Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Васијан]

Занимљиво да послушају они који говоре енглески. Митрополит Диоклијски Калистос Вер говори за Ancient Faith Radio о предстојећем Великом Сабору Православне Цркве који је планирано да се одржи на Педесетницу ове године, на Криту у Грчкој

 

http://www.ancientfaith.com/podcasts/features/ware_holy_and_great_council#28146

Оче, да ли би могли, онако укратко, да препричате најбитнија запажања Владике Калиста?

[Драган_Петровић]

Да се надовежем на горе написано. На постављено питање зашто свештеници не посте прије причешћа мимо редовних постова, док се мирјанима који редовно посте, исповједају, посјећују богослужења, налаже да држе пост, добио сам одговор да им је то дозвољено због њиховог чина. Исти (погрешан) одговор сам добио и од појединих вјерника. Молио бих вас да кажете нешто о исправности овакве “аргументације” и какво је предање Цркве по овом питању.

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче, да ли би могли, онако укратко, да препричате најбитнија запажања Владике Калиста?

 

Тешко је све препричати зато што Владика Калист, као и увек, говори врло језгровито и прецизно и у препричавању могао бих нешто важно да изосставим. Лично сматрам да је ово један врло богословски одговоран поглед човека који добро познаје историју Цркве и њено канонско устројство. Оно што ме брине јесте да помињање било које теме одмах неизбежно доводи у страх од подела и раскола, те није ни чудно да постоје гласови да Сабор не треба одржати. Званичан став наше помесне Цркве јесте да Сабор треба одржати и Владика Калист се са тим слаже и мислим да је то добро.

 

Кључна поента Владике Калиста јесте да је значај предстојећег Сабора, који ће бити одржан на празник Педесетнице у јуну ове године, у томе што ће он вероватно послужити као повод за чешће заједничке свеправославне саборе. Пре Првог Васељенског Сабора и цара Константина који га је сазвао, постојали су сабори који су одржавани на регионалном нивоу, али који су изржавали католичанску веру Цркве, што је касније и признато на Васељенским саборима, који су и потврдили каноне тих помесних сабора. Васељенски сабори су одржавани у специфичном формату и њима, како Владика Калист каже, није председавао ни епископ Рима нити епископ Константинопоља, већ цар или царски намесник. Царска администрација се после бринула да се саборске одлуке, које би епископи већинским гласањем прихватили и које би биле прихваћене од народа и васцеле Цркве као израз вере Цркве, спроводе на делу, што је подразумевало и оштре мере против јеретика од стране државе. Некада је требало да прођу године да се све то збуде. Сада, када више нема хришћанских царева велико је питање, како истиче Владика Калист, да ли се може Васељенски сабор одржати у таквом формату, те се зато и предстојећи Сабор неће звати Васељенски него Свети и Велики Сабор. Наравно, сабори на нивоу помесних Цркава се редовно одржавају, а честе су и конференције представника разних помесних Цркава. Хвала Богу, Православна Црква и поред свих тешкоћа са којима се суочава у овом свету и даље сведочи истину Христову и тако ће бити до краја века.

 

Било би добро да неко ко има времена и знања преведе на српски овај интервју. Оно што бих посебно истакао јесте да Владика Калист сматра да постоји једна посебно важна тема, која, како сам разумео, није на списку тема предвиђених за дискусију, а то је литургијска обнова. Будући да је Црква пре свега литургијски догађај и да се манифестује у Литургији, обнова литургијског живота и свести у Цркви је веома важна. Искрено се надам да ће ипак и о томе бити дискусије на Сабору. Владика Калист каже да није реално очекивати да се на предстојећем Сабору реше сви проблеми са којима се Црква данас суочава, али је важно да се почне са решавањем и да се Сабор одржи и да сви заједно служе Литургију. Зато је пре и изнад свега важно је да то буде догађај који ће потврдити свеправославно јединство у Христу и треба да се сви молимо Богу да тако буде. 

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво,

 

Пошто људи махом питају (не мислим овим на форум, већ је тако у реалности) о неким небитним стварима, о којима не знају и које нису толико важне за њихово спасење, а које је по мени најбитније.

 

Елем, имам пар питања, која мислим да су важна, а тичу се практичних питања наше вере:

1. Да ли свештеник треба да каже вернику, поготово ономе који први пут дође са циљем да се упути у веру, да пости 7 дана на води, где људи буквално схватају, па посте суботу и недељу на води? При томе их не упути ни у шта, а најчешћи одговор на питање како да постим је "пости како можеш", где се човек запита шта то значи за човека који је први пут дошао у цркву.

