Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Биљана 1234]

Оче Саво,

приметила сам, нешто из личног искуства, нешто слушајући друге, да се човек тешко носи са осећањем кривице. Неко ми је чак рекао да је то живо блато. Мени се чини да постоје особе које, вероватно нехотице, ја не верујем да то раде намерно, али стално у ближњима потенцирају то осећање. Како то раде? Тако што говоре да су им те особе потребне да би могли да функционишу у животу.

Мени се све то чини чудноватим.

 

И признајем да се просто разболим кад неког одбијем. Кад видим да говори само због себе. И онда му још објашњавам зашто ја имам свој, а он или она свој живот.Буде ми тешко недељама. Осећам кривицу.

 

како вера реагује на ове суптилне односе међу људима.

[Васијан]

Оче Савво, 

 

питао бих вас нешто о тзв. "унији" монофизитске цркве са Православном Црквом Александрије ? У каквој су они "унији", или је то неистина?

 

Такође ме интересује ваш осврт на ове фотографије, како их тумачите и разумете : 

 

http://www.vosizneias.com/wp-content/uploads/2014/05/h_51387325-1-512x344.jpg

 

https://s1.yimg.com/bt/api/res/1.2/1GHUwWceZ6gqTpHkpVQ22Q--/YXBwaWQ9eW5ld3M7aWw9cGxhbmU7cT03NTt3PTYwMA--/http://media.zenfs.com/en_us/News/ap_webfeeds/844c1164963b66026b0f6a7067002da0.jpg

 

Унапред благодаран

[Кратос]

Pomaže Bog oče Savo.Evo nešto raspravljamo na nekoj temi pa bih voleo da čujem vaše mišljenje.Da li je Adam bio smrtan pre pada?Kada kažem smrtan ne mislim na prirodu njegovu nego na stanje u kojem je obitavao pre pada?Da li je smrtnost bila odlika tog stanja ili ne?Unapred hvala na odgovoru.

[Архимандрит Сава Јањић]

Oče Savo, da li ste izučavali Karla Gustava Junga, ako jeste, kakvo je vaše mišljenj o njemu i njegovom radu?

 

Са Јунгом сам се први пут сусрео као студент. Фасцинирао ме је обим његових инстересовања који превазилази уобичајене границе психологије. Ипак, као монах, морам да кажем да је Јунг и поред огромне интелектуалне привлачности веома далеко од православне традиције. Његов духовни поглед обликовали су пре свега протестантизам и пагански спиритизам који за Јунга посебно био значајан у проучавању подсвесног. Оба та система изражавају два света Јунгових родитеља јер му је отац био протестантски пастор, а мајка жена дубоке интуитивне природе склона интензивним психичким доживљајима и спиритизму. Ова два света су суштински обликовали Јунгову личност и његов поглед на свет. Може се с правом рећи да Јунг није познавао личног Бога као оваплоћеног Сина Божијег, поготово не контексту православне традиције, већ је Бога више видео као својеврсну пројекцију архетипских наслага у човековом бићу. За њега је религија заправо веома важан израз подсвесног, али му је остао стран појам хришћанства као евхаристијске заједнице у Христу у коме човек налази своје изгубљено достојанство и вечни живот. Иако није био заклети атеиста као Фројд, нити је по угледу на њега све проблеме подсвесног сводио на сексуалну сферу, Јунг је ипак живео је потпуно у сфери митског, у свету духова са којима је и лично комуницирао (занимљив је његов однос са духом Филемоном који му је био својеврсан гуру). Из аспекта православне традиције може се и те како поставити питање колико је заправо Јунгово учење заправо производ директног или индиректног демонског надахнућа. 

 

Читав метод психоанализе радикално је стран православној филокалијској духовности која почива управо на одбацивању помисли, снова и привиђења, борби са помислима, очишћењу ума и сједињењу ума и срца. Заправо ни код Јунга као ни код осталих познатих учитеља психоанализе исцељење није последица остварења човека као личности у Христу тј. охристовљења. Код њега је суштина у катартичком процесу коме долази до помирења свесног и несвесног и успостављања равнотеже између ега и своје сенке (мрачног човековог двојника) чиме се остварује индивидуација тј. остварење сопства превазилажењем персоне (маске) која је човекова социјална улога и која ограничава свесни его. Иако можемо да нађемо одређене везе са остварењем човека у хришћанству који од маске (персоне), односно индивидуалног начина постојања охристовљењем постаје личност (ипостас) тј. облачи се у Христа, суштински је тешко направити поуздану паралелу. Метод којим се индивидуација остварује код Јунга заснован је на анализи помисли, сећања, снова, фантазија, а знамо да ова пракса у хришћанској традицији православног Истока побуђује интелектуалну гордост и уводи човека у сферу утицаја демонских сила. Бог у човеку је заправо архетип сопства за Јунга што у крајњем исходишту показује да је Бог људска пројекција. 

