Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Toma]

.... А ондак, у 19. поглављу стих 1, то су 2 (два?) анђела
па у стиху 10 - два човека.....

[grigorije22]

Oce Savo sta mislite o ovom tekstu oca Danila Sisojeva?

 

 http://na-putu-za-emaus.blogspot.rs/2008/12/blog-post_1130.html

[Архимандрит Сава Јањић]

Posle mu se javi Gospod u ravnici mamrijskoj kad seđaše na vratima pred šatorom svojim u podne. 2 Podigavši oči svoje pogleda, i gle, tri čoveka stajaše prema njemu. 

 

Pismo kaže tri čoveka.Avram ih tako vidi.Sprema im hranu,ugošćuje ih.

 

Тако је. Према предању Цркве Авраам види три анђела у човечијем облику. Анђели су посланици Господњи као што сама реч каже и Авраам преко њих доживљава присуство Божије. Они нису оваплоћење Свете Тројице. У телу се појавио једино Син Божији поставши човек преко Пресвете Дјеве. Бога Оца никада нико није видео и њега је објавио једино његов Син јединородни. Онај ко је видео Сина видео је и Оца, каже Господ апостолима. Дух Свети активно делује са Сином у домостроју спасења. Дејством Духа Светога Логос је постао човек, Духом Светим Отац је васкрсао Сина. Духом Светим Господ се вазнео на небеса. Христа не можемо познати као Сина Божијег без благодати Духа Светога, који својим деловањем чини Цркву Телом Христовим,  али Дух се није оваплотио. Присуство голубице при крштењу Христовом на Јордану, само је символично означило живо присуство Духа Светога као што се и глас Оца чуо са небеса као потврда тројичног јединства. То су символична јављања. Господ није дошао привидно у човечијем облику (обукао тело и потом га скинуо), већ је заувек постао човек сјединивши са својом божанском предвечном природом људску природу и то несливено, неизменљиво, нераздељено, неразлучно. Постао је по свему сличан нама осим по греху да би нас привео у вечну заједницу Очеву благодатним дејством Духа Својега. Јављања Божија преко анђела или символично у виђењима, стога не представљају оваплоћења божанских ипостаси.

[Архимандрит Сава Јањић]

.... А ондак, у 19. поглављу стих 1, то су 2 (два?) анђела

па у стиху 10 - два човека.....

 

Можемо овако у бескрај. Имате много неподударности и у Јеванђељима али нисмо протестанти да нас те разлике које не иду у суштину смућују у нашој вери. Дефинитивно могу да кажем да нису дошли са крилима и са жичаним ореолима изнда главе. Наравно да су изгледали као људи. У многим виђењима анђели се јављају као младићи у белим одеждама али будући да нису телесни по Божијем допуштењу могу да се појаве у разним облицима. Важна је суштинска порука ове приче јер Авраам је комуницирао са живим Богом Израиљевим преко ових гласника (анђела). Барам тако се тумачи у црквеној традицији и из те традиције изашла је и чувена иконографска представа - Аваамово гостопримство. 

[Архимандрит Сава Јањић]

Oce Savo sta mislite o ovom tekstu oca Danila Sisojeva?

 

 http://na-putu-za-emaus.blogspot.rs/2008/12/blog-post_1130.html

 

Поштујем блаженопочившег оца Данила који је, као што знамо, био проповедник и борац против секти и који је пострадао сведочећи веру Христову 2009. године. У вези његовог става о еволуцији мислим да је био с правом испровоциран идејама појединих богослова који су еволуцију прихватали зато да би своју веру оправдали науком и који су и сами ишли у крајност. Овај текст је написан са пламеном ревношћу у форми анатематизама што ми  изгледа претенциозно и искључиво. Поређење са Аријем ми више делује као етикетирање него аргументован став. Покојни отац Данило био је човек јаке вере и бритке речи и изражавао се у складу са својим темепераментом и тако овај текст треба да разумемо. Морамо бити свесни да никада рационално нећемо моћи да објаснимо све тајне Постања света. Важно је да знамо основне чињенице у које верујемо, а знамо да свет није настао сам из себе, да није настао случајно, да свет није вечан по себи и да га је Бог створио ни из чега и да је створен да би вечно постојао у заједници са Богом. Ове тезе су светионици у мраку неизрецивог, а наше је да се крећемо у границама које нам указују ти светионици како не бисмо налетели на хриди и потонули. 

 

Лично сматрам да еволуција, ако се условно схвати као динамички процес стварања и те како има смисла јер све створено је повезано, а човек је нераскидиво повезан по своме телесном саставу са природом која га окружује. Зато је човек и микрокозмос јер у себи садржи читаву логосност створеног света. У биохемијским процесима човек не одскаче суштински од осталих живих бића који су нам блиска по сложености. По душевном, пак, саставу човек сеже до анђела. Зато је он небоземно биће. Човек је по телу у потпуности део света који нас окружје и зато кроз човека тај свет улази у вечно постојање. Биљке и животиње не улазе у вечност као такве јер су бесловесна твар која кружи у екосистему. Човек је у том погледу потпуно другачији јер има личност, има слободу и способан је да општи са Богом. Човек је створен да буде радионица спасења и постао је али кроз Богочовека Христа, Новог Адама чији је долазак у овај свет одређен предвечним Божијим саветом, јер је све створено за Христа да би кроз Христа ушло у вечност.

 

Што се тиче појединих тврдњи о. Данила могли бисмо нашироко да расправљамо. Рецимо, нејасно ми је по којој логици он тврди да је до четвртог дана стварања дан трајао неограничено дуго, а после до седмог дана траје 24 сата. Сами знамо да је јеврејски yôm може да означава један дан, временски период, време, годишње доба... Лично мислим да ни за један дан стварања не можемо да кажемо колико је трајао. 

