб Господњи, једно Тело Христово, једна Црква. Цео наш живот у Христу треба да буде литургијски, евхаристијски јер у противном литургија постаје само један од ритуала који се служи с времена на време. Евхаристијски начин постојања претпоставља благодарност, љубав, мир - које ми не производимо својим емоцијама већ добијамо на дар од Бога у Христу сталним деловањем Духа Светога који нас чини Црквом и у коме остварујемо своју заједницу са Богом.

Опет и опет поставља се питање колико наш начин живота утиче на нашу способност и "достојност" да учествујемо у Евхаристији. Моралистички приступ је врло шаблонски - Евхаристија је само за оне који воде морално исправан живот, а не за грешнике и зато човек мора да буде у "исправном моралном стању" или да се исповеди и посебно пости како би га Бог "удостојио" Светих тајни. Нажалост, овакво тумачење данас је веома распрострањено. Наравно, не намеравам да кажем да не треба да водимо рачуна о свом начину живота, али цела поставка моралистичког става о причешћу, спасењу, Богу, напросто је сасвим погрешна. Бог је љубав и таквог Бога нам је открио и показао Син Његов Јединородни који је ради нас и спасења васцеле твари постао човек. Христос је будући Бог који је у својој личности сјединио своју божанску и људску природу коју је добио од Пресвете Дјеве, победио силу смрти и ми крштени у њега умиремо старом човеку и рађамо се у Христу, постајући нова твар. Пуноћа реалности новог живота се пројављује кроз живот Цркве која је Тело Христово јер будући начин постојања у коме већ и сада живимо јесте да сви будемо једно у Христу. Управо ова тајна се манифестује кроз Евхаристију у којој као један Хлеб, једно Тело бивамо и Једно у Христу и многи истовремено. Човек у Христу надилази погрешно поимање личности и свог идентитета које се заснива на индивидуалном постојању. Индивидуално постојање човека који је одвојен од других и од света у коме живи и који грехом и страстима штити своју посебност и трагично покушава да се реализује бива побеђено у Христу који нас сабира у једно Тело и нови начин постојања у коме смо међусобно зависни једни од других и нераскидиво повезани, не само као људи, већ и са васцелом твари која преко Богочовека Христа улази у вечно постојање и заједницу са Богом. Не заборавимо, ми људи делимо исту створену човечију природу, а наше личности (ипостаси) су само различити начини постојања ове природе. Заједничарећи у Христу као саборној Ипостаси Сина Божијег који је управо ту људску природу вечно примио, улазимо у нови живот, потпуно другачији од старога. Ово су основне поставке евхаристијског начина постојања који је дијаметрално супротан индивидуалистичком, егоистичком постојању у коме је наш циљ да постигнемо одређене духовне и друге моћи како бисмо афирмисали своје пало ја. Зато причешће, није тек неки ритуал или "чаробни напитак" који треба да нас духовно оснажи, већ учешће и потврда истовремено нашег новог постојања у Христу. Отуда, долазак на Литургију без учешћа у причешћу је апсолутни бесмисао, не због неке форме већ зато што Литургија постоји и служи се да бисмо се сви сјединили у Христу, не у певању или читању молитава и песама, већ да бисмо стварно били Једно, да бисмо били Христос и као Христос опитовали заједницу са Богом Оцем у заједници Духа Светога. 