 

Чини ми се да је Јунг посебно добро објаснио механизме функционисања пале човекове психе, али му је зато потпуно непозната остала духовна традиција Цркве и аутентични хришћански метод психотерапије. У Јунговом размишљању такође не може да се нађе православни хришћански појам личности и поготово равнотежа која у нашој традицији постоји између душевног дела човекове личности и тела. 

 

Са етичког становишта посебно је проблематичан Јунгов прилично амбивалентан однос према нацизму. Још као млад одушевљавао се Ничеом и германском митологијом, а његов морални релативизам у коме нема јасних граница између добра и зла потпуно је стран хришћанској традицији. Јунг је и сам долазио у стање свести које је слично ономе што је проживљавао Ниче, а што је последица опасног силажења у домен палих духова и њихових фантазија. Релативизација свих вредности неизбежно доводи до општег духовног хаоса и психопатије. Укратко речено, ко је јак у вери и духовном животу може да проучава Јунга без штетних последица иако лично сматрам да је непосредније улажење у његове теорије и практиковање његових метода веома духовно ризично.

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво,

приметила сам, нешто из личног искуства, нешто слушајући друге, да се човек тешко носи са осећањем кривице. Неко ми је чак рекао да је то живо блато. Мени се чини да постоје особе које, вероватно нехотице, ја не верујем да то раде намерно, али стално у ближњима потенцирају то осећање. Како то раде? Тако што говоре да су им те особе потребне да би могли да функционишу у животу.

Мени се све то чини чудноватим.

 

И признајем да се просто разболим кад неког одбијем. Кад видим да говори само због себе. И онда му још објашњавам зашто ја имам свој, а он или она свој живот.Буде ми тешко недељама. Осећам кривицу.

 

како вера реагује на ове суптилне односе међу људима.

 

Осећање кривице је потпуно страно православном хришћанском етосу. Код нас постоји покајање као дубока унутрашња спознаја наших промашаја, грехова, и као резултат покајања имамо радост повратка очинском дому. Управо данас смо на почетку Недеље блудног сина слушали о томе у читању Еванђеља. Кривица посебну улогу игра у западном моралном и духовном систему. Наиме прародитељски грех се по учењу западних учитеља, првенствено схоластичара, преноси кривицом. У православној традицији, ми смо сви наследили палу човекову природу од Адама, али не и кривицу. Подстицање осећаја кривице према Богу доводи човека у један шизофрен однос. На западу се то посебно види у учењу о сатисфакцији тј. задовољењу увређеног Божијег достојанства. Наиме Адамов грех је увреда достојанства Божијег и само је Син Божији могао да искупи човека својом крсном смрћу и задовољи Божију правду. У том смислу, човек који греши стално треба да задовољава увређеног Бога пред којим стално живи у атмосфери осећаја кривице. Ово неизбежно води ка дубокој подсвесној мржњи према Богу, што је и довело до настанка атеистичких философских система на Западу и што је узрок опште духовне отпадије данас у једној пост-хришћанској Европи. Бог Отац који по таквом накарадном учењу тражи жртву Сина да би се задовољило његово увређено достојанство бива потиснут и нестаје са Ничеовим речима "Бог је мртав". Христос, Син Божији, бива трансформисан у човека Исуса из Назарета, хуманисту. Хришћанство се своди на хуманизам, а Црква на невладину хуманитарну организацију. Ово је трагедија хришћанства на Западу која се посебно интензивно одвија и пред нашим очима у овом времену.

 

Изазивање осећаја кривице код других је патолошки проблем и знак духовне оболештености. Али исто тако прихватање живота под теретом кривице је страно православној духовности. Овим проблемом су се бавили и психолози посебно представници психоаналитичке школе. Мислим да су они веома јасно уочили механизме кривице и последице (репресија, пројекција итд) али будући потпуно удаљени од традиције православне психотерапије нису нашли адекватан излаз из овог проблема. Православно учење о покајању говори нам да спознајом својих грехова човек не тавори у блату пада очајавајући под тим теретом, него се устаје и хита дому Очевом (прочитати у причи о блудном сину (Лк 15.11-32). Посебно треба обратити пажњу на следеће речи: "А кад дође к себи, рече: Колико најамника у оца мог имају хлеба и сувише, а ја умирем од глади! Устаћу и идем оцу свом, па ћу му рећи: Оче! Сагреших Небу и теби, И већ нисам достојан назвати се син твој: прими ме као једног од својих најамника. И уставши отиде оцу свом. А кад је још подалеко био, угледа га отац његов, и сажали му се, и потрчавши загрли га и целива га."

 

Имамо најпре "долажење к себи" тј. спознају греховног стања у коме живимо (покајање - преумљење), затим намеру да устанемо из глиба греха и одемо оцу свом пред којим ћемо се искрено покајати признајући да нисмо достојни да будемо његови синови. И коначно долази само делатно остварење покајања. Блудни син устаје (из глиба греха где је хранио свиње тј. демоне) и одлази оцу своме који га издалека види и трчи му у загрљај. У овој причи нема ни трага од осећања кривице у моралистичком смислу. Човек који живи под теретом осећања кривице не познаје покајање (Μετάνοια - Metania) него раскајање (Μεταμέλεια - Metamelia, lat. poenitentia), што је нешто сасвим другачије, јер знамо да је Јуда осетио раскајање тј. срамоту и кривицу али није се покајао већ је дигао руку на себе. Раскајање је праћено мрачним и мучним осећањима, а покајање радошћу, односно радостотворном-тугом (хармолипи) у којој осећајући тугу због својих падова осећамо истовремено и радост знајући за љубав очинску. 

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Савво, 

 

питао бих вас нешто о тзв. "унији" монофизитске цркве са Православном Црквом Александрије ? У каквој су они "унији", или је то неистина?

 

Такође ме интересује ваш осврт на ове фотографије, како их тумачите и разумете : 

 

http://www.vosizneias.com/wp-content/uploads/2014/05/h_51387325-1-512x344.jpg

 

https://s1.yimg.com/bt/api/res/1.2/1GHUwWceZ6gqTpHkpVQ22Q--/YXBwaWQ9eW5ld3M7aWw9cGxhbmU7cT03NTt3PTYwMA--/http://media.zenfs.com/en_us/News/ap_webfeeds/844c1164963b66026b0f6a7067002da0.jpg

 

Унапред благодаран

 

Александријска Патријаршија није у унији са тзв. Коптском црквом у Египту. Постоје контакти на међурелигијском нивоу јер делимо добар део заједничке традиције до Халкидонског сабора у 5 веку, али немамо заједничарење у Светим Тајнама. Питање монофизитизма код Копта је јако комплексно питање. Они тврде да нису монофизити и да следују терминологији Св. Кирила Александријског, који није увек правио прецизне теминолошке разлике између природе и ипостаси, што је у православној традицији јасније дефинисано тек у учењу Кападокијаца. Ипак, из целокупног његовог опуса знамо да је Св. Кирило је био дубоко православан светитељ и коришћење неких његових изрека (посебно "Μία φύσις του Θεού Λόγου σεσαρκωμένη" - Једна природа Бога Логоса оваплоћена) ван контекста од стране монофизита није ни најмање бацило сенку на његов духовни ауторитет. Конкретно аутор ове изреке био је јеретик Аполинарије, али Кирило је мислио да су то речи Великог Атанасија и бранио их је дајући им православни смисао. Монофизити су то наравно злоупотребљавали користећи Кирила као покриће за своје јеретичко учење.

 

Из контекста његових списа јасно се види да он није био монофизит тј. да није веровао да се Христова човечанска природа стопила са божанском приликом оваплоћења, односно да је божанска природа на својеврсан начин прогутала човечију. Христос је по учењу Правславне Цркве по ипостаси (личности) Логос, Син Божији тј. има само божанску ипостас, али је примио тело од Пресвете Дјеве и постао човек по природи остајући по божанској природи вечно сједињен са Оцем и Сином. Ово халкидонско учење Копти нису прихватили до дана данашњег. Мора се рећи да су овој трагедији раскола посебно допринели тадашњи међуцрквени и политички односи. Халкидон је код Копта и Сиријаца доживљен као средство доминације Царске Католичанске Православне Цркве над источним народима. Истовремено, ривалитет између Константинопоља и Александрије око примата на Истоку посебно се рефлектовао и на подршку монофизитским учењима од стране Копта. Копти за светитеља сматрају Диоскора Александријског папу који је осуђен саборски, што јако отежава заједницу са Православном Црквом. Писане су бројне књиге о Диоскору и неки га виде заиста као јеретика, а други као жртву међуцрквених сукоба у том времену. Колико су Копти заиста остали верни монофизитској традицији је веома важно питање. Да ли је диофизитизам који они званично исповедају идентичан халкидонском учењу наше Цркве? По једнима јесте, по другима није. Чињеница је да су главни јересијарси били јелински-говорећи богослови и епископи, док је прост народ у Египту у то време говорио већином коптски, а већина монаха у Египту су такође били Копти, који своје порекло вуку од древних Египћана. Било како било, мислим да је посебно важно да се ради на бољем разумевању шта је то што нас дели и колико заиста постоје богословске разлике, а колико је реч о конфликту који је био резултат политичких спорова и питања примата тога времена. Кључна ствар би била да Копти и Сиријци признају Халкидонско учење о сједињењу две природе у Христу на начин како је то дефинисано у оросу Сабора, односно у Томосу Св. папе Лава.

 

Што се тиче фотографија нимало добро не изгледају. Папа Франциско је личност која с једне стране посебно инсистира на јеванђелском смирењу и покајању, али истовремено врло озбиљно релативизује разлике између религија и све јавније заговара синкретизам који је саблажњив и самим римокатолицима. Један мој познаник римокатолик недавно је одлучио да изађе из Римокатоличке цркве због овог релативизма, а посебно након овог спота који је Ватикан објавио https://www.youtube.com/watch?v=-6FfTxwTX34&feature=youtu.be Мислим да је сваки даљи коментар сувишан.

[Дејан]

веома далеко од православне традиције.

I akademik Jerotić kaže da je Jung moderni gnostik.

 

 

 

Може се с правом рећи да Јунг није познавао личног Бога као оваплоћеног Сина Божијег, поготово не контексту православне традиције, већ је Бога више видео као својеврсну пројекцију архетипских наслага у човековом бићу. За њега је религија заправо веома важан израз подсвесног,

 Jung se nikada nije dotakao Pravoslavlja. Jung je tvrdio da je religioznost kod čoveka urodjena i da potiskivanje religioznog u sebi svakako dovodi do psihičkih i duševnih posledica koje se najviše ispoljavaju u drugom periodu života. Nije jedini, i Šmeman je pravio razliku izmedju homo religiosusa, odnosno nekanalisane urodjene religioznosti i vere, kanalisanog verovanja. Ja tu priču tumačim kroz život Apostola sa Hristom i život Apostola nakon pedesetnice. Za vreme hodnja sa Hristom po zemlji, ipak mislim da su arhetipovi bili na snazi, Hrista su shvatili tek nakon pedesetnice.

Da li je čovek urodjeno religiozan, na to pitanje odgovor treba da da evoluciona biologija. Ipak treba objasniti odakle ovoliko religioznih u ljudskoj populaciji.

 

 

 

Заправо ни код Јунга као ни код осталих познатих учитеља психоанализе

Jung je otac analitičke psihologije , ako se ne varam, ona je nastala kao posledica protivljenja  Frojdovoj psihoanalizi .

 

 

 

Метод којим се индивидуација остварује код Јунга заснован је на анализи помисли, сећања, снова, фантазија, а знамо да ова пракса у хришћанској традицији православног Истока побуђује интелектуалну гордост и уводи човека у сферу утицаја демонских сила. Бог у човеку је заправо архетип сопства за Јунга што у крајњем исходишту показује да је Бог људска пројекција. 

Individuacija se ostvaruje kontempacijom ili sozercanjem. Ja zaista ne vidim ništa loše u analiziranju, ako to ne predstavlja maštarenje. Jung je svoj san protumačio , isto tako i Frojd, gde je video belog konja koji ga usporava, protumačili su obojica da je u pitanju sam Frojd. 

Bog i jeste ljudksa projekcija ukoliko je uslovljena nagonom, urodjenim, ka verovanju. Kada bi se projekcija Boga temeljila na pedesetnici, odnosno , bogopoznanju, ne bi imali ovoliko ljudskog umovanja i religiskih pravaca.

To vam je kada moj prijatelj atista ide kod astrologa da mu ovaj predvidi kako će biti uspešan u životu.

 

 

 

Са етичког становишта посебно је проблематичан Јунгов прилично амбивалентан однос према нацизму. Још као млад одушевљавао се Ничеом и германском митологијом, а његов морални релативизам у коме нема јасних граница између добра и зла потпуно је стран хришћанској традицији. Јунг је и сам долазио у стање свести које је слично ономе што је проживљавао Ниче, а што је последица опасног силажења у домен палих духова и њихових фантазија. Релативизација свих вредности неизбежно доводи до општег духовног хаоса и психопатије. Укратко речено, ко је јак у вери и духовном животу може да проучава Јунга без штетних последица иако лично сматрам да је непосредније улажење у његове теорије и практиковање његових метода веома духовно ризично.

Nakon preživljenog nervnog sloma Jung je rekao: Kako pomoći nekome ako i sam nisi bio ranjen. Citiram po sećanju, samo ranjen psihijatar može pomoći drugom čoveku, ako je prvo sebi, naravno, pomogao.

  Otac Tadej je nešto slično doživeo.

Mislim da treba da poznajemo svoju prirodu, i evolucionu biologiju, i evolucionu psihologiju, kako bi mogli preobražavati naslednjene nagone.

Lično mislim, da nama Jung i Frojd nisu potrebni, ne bi ih nam Bog dao. Iz svega treba uzimati ono što je dobro.

Jedan svetogorski monah mi je rekao da ne voli Jerotića jer on propagira poligamiju. Nigde nisam čuo da Jerotić propagira poligamiju, ali sam čuo kako je rekao da je ljudska priroda poligamna, da priroda može da se prevazilazi, ali da moramo znati sve o tom putu i šta nas na tom putu čeka. Jerotić sam uvek sebe uzima za primer i da je imao jedan uspešan brak. Isto tako nigde nisam čuo Ničea da je rekao Bog je mrtav i tačka, ali, Bog je mrtav, mi smo ga ubili u sebi , e to već da. 

Mislim da si u Jung i Frojd i Niče neko ko je vrlo dobar materijal da se ovo naše "probudjeno" pravoslavlje sa njima bavi iz našeg ugla. Ako smo , kroz istoriju, toliko paganštine ohristovili, ne fali ni ovima ništa

[Дејан]

„Individuacija znači postati pojedinačno biće, ukoliko pod individualnošću podrazumijevamo našu najintimniju, krajnju i neusporedivu jedinstvenost, postati svoja Vlastitost (Selbst). Zbog toga bi se individuacija mogla prevesti kao «samoostvarenje» ili kao «samoispunjenje.....Tako je Vlastitost i cilj života, pošto je ono najpotpuniji izraz sudbinske kombinacije, koja se naziva individua, i to ne samo pojedinog čovjeka, već čitave grupe u kojoj jedan dopunjava drugog, sve do potpune slike.». “

[Arsenija]

Dejane , Jung je bio obican covek , on je radio i gresio , oblikovao se kao kamen , njegov uspeh je neosporan , iza sebe je ostavio svoje radove koji o tome najvise govore ... Njegova specijalnost je dusa , a to nije matematika i ne moze se bukvalno shvatati ono sto ima razliciti smisao od coveka do coveka ... Olako se hvatamo u kostac sa tim teskim temama kojima nismo dorasli ... Jung je bio majstor svog zanata , a mi od njega treba da naucimo ono najbolje ... I da to primenimo na relane situacije .

[Архимандрит Сава Јањић]

I akademik Jerotić kaže da je Jung moderni gnostik.

 

 

 

 Jung se nikada nije dotakao Pravoslavlja. Jung je tvrdio da je religioznost kod čoveka urodjena i da potiskivanje religioznog u sebi svakako dovodi do psihičkih i duševnih posledica koje se najviše ispoljavaju u drugom periodu života. Nije jedini, i Šmeman je pravio razliku izmedju homo religiosusa, odnosno nekanalisane urodjene religioznosti i vere, kanalisanog verovanja. Ja tu priču tumačim kroz život Apostola sa Hristom i život Apostola nakon pedesetnice. Za vreme hodnja sa Hristom po zemlji, ipak mislim da su arhetipovi bili na snazi, Hrista su shvatili tek nakon pedesetnice.

Da li je čovek urodjeno religiozan, na to pitanje odgovor treba da da evoluciona biologija. Ipak treba objasniti odakle ovoliko religioznih u ljudskoj populaciji.

 

Jung je otac analitičke psihologije , ako se ne varam, ona je nastala kao posledica protivljenja  Frojdovoj psihoanalizi .

 

Individuacija se ostvaruje kontempacijom ili sozercanjem. Ja zaista ne vidim ništa loše u analiziranju, ako to ne predstavlja maštarenje. Jung je svoj san protumačio , isto tako i Frojd, gde je video belog konja koji ga usporava, protumačili su obojica da je u pitanju sam Frojd. 

Bog i jeste ljudksa projekcija ukoliko je uslovljena nagonom, urodjenim, ka verovanju. Kada bi se projekcija Boga temeljila na pedesetnici, odnosno , bogopoznanju, ne bi imali ovoliko ljudskog umovanja i religiskih pravaca.

To vam je kada moj prijatelj atista ide kod astrologa da mu ovaj predvidi kako će biti uspešan u životu.

 

Nakon preživljenog nervnog sloma Jung je rekao: Kako pomoći nekome ako i sam nisi bio ranjen. Citiram po sećanju, samo ranjen psihijatar može pomoći drugom čoveku, ako je prvo sebi, naravno, pomogao.

  Otac Tadej je nešto slično doživeo.

Mislim da treba da poznajemo svoju prirodu, i evolucionu biologiju, i evolucionu psihologiju, kako bi mogli preobražavati naslednjene nagone.

Lično mislim, da nama Jung i Frojd nisu potrebni, ne bi ih nam Bog dao. Iz svega treba uzimati ono što je dobro.

Jedan svetogorski monah mi je rekao da ne voli Jerotića jer on propagira poligamiju. Nigde nisam čuo da Jerotić propagira poligamiju, ali sam čuo kako je rekao da je ljudska priroda poligamna, da priroda može da se prevazilazi, ali da moramo znati sve o tom putu i šta nas na tom putu čeka. Jerotić sam uvek sebe uzima za primer i da je imao jedan uspešan brak. Isto tako nigde nisam čuo Ničea da je rekao Bog je mrtav i tačka, ali, Bog je mrtav, mi smo ga ubili u sebi , e to već da. 

Mislim da si u Jung i Frojd i Niče neko ko je vrlo dobar materijal da se ovo naše "probudjeno" pravoslavlje sa njima bavi iz našeg ugla. Ako smo , kroz istoriju, toliko paganštine ohristovili, ne fali ni ovima ništa

 

Без сумње Јунг је јединствена појава. Мислим да је његова аналитичка психологија суштински заснована на психоаналитичким методама иако су и он и Адлер развили посебан приступ. Постоје цитати где он пристаје на Фројдово инсистирање да се задржи име психоаналитичке школе иако су се после потпуно разишли. Без обзира на разлике њих са Фројдом и касније са нео-фројдовцима Фромом, Хорнијевом и др. ипак темељи њиховог приступа полазе од основних постулата психоанализе - подсвесног, од конфликта свесног и подсвесног, превазилажењу психолошког отпора да подсвесно пређе у свесно и да су психозе и неурозе понајвише последица дисбаланса свесног и несвесног. Наравно, Јунг је јединствен по свом приступу који се заснива на посебном поимању психе, ега, сопствености, сенке и др.. Уопште не негирам, да је Јунг веома оригиналан. Заправо, оригиналност је колико знамо показао и пре него што је упознао Фројда и сачувао ју је и поред тако јаког ауторитета и након разлаза са Фројдом.

 

Ипак остајем при становишту да Јунг не познаје личног Бога. Протестантска традиција заглибљена у морализму и буквалистичком тумачењу Светог Писма није могла да му пружи то искуство. Наравно, он није познавао православље, нити је православље у његово време улазило у дискурс са психологијом. И поред тога и он и остали који су одрасли на темељима психоанализе важни су са разумевање функционисања пале човекове природе. Православна традиција ипак не полази од анализе тамног дела наше личности, већ се фокусира у сталној тежњи да надиђемо палу природу сједињењем са Христом. Мислим да је ту суштинска разлика. Православна духовност не иде у правцу анализе већ синтезе. Јунг синтезу види у балансу, изградњи једног виталног и стабилног односа између свесног и несвесног, а несвесно разумева кроз символе који произилазе из фантазија и снова. Ово је део Јунговог учења који је дијаметрално супротан исихастичком православном приступу који се радикално супротставља силаску у подсвесно рационалном анализом јер је то простор деловања палих духова. Православни човек, подвижник, упознаје своју греховност не аналитичким путем већ превазилазећи грех целовитим преумљењем. У том процесу он упознаје тајну зла интуитивно, а не анализирајући своје најдубље пориве. Оваква врста контемплације је страна православном учењу. Ово је нешто сасвим друго од православног созерцања у коме не анализирамо свет око себе већ га упознајемо кроз Христа, знање се добија као дар, а не као резултат аналитичког размишљања. Ово је једна од посебно значајних разлика Паламе и Варлаама који је световно учење сматрао веома важним за духовну спознају. Наравно, православље не негира световне науке, али их прихвата само у оној мери колико се кроз њих може изразити истина вере, а не као средство задобијања непосредног духовног познања. 

 

Што се тиче Ничеа и смрти Бога, када Ниче каже у својој причи о лудаку "Der tolle Mensch" Бог је мртав. Бог остаје мртав. Ми смо га убили (Gott ist todt! Gott bleibt todt! Und wir haben ihn getödtet!) то сам управо хтео да кажем. У вакуму "смрти Бога" и нихилизма долази Ничеов Натчовек као творац нових вредности. У трагедији палог света, међутим, Хришћанство коначни смисао види у Богочовеку Христу који је потпуна супротност Ничеовом Свечовеку. Истовремено Ниче је сматрао хришћанство дегенеративним системом те његов Заратустра Натчовека види као смисао постојања. 

 

На овим деструктивним философским поставкама почива садашњи свет, а оне су директни израз демонске философије по којој је човек заправо сам по себи бог и да га Бог заправо само ограничава тј. зна да када човек буде јео од дрвета познања добра и зла да ће му се отворити очи и да ће бити као Бог (уп. речи змије у књизи Постања 3.5). Насупрот томе имамо Христове речи у Гетсиманији "Оче мој! Ако ме не може чаша ова мимоићи да је не пијем, нека буде воља Твоја." (уп. Мт 26.42)

 

Враћајући се Јунгу, поново кажем да није лоше читати Јунга, али не њему не можемо да заснујемо свој поглед на човекову личност, нити је он са својим системом компатибилан са хришћанском православном традицијом. Истина је да постоје цитати, као овај који сте навели, који указују на индивидуацију у извесном контексту заједнице, али то је јако далеко од хришћанског поимања евхаристијске заједнице која је неодвојива од личности Христа, односно Цркве.

 

Што се тиче полигамије, у својој палој природи човек је склон сваком греху и стрстима и када им се преда, да ... можемо рећи да је човек по ПАЛОЈ природи полигаман и уопште склон сваком злу и превртљивости. Разлика хришћанског поимања човекове природе јесте у томе што ми гледамо на обновљену и исцељену људску природу у Христу Господу као модел. Аскетика није само обуздавање нагона већ надилажење пале природе. Страсти су природне човекове енергије које су погрешно усмерене и ми их не враћамо њиховом циљу рационалним путем или неком аналитичком методом већ пре свега делатним животом у Христу у евхаристијској заједници. Мислим да је у томе суштинска разлика Јунгове и других сличних теорија са нашим веровањем и аскетском традицијом Цркве.

[Arsenija]

Oce Savo , kakav je stav pravoslavne Crkve prema evoluciji ? Da li je pogresno ako covek misli , dozivljava i veruje da je Bog stvarao coveka kroz proces evolucije ?

[Архимандрит Сава Јањић]

Pomaže Bog oče Savo.Evo nešto raspravljamo na nekoj temi pa bih voleo da čujem vaše mišljenje.Da li je Adam bio smrtan pre pada?Kada kažem smrtan ne mislim na prirodu njegovu nego na stanje u kojem je obitavao pre pada?Da li je smrtnost bila odlika tog stanja ili ne?Unapred hvala na odgovoru.

 

Све што је створено потенцијално је смртно и пропадљиво, и није по себи вечно. Једино је Бог вечнан и бесмртан.  Човек је позван на вечност и са тим циљем је створен да би се кроз њега васцела творевина сјединила са Богом и ушла у вечно постојање ипостасно кроз Христа. Дакле човек је био потенцијално смртан, могао је да умре али будући да је живео у заједници са Богом у рају, није био смртан. Смртност човека се пројављује тек његовим падом тј. губитком заједнице са Богом.

 

Зато смрт није казна за грех већ последица човековог одступања од Бога. Активирање човекове смртности заправо је и израз љубави Божије, јер човек би у противном заувек остао у стању одвојености од Бога, а овако му је спасење обезбеђено кроз "поновно рођење у Христу" (уп. молитву анафоре у Литургији Св. Василија Великог "...Али, пошто он не послуша Тебе, истинитог Бога, Саздатеља свога, и би заведен змијином обманом и умртвљен својим сопственим сагрешењима, изагнао си га праведним судом твојим, Боже, из раја у овај свет, и вратио га у земљу од које беше узет, устројавајући му спасење кроз поновно рођење у самом Христу твоме. Јер се Ти, благи Боже, ниси потпуно одвратио од створења твога које си саздао, нити си заборавио дело руку Твојих...")

[Дејан]

Хришћанство коначни смисао види у Богочовеку Христу који је потпуна супротност Ничеовом Свечовеку.

A jel ja grešim ako u Ničeovom natčoveku u stvari vidim odbacivanje zapadne interpretacije Boga, a vidim potragu za onim istočnim Hristom?

[grigorije22]

Све што је створено потенцијално је смртно и пропадљиво, и није по себи вечно. Једино је Бог вечнан и бесмртан.  Човек је позван на вечност и са тим циљем је створен да би се кроз њега васцела творевина сјединила са Богом и ушла у вечно постојање ипостасно кроз Христа. Дакле човек је био потенцијално смртан, могао је да умре али будући да је живео у заједници са Богом у рају, није био смртан. Смртност човека се пројављује тек његовим падом тј. губитком заједнице са Богом.

 

Зато смрт није казна за грех већ последица човековог одступања од Бога. Активирање човекове смртности заправо је и израз љубави Божије, јер човек би у противном заувек остао у стању одвојености од Бога, а овако му је спасење обезбеђено кроз "поновно рођење у Христу" (уп. молитву анафоре у Литургији Св. Василија Великог "...Али, пошто он не послуша Тебе, истинитог Бога, Саздатеља свога, и би заведен змијином обманом и умртвљен својим сопственим сагрешењима, изагнао си га праведним судом твојим, Боже, из раја у овај свет, и вратио га у земљу од које беше узет, устројавајући му спасење кроз поновно рођење у самом Христу твоме. Јер се Ти, благи Боже, ниси потпуно одвратио од створења твога које си саздао, нити си заборавио дело руку Твојих...")

Izvinjavam se sto upadam ali Katos je mislio na celu tvorevinu. Da li su pre Adamovog pada umirale i ubijale se zivotinje? To je pitanje postavljeno iz razloga jer su mnogi Sveti oci verovali da pre Adamovog pada nije bilo bioloske smrti. Dakle da ni zivotinje nisu umirale, a moderna peleontologija pokazuje groblje fosila pre pojave coveka. E sada bih se i ja nadovezao pitanje. Da li su posledice Adamovog pada mogle da postoje pre nego se on istorijski desio? Dakle da obuhvati celokupno vreme sadasnjosti, proslosti i buducnosti. Postoje neki stihovi koji na prvi pogled daju takvu mogucnost u Isaiji 46:10. Koji od pocetka javljam kraj i izdaleka sto jos nije bilo. Otkrovenje 13:8 I pokloniše joj se svi koji žive na zemlji kojima imena nisu zapisana u životnoj knjizi Jagnjeta, koje je zaklano od postanja sveta.

[Архимандрит Сава Јањић]

Oce Savo , kakav je stav pravoslavne Crkve prema evoluciji ? Da li je pogresno ako covek misli , dozivljava i veruje da je Bog stvarao coveka kroz proces evolucije ?

 

У Православној Цркви не постоји јединствен став по овом питању. Ми полазимо од чињенице да је човека и све створено из небића у биће привео Бог својом творачком силом. Верујемо да не постоји еволуција као слепи процес случајности који је независан од Бога. У самом процесу стварања света видимо кроз прву главу Књиге постања јасну поступност, процес који се одвија у времену. Креационистички приступи су често толико ригидни да негирају динамичност стварања. С друге стране ригидни еволуционисти не могу уверљиво да објасне како је све почело без Творца.

 

Зато лично мислим да се еволуција може условно прихватити у том смислу да је Бог као Логос заправо творац софтвера (логосности) на основу кога функционише хардвер (творевина). У том смислу Бог јесте створио човека, али не верујем да је то учињено независно од целог процеса динамике стварања. Човек је круна стварања и у себи као микрокозмос обједињује сву твар. Сам развој ембриона показује поступност. У том процесу посебну улогу играју ембрионалне матичне ћелије из којих се развијају поједини органи и које носе податке како ће се обликовати човеков организам. Читав развој организма је стога логосан и одвија се према биолошком софтверу и законима за које верујемо да је створио Бог, и да нису резултат слепог евеолутивног развоја човека.

 

Човек је сами циљ Божијег стварања и Адам је требало да омогући да се преко њега створена природа уведе у вечност. Након пада Адамовог долази сам Бог Логос у наш свет и постаје човек да би објединио све створено кроз своје Тело - Цркву благодатним деловањем Духа Светога и сву твар коначно привео у вечну заједницу са Богом Оцем.