Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Архимандрит Сава Јањић]

Помаже Бог свима. Већ неко време нисам стигао ништа да одговорим али сам осетио слободу да поделим са Вама једну малу размену мишљења са братом Александром Милојковим са његове фејсбук странице о човековом стању у будућем веку. Јако ценим Александра као озбиљног теолога и човека и сматрам да би ово интересовало и друге читаоце форума.

 

 

Александар Милојков

Ја још увек трагам за одговором на питање - какав ће однос људи у рају имати према својим ближњима који нису спашени? И обрнуто. То је једно мучно и тешко питање. Лично мислим да ће Бог, ради једног праведника, спасити многе. Односно, спасавајући једног, спасиће и оне које он (спасени) воли. Јер, како могу да се радујем без оних које волим?

Свети Августин о стању раја и пакла каже следеће. Људи у рају ће знати за људе у паклу, али људи у паклу неће знати за људе у рају, нити за рај уопште. Ја ово разумем на следећи начин. Људи у рају су људи који имају очувану личну везу са ближњима, имају (по)знање ближњих. Они други немају. Они су у апсолутној индивидуалности, у незнању било кога и чега другог. Ипак, Августин на овом месту у De civitate Dei XX, 22 не пружа одговор на питање које мене копа. А то је - како је могућ рај уз знање да је неко вољен ван њега?

Мојсије, апостол Павле, наш владика Николај Велимировић, ради су били да себе лише раја зарад спасења својих ближњих... "Волио бих и у паклу бити, само Срби Богу да се врате." Велике речи које ову моју дилему чине смисленом, као и моје одговоре на то тешко питање (теологумене)... Ја мислим да ће Бог спашавајући једног праведника спасити и све оне са којима је праведник у личном односу љубави. Другачији рај не могу да замислим, а и не желим да будем у њему.

 

Сава Јањић

Мислим да ће они у рају волети оне који нису у њему али ови неће моћи да приме ту љубав због своје индивидуалности и затворености срца. Често волимо оне који нас мрзе, али наша љубав им не даје постојање јер подразумева слободни избор ових других да је приме и узврате је. У томе је и трагедија пакла који за многе почиње још овде. Пошто говорећи о љубви, не мислимо о емоцијама које су хемијске реакције у овом свету, већ о начину личног постојања, без обзира на то многи неће узвратити љубав оних који су нашли покој у Христу, радост оних у рају неће бити помућена. Ап. Павле, Св. Владика Николај и други су ово говорили из перспективе овога света и века. У небеском царству неће бити ни брака, ни мушког ни женског, ни Грка ни Јеврејина. Родбинске, националне и друге везе које постоје у овом свету биће надиђене целовитошћу постојања и радости у Христу. Зато и кажемо да тамо неће бити ни бола, ни туге, ни уздисања.

 

Александар Милојков

Биће надиђене родбинске везе, али то не значи брисање познања ближњих и љубави према њима. Шта са онима које волимо и који нас воле, али немају однос са Богом? О њима ја размишљам. Хоће ли Бог, ако спаси мене, спасити и те моје ближње. Без њих ни ја нисам ја, ма колико они били слаби, грешни, лоши... Хришћанска онтологија говори да један подразумева многе, личност као појам подразумева заједницу. Одвајање ближњих неминовно нарушава целовитост саме, конкретне личности. Није ту само питање емоција, већ самог бића, постојања. Христос није рекао само љуби Бога већ и љуби ближњег. Нити само Бог, нити само ближњи, не могу донети радост човеку. Но, свакако, отоврено питање, а ово изнето су само моје теологумене.