 

Мени је лично фасцинантно како је Бог милионима година обликовао створену ствар и коначно обликовао од те твари човека. Овде користимо два појма стварања и обликовања. У првој реченици када је Бог СТВОРИО небо и земљу употребљен је јеврејски глагол (bara') који се по већини тумача јеврејског текста односи на стварање ни из чега. И хришћански и јеврејски тумачи су ову реч видели у значењу довођења у биће и постојање што у одбацује свако тумачење да је Бог уобличио сву твар из унапред постојеће вечне природе која није Бог. Уз глагол baaraa’ само Бог може бити субјекат (јер само Он приводи у биће и ствара из ничега – ex nihilo – ἐξ οὐκ ὄντων) што јој даје посебан теолошки значај, те означава творачки акт par excellence. Зато се искључиво и употребљава за стварање универзума и природних феномена. Сви други глаголи који се користе за стварање могу имати за свој субјекат и Бога и човека и могу се користити у најразличитијим контекстима. Септуагинта користи глагол ποιέω. Касније, у наставку стварања у 1.7, 1.16 у јеврејском тексту глагол (asaah) који се може потпуније превести као обликовати, уобличити, дакле направити од нечега што већ постоји. У процесу стварања видимо Бога који обликује свет као грнчар. Ми, дакле, верујемо да је Бог у самом почетку створио васцелу материју коју је после обликовао и давао јој облик по својој предвечној вољи и замисли. Бог као уметник обликује свет. Древни Јелини су веровали да свет постоји од вечности и да га Демиург само обликује. Библијска традиција нас учи међутим да је свет постао, али да затим бива обликован. Зато је свет уметничко дело Божије - козмос. Између глагола baraa’ (стих 1) и ‘aasaah постоји дакле важна разлика. Док субјект првог глагола може бити само Бог, субјекат другог глагола може бити и Бог и човек. Септуагинта не прави разлику и у оба случаја стоји глагол ποιέω , док Вулгата користи два глагола creo, are (створити) и facio, ere (на)чинити нешто. У извештају о стварању се често користи и глагол hayya – бити, постојати и то у императиву wayahi тј. нека буде. Читав наратив о стварању препун је чудесне динамике и поетике јер Бог је поета (ποιητής) што значи творац. Бог ствара и обликује Духом Светим по благовољењу Оца. Пре неколико година сам детаљно проучавао сваку реч првих глава постања упоређујући јеврејски и јелински текст Септуагинте (нисам то никоме показивао осим Владики Атанасију). 

 

Коначно, долазимо до шестог дана када је створен човек. "Wayyómer elohím na-aséh adám bsalménu kidmuténu..." тј. Да створимо човека (Адама) по нашем нашем лику и нашем подобију. Све што ствара Господ, а у јеврејском тексту се користи множина, која по многим тумачима означава тројичност Бога који ствара, све чини по савету (саборно) и оно што каже то и бива јер његова реч је животворна. Конкретно у стварању човека користи се глагол asaah јер човек није створен ни из чега већ је начињен из постојеће материје коју Бог обликује и приводи коначном циљу – стварању човека. Дослован превод 26. стиха би био дакле „Тада рече Бог: Начинимо Човека по лику нашем, по подобију (сличности) нашој, и нека владају рибама морским и птицама небеским, и стоком и свом земљом и свима гмизавцима што гмижу по земљи.“ Занимљиво је да прво користи једнину (човек), а потом каже да владају (у множини). Септуагинта то верно преноси: „καὶ εἶπεν ὁ θεός Ποιήσωμεν ἄνθρωπον κατ᾽ εἰκόνα ἡμετέραν καὶ καθ᾽ ὁμοίωσιν, καὶ ἀρχέτωσαν τῶν ἰχθύων τῆς θαλάσσης καὶ τῶν πετεινῶν τοῦ οὐρανοῦ καὶ τῶν κτηνῶν καὶ πάσης τῆς γῆς καὶ πάντων τῶν ἑρπετῶν τῶν ἑρπόντων ἐπὶ τῆς γῆς.“ Аdaamaah  значи (црвена) земља) За разлику од ове речи касније се јавља реч ish – човек, мушкарац (за разлику од жене) и после се чак и преплиће у значењу са ‘aadaám. У овом стиху ‘aadaám означава целину људског рода и то се понајбоље види из множине (јев. yirduw – ἀρχέτωσαν, имп.през.акт 3.л.мн., нека владају). Врло је лепо што је у Руској синодалној верзији врло тачно преведено: „сотворим человека по образу Нашему по подобию Нашему, и да владычествуют они над рыбами морскими, и над птицами небесными, и над скотом, и над всею землею, и над всеми гадами, пресмыкающимися по земле.“ 

 

У другој глави Књиге Постања стих 7 имамо поново сведочанство о стварању Божијем и то из јахвистичке традиције јер се поред Елохим помиње ЈХВХ (Божији тетраграм) као име Творца. "И начини Јахве Бог Човека – прах земаљски и удахну у ноздрве његове дах живота, и поста човек душа жива" односно на јеврејском у транскрипцији "Wayiytser Yahweh 'Elohiym 'et- haa'aadaam `aapaar min- haa'daamaah wayipach b'apaayw nishmat chayiym Way’hiy haa'aadaam l’nepesh chayaah". За разлику од глагола baaraa’ и ‘aasaah са већ објашњеним нијансама значења, глагол yetsаr значи уобличити, обликовати и у грнчарству се користи за обликовање глине, па је близак глаголу ‘aasaah који је употребљен у 1.26 Постања. Господ, дакле, као грнчар захвата од праха земаљског и обликује човека (отуда и сличност имена земља и човек). Глагол naphach – значи удахнути, дунути и њиме се показује да дах живота који је удахнут у човека долази директно из Бога. Свети оци су у том даху живота nishmat chayiym видели саму нестворену енергију Божанску, животворни дах Духа Светога. На послетку видимо да је човек постао nepesh chayaah, дакле, душа жива. Именица nephesh једна је од најсложенијих и вишезначнијих јеврејских речи. Она означава душу, дах, унутрашње биће, срце човека, унутрашњу суштину човекову, личност. Човек није постао само живо створење, већ разумно (логосно) биће, слободна и одговорна личност која носи бесмртну душу. Према томе, неки преводи израз жива душа на крају стиха преводе као живо биће. У тексту Септуагинте стоји "καὶ ἔπλασεν ὁ θεὸς τὸν ἄνθρωπον χοῦν ἀπὸ τῆς γῆς καὶ ἐνεφύσησεν εἰς τὸ πρόσωπον αὐτοῦ πνοὴν ζωῆς, καὶ ἐγένετο ὁ ἄνθρωπος εἰς ψυχὴν ζῶσαν". Глагол πλάσσω – уобличити, обликовати (као глину) даје посебан утисак стварања човека. Бог (Отац) обликује човека од праха земаљског као глиху, користећи своје две руке (Логос и Дух Свети, као што пише Св. Иринеј Лионски). По Светим Оцима Бог удахњује у човека благодат Светога Духа, животворну нестворену енергију која човека начињеног од праха земаљског претвара у словесно и живо биће, душу живу.