Какав је проблем онда живот у греху? Велики. Не зато што је грех нека формална сметња за евхаристијски живот, већ зато што грех суштински онемогућава човеку да се оствари као део Цркве, као део Тела Христовог. Грех (као промашај и неприродан и погрешно остварен начин живота) и страсти (као злоупотреба богомданих енергија) у нама јачају индивидуални, себични начин постојања. Све што више јачају страсти све више себе видимо као ентитет потпуно одвојен и од Бога и од ближњих, и зато јачају гнев, мржња, пожуда и друге страсти. Човек у греху Бога објективизује, а не види да је, како нас Господ учи, "царство небеско у нама". Као и Адам након пада, човек који живи у греху Бога доживљва као неко биће које је негде далеко на небу и од кога се константно скрива и плаши се његове казне јер не познаје љубав Божију. Зато је борба са страстима и грехом суштински израз човекове слободе да се ослободи окова неприродног начина постојања и заживи слободом која му је дата у Христу и коју проживљавамо и изражавамо управо у Евхаристији. Отуда, учешће у Евхаристији подразумева борбу са грехом и удаљавање од њега и сталну борбу са страстима. У противном човек који је обузет грехом и страстима суштински не зна чиме се причешћује и причешћује се на суд и осуду. Наравно, веома је важно да не заборавимо да је евхаристија лек против смрти и греха, али исто тако не смемо да сметнемо са ума да је Господ покајаној грешници опростио рекавши "Иди и не греши више". Обично заборављамо ово "и не греши више". Господ је не осуђује али је упозорава да ће наставком греховног живота све више тонути у смрт и пропаст. У том смислу редовни евхаристијски живот у Цркви подразумева као кључни предуслов да живимо у константној борби са страстима и грехом, а главни начин да се супротставимо деловању страсти и греха јесте молитва (као стално сећање на Бога, односно константна свест, о Божијем присуству - сабраност, трезвоумље) и пост као удаљавање од свега онога што нас одводи од Бога. Нажалост, данас је питање поста пре свега питање исхране, а то је само један од многих сегмената борбе са неприродним начином живота. Пост подразумева удаљавање од мржње, гнева, похлепе, расејаности ума и срца, постимо од сувишних информација, непотребних забава и уживања које произлазе из псеудо-потреба човека које диктирају страсти. Другим речима, без подвига, тј. двига наше душе да се врати у природни начин постојања, оствари као целовита личност створена за заједницу са Богом, евхаристијски живот представља апсурд. Дакле, то не значи да за евхаристију постоје одређени моралистички предуслови, да је Богу потребно наше константно осећање огреховљености односно, што се најчешће под тим подразумева, кривице. То је све погрешно, али исто тако је погрешно веровати да само учешће у Евхаристији без подвига има икаквог смисла. Господ је дошао да исцели човека, али то је немогуће уколико сами не схватимо да нам је потребно исцелење и не чинимо све оно што треба да нас врати здравом и богомданом начину живота. 

Живот у греху учинио је да данашњи човек многе своје потребе и навике сматра као нешто што је део човекове природе и прихвата псеудо-потребе здраво за готово. Отуда настаје озбиљна колизија јер, како живети таквим начином живота и истовремено учествовати у Евхаристији? Суштина проблема јесте што док год живимо лажним начином живота и не чинимо ни најмањи напор да изађемо из света лажи и сенки, заједница са Христом остаће у домену апстракције, разумеваћемо понешто нашим интелектом, али суштински остаћемо туђи Богу, а Бог на силу не може у срце које се није отворило за његову љубав. Евхаристија не делује магијски, као ниједна друга света тајна. Светотајински живот Цркве је сав у домену слободе и тражи активно учешће човекове воље.

О овој теми се још може надугачко говорити, и већ сам о овоме и раније понешто писао. Ипак сматрао сам за потребно да поред ових лепих мисли Св. Амвросија и занимљивих коментара о. Зорана нагласим и ову перспективу, која, чини ми се, све више бива запостављена и маргинализована у данашњем животу Цркве. Без очишћења ума и срца од страсти и без борбе са грехом, нема заједнице са Богом. Томе нас учи правилно разумевање Светог Писма и целокупно светоотачко предање.

[Zoran Đurović]

Више него сјајно! Посебно ми се дојмила реченица: "Наравно, не намеравам да кажем да не треба да водимо рачуна о свом начину живота, али цела поставка моралистичког става о причешћу, спасењу, Богу, напросто је сасвим погрешна". 

То је једна ствар коју нам "праведници" стално спочитавају. Као св. Августину кад су приговарали да својим дискурсом да спасење долази Одозго и да је гратис дар од Бога, и да Он зна своје свете (предестинација), тиме уводи морално расуло. Онда је узео и написао једно до својих најспекулативнијих дела на адресу ових Марсељских монаха: de correptione et gratia. Свако ко чита Августинова дела види колико јер то била морално одговорна особа! Није залуд у календару светаца. Тако код нас нападају и владику Игњатија или Митрополита Зизјуласа, не желећи ни најмање да уђу у оно што ови веле.