2. Да ли људи могу да се причешћују мимо поста и да ли треба да посте мимо поста, ако посте све постове, као и среду и петак? Зар није "грех" постити мимо поста, осим ако није неки "апел" Цркве или ако није баш нека ситуација која то захтева? При томе ти исти свештеници се причешћују сваку Литургију, исповедају се 1 годишње, а друге терају и убеђују у супротно. Ово се не односи наравно на све, али су ти неки појединци постали много гласни и постало је неко неписано правило.

3. Да ли је исповест услов за причешће?

4. Да ли мислите да мирајни треба да посте и да се држе овог типика или сте да се ипак мирјанима врати азматски типик?

5. Да ли народ треба више да се укључи у питања Цркве, које тренутно обављају искључиво владике, не само због њих самих, већ и да би растеретили веома заузете владике, који јадни не могу да постигну на толико фронтова, али су преузели тај тежак крст, пошто међу свештеницима, теолозима и народом, нема толико квалитетних људи?

6. Пошто нам је мисионарење једна велика 0, да ли би требало да се ту одраде неки велики резови, да се раскрсти са неким стварима и крене у једну озбиљну акцију, пошто су неке велике прилике од 90-тих за Цркву пропуштене. Некако, код нас превише споро иде, један од примера је ова телевизија Храм, која је већ 2 ипо године у покушају, а то је за једну институцију, као што је Црква, један велики пропуст.

 

1. Свештеник вернике треба пре свега да упути који је значај литургије и поста. Пост нам служи као припрема да потпуније учествујемо у литургијском догађају. Литургија је простор у коме не функционишемо на индивидуалном нивоу већ живимо као личности које су потпуне једино у заједници са другима и пре свега у заједници са Христом у коме сви заједно себе потврђујемо као једно Тело, једну Цркву. Отуда је припрема за причешће пре свега борба са нашим егоизмом тј. самољубљем и страстима које произилазе из њега. У подвигу не учествује само душевни део наше личности већ и тело и зато уздржавањем од одређене врсте јаче хране или неједењем (што је и значење поста) духовно јачамо како бисмо могли да се ослободимо од деловања страсти. Свако јестиво је благословено али Црква је одредила дисциплину поста као средство да нам помогне у борби са страстима. Пост није потребан Богу него нама и телесни пост је само један мали део подвига у борби са грехом и страстима који подразумева молитву, милосрђе, праштање, љубав према ближњима и чак и према непријатељима. Телесни пост без свега овога није ништа друго него облик дијете и нема никакав смисао. Почетницима у духовном животу стога је важно објаснити прво шта је Литургија, евхаристијски живот и начин постојања, а потом их упутити на борбу са страстима, као неприродним начином постојања, и коначно у складу са њиховим телесним саставом и здрављем препоручити им како да посте. Нажалост, ово се све своди на правило да се пости 7 дана те тако пост постаје сврха самом себи. Црква је одредила дане поста и дане мрса и Епископ или свештеник може увести додатни пост некоме у зависности од духовног стања. Увођење, међутим додатног поста као обавезе нема основе у предању наше Цркве. Није зато пост предуслов за причешће, него да бисмо се причестили треба да знамо и да живимо са свешћу што значи Евхаристија. Без тога све остало мало има смисла. Пост је средство, а циљ је заједница у Христу коју не можемо лако задобити без личног труда и борбе. О томе нас учи васцело предање наше Цркве.

 

2. Литургија без причешћа оних који учествују у приносу јесте као када бисте госте звали на ручак и онда сами ви јели, а гости побожно гледали у тањир и потом сви заједно благодарили што сте се наситили богатом трпезом. У почетку није било тако. Сви који су учествовали у приносу дарова су се и причешћивали. Они који су били под покајном дисциплином због неког греха који је разбио заједницу са ближњима или Црквом нису ни учествовали у приносу, већ су излазили са оглашенима. Ми не идемо на причешће да добијемо орден за своју побожност већ хитамо ка духовном лекару и хитамо ка заједници са Христом. Данас је правило обавезног причешћа оних који учествују у приносу остао само код свештенства које служи Литургију и незамисливо је да неко служи, а не причести се. Штета што се изгубила литургијска свест међу верним народом. Узрок томе јесте чињеница да је у време када је хришћанство постала религија Царства у цркве нагрнуло много формалних верника који нису ни знали у шта верују и који су примали хришћанство због тога што је то нормално или ради бољег статуса у друштву. Зато је важно да се верници од малена уче шта је Евхаристија и да парохије функционишу као стварне евхаристијске заједнице, а не да се виђамо у цркви само недељом и празником. Добро је редовно учестовати, дакле, у евхаристијском животу али као и у другим питањима треба се држати праксе коју одреди помесни Епископ или с његовим благословом наш парохијски свештеник. А ми свештенослужитељи треба да се трудимо да обновимо литургијски дух у нашим заједницама учећи се у предивним примерима црквеног предања.

 

3. Исповест наравно није услов за причешће уколико верници живе редовним литургијским животом тј. уколико не живе у греху који их одваја од заједнице са ближњима и Цркве. Ми се на Литургији молимо за опроштење грехова и добијамо разрешење од самога Господа причешћивањем божанским тајнама. Исповест је у почетку искључиво служила за оне који су тешким грехом одступили из Цркве или су својим греховним начином живота изашли из заједнице са осталим верницима те их Црква није препознавала као чланове једног тела. Они који су се враћали Цркви пролазили су покајну дисциплину и исповедали су своје грехове или пред свештеником, а некада и пред свим верницима. С временом се ова пракса повезала са аскетском методом исповедања помисли у монашкој традицији па смо добили данашњу форму исповести. Већ сам писао и раније о томе. Укратко, дакле, онај који се редовно причешћује, не живи у греховима који онемогућавају нормалан живот у породици и црквеној заједници и који се стално бори са својим слабостима по својим моћима обично приступа исповести неколико пута годишње и не мора сваки пут да се исповеда пре причешћа. Обавезна исповест пре причешћа неопходна је за оне који први пут прилазе Светој Тајни или који су живели ван црквене заједнице било у заблуди или у неком другом греху и који желе да промене свој живот. Свештеник би требало да познаје своју парохију и да води рачуна да они који приступају чаши буду верници који знају шта примају и који се труде у духовном животу. Будући да постоје различите праксе везано за исповест, најбоље је радити онако како благослови локални Епископ или његов свештеник и држати се тога. 

 

4. Правила поста су одређена од стране Цркве, али сваки Епископ или по његовом допуштењу и свештеник може да разреши некога од поста или му одреди лакши пост. Црква не контролише савест сваког човека већ предлаже, саветује и упућује, а свако чини по својој савести. Највећи проблем у вези поста јесте што се он искључиво своди на телесни пост и што се у време Четрдесетнице највише прича и размишља о посној и мрсној храни, уместо да се највише размишља о томе како да боље служимо Богу и ближњима и како да се изборимо са својим страстима којима повређујемо друге. То показује приличан недостатак еухаристијске свести. Древни хришћани су на пример пост повезивали са милосрђем, па су вишак новца који би иначе користили за скупу храну давали сиромашнима. Данас у потрази за посном храном, да бисмо испунили правило, често трошимо више на храну него ван поста што је озбиљан проблем. Такође, пост значи и избегавање свега онога што води ка греху и што нам отежава да ближње познамо и доживимо као део сопственог постојања. Ово се често заборавља и људи су већином оптерећени правилима. Пратите богослужбене текстове првих дана поста и много можете научити о истинском смислу поста и о томе шта је право покајање. Већина богослужбених текстова, може да се нађе на интернету. Штета што све није преведено на српски и што се не чита и пева на начин који би свима омогућио да дубље зађу у значење ових прелепих текстова. Не служимо и не певамо ради Бога, јер то њему није потребно, већ да бисмо своју мисао и срце окренули ка Богу и подстакли једне друге на већу ревност у љубави. 

 

5. Црква није клерикална установа, већ заједница Епископа који служи Литургију и свештенства и верника око њега. У Цркви као и приликом служења Свете Литургије свако има свој удео и улогу. Епископ или свештеник по његовом благослову началствује Литургијом, народ учествује у приносу молитвом, певањем и потврђујући својим Амин молитве које савршава свештенослужитељ. И у свакодневним пословима црквене заједнице, Епископ има своја задужења, пре свега да надгледа своју паству, што реч и епископ значи. Али у Цркви сви смо једнаки пред Христом, сви смо чланови једног тела иако имамо различите дужности које су нам од Бога дате. Проблеми у Цркви се увек решавају саборно и у свакој заједници постоји саборни начин одлучивања у сладу са литургијским принципом живота. У манастирима постоје ужи сабори стараца који одлучују о свакодневним пословима и сабор братије или сестара које се консултују око већих одлука. У Епархији постоји Епархијски управни одбор и Епархијски савет без којих Епископ не може да доноси по Уставу Цркве одлуке. На нивоу Помесне Цркве постоји Св. Архијерејски Синод и Св. Архијерејски Сабор, а Помесне Цркве у саборском духу брину се да заједнички сведоче истину Христову. Сви проблеми Цркве су проблеми свих нас али није свако позван да их решава на исти начин. Врло је опасно је када верници на себе преузимају послове Епископа. Верници увек треба да имају приступ свом пастиру, Епископу или да своје предлоге и забринутости изражавају преко својих парохијских свештеника, у зависности од величине Епархије, а Епископ је тај који треба да осети свој верни народ и доноси по својој савести и савету својих свештеника и чланова епархијских тела најбоље одлуке. Наравно, сваки човек може да изрази своје мишљење али треба да га изрази смирено и са поштовањем старијих и оних са већом одговорности, а не дрско и провокативно.

 

6. Будући да је Црква литургијска заједница она је и мисионарска јер ширење Благовести тј. Јеванђеља неодвојиво је повезано са литургијском суштином Цркве. Црква која не проповеда и не мисионари губи свој смисао. Начини мисионарског рада су разни и мудри пастири ангажују не само клирике већ и лаике (тј. вернике који нису у свештеном чину) да свако према својим талентима помогне у овом делу. Сваки верник је позван да мисионари пре свега својим животом, а по својим способностима и благослову Епископа или свештеника и својом речју. Као и све у Цркви и мисионарење треба да буде у одређеном благодолично, у одређеном поретку, а не по личном нахођењу као што је случај нпр. код секташких заједница где свако себе сматра позваним да ради шта хоће. Ми јесмо сви царско свештенство али као што у организму сваки орган врши своју функцију и тако доприноси функционисању целог тела, тако и у Цркви, свако треба да се труди у ономе у чему је позван.

[Архимандрит Сава Јањић]

Да се надовежем на горе написано. На постављено питање зашто свештеници не посте прије причешћа мимо редовних постова, док се мирјанима који редовно посте, исповједају, посјећују богослужења, налаже да држе пост, добио сам одговор да им је то дозвољено због њиховог чина. Исти (погрешан) одговор сам добио и од појединих вјерника. Молио бих вас да кажете нешто о исправности овакве “аргументације” и какво је предање Цркве по овом питању.

 

Наравно, одговор који сте добили није исправан. Чин сам по себи не чини никога достојнијим или другачијим од других. Чин означава служење пре свега служење, а не моћ или неко специјано достојанство које други немају. У томе је узрок многи аномалија које имамо у Цркви. Лично сматрам да пост пред Причешће, осим предањског литургијског поста од поноћи не може бити правило. Може се одредити по потреби у зависности од духовног стања човека, тј. да ли он и да ли уопште живи редовним хршћанским животом, тј. учествује у евхаристији и не живи у отвореном греху. Такође, свештеници пре служења, али и уопште, треба да воде рачуна да не повређују друге ни речима ни делима, а пред служење добро је да се припази на храну која отежава духовну припрему за служење. Чињеница да није прописан обавезан пост свештеницима не значи да може да се живи како ко хоће. Циљ поста и сваког другог уздржања јесте да оснажимо духовне силе како бисмо потпуније учествовали у евхаристијском догађају, а не зато што треба да испунимо нека формална правила. Наша вера није фарисејство и све има дубоког духовног смисла. Телесни подвиг без борбе са страстима и без труда да друге не повређујемо је ништа друго него најобичнија идолатрија коју имају и друге религије које је измислио човек. Хришћански пост је пре свега једна духовна дисциплина и израз љубави. Духовно исправан подвиг се препознаје по томе што човек постаје смиренији, осетљивији за другог, више се моли и проводи времена у богомислију. Неисправан подвиг и пост јачају гордост, неосетљивост, осуђивање и нетрпељивост према онима који не размишљају као ми. 