 

Могли бисмо далеко да идемо са овим анализама удубљујући се у лепоту библијског текста. Мени је ово увек фасцинантно јер јеврејски језик обилује тако динамичним и вишезначним глаголима који указују на процес, на динамику. Нажалост данашњи креационисти, посебно под утицајем ригидног протестантизма који је понегде ушао и у нашу Цркву преко западних богословских утицаја врло често банализују ове чудесне стихове о настанку света и човека. Дакле, не сматрам да еволуција условно и правилно схваћена представља опасност за нашу веру ако се појми у контексту динамике и логосности, као својеврстан софтвер по коме Бог обликује материју, хардвер. Грешка би било веровати да нешто само по себи настаје из нечега другога неким аутоматизмом који искључује Божији смисао и план, као што би било грешка да верујемо да је човек сасвим независан од осталог створеног света, пошто би онда читав смисао спасења дошао под знак питања. Човек је позван да управља створеним светом јер је из њега начињен и удахнута му је благодат Божија која га чини словесним и богоподобним бићем. Исто тако Нови Адам није дошао са неке друге планете, већ је постао човек као и ми осим по греху будући истовремено по ипостаси и божанској природи Син Божији, предвечни Логос.

 

Оштрина Сисојевљевих речи долази од тога што је он имао проблем са појединим  богословима и научницима који су озбиљно излазили ван граница предања и које он помиње у појединим тачкама његовог текста. По тим теоријама улога Бога је маргинализована и у коначном смислу све се своди на процес који се одвија сам по себи. Међутим, ми верујемо да је творачка енергија Божија присутна у сваком тренутку стварања и она делује слободно и независно али по предвечној вољи Божијој. Многима банално звучи да је човек постао од човеколиког мајмуна иако ми ни мало не изгледа богохулно да је Бог чудесним деловањем Духа Светога начинио човека као конац и круну компликованог развоја живих врста. Он је прво створио, како се каже у 2.7 Постања човека од праха земаљског, а тек онда у њега удахнуо дах живота и учинио га словесним бићем. Неки богослови мисле да је човек тако створен јер Бог наводно није могао одмах створити човека ни из чега. Наравно да је могао и тако. Њега ништа не ограничава. Али, верујем да је Бог створио човека поступно и на крају стварања, повезавши га претходно по телесном саставу са животињама и биљкама са циљем да би у њему објединио васцелу твар. 

 

Божије стварање је апсолутно слободно. Када је Син Божији ушао у историју оваплотио се у утроби Дјеве. Колико је чудесно то смирење да Творац васељене, свега видљивог и невидљивог улази у утробу Дјеве која постаје шира од небеса. Да ли се могао појавити на други начин. Наравно, али тако је ушао у наш свет да би од самог бесеменог зачећа осењењем Духа Светога до коначног рађања прошао пут развоја од ембриона, фетуса све до рођења. Господ се родио, учио да хода, учио да говори, плакао, био храњен млеком од мајке, све по свом неизмерном снисхођењу и љубави. Зар то није чудесно? Да није било тако, како би спасао целог човека. Његово оваплоћење била би позоришна представа, привиђење. Господ жеђује, гладује, плаче, не по нужности пале природе јер у њему није било греха, већ по слободној вољи да у свему буде као ми. Исто тако, када Господ страда на крсту, он заиста страда по својој људској природи (будући да је божанска природа нестрадална) и то опет вољно, а не по нужности. Али пошто је људску природу у потпуности и вечно и нераздељиво ипостасно усвојио кажемо да страда сам Син Божији на крсту, а не човек Јошуа из Назарета кога је Божији Логос претходно био напустио. Христос умире по људској природи, силази у ад и управо због тога ад бива оплењен јер је у њега сишао сам Животодавац, потом васкрсава из мртвих не само својом божанском већ и људском природом, која је коначно победила силу смрти у личности Богочовека. Он узноси нашу људску природу о десну страну Бога Оца. Пре тога апостолима показује ране на рукама које ћемо сви угледати и у тај страшни и сверадосни дан Његовог Другог доласка као потврду да је то заиста ОН Богочовек Христос, који је постао човек нас ради да би нас учинио боговима (по благодати). 

 

Дакле, мислим да с једне стране треба бити резервисан према свим покушајима прилагођавања наше вере научним теоријама, које су пролазне и ограничене. С друге стране, у светлу научних открића не смемо да се плашимо да ће она довести у питање нашу веру. Треба да се радујемо и у томе видимо лепоту Божијег стварања, јер је чудесна тајна Божија, тајна живота. Ипак њу човек никада неће моћи  у потпуности да појми својим умом јер тајне Божије познајемо пре свега Духом Светим.