 

 

Сава Јањић

Свакако, али једни друге ћемо познавати и волети кроз Христа. То бива и у овоме животу када заживимо Христом онда и своје родитеље доживљавамо више као браћу и сестре у Христу, а мање као билошке родитеље. Пројекција биолошких веза у Царство небеско је нелогична јер зато се и каже да неће бити ни мушког ни женског, ни Грка ни Јеврејина. У овоме свету муж жену доживљава не само као супружницу у Христу већ и као жену, али то ће бити надиђено. Једино што ће остати јесте она веза коју са ближњима остваримо кроз Христа. И ту се слажем да будући живот не значи брисање познања ближњих. Само ће проћи оно што је привремено и у домену овога света и века, а остаће само оно што је запечаћено у Христу. Наравно разговарамо покушавајући да осветлимо тајне које су толико изнад нас и унапред се радујемо што ће све то када дође бити неупоредиво лепше и величанственије од свега што сада можемо да замислимо.

[Архимандрит Сава Јањић]

Pre nego što postavim pitanje zamolio bih oca Savu za oproštaj. Ja nisam hrišćanin i odskora sam se dublje upoznao sa verom i trudim se da je prihvatim uprkos mojoj bezmernoj gordosti. No kao što profesor Jerotić reče - niko nije hrišćanin, tokom života samo postajemo hrišćani. Ne želim da se opravdam, ali kad neko propoveda hrišćanstvo, želeo bih da to dokaže i svojim životom. Zato trenutno mogu da verujem samo monasima kada pričaju o hrišćanskoj veri. (Znam da je to znak moje gordosti i svega što je suprotno smirenju). Ono što meni, a i ,,običnim'' vernicima,  smeta jeste licemerje u veri. Koliko sam uspeo da vidim Hristos je najviše osuđivao fariseje=licemere. Da pređem na stvar. Otac Sava je verovatno upoznat sa situacijom na Kosovu kada su formirane nove opštine sa srpskom većinom u okviru tzv. Republike Kosovo. Ja živim u jednoj od tih opština koja se zove Klokot. Ako pričamo o ekonomiji, narod ovde veoma loše živi i sve više ljudi napušta svoja ognjišta i odlazi u potrazi za poslom i stalnim prihodom. Stalni mesecni prihod je razlog iz kojeg mnogo porodica ovde ostaje da živi. U takvoj situaciji, potpredsednik opštine Klokot jeste gospodin Miloš Stojković, inače poverenik manastira Hilandar!!! Čovek svakog meseca prima platu za funkciju koju uopšte ne obavlja, jer živi u Paraćinu. Pored toga prima još jednu platu iz srpskog budžeta sada već imaginarne opštine Vitina. POVERENIK MANASTIRA HILANDAR je ovde tokom izbora dolazio i terao ljude (pritom ih psujući i vredjajući u ime srpstva! )da glasaju za odredjenog kandidata u ime ateiste i komuniste Aleksandra Vulina čije je partije i član. Ima ovde porodica koje bi stalni mesecni prihod zadrzao. A jedan od tih prihoda uzima čovek koji je član komunistički orijentisane partije i koji se ovde pojavljuje najviše dva puta godišnje. Ne bi to meni i mojim sugrađanima tj. seljacima smetalo da taj čovek istovremeno nije i poverenik manastira Hilandar, jedne od najvećih svetinja srpskog naroda. Ja opet molim za oproštaj. Verovatno zvuči da ove reči dolaze iz jednog isfrustriranog i besnog srca, što i jeste istina. Jer mene sve ovo podseća na trgovce iz hrama koje je Hristos bičem rasterao. Slušao sam visokopreosvećenog vladiku kako govori da ne treba da prodajemo svoja imanja i da treba da ostanemo na svojim ognjištima. Slažem se. Ali šta da kažemo kada narod sablažnjavaju ovakvi ljudi iz crkve?

Хвала на питању. Морам одмах да кажем да смо сви позвани да сведочимо Бога и речју и делима и да то није само монопол монаха, јер свако служи у ономе у чему је позван – неко као родитељ, неко као наставник, неко као лекар, други пак као Епископ или свештеник или монах. Важно је где год да живимо да примењујемо колико је у нашој моћи еванђелске принципе живота. Само звање, одећа или титула неће нас учинити већим пред Богом, посебно уколико су наше речи у раскораку са нашим делима, али када се и то догоди, кајемо се и боримо цео живот да се променимо и обликујемо своју личност по образу Христовом. 