О. Сава помену оно чувено речено прељубници: "Иди и не греши више". Само бих једну малу опсервацију имао, јер га многи могу (Саву) сада погрешно разумети. То је Ис рекао за "смртни" грех. Али је и такав опростио, јер је по Новом (свагда те новотарије...) љубав јача од смрти, док је у Песми (СЗ) било написано да је љубав јака као смрт. Изједначене снаге. Ис није тада био присутан. Дакле, то се не односи на 70 пута 7 (Мт 18, 22). Јер многи нам дођу на исповест и кажу: Оче, попила сам лек, да се не причестим данас? - Наравно да се причестиш, јер црквена забрана, односно евхаристијски пост је донешен не да би се људи мучили, него да би се избегло да долазе опијени или преједени. А у симболичком смислу Ис треба да буде прва храна.

А подвиг, на који нам је о. Сава указао и на труд да избегавамо грех је управо везан за ближњег. Да се о њега не грешимо. Како је то дивно рекао авва Јустин: Ближњи твој је живот твој! - И, сада, кад би дали ту реченицу неком од задртих бранитеља вере (ревнитеља не по разуму), а да не зна од кога је, реко би: Владика Игњатије, Зизјулас! У Јустинов подвиг ја пак немам сумње. 

Узех слободе да овде узурпирам простор, јер су ми њих неколико писали питајући ме за грех. А наш домаћин, о. Сава је јасно рекао да је подвиг и очишћење душе ствар која се не да пренебрегнути иако је спасење гратис. Та формула, коју сматрам истинитом, је доста тешка за сварити људима коцкастог духа (ако дух може бити коцкаст). И у том смислу ми не можемо имати иста правила за све, јер бих и ја сам некоме забранио да се причести ако је попио лек (јер бих га ресетовао тиме), док бих другима исто допустио. Једноставно, нисмо сви исти и оно што је некоме на корист, другоме може бити на пропаст. И зато препоручујем у овој ствари да пастири гледају добро на душе које им прилазе. А благост да буде правило...

Драги оче Саво, слободно допуните и исправите све што нађете за сходно. Ја се чак просто чудим да има оволико потребе у људима да се чују и разјашњавају све ове ствари, али се и радујем Господу јер су заинтересовани! Нико се овим не би бавио да не воли Бога.              

[IgaL5086]

Христос Васкрсе!

Зелео бих да вам поставим неколико питања:

-Да ли треба веровати сновима?

-Који су дарови Духа Светога и како се могу добити?

 

 

 

 

[Архимандрит Сава Јањић]

2 hours ago, IgaL5086 рече

Христос Васкрсе!

Зелео бих да вам поставим неколико питања:

-Да ли треба веровати сновима?

-Који су дарови Духа Светога и како се могу добити?

2 hours ago, IgaL5086 рече

 

Ваистину васкрсе Христос Господ!

1. Бављење сновима није нам на духовну корист и треба их игнорисати. Код већине људи која живи у свету маште, тј. пролази кроз живот као са повезом преко очију, размишљајући стално о прошлости и будућности, а понајмање о ономе што конкретно раде и чине, снови су производ маште и дневних помисли и одражавају често стање у коме човек живи (немир, страхови или страсна усхићења и сл). Зато, треба да будемо веома опрезни, јер код људи који воде расејан живот силе мрака користе снове, машту и помисли да смуте човека и наведу га на странпутицу.

Када се у Светом Писму говори о томе да се Бог јављао појединим светим људима у сну морамо то другачије разумети. Реч је о људима који су живели у сталном богомислију и свести о Божијем присуству. Из живота људи који се непрестано баве молитвом, тачније живе молитвом као сталном свешћу о Божијем присуству (што је природан начин човековог постојања и функционисања нашег ума) човек и у сновима живи у пажњи и трезвености - "Ја спавам, а срце је моје бди" (Песма над песмама 5, 2).