[Архимандрит Сава Јањић]

Више је било покушаја да се филмски обради тема стварања света, али бих, када већ причамо о овој теми, посебно издвојио ову секвенцу из филма Ноје (2014) Дарена Аронфског. Истина, филм је један од холивудских спектакала на библијску тему, који знатно одступају од библијског текста. Ипак то су пре свега уметничка остварења, а не Свето писмо у филмском медију. У овом филму ми се посебно свиђају сценографска решења. Посебно је занимљиво урађена кратка ретроспектива стварања света. Наравно, и овде немамо потпуне подударности са библијским текстом и постоје озбиљна одступања, али су многе сцене урађене заиста јако сугестивно и лепо. Адам и Ева, на пример, изгледају као ванземаљска бића без јасних полних карактеристика, вероватно због тога што је намера била да се прикаже човек у телу пре пада, избегавајући тако класичне филмске приказе прародитеља, који могу да делују јако бизарно. Необично је што прича почиње без кључне реченице: У почетку Бог створи небо и земљу, већ се каже: У почетку није било ништа, била је тишина и ништа него дах Творца лебдео је над тмином. Без првог стиха може да се схвати да је то "ништа" вечно постојало и да га је Бог само покренуо својим творачким дахом рекавши "Нека буде светлост".

 

У нашем разумевању стварања, Бог је све створио ни из чега, и небо (духовни свет анђелских бића) и земљу (материју која је била невидљива и неуобличена (неустројена) (ἀόρατος καὶ ἀκατασκεύαστος). Ове речи неодољиво подсећају на научну теорију о иницијалном сингуларитету тј. бескрајној гравитационој густини масе и времена непосредно након великог праска, након чега долази до ширења козмоса. У јеврејском тексту стоји tohuw waa'vohuw – пуста (или без облика) и празна. Руски синодални превод прати јеврејски текст и каже "безвидна и пуста". Мени се посебно свиђа текст Септуагинте јер везу налазимо и у књизи Премудрости Соломонових 11.17 "οὐ γὰρ ἠπόρει ἡ παντοδύναμός σου χεὶρ καὶ κτίσασα τὸν κόσμον ἐξ ἀμόρφου ὕλης ἐπιπέμψαι αὐτοῖς πλῆθος ἄρκων ἢ θρασεῖς λέοντας" - Јер твоја свемоћна рука, која је саздала свет из безобличне материје, није могла а да им пошаље мноштво медведа и одважних лавова. 

 

Оно што ми се посебно свиђа у овој секвенци филма јесте предивна динамика стварања без улажења у детаље, сјајна нарација Расела Кроуа и нагласак на томе да је Потоп Бог желео да поново прествори творевину и пружи човеку нови почетак. Многи тумачи су видели Потоп као праслику Крштења, у коме Бог у Христу Исусу прествара творевину и оне који се у Христа крсте чини причасницима Божијим и новом твари. 

https://www.youtube.com/watch?v=OwSWRdbSQK0

[grigorije22]

Рецимо, нејасно ми је по којој логици он тврди да је до четвртог дана стварања дан трајао неограничено дуго, а после до седмог дана траје 24 сата. Сами знамо да је јеврејски yôm може да означава један дан, временски период, време, годишње доба... Лично мислим да ни за један дан стварања не можемо да кажемо колико је трајао.

 

Ne, otac Danil bukvalno veruje da je svaki dan 24 h. On navodi ovaj primer kao prvi u nizu onih koji odbacuju bukvalno tumacenje Postanja pa kaze: Осим тога, одвајање прва три дана апсолутно није оправдано ни са становишта посткоперниковске астрономије, која тврди да је узрок дневног ритма окретање Земље око своје осе, што није ни у каквој вези са небеским светилима.

 

Оштрина Сисојевљевих речи долази од тога што је он имао проблем са појединим  богословима и научницима који су озбиљно излазили ван граница предања и које он помиње у појединим тачкама његовог текста. По тим теоријама улога Бога је маргинализована и у коначном смислу све се своди на процес који се одвија сам по себи.

 

 

Tacno i zato je on izjednacio teistici evolucionizam sa arijanstvom: Сада, после објашњења шта је то телеологизам, можемо да образложимо основну мисао нашег чланка – да је телеологизам модификација аријанства. Заиста, ако размислимо, видећемо да се основна космогонијска интуиција аријанства и телеологизма у потпуности подударају, као идентичне и почетне премисе које доводе до ових закључака. И за Арија и за савремене "православне" телеологе Узрок постојања нама видљивих предмета – звезда и крокодила, људи и банана, планета и лептирова – није Сам Истинити Бог Творац, већ неки секундарни тварни узрок. Једина разлика, која раздваја Арија од данашњих телеолога, састоји се у томе да је секундарни узрок за првог ипак био разуман (створени Логос), за разлику од последњих, који сматрају да је узрок поретка бесмислено, мртво чудовиште еволуције (како га је с правом назвао А. Ф. Лосев). По истинитим речима св. Атанасија, "овде су ови чудни људи већ пришли манихејцима. Јер и они називају по имену само доброга Бога, и не могу показати ни видљиво ни невидљиво Његово дело; одричући истинског и стварног Бога, Творца неба и земље и свега невидљивог, они несумњиво, пишу чисту басну. Они виде дела истинског и јединог у Оцу суштог Слова, и одричу Га, проналазе за себе друго слово, које се не може доказати ни по делима, ни по слуху, пишу басне, измишљајући комплексног бога, који, као човек, говори и мења речи, а тачно тако и мисли и одлучује; међутим, говорећи тако, они не виде какво безумље чине". Управо то можемо да кажемо о богу еволуциониста, сазданом по њиховом сопственом лику и подобију. Јер, при свим својим смицалицама и узалудним напорима да представе себе православним хришћанима, они свакако, као ни аријанци, не могу показати ниједно дело Бога Творца видљиво нашим телесним очима. Сунце и месец су за њих формирани гравитацијом, животиње и биљке – мутацијом и природном селекцијом. Мора и реке – постепеним хлађењем усијане планете. За Бога најчешће остављају невидљиве ствари – законе природе (и то не све, већ четири светске интеракције, а и њих желе да сведу на једну), принцип живота (али не из конкретних врста живих бића), људску душу (под условом да признају њено постојање). На исти начин се одбацује свако очевидно дејство Бога у историји, под измишљеним изговором да очигледно чудо може да лиши човека слободне воље (мишљење А. Карташева и прот. А. Мења). Због тога се одбацује реалност Свеопштег Потопа, преласка преко Црвеног мора, египатских погубљења и др. све до еванђељских чуда (свешт. Г. Кочетков).

[Архимандрит Сава Јањић]

Ne, otac Danil bukvalno veruje da je svaki dan 24 h. On navodi ovaj primer kao prvi u nizu onih koji odbacuju bukvalno tumacenje Postanja pa kaze: Осим тога, одвајање прва три дана апсолутно није оправдано ни са становишта посткоперниковске астрономије, која тврди да је узрок дневног ритма окретање Земље око своје осе, што није ни у каквој вези са небеским светилима.

 

Tacno i zato je on izjednacio teistici evolucionizam sa arijanstvom: Сада, после објашњења шта је то телеологизам, можемо да образложимо основну мисао нашег чланка – да је телеологизам модификација аријанства. Заиста, ако размислимо, видећемо да се основна космогонијска интуиција аријанства и телеологизма у потпуности подударају, као идентичне и почетне премисе које доводе до ових закључака. И за Арија и за савремене "православне" телеологе Узрок постојања нама видљивих предмета – звезда и крокодила, људи и банана, планета и лептирова – није Сам Истинити Бог Творац, већ неки секундарни тварни узрок. Једина разлика, која раздваја Арија од данашњих телеолога, састоји се у томе да је секундарни узрок за првог ипак био разуман (створени Логос), за разлику од последњих, који сматрају да је узрок поретка бесмислено, мртво чудовиште еволуције (како га је с правом назвао А. Ф. Лосев). По истинитим речима св. Атанасија, "овде су ови чудни људи већ пришли манихејцима. Јер и они називају по имену само доброга Бога, и не могу показати ни видљиво ни невидљиво Његово дело; одричући истинског и стварног Бога, Творца неба и земље и свега невидљивог, они несумњиво, пишу чисту басну. Они виде дела истинског и јединог у Оцу суштог Слова, и одричу Га, проналазе за себе друго слово, које се не може доказати ни по делима, ни по слуху, пишу басне, измишљајући комплексног бога, који, као човек, говори и мења речи, а тачно тако и мисли и одлучује; међутим, говорећи тако, они не виде какво безумље чине". Управо то можемо да кажемо о богу еволуциониста, сазданом по њиховом сопственом лику и подобију. Јер, при свим својим смицалицама и узалудним напорима да представе себе православним хришћанима, они свакако, као ни аријанци, не могу показати ниједно дело Бога Творца видљиво нашим телесним очима. Сунце и месец су за њих формирани гравитацијом, животиње и биљке – мутацијом и природном селекцијом. Мора и реке – постепеним хлађењем усијане планете. За Бога најчешће остављају невидљиве ствари – законе природе (и то не све, већ четири светске интеракције, а и њих желе да сведу на једну), принцип живота (али не из конкретних врста живих бића), људску душу (под условом да признају њено постојање). На исти начин се одбацује свако очевидно дејство Бога у историји, под измишљеним изговором да очигледно чудо може да лиши човека слободне воље (мишљење А. Карташева и прот. А. Мења). Због тога се одбацује реалност Свеопштег Потопа, преласка преко Црвеног мора, египатских погубљења и др. све до еванђељских чуда (свешт. Г. Кочетков).

 

И даље мислим да се ова критика односи на оне који суштински негирају свемоћ Божију или верују да Бог може да ствара и делује једино преко секундарног узрока. Бог, будући свемоћан може ако хоже да створи, рецимо компјутер, дрво, биљку ни из чега, а може и да дезинтегрише оно што је створио јер њега ништа не ограничава. Он не подлеже никаквим границама и законима. Ипак Бог делује у природи најчешће посредно. Створио је човека, а преко човека чини многе чудесне ствари. То свакако не значи да њих сам човек ствара или да је он секундарни узрок без кога Бог не може да делује. По мом мишљењу уопште није проблематично рећи да Бог преко гравитације, одређених хемијских процеса обликује материју јер Он је створио и гравитацију и законе природе и физике. Буквалистички креационизам, који опет морам да кажем није био карактеристичан за већину Светих отаца који су увек тражили дубље и символично значење, карактеристичан је посебно за протестантизам који се темељи на дословном тумачењу Светог писма. Конфликт између ригидних креациониста и још ригиднијих еволуциониста је мртва трка. И једни и други су у криву.

 

Да буде јасно, Бога ништа не ограничава и у том погледу не знам зашто би дан стварања трајао 24 сата, а не 8 сати или 8 милиона година. Сама чињеница да неко инсистира да је то дан од 24 сата већ ограничава Бога јер Бог није само створио планету земљу, већ и бројна сазвежђа где године и дани имају другачије трајање него на земљи. Моја поента јесте да Бог по свом премудром савету све преводи из ничега у постојање, а затим обликује, како поменух да је рекао Св. Иринеј Лионски, својим двема рукама Логосом и Духом Светим оно што је створио. Логос Божији у васцелу твар уноси логосност, чудесне и неизрециве законе и процесе који су резултат воље Божије, а не нешто што постоји само по себи вечно и независно од Њега, те Бог наводно не може да делује без тих закона. У свему створеном види се печат премудрости Божије и само агностик или човек који је у дубокој заблуди може да тврди да нешто постаје само по себи или да Богу треба неки други принцип, што је и основа аријанизма. Код Арија Логос је првостворени од све твари и није предвечни и једносушни Син Божији. То је огромна разлика и наравно, онај који тако верује следује Аријевој јереси, а таквих данас и те како има. 