[Arsenija]

Oce Savo , pomaze Bog ... Imam jedno pitanje ... Kada neko ode daleko od svoje crkve i kada se nadje u sredini u kojoj ne postoji pravoslavni hram , a zeli da se moli Bogu i ima potrebu da ide u crkvu ... Da li je pogresno ako on kao pravoslavac prisustvuje nekoj liturgiji kod protestanata ili katolika ?

[Архимандрит Сава Јањић]

Oce Savo , pomaze Bog ... Imam jedno pitanje ... Kada neko ode daleko od svoje crkve i kada se nadje u sredini u kojoj ne postoji pravoslavni hram , a zeli da se moli Bogu i ima potrebu da ide u crkvu ... Da li je pogresno ako on kao pravoslavac prisustvuje nekoj liturgiji kod protestanata ili katolika ?

 

Мислим да треба избегавати молитве у неправославним храмовима. Човек може да се помоли на сваком месту. Будући да нисмо у литургијској заједници са неправославнима није добро да учествујемо у њиховим молитвеним скуповима. То је и забрањено и Саборима наше Цркве и отачким предањем.

[Arsenija]

Мислим да треба избегавати молитве у неправославним храмовима. Човек може да се помоли на сваком месту. Будући да нисмо у литургијској заједници са неправославнима није добро да учествујемо у њиховим молитвеним скуповима. То је и забрањено и Саборима наше Цркве и отачким предањем.

Oce , hvala Vam na odgovoru . Svako dobro i prastajte na svemu .

[Кратос]

Мислим да треба избегавати молитве у неправославним храмовима. Човек може да се помоли на сваком месту. Будући да нисмо у литургијској заједници са неправославнима није добро да учествујемо у њиховим молитвеним скуповима. То је и забрањено и Саборима наше Цркве и отачким предањем.

O.Savo kako onda da objasnimo molitve nekih naših visokih crkvenih velikodostojnika sa nepravoslavnima u njihovim hramovima?

[Архимандрит Сава Јањић]

O.Savo kako onda da objasnimo molitve nekih naših visokih crkvenih velikodostojnika sa nepravoslavnima u njihovim hramovima?

 

Наши великодостојници не иду да се моле у неправославне храмове зато што им је потребна молитва са неправославнима. У одређеним случајевима, и то по крајњем снисхођењу, православни јерарси или њихови представници представљају своју Цркву на скуповима који имају за циљ да унапреде међуетничку и међуверску толеранцију, посебно у верски мешовитим срединама. Не смемо заборавити да нас са инославним хришћанима повезује заједничко поштовање према многим истинама наше Цркве, Свето Писмо и један део наше светоотачке традиције, који они поштују.

 

Реч је, дакле, о изузецима, који се практикују по посебном расуђивању, и лично не знам ниједног православног епископа или свештеника који иде код неправославних да би тамо нашао Божију благодат. Сама чињеница да се не причешћујемо заједно са римокатолицима или протестантима и другим инославнима јасно показује да наша Црква не верује да постоји благодатно дејство у тајнама хришћанских заједница које нису у литургијском јединству са Једном Светом и Апостолском Црквом Православном. То је јединствен и врло јасан став Светих отаца и Црквених сабора. 

 

Када се у саборским одлукама забрањује молитва са нехришћанима или неправославним хришћанима, искључиво се мисли на оне православне хришћане који одлазе код нехришћана или инославних хришћана верујући у њихове тајне и благодатност њихових молитвених скупова. Наравно, то је озбиљна заблуда карактеристична за тзв. синкретистички екуменизам, који је свејерес. У данашњем сведочењу Православне Цркве у свету по икономији понекад се позивају инославни да присуствују нашим Литургијама или сами православни присуствују неким њиховим обредима у знак људског и добросуседског поштовања. То је нешто сасвим друго. У прошлости, међутим ни оваква пракса није постојала и приликом оваквих крајње изузетних случајева, јако треба добро расудити да се не саблазне верници наше Цркве.

[Архимандрит Сава Јањић]

Будући да је данас недеља праштања и да ћемо ускоро на вечерњој служби једни од других тражити опроштај и благослов како бисмо запловили пучином Великог и Часног поста, користим прилику да од свих затражим опроштај и молитве за моје братство. А све вас који пишете и читате на овоме форуму, нега Господ укрепи и благослови у подвигу и све нас удостоји да заједно у миру дочекамо сверадосни и свесветли дан Васкрсења Христовог. 

 

Благословен пост - Καλό Στάδιο!

[Arsenija]

Oce , mi nemamo sta da Vam oprostimo , oprostite Vi nama i molite se za nas .

[Васијан]

Оче Савво благословите! 

 

Чекао сам да "одступи" прва седмица Часног Поста да Вам поставим једно питање везано за недоумицу коју имам.

 

Наиме, читајући књигу "Ван Цркве нема Спасења" од ђакона Георгија Максимова (сада свештеника) прочитах у фусноти ово богословско мишљење Св. Григорија Двојеслова ;

 

 

 

1. „Након вашег одласка сам сазнао… да је ваша љубав говорила да је тобоже Свемогући Господ Спаситељ наш Исус Христос сишавши у пакао, све оне који су Га тамо исповедили за Бога, спасио и ослободио од заслужених казни. Желим да ваше братство о томе мисли сасвим другачије, да је управо Онај Који је сишао у пакао ослободио по благодати Својој само оне који су и веровали да ће Он доћи и живели по Његовим заповестима… Саветујем вам да прочитате оно што је о овој јереси написао Филастрије у својој књизи о јересима. Ево његових речи: ‘постоје јеретици који говоре да је Господ, сишавши у пакао, тамо проповедао Себе свима, већ након њихове смрти да би се они који Га тамо исповеде спасили, док је то противно речима Пророка Давида: ‘у гробу ко ће Те славити’? (Пс. 6:5), и речима Апостола: ‘Јер који без закона сагријешише, без закона ће и изгинути’ (Рим. 2:12). Са његовим речима сагласан је и блажени Августин у својој књизи о јересима. Дакле, расудивши о свему овоме, не држите ништа осим онога чему учи истинска вера Васељенске Цркве.“ (Свети Григорије Двојеслов, писмо 179 // „Христианское чтение“. Санкт-Петербург, 1841, бр. II – стр. 93-97).(https://svetosavlje.org/sr/van-crkve-nema-spasenja/10/#09)

 

Ово је део из писма (које наводи о.Георгије) Св. Папе Григорија двојици константинопољских клирика који су веровали да

су сви који су обитавали у Аду до Христовог Васкрсења били спашени Христовим силаском у њега. Из приложеног видимо да такво мишљење папа Григорије сматра за јерес. На другом месту (о.Георгије) у једној фусноти наводи ; 

 

 

Бр. 17, Кијев, 1903, стр. 303. Треба рећи да су идеју да је тобоже Господ извео из пакла душе свих људи који су се налазили тамо, директно одбацивали такви Свети Оци као свети Јован Златоуст, свети Епифаније Кипарски, блажени Августин, свети Кирил Александријски, преподобни Јован Дамаскин, свети Григорије Двојеслов, блажени Теофилакт Бугарски, при чему је осуђена као јерес на Римском Сабору 745. године. Детаљније о томе на http://www.pravoslavie.ru/put/4201.htm

Искрено да вам кажем, ја такође сматрам да су сви који су обитавали у Аду до Христовог силаска спашени, то јест, сви они који су прихватили Христа и Његову проповед. Без обзира да ли су Га (као старозаветни Изабрани Народ) очекивали и имали откривењско предзање о Њему. Јер постојао је огроман број људи (од Адама, па до тог тренутка) који је рођењем припадао разним незнабожачким култовима. Притом спасење се није задобијало ни Старим Заветом (или Завезом), нити, наравно, било којом религијом старога света, већ искључиво Христом. Зар, на пример, Буда није могао да прихвати Христа у Аду ?

 

Са друге стране, јасно нам је да је људима ван Израиља (тј. једине Праве Вере, пре доласка Христовог) било неупоредиво теже да у самоме Аду спознају Христа и (неприпремљени) се сједине са Њим и Његовом Љубављу, која је за неког радост и блаженство, а за неког велика патња и страдање. 

 

Дакле, шта Ви мислите о овоме што пише Св. Григорије? Какво је саборно мишљење Отаца о овоме, тј. да ли га уопште има?

[Milan Nikolic]

Отац Сава се, како каже пословица, мало ,,прави Енглез''. Замолио бих оца да нам пренесе какви су утисци са овог сусрета и какве теме разговора су биле.

 

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Савво благословите! 

 

Чекао сам да "одступи" прва седмица Часног Поста да Вам поставим једно питање везано за недоумицу коју имам.

 

Наиме, читајући књигу "Ван Цркве нема Спасења" од ђакона Георгија Максимова (сада свештеника) прочитах у фусноти ово богословско мишљење Св. Григорија Двојеслова ;

 

 

Ово је део из писма (које наводи о.Георгије) Св. Папе Григорија двојици константинопољских клирика који су веровали да

су сви који су обитавали у Аду до Христовог Васкрсења били спашени Христовим силаском у њега. Из приложеног видимо да такво мишљење папа Григорије сматра за јерес. На другом месту (о.Георгије) у једној фусноти наводи ; 

Искрено да вам кажем, ја такође сматрам да су сви који су обитавали у Аду до Христовог силаска спашени, то јест, сви они који су прихватили Христа и Његову проповед. Без обзира да ли су Га (као старозаветни Изабрани Народ) очекивали и имали откривењско предзање о Њему. Јер постојао је огроман број људи (од Адама, па до тог тренутка) који је рођењем припадао разним незнабожачким култовима. Притом спасење се није задобијало ни Старим Заветом (или Завезом), нити, наравно, било којом религијом старога света, већ искључиво Христом. Зар, на пример, Буда није могао да прихвати Христа у Аду ?

 

Са друге стране, јасно нам је да је људима ван Израиља (тј. једине Праве Вере, пре доласка Христовог) било неупоредиво теже да у самоме Аду спознају Христа и (неприпремљени) се сједине са Њим и Његовом Љубављу, која је за неког радост и блаженство, а за неког велика патња и страдање. 

 

Дакле, шта Ви мислите о овоме што пише Св. Григорије? Какво је саборно мишљење Отаца о овоме, тј. да ли га уопште има?

 

Хришћани су од почетка веровали да ван Цркве нема спасења. Ово веровање се заснива на чврстој вери да без Христа нема и не може бити спасења, а Црква као евхаристијска заједница верних у Христу је светотајинско тело Христово. Спасење је пре свега онтолошко питање и значи улажење у вечно постојање у заједници са Христом Господом. Христос није напустио историју након свог Васкрсења и Вазнесења већ је живо присутан благодатним дејством Духа Светога међу онима који су крштењем умрли старом човеку и родили се у Христу и труде се да живе реалношћу новог живота, постајући нова твар - Црква Христова. Ову веру сведочимо на свакој Светој Литургији и оприсутњујемо Христа причешћујући се божанским тајнама. Коначан смисао Литургије није да се хлеб и вино промене у Тело и Крв Христову, већ пре и изнад свега да ми сви примањем Тела и Крви Христове, божанских тајни, себе реализујемо и потврдимо као евхаристијска заједница у Телу Христовом, као Црква. Отуда нема пуноће евхаристијског живота без учешћа у светим тајнама.

 

Црква је, дакле, неодвојива од евхаристије и тамо где нема Евхаристије нема ни пуноће Цркве и самим тим ни сигурности спасења. Православна Црква нема евхаристијског општења са другим, неправославним хришћанима, али нико не може експлицитно да каже да је за њих немогуће спасење, односно да ли и у којој мери од нас одвојени хришћани могу да учествују у тајни Цркве. Можемо само да кажемо са сигурношћу да ко се год спасе, спашће се само Христом Исусом, а не добрим делима или подвигом. Ми се не спасавамо као појединци по својим делима него као заједница у Христу јер Бог Отац нас познаје само у Сину Своме, а не као индивидуе. Наш начин живота је важан само у оној мери у којој нам помаже да потпуније функционишемо као део Цркве - Тела Христовог. Другим речима, дела и подвиг су важни како бисмо се учврстили у евхаристијској заједници и нису циљ сами за себе јер би се онда спасење свело на морализам, а наша вера на философију моралног усавршавања. Подвиг нам помаже да отворимо срце за Бога и ближњег и заживимо пуноћом евхаристијског живота препознајући у ближњем вечног сабрата и саучесника у Телу Христовом. Живот у греху и страстима је неприродан и затвара нас у љуштуру индивидуалности, самољубља и коначно самообожења и тиме нас онемогућава да заживимо пуноћом живота у Христу.

 

Ово су неки од основних параметара који омеђују наше поимање спасења. Ипак, коначне судове Божије никада нећемо моћи рационално да спознамо и сами покушај да судимо другима аутоматски нас одваја од Христа и његове љубави, као што Господ каже "Не судите, да не будете осуђени".