Ваше питање се тиче конкретне ситуације у Клокоту којуне познајем непосредно и покушаћу да видим о чему је реч. Ако се било ко представља као Повереник било ког манастира то аутоматски не значи да је он званични представник тог манастира и да представља ставове манастира, а увек је и питање да ли је неко стварно овлашћен од неког манастира или се само тако представља. 

Предложио бих да покажете мало трпљења док се ово питање реши. За почетак предлажем да се видите са архимандритом Иларионом игуманом манастира Драганац који је у том делу Косова и који је архијерејски заменик Владике Теодосија па да га упознате са овим проблемом. Ако је потребно и Владика може да реагује ако се саблажњава или дели народ.

Морамо да знамо да сви имамо слабости и да је Црква савршена, али сви хришћани нису. Међутим ако неко прави штету и дели народ сигурно надлежни у Цркви треба да реагују и заштите паству.

[Архимандрит Сава Јањић]

Помаже Бог, мене мучи сумња, ако можете да одговорите на следеће:

Ако је Бог створио анђеле добрима, како је Даница постао зао, како је могао да изабере зло када зло није ни постојало, како је могао да се удаљи од Бога а био је добар? Како је могао да се одрекне милости Божије (да буде најближе Богу), како је могао да прецени своју моћ и достојанство, - ако га је Бог створио добрим;како је могао да постане зао а Бог га је створио добрим, како је постао зао ако у њему није било зла?

Опростите Оче Саво молим Вас.

Како је могао да изабере зло, а зло није постојало?

Зло не постоји само по себи као што не постоји ни тама. Тама је одсуство светлости тј. електромагнетног зрачења које је видљиво људском оку. Потпуна тама не постоји, нити постоји сама по себи. Тако је и са злом. Зло је одсуство благодатних божанских нестворених енергија које човек сопственим избором не жели да прими, духовно их не види и око себе шири деловање негативних мисли које су последица одсуства Божије благодати. Човек је створен по лику Божијем тј. за разлику од свих других живих бића које немају слободу, човек има слободу избора. Може да прихвати Бога или да га одбије, може да себе оствари као богомдану целовиту личност или да остане неостварен, полуостварен тј. огреховљен јер грех је одсуство целовитости човекове личности. 

 

Истинска слобода коју нам је Бог дао манифестује се првенствено афирмативно, позитивно према Богу и ближњима јер је човек створен за добро. Када се воља човекова манифестује у негативном смислу реч је о неприродном функционисању човека. Зато Господ каже онима који су га распињали "Опрости им Оче јер не знају шта раде". Мрзети људе који чине зло је вишеструко лоше. Пре свега мржња је енергија зла, тј. љубав и доброта манифестује се неприродан начин. Истовремено, мржња је нелогична јер мрзимо онога који је сам болестан од греха и често није свестан својег зла и духовне болести. Отуда онај који мрзи и сам је духовно болестан и не функционише природно. Човек што више напредује у духовном животу мање примећује слабости других, а више сажаљева пали свет, тугује заједно са целом твари, али истовремено се радује у Христу који је вратио логосност целој творевини, преобразио је и води је ка вечном животу и ономе што зовемо спасење тј. оцелотворење. У духовном животу такво стање се зове радостотворна туга (χαρμολύπη, хармолипи).

 

Дакле, Бог није створио зло јер оно не постоји само по себи за разлику од добра. Бог је једини добар. Не постоји ни добро по себи већ постоји ДОБРИ тј. БЛАГИ Бог као личност. Одсуство заједнице са јединим Благим тј. Добрим Богом уводи човека у домен зла које је одсуство добра. Отуда зло не постоји по себи и оно се актуелизује тј. постаје реалан и видљив феномен кроз људе који изгубе заједницу са Богом и постану зли. Људи су створени за добро и добри су по природи, али погрешном употребном своје воље постају зли.