 

Погледајмо како Бог делује у овом свету, како се рађају људи, како бивају физички и биолошки процеси, како се покрећу континенти, како функционише клима, а пре свега како делује човеков организам који је врхунац савршенства створеног. Такође видимо и како је Христос делао као оваплоћени Син Божији док је ходио међу нама. Када узима комад блата и пљуне у њега да би исцелио слепца то не значи да он то није могао урадити само својом речју или помишљу, као што имамо и таквих случајева (нпр. исцелење капетановог слуге или Јаирове кћери). Веровање да Бог нема потребе за посредником јако је карактеристично за протестантизам. Отуда њима нису потребне молитве светитељима, иконе, мошти. Све је то идолатрија за њих. Бог, међутим, делује слободно преко материје, преко људи, преко закона у природи које је он премудро саздао - не зато што не може да делује другачије, већ зато да би показао дубоку повезаност свега створеног. Једноставно речено, Бог је творац уметник, а не мађионичар. У томе је сва лепота стварања. Имам дубок осећај да је отац Данило био посебно иритиран модернистичким богословима који по његовом мишљењу или заиста негирали Божију свемоћ и притом су се окретали науци и природним законима као неком "створеном логосу", тј. "секундарном тварном узроку". У том погледу стварно можемо рећи да они који тако размишљају улазе у оквире Аријанства. Међутим, буквалистичко тумачење повести о спасењу и негирање да Бог слободно, а не по нужности, обликује материју, по законима који је сам саздао, иде опет у другу опасну крајност.

[Ламех]

Можемо овако у бескрај. Имате много неподударности и у Јеванђељима али нисмо протестанти да нас те разлике које не иду у суштину смућују у нашој вери. Дефинитивно могу да кажем да нису дошли са крилима и са жичаним ореолима изнда главе. Наравно да су изгледали као људи. У многим виђењима анђели се јављају као младићи у белим одеждама али будући да нису телесни по Божијем допуштењу могу да се појаве у разним облицима. Важна је суштинска порука ове приче јер Авраам је комуницирао са живим Богом Израиљевим преко ових гласника (анђела). Барам тако се тумачи у црквеној традицији и из те традиције изашла је и чувена иконографска представа - Аваамово гостопримство. 

 

Зашто би било неправилно рећи да је Бог, у овом случају Св. Тројица узела на себе обличје људи и да овај моменат тумачимо као епифанију у коме су учествовали и Авраам и Сара и слуге његове, тј заједница његовог племена. Под епифанјом не мислим него ниђење које више личи на утвару или неку визију већ на реалан догађај сусрета са Богом.

Као што се нпр. Јаков доцније рвао са Богом, тј. човеком који га благосиља дајући му име што означава да има власт над њим као Бог, потом не жели да му каже своје име јер је непојмљиво, и пре свега тога рањава га и имамо цело тумачење тог одељка. И ако кажемо да је ту анђео Господњи знамо да је та синтагма у хришћанском тумачењу подразумевала Сина.

[Архимандрит Сава Јањић]

Зашто би било неправилно рећи да је Бог, у овом случају Св. Тројица узела на себе обличје људи и да овај моменат тумачимо као епифанију у коме су учествовали и Авраам и Сара и слуге његове, тј заједница његовог племена. Под епифанјом не мислим него ниђење које више личи на утвару или неку визију већ на реалан догађај сусрета са Богом.

Као што се нпр. Јаков доцније рвао са Богом, тј. човеком који га благосиља дајући му име што означава да има власт над њим као Бог, потом не жели да му каже своје име јер је непојмљиво, и пре свега тога рањава га и имамо цело тумачење тог одељка. И ако кажемо да је ту анђео Господњи знамо да је та синтагма у хришћанском тумачењу подразумевала Сина.

 

Оваплоћење Бога Логосас догодило се конкретно уз слободан пристанак Дјеве која је дала свој пристанак и зачела благодатним дејством Духа Светога. Да Пресвета Дјева није рекла - Ево слушкиње Господње-  нека ми буде по речи твојој - не би било оваплоћења. Јављања Божија у историји у људском облику нису оваплоћења, већ символична јављања само за те конкретне прилике. Господ је својим оваплоћењем преко Пресвете Богородице заувек постао човек, а не привремено и привидно. Јављања Божија преко анђела као и у разним виђењима су привремена јављања где Бог не узима ипостасно људску природу и не постаје човек, већ користи људско обличије, односно, привид човека да би нам упутио неку важну поруку. Разлика је веома важна јер бисмо прихватањем да се Бог више пута оваплотио обесмислили само оваплоћење Бога Логоса преко Пресвете Богородице, односно релативизовали његово оваплоћење и страдање нас ради. 

[Иван Ивковић]

Оче Саво, преносим Вам речи захвалности једног брата у Христу:

 

 

Ferenc Luka Rac

 

Помаже Бог, оче игумане. Мени путем Вашег чланка Бог је помогао. Добио сам одговоре.

Слава и хвала Богу за све. Вама свако добро од Господа желим.

[Архимандрит Сава Јањић]

Занимљиво да послушају они који говоре енглески. Митрополит Диоклијски Калистос Вер говори за Ancient Faith Radio о предстојећем Великом Сабору Православне Цркве који је планирано да се одржи на Педесетницу ове године, на Криту у Грчкој

 

http://www.ancientfaith.com/podcasts/features/ware_holy_and_great_council#28146

[Архимандрит Сава Јањић]

Помаже Бог Оче Саво, опростите што вам опет досађујем сличним питањима:

Ако човјек свјесно гријеши, и зна да то што чини је гријех, ако свјесно похули на Светог Духа знајући да се хула не опрашта, и помисли у себи „нека ми Бог никад не опрости", може ли се човјек касније покајати за тај гријех, може ли му Бог опростити ако се каје?

 

Грех отвара пут ка вечном паклу, као што покајање отвара врата ка вечном животу. Човек се увек може покајати. Покајање није јуридички појам у нашој Цркви. То није формално признање своје грешке, већ једна радикална промена начина живота, размишљања. Покајањем отварамо срце за благодат Божију која нас увек чека и коју Бог никада неће одрекнути човеку. Највећи проблем јесте у томе што грех затвара срце, помрачује ум, уноси духовну смрт у душу и човек заборавља на Бога и вечни живот. У таквом стању човек није у могућности да Божију, благодат, Божију светлост која нам стално сија и која нам се даје од Господа прими у своје срце. Штавише, човек кога смрт у овом свету затекне у таквом стању није у могућности да се промени и он ће Божију благодат, топлину и светлост доживљавати као огањ који пече и мучи. У Православној Цркви рај и пакао нису, по многим оцима и духовним учитељима, два различита простора тј. места где Бог награђује и где мучи грешнике, већ вечна заједница са Богом коју човек у зависности од свог унутрашњег стања и избора у овом свету доживљава као радост или као мучење. Бог жели да се сви спасу и вечно радују у његовој заједници али као што ни у овоме свету оне који су прихватили зло не можемо натерати силом да живе заједно са онима који чине добро, тако ће бити и у вечности. Као што у овоме свету они који чине зло присуство добрих и честитих људи доживљавају као изобличење сопствене духовне деформисаности, тако ће и у вечности они који су избарали пут мрака, светлост Христову доживљавати као огањ. 

Зато користимо прилику да изаберемо пут живота, пут светлости и да се клонимо пута таме. Бог није као земаљске судије, он суди по нашем срцу и по нашем слободном избору. Заправо, у извесном смислу сами себе судимо својим сопственим добрим или лошим избором.

[grigorije22]

И даље мислим да се ова критика односи на оне који суштински негирају свемоћ Божију или верују да Бог може да ствара и делује једино преко секундарног узрока. Бог, будући свемоћан може ако хоже да створи, рецимо компјутер, дрво, биљку ни из чега, а може и да дезинтегрише оно што је створио јер њега ништа не ограничава. Он не подлеже никаквим границама и законима. Ипак Бог делује у природи најчешће посредно. Створио је човека, а преко човека чини многе чудесне ствари. То свакако не значи да њих сам човек ствара или да је он секундарни узрок без кога Бог не може да делује. По мом мишљењу уопште није проблематично рећи да Бог преко гравитације, одређених хемијских процеса обликује материју јер Он је створио и гравитацију и законе природе и физике. Буквалистички креационизам, који опет морам да кажем није био карактеристичан за већину Светих отаца који су увек тражили дубље и символично значење, карактеристичан је посебно за протестантизам који се темељи на дословном тумачењу Светог писма. Конфликт између ригидних креациониста и још ригиднијих еволуциониста је мртва трка. И једни и други су у криву.

 

Да буде јасно, Бога ништа не ограничава и у том погледу не знам зашто би дан стварања трајао 24 сата, а не 8 сати или 8 милиона година. Сама чињеница да неко инсистира да је то дан од 24 сата већ ограничава Бога јер Бог није само створио планету земљу, већ и бројна сазвежђа где године и дани имају другачије трајање него на земљи. Моја поента јесте да Бог по свом премудром савету све преводи из ничега у постојање, а затим обликује, како поменух да је рекао Св. Иринеј Лионски, својим двема рукама Логосом и Духом Светим оно што је створио. Логос Божији у васцелу твар уноси логосност, чудесне и неизрециве законе и процесе који су резултат воље Божије, а не нешто што постоји само по себи вечно и независно од Њега, те Бог наводно не може да делује без тих закона. У свему створеном види се печат премудрости Божије и само агностик или човек који је у дубокој заблуди може да тврди да нешто постаје само по себи или да Богу треба неки други принцип, што је и основа аријанизма. Код Арија Логос је првостворени од све твари и није предвечни и једносушни Син Божији. То је огромна разлика и наравно, онај који тако верује следује Аријевој јереси, а таквих данас и те како има. 

 

Погледајмо како Бог делује у овом свету, како се рађају људи, како бивају физички и биолошки процеси, како се покрећу континенти, како функционише клима, а пре свега како делује човеков организам који је врхунац савршенства створеног. Такође видимо и како је Христос делао као оваплоћени Син Божији док је ходио међу нама. Када узима комад блата и пљуне у њега да би исцелио слепца то не значи да он то није могао урадити само својом речју или помишљу, као што имамо и таквих случајева (нпр. исцелење капетановог слуге или Јаирове кћери). Веровање да Бог нема потребе за посредником јако је карактеристично за протестантизам. Отуда њима нису потребне молитве светитељима, иконе, мошти. Све је то идолатрија за њих. Бог, међутим, делује слободно преко материје, преко људи, преко закона у природи које је он премудро саздао - не зато што не може да делује другачије, већ зато да би показао дубоку повезаност свега створеног. Једноставно речено, Бог је творац уметник, а не мађионичар. У томе је сва лепота стварања. Имам дубок осећај да је отац Данило био посебно иритиран модернистичким богословима који по његовом мишљењу или заиста негирали Божију свемоћ и притом су се окретали науци и природним законима као неком "створеном логосу", тј. "секундарном тварном узроку". У том погледу стварно можемо рећи да они који тако размишљају улазе у оквире Аријанства. Међутим, буквалистичко тумачење повести о спасењу и негирање да Бог слободно, а не по нужности, обликује материју, по законима који је сам саздао, иде опет у другу опасну крајност.

Tu izgleda najvise sablaznjavaju mutacije i prirodna selekcija jer one navodno iskljucuju Bozije dejstvo.

 

 A kako bi ste prokomentarisali ove dve stvari?

 

 

Још једна сличност телеолога са аријанцима огледа се у њиховој тежњи да иду у корак с временом

 

Давно пре овог философа, у односу на питање граница науке Црква је формулисала свој став у одлукама Константинопољског Сабора 1076. године против Јована Итала (због ауторових цитирања ових одлука еволуционисти су се нашли силно увређенима):

"Онима који себе сматрају православнима, а бестидно или нечастиво уносе у учење Православне Католичанске Цркве нечастиве ставове паганских философа о душама људским, о небу, земљи и другим тварима, анатема.

Онима који, уместо да чистом вером, у простоти срца и свом душом признају велика чуда као несумњиве догађаје, савршена Спаситељем нашим и Богом, Владичицом нашом Богородицом која Га је нетљено родила и другима светима, који покушавају да их посредством мудровања софизмима представе немогућим или да их тумаче по својој вољи, и остану упорни у својим ставовима, анатема.

Онима који превише радо прихватају паганске науке и изучавају их не само ради сопственог образовања, већ и следују лажним мишљењима исказаним у њима, примајући их за истините; и који су до таквог степена привржени таквим мишљењима, сматрајући да имају неку тврду основу, па и друге заинтересују тајно, а понекад и јавно, и не устежу се да уче о томе, анатема.

Онима који неистинито објашњавају богомудре изреке св. учитеља Цркве Божије и који покушавају да другачије тумаче и изврћу смисао учења, јасно и коначно израженог благодаћу Светог Духа, анатема".

На жалост, хтели они то или не, присталице теистичке еволуције у својој гносеологији у потпуности потпадају под ове одлуке. Као што у својој космогонији они у потпуности понављају учење Арија – највећег и "најузорнијег" јересијарха.

 

 

 

[Архимандрит Сава Јањић]

Tu izgleda najvise sablaznjavaju mutacije i prirodna selekcija jer one navodno iskljucuju Bozije dejstvo.

 

 A kako bi ste prokomentarisali ove dve stvari?

 

Ова анатема нема никакве везе са овим што причамо. Идеја еволуције није постојала у 11. веку. Италос је осуђен као неоплатонички философ који је покушавао да хришћанство надогради неоплатонизмом и био је један од највећих пропагатора Прокла, Јамвлиха, Порфирија и других неоплатоничара. Приписивање древних анатема и позивање на саборски осуђене јеретике (као на пример Арија) у вези са данашњим научним теоријама врло лако може да одведе ка духу сличном инквизицији и знамо колико је зла у име такве идеологије почињено на Западу. Највећи свети оци Православне Цркве су и те како били добри познавоци философије и наша Црква није уништавала њихова дела. Многи древни философски списи се још чувају у најстаријим библиотекама. Ако како што нас Св. Григорије Палама учи мудар философ јеванђеља Христовог користи извесне елементе и термине паганске философије како би језиком овога света изразио вечне истине Божије. Палама то пореди са прављењем лекова расудљивим коришћењем отровних супстанци, за што је потребно велико знање и искуство.

 

Уопште немам намеру да развијам хришћанску апологију различитих форми савремене теорије еволуције. Богу је се могуће и да овога тренутка из ничега створи најсавршеније створење, али истовремено да га и дезинтегрише до непостојања. По истој логици Бог може да створи процесе који омогућавају и мутацију и природну селекцију, али истовремено може и без њих. Грешка заступника и једне и друге крајности јесте да на овај или онај начин ограничавају слободу и свемоћ Божију. С једне стране слепи поборници еволуције користе све могуће начине да докажу да закони еволуције постоје, али то раде на такав начин да испада као да Бог не може да дела мимо тих закона, да је ограничен њима, па чак и под претпоставком да их је сам створио. Друга крајност јесте ригидни креационизам који негира сваку поступност и који статично посматра овај свет и збивања у њему, негирајући чудесну динамику Божијег деловања. Оба приступа су ми савршено страна. Слобода у Христу отвара наше срце за дубину тајне која је неизрецива, а не уводи нас у идеолошко поимање и вере и науке. 

 

У свету је све у динамици и Бог динамички приводи васцелу творевину њеном циљу. Надмудривање имеђу ригидних еволуциониста који би веру да потпуно прилагоде науци и мудровању овог света, и с друге стране оних који наводноу име Православља потпуно негирају и науку, философију, уметност сматрајући их директно или индиректно производом ђавола, води у слепу улицу. Мислим да је најбоље да се окренемо највећим умовима наше Цркве који су сагледавали премудрост Божију много шире  и који су благодатно користили ону слободу коју им је дао Христос. Доношење било каквих коначних судова о овој или оној теорији је опасно, али Бог није створио човека да размишља у оквирима дефиниција било научних или псеудо-црквених, већ му је дао слободу да молитвено и духовно ураста у тајну знајући да колико год јој близу приђе увек ће бити далеко од потпуног разумевања. Ороси Васељенских сабора не претендују да дефинишу целокупну тајну Христову, већ постављају одређене оријентире око неизрецивог у оквиру којих можемо да уђемо у тајну познања Божијег. Највећа грешка римокатоличког запада у овом погледу била је потреба да се све рационално дефинише, и да мора бити уништено и кажњено све што излази ван дефиниција које је њихова схоластичка теологија утврдила. Из једне крајности Запад је сада ушао у време опште релативизације свега, из једне крајности у другу. Православна Црква никада није настојала да све рационално дефинише. Она је увек отворена за дубље разумевање тајне, а тајна Христова надилази људски ум и познаје се Духом Светим.

 

Созерцање природе у православној духовности стога није рационалан процес формирања теорија, већ пре свега дивљење Божијој творевини, чудесном Божијем деловању у свету и свест о неизрецивој повезаности свега створенога, без обзира на разлике међу створењима и привидне контрадикције које постоје међу њима. Све у Христу добија коначни смисао и пуноћу. Овај козмолошки приступ схватању Цркве као радионици спасења надилази озбиљно историјске и конфесионалне границе, које нису небитне (не дао Бог) али које саме по себи не исцрпљују тајну Цркве.