2. Радије можемо говорити о дару Духа Светога, тј. задобијању Духа Светога. Дух Свети као трећа божанска ипостас тј. личност (односно начин постојања τρόπος ύπαρξης) од кључног је значаја за нашу заједницу са Богом. Логос Божији нам је Оца објавио и видљиво показао поставши човек, а Дух Свети својим благодатним деловањем надахњује нас да живимо по Богу, да познајемо Христа као Сина Божијег и да упознамо и љубимо свет онако како га Бог љуби од искона. Божанска благодат су нетварне и вечне божанске енергије које Бог Отац Сином шаље у Духу Светоме. Заједничарећи са Христом евхаристијским начином живота (у литургији и у свим аспектима нашег постојања) постајемо причасни (тј. отворени да примимо) божанске енергије које васпостављају наш аутентични лик. У човеку делује Дух Свети и отвара духовне очи (ум, срце) да "видимо Бога какав јесте". Свети оци Цркве ово зову созерцањем (θεωρία, contemplatio). Ово није размишљање о Богу на начин како обично размишљамо (помислима и маштом) већ оно што нас Господ учи говорећи "Царство је Божије унутра у вама" (Лк 17, 21). Лик Божији као да се осликава на тихој површини човековог ума (односно срца као центра нашег унутрашњег бића). Можемо ово (условно) упоредити сликом из далекоисточне поезије где се говори о месецу који се огледа на мирној површини воде. Наравно, што је ум обузетији помислима, он је као узбуркана површина воде и човек не може да разуме да је Царство Божије унутра у нама и не може да разуме речи Господње: "Али долази час, и већ је ту, када ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини" (Јн 4.23) или "А ти када се молиш, уђи у клијет своју" (Мт. 6.6). Када се човеку отворе духовне очи он прво познаје логосност и премудрост свега створеног, међуповезаност свега што је Бог створио и благодари и велича Бога "Како су величанствена дела Твоја, Господе! све си премудрошћу створио" (Пс 103, 24). Свети оци ово називају (φυσική θεωρία, физики теориа). Духом Светим просвећени човек види не само лепоту Божије творевине већ и икономију којом Бог одржава васцелу твар и води је ка њеном циљу - сједињењу свега створеног са Богом у Христу. Највиши степен созерцања јесте виђење Бога (θεωρία, теориа) у нетварној светлости божанских енергија. Ово су јако суптилне ствари о којима посебно пише и учи Св. Григорије Палама, али о којима су говорили и ранији Св. Оци посебно Св. Григорије Богослов, Григорије Ниски, Св. Дионисије и други писци. Читаво учење Цркве о трезвоумљу (најважнији текстови су сабрани у Добротољубљу) уче о начину живота и молитве који човека оспособљавају да постане причасник Бога живога ("причасници божанске природе" уп. 2Пет 1.4). Иако су Свети оци обилно писали о овоме искуству као циљу хришћанског живота, за многе људе њихов језик је тежак и неразумљив. Зато је важно прочитати текст о разговору Св. Серафима Саровског са једним сибирским велепоседником (дакле човеком из света). У том тексту је незаборавно лепо и једноставно описано деловање Светога Духа односно "задобијање Светог Духа" називајући га циљем хришћанског живота (https://goo.gl/EvUwpk). 

Хтео бих да нагласим овом приликом колико је ово важно јер је хришћанство данас највећим делом сведено на религију, на морализам. Наша вера је постала бег од реалности уместо сусрет са реалношћу свега створеног и нествореног Бога какав он јесте. Направљен је вештачки јаз између тзв. лаичке побожности која се исцрпљује у ритуализму и обичајима и "монашких ствари" које нису за обичне људе. Ово је потпуна бесмислица која хришћанство своди на једну од многих вера и припрема терен за релативизацију Христовог учења и мешање свих религија у религију тзв. Новог доба. Сви уче како је потребно испуњавати Божије заповести али морамо да знамо да човек није у стању да испуни те заповести уколико живи у духовном слепилу и не отвори очи ума и срца да позна свет из духовне перспективе. На пример. Христос нас учи да треба да волимо не само ближње, већ и непријатеље, али како то остварити. Није реч о убеђивању себе јер ако себе убеђујемо нешто што не осећамо, нисмо искрени и подсвесно и даље гајимо мржњу и нетрпељивост. Врлина се не стиче навиком, већ повратак нашој аутентичној природи. И када ово нашим интелектом схватимо не значи да смо разумели јер у нама делује страст заборава (λήθη) и да бисмо нешто јестествено познали треба да суштински променимо себе. Често се живо духовно искуство замењује интелектуалним знањем. Читање књига и стицање знања може да помогне, али без практичног живота, делања, све пада у воду у најближој посластичарници или у првом неслагању са ближњим. Без делатног живота и докторске дисертације и високи црквени чинови не доносе заједницу са Богом. Истинско знање почиње када суштински почнемо да схватамо да заиста ништа не знамо (о томе нас уче многи древни мудраци из разних традиција).

Једино, дакле, очишћењем ума и срца молитвом и удаљавањем од свега онога што не води Богу, дакле озбиљним трудом, можемо задобити благодат и задобити Духа Светога. У Духу Светоме човек познаје да смо сви ми иако различити заправо само различити начини постојања једне исте природе човечије и да смо створени да бисмо у Христу били једно. Благодаћу Божијом упознајемо у себи слабост људске природе и силу греха и разумемо је код других. Други више није други, већ је пад другога и наш пад, радост другога и наша радост. Непријатељ није онај кога треба да мрзимо, већ онај који живи у слепилу и не зна шта ради (како Господ рече са крста о Јудејима). Енергија која је природно дата човеку да силовито одбацује све оно што га одвлачи од Бога бива деформисана и постаје енергија гнева и мржње и усмерава се против другог човека. Живот у Богу није каталог моралних правила којих се треба формално придржавати. Хришћански живот је константно ПРЕУМЉЕЊЕ (μετάνοια) односно оно што се обично зове покајање. Стални подвиг да вратимо наше богомдане природне енергије у прави смер и постанемо оно што смо створени да будемо, а не да живимо као фалсификати, као себичне и усамљене индивидуе, као робови подивљалих страсти.

Један од најважнијих начина за добијање благодати Божије јесте борба да очистимо свој ум од помисли и маште сталним понављањем имена Христовог. Колико Исусова молитва може да промени начин живота је описано у многим духовним књигама. Сабраност ума на име Христово мења човекове навике, однос према ближњима и отвара очи срца за Господа. Кључно у молитви није што она има сама по себи неко чудотворно дејство, већ у томе што сабраношћу ума и срца отварамо простор за деловање Божије благодати у нама. Молитва само отвара срце, а све остало чини Бог. О молитви и исцелењу душе од страсти у наше време посебно лепо пише митрополит Навпакта Владика Јеротеј (Влахос). Његове књиге (Православна психотерапија, Једно вече у пустињи Свете Горе и друге нису само намењене монасима, већ свима, и помажу нам да боље разумемо текстове филокалијских отаца тј. Добротољубље. Дела Св. Григорија Паламе су за многе тврда храна и зато треба почети са једноставнијим и приступачнијим текстовима.

Само да напоменем да су неки дарове Духа Светога символично свели на седам дарова, на основу текста Пророка Исаије (Ис 11, 1-2) "Али ће изаћи шибљика из стабла Јесејева, и изданак из коријена његова изникнуће. И на њему ће почивати дух Господњи, дух мудрости и разума, дух савјета и силе, дух знања и страха Господњега." По том тумачењу (најважнији) дарови Духа Светога јесу мудрост, разум(евање), савет (расуђивање), сила (духовна храброст), дух знања и страх Господњи. Наравно, задобијањем Духа Светога, о чему смо горе говорили, задобија се истинска мудрост (која није од овога света), разумевање и себе и створеног света, расуђивање као способност да разликујемо различита дејства, духовна сила, истинско (по)знање Бога и божанске икономије и коначно Страх Божији који је ништа друго до савршена љубав у коме човекова душа трепти да не повреди Онога кога љуби, оне које је заволела у Господу, али и васцелу твар (сетимо се старца Силуана који предивно о томе говори. За свете људе и гранчица која је поломљена у расејаности и унинију нарушава љубав и заједницу са Богом). На крају се све своди на љубав као начин постојања (не као емоцију) јер апостол љубави и сам каже "Бог је љубав" (1Јн 4.8)

[Архимандрит Сава Јањић]

9 hours ago, Zoran Đurović рече

Више него сјајно! Посебно ми се дојмила реченица: "Наравно, не намеравам да кажем да не треба да водимо рачуна о свом начину живота, али цела поставка моралистичког става о причешћу, спасењу, Богу, напросто је сасвим погрешна". 

То је једна ствар коју нам "праведници" стално спочитавају. Као св. Августину кад су приговарали да својим дискурсом да спасење долази Одозго и да је гратис дар од Бога, и да Он зна своје свете (предестинација), тиме уводи морално расуло. Онда је узео и написао једно до својих најспекулативнијих дела на адресу ових Марсељских монаха: de correptione et gratia. Свако ко чита Августинова дела види колико јер то била морално одговорна особа! Није залуд у календару светаца. Тако код нас нападају и владику Игњатија или Митрополита Зизјуласа, не желећи ни најмање да уђу у оно што ови веле.

О. Сава помену оно чувено речено прељубници: "Иди и не греши више". Само бих једну малу опсервацију имао, јер га многи могу (Саву) сада погрешно разумети. То је Ис рекао за "смртни" грех. Али је и такав опростио, јер је по Новом (свагда те новотарије...) љубав јача од смрти, док је у Песми (СЗ) било написано да је љубав јака као смрт. Изједначене снаге. Ис није тада био присутан. Дакле, то се не односи на 70 пута 7 (Мт 18, 22). Јер многи нам дођу на исповест и кажу: Оче, попила сам лек, да се не причестим данас? - Наравно да се причестиш, јер црквена забрана, односно евхаристијски пост је донешен не да би се људи мучили, него да би се избегло да долазе опијени или преједени. А у симболичком смислу Ис треба да буде прва храна.

А подвиг, на који нам је о. Сава указао и на труд да избегавамо грех је управо везан за ближњег. Да се о њега не грешимо. Како је то дивно рекао авва Јустин: Ближњи твој је живот твој! - И, сада, кад би дали ту реченицу неком од задртих бранитеља вере (ревнитеља не по разуму), а да не зна од кога је, реко би: Владика Игњатије, Зизјулас! У Јустинов подвиг ја пак немам сумње. 

Узех слободе да овде узурпирам простор, јер су ми њих неколико писали питајући ме за грех. А наш домаћин, о. Сава је јасно рекао да је подвиг и очишћење душе ствар која се не да пренебрегнути иако је спасење гратис. Та формула, коју сматрам истинитом, је доста тешка за сварити људима коцкастог духа (ако дух може бити коцкаст). И у том смислу ми не можемо имати иста правила за све, јер бих и ја сам некоме забранио да се причести ако је попио лек (јер бих га ресетовао тиме), док бих другима исто допустио. Једноставно, нисмо сви исти и оно што је некоме на корист, другоме може бити на пропаст. И зато препоручујем у овој ствари да пастири гледају добро на душе које им прилазе. А благост да буде правило...

Драги оче Саво, слободно допуните и исправите све што нађете за сходно. Ја се чак просто чудим да има оволико потребе у људима да се чују и разјашњавају све ове ствари, али се и радујем Господу јер су заинтересовани! Нико се овим не би бавио да не воли Бога.              

Хвала оцу Зорану. 

Још једном бих нагласио да је спасење у хришћанском учењу васпостављање "првобитне лепоте" у човеку по икони Христа Спаситеља. Оно бива у слободи и Бог делује у нама само у оној мери у којој му ми направимо простора у нашем срцу. Обично чујемо како се каже, даће Бог, Богу је све могуће, Бог хоће да се сви спасу. Наравно да је тако и слава Богу, али морамо да знамо да се ништа неће догодити ако ми не допринесемо својом вољом Божијем делању у нама и свету. Врло често људи спасење виде као израз неизмерне љубави Бога који прашта наше преступе јер је пун љубави. Али не смемо да гледамо на Бога као на гневног човека који се љути па га можемо умилостивити или сачекати да се одљути. Гнев Божији је само алегорија за љубав Божију која је и светлост и огањ истовремено. За оне који отворе срце за Бога то је радост, топлина и светлост, а за оне који се затворе у пећину своје индивидуалности и страсти тоје горчина, огањ који пали и светлост која мучи. Заиста је страшно и болно сазнање да наше спасење зависи пре свега од нас јер Бог ХОЋЕ да се сви спасу али ако човек не пружи руку Богу који је даје остаће заувек у мраку незнања. И тада ће Бог бити са палим човеком јер на крају све ће бити сједињено у Христу, али за духовно слепог човека то ће бити патња, што видимо код многих људи у овоме свету јер и рај и пакао још овде почињу. Спасење није нешто што је остављено за будућност. Оно већ овде бива јер Царство небеско је већ међу нама иако се још није манифестовало у својој пуноћи, што ће бити након Другог доласка Господњег. 

Зато, да бисмо задобили спасење сваког дана треба да правимо нови почетак... не сваког дана, већ сваког часа, враћајући свој ум Богу и борећи се да отворимо срце за деловање Духа Светога. "Свакоје диханије да хвалит Господа" (јев. Kôl hanašemá tɘhalél Adonáy) (Пс 150.6). Ово не значи само да свако биће које дише треба да хвали Господа, већ да сваким својим дахом хвалимо Господа, односно чинимо оно што апостол каже хришћанима Солуна "Молите се без престанка" (1Сол 5.17).

[Zoran Đurović]

Све изванредније. Као да сам наслутио. Блажене речи, оче Саво. 

[Драган άσημος :)]

.

[Guest]

Поштовани Оче Саво, 

 

Не знам колико је умесно, али бих веома волео да чујем Ваш одговор на ову тему

 

 

[Архимандрит Сава Јањић]

2 hours ago, R2D2 рече

Поштовани Оче Саво, 

Не знам колико је умесно, али бих веома волео да чујем Ваш одговор на ову тему

Без улажења у конкретне поводе за ову тему и расправу која се развила, рекао бих неколико речи уопште о овој проблематици јер је она важна за све нас.

Људско друштво када функционише само у координатама овог света и века неизбежно се суочава са проблемима злоупотребе власти, било да је реч о политичарима, људима из црквене јерархије, људима из војске, уметницима и сл. У свим људским формама друштва мора да постоји алфа-мужијак, јерархија, подређеност, што неизбежно подразумева полтронство, оговарање, завере и све друго што можемо да видимо у историји људског друштва (нажалост, неретко и у историји Цркве). Овај проблем се не може решити једноставно јер човек у својој палој природи функционише на овај начин.

Господ нас у Еванђељу учи да нисмо крдо човеколиких бића, већ Црква - заједница oсвећених у Христу Исусу, позваних на светост (уп. 1Кор 1.2). Зато Христос учи апостоле: „Знате да кнезови народа господаре њима и великаши владају над њима. Да не буде тако међу вама; него који хоће да буде велики међу вама, нека вам буде служитељ.“ (Мт 20.25-26). Истински ауторитет у Цркви мери се, зато, жртвом љубави другог ради, самоодрицањем како бисмо у другом нашли смисао своје личности. То је сасвим друга логика у односу на логику овога света. Другим речима, без подвига ослобађања од владавине пале људске природе постоје велике шансе да са одређеним положајем почнемо да се према другима односимо као предатори. Агресивност и гнев долазе из страха јер човек себе идентификује са својом функцијом у друштву, не види себе какав јесте (да све што има да је од Бога добио), већ себе гледа онако како мисли да га други виде и да треба да изгледа. Зато се често понашамо неприродно и према себи и према другима. Што је човек несигурнији и удаљенији од Христа све је више уплашенији за свој положај са којим се поистоветио. Крштењем, ми хришћани суштински умиремо старом човеку и читав наш живот требало би да буде реализација нашег крштењског завета у коме смо умрли у Христу и васкрсли са Њим као нова твар. Нажалост, већина нас савремених хришћана нисмо свесни тога и живимо и даље својим старим, умрлим човеком, тј. робујемо свом себичном егу и штитимо га од других тако што оне које у свом страху и несигурности видимо као претњу ограничавамо или чак елиминишемо. Читава људска историја почива на тим принципима. Мислим да се овога не можемо ослободити без истинског повратка Христу. Када човек заживи Христом и када омирише благодат Духа Светога свака повреда другога, не само човека, већ и животиње и биљке (како лепо пише св. Старац Силуан) удаљује нас од Бога и враћа нас у јарам греха и смрти. Онај који је у положају ауторитета у смислу одговорности у Цркви треба да трепти над сваком људском душом јер ће се од њега тражити "одговор од Бога за оне који су му поверени". У Христу сазревамо као удови саборне личности Христове у којој нема ни "мога" и "твога" већ је све Христово. Пуноћа ове тајне ће се остварити у есхатону, али је већ живимо и опитујемо по мери наше љубави и преумљења. Без Христа читава повест људског рода била би слепа улица и огромна трагедија, јер човек не може да се ослободи својих страсти и абнормалног, греховног понашања без Христа који је сам постао човек и у коме једино налазимо истински смисао личности. Разни философски и верски системи су од памтивека тражили различите начине како да човека ослободе патње, бола, регулишу људске односе и успевали су у мањој или већој мери, али једино је Господ Христос открио пуни смисао човековог постојања и циљ коме човек и васцела твар иду. У Христу се ослобађамо владавине страсти и греха и обликујемо се као иконе Божије, узрастајући „у човека савршена, у меру раста висине Христове" Еф. 4.11-13.

Конкретно, јако је важно у Цркви да разумемо да наше дужности, наши чинови и положаји представљају само начине служења заједници, телу Христовом, а не нешто што смемо поистовећивати са собом. Што имамо већи чин, одговорност је већа и служење треба да буде преданије. Ако сам игуман, ја сам игуман братији и без братије нисам оно што јесам, као што ни отац не може да буде отац ако нема децу и не служи им као отац. Епископ без свог верног народа није оно што јесте - отац и икона Христова у Цркви која му је поверена, као што и свештеник није пастир без своје парохије којој служи. Наше функције у цркви су односне и без љубави губе свој смисао. У тренутку када свој его поистоветимо са својим положајем у Цркви, са својим чином, одећом коју носимо и изађемо ван оквира служења заједници и тражимо да нам други служе ради нашег сопственог и себичног интереса одлазимо на странпутицу. У нама се губи лик Христов и постајемо као "кнезови овог света" који терају друге да им служе, користећи силу и моћ ауторитета. Христос као наш архипастир учи нас незаборавним речима шта је очинска љубав: "Ја сам пастир добри и познајем своје, и моје мене познају. Као што Отац познаје мене и ја Оца; и живот свој полажем за овце." (Јн. 10.14-15). На Светој Литургији свештенослужитељи носе светле одежде које символишу оно што представљамо у контексту Литургије, Христа Првосвештеника "који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје" како говоримо у молитви херувимске песме. Веома је опасно када као свештенослужитељи градимо свој ауторитет моћи у односу на друге у свакодневном животу позивајући се на Христа и користећи свој чин. Зато у манастирима јеромонаси када служе по чреди имају посебну одговорност и част која им припада као свештенослужитељима тог дана, али након литургије они су само обични монаси, браћа, која обављају своје редовне послове и немају "власт" над другима нити могу да користе свој чин са влашћу. У нашем манастиру монаси седе на трпези и поклањају се не по чину него по времену доласка у манастир, тако да јеромонах који није чредни јеромонах седи иза братије монаха по свом времену доласка у манастир и живи у послушању онима који су надлежни за обављање одређеног послушања. По овој пракси, коју налазимо у неким древним манастирским типицима, апсолутно је ирелевантно ко је у чину, а ко није, јер га тај чин не чини ни већим ни уваженијим од друге братије. Заправо већи је онај који више служи и који се више жртвује (даје) за заједницу и Бог нас гледа у тој перспективи, а не по људској јерархији. У Старечнику имамо леп пример шта је улога игумана, односно уопште пастира у Цркви - „Када братство манастира не препознаје међу собом врлинског монаха, онда нека изабере неког болесног од братије, јер ће он боље моћи да разуме њихове слабости“. Онај који је први, има дужност да одржава љубав и носи слабости других, а не да товари бреме другима оптерећујући их својим слабостима и нетрпељивошћу. Ова поука је јако важна.

Суштина је, дакле, у томе да не треба упирати прстом ни на епископе, ни на свештенике. Епископ је отац и пастир, али који има и одговорност коју мора са страхом да користи. Ми презвитери мора да знамо да наше свештеничко служење долази само од Епископа и да је наш однос са Епископом веома важан за очување црквене заједнице и љубави. Апостол Павле нас учи: "Чашћу чините једни друге већим од себе." Рим. 12.10. Проблем настаје када и једни и други себе поистовете са оним кога литургијски представљају у циљу остварења моћи и силе по логици пале човекове природе. Тада изалзимо из заједнице љубави и улазимо у односе који суштински немају везе са Христом нити служе изградњи Цркве. Сви проблеми везани за међуљудске односе у Цркви настају због тога јер нисмо свесни одговорности и служења које имамо или покушавамо да се занемарујући своје дужности мешамо у посао другима и тражимо кривицу у њима. Решење је, наравно, у сталном враћању Христу као једином архипастиру и мукотрпан лични подвиг да својим слабостима не повредимо ниједну живу душу испуњавајући заповести Господње, посебно ону у којој каже: "Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима" (Мт. 7.12).

[Guest]

Хвала Вам на одговору бираним речима

Послато са SM-G935F уз помоћ Тапатока