 

Тако је и са палим анђелима тј. демонима. И они су створени добри и за добро, али пошто је и њима дата слободна воља они су је злоупотребили и постали су зли. Проблем са демонима јесте што су они бесмртни, не сами по себи, јер је једино Бог вечан и бесмртан по себи, али нису подложни биолошкој смрти јер су другачијег материјалног састава. Отуда је њихов избор њихово вечно стање. Бог је предвидео да човек живи као добри анђели вечно и бесмртно у стању добра, али преступивши заповест Божију тј. изгубивши заједницу са Богом он је актуелизовао смрт. Биолошка смрт није казна Божија већ последица човековог губитка заједнице са Богом. Бог је на чудасен начин по својој љубави и телесну смрт учинио блаогсловом јер да човек не умире његово стање богоодвојености постало би као код демона вечно стање. Зато је Бог устројио спасење човеку кроз поновно рађање у Христу у коме човек враћа свој изгубљени образ и изгубљено достојанство. 

 

Неки се питају зашто Бог допушта зло у свету. Пре свега, Бог је створио све за добро али злоупотребом богомдане слободе човек је у пало стање одвукао васцелу твар, која тужи и чека будући век у којем ће све створено бити пре-створено, промењено и васпостављено у оној форми у којој је предвечно од Бога замишљено да постоји. Бог Отац је сам послао Сина Свога Једиороднога који је постао човек и пострадао, не зато што је био подложан греховној природи. Сједињењем човекове природе коју је Господ добио од Пресвете Дјеве и његове личне божанске природе Богочовек Христос је исцелио људску природу, али је свесно прихватио последице пале природе тј. њену страдалност и смртност да би по свему био сличан нама осим по греху. Зато је пострадао на крсту да би обесмислио силу смрти, не само као физичког феномена који у будућем веку неће постојати, већ метафизичке смрти као одвојености твари од Творца. Зато у Царству небеском неће бити зла јер ће они који остваре заједницу са Богом бити у вечној радости заједнице са њим. Они који његову доброту не буду могли да подносе, тј који је буду доживљавали као огањ и патњу боравиће у вечном мраку и паклу, односно Царство небеско ће за њих бити пакао, Божија светлост огањ неиздрживи, Божија љубав вечна казна. Зато пакао није кажњавање људи због грехова већ последица човековог избора. 

 

Будући да након свеопштег васкрсења неће бити биолошког живота који имамо у овом свету и веку, неће бити ни смрти, па ће онај избор који направимо у овом животу бити наше вечно стање које се неће моћи променити, не зато што то Бог не жели, јер он жели да се сви спасу и сви буду у радости, већ зато што би негирањем човекове слободе Бог човека лишио лика Божијег и човек би уместо слободног бића био робот. Отуда спасење човеково највише зависи од самог човека и његовог избора.

[Архимандрит Сава Јањић]

 

О. Сава је вероватно сувише заузет ових дана:

 

09:00 - Расељени Срби из Ђаковице присуствују у манастиру Високи Дечани служби након чега би требало да посете родни град из којег су протерани 1999. године.

 

Неколико десетина Албанаца окупило се у такозваној Српској улици у Ђаковици протестујући због најављеног доласка групе расељених Срба из тог града, који треба да стигну око подне. Јаке снаге косовске полиције распоређене су дуж улица које воде према цркви Успења пресвете Богородице.

 

Албански демонстранти узвикују пароле "Не дамо Ђаковицу", "Ђаковица је наша", "Овде нема места Србији", називајући Србе погрдним именима. Међу демонстрантима је највише присталица Албанског покрета.

Опширније: http://rs.sputniknews.com/srbija/20160106/1102301918/kosovo-djakovica-srbi.html

 

 

Да много тога се дешава на Косову и Метохији и просто не желим да овај форум оптерећујем тим делом наше свакидашњице јер би се претворио у новинску агенцију. Често сам распет између жеље и труда да живим овим монашким животом који сам изабрао али с друге стране не могу а да не пратим и колико до мене стоји и колико ми приличи учествујем у напорима да сведочим о ономе што се дешава и тако утичем да се неке ствари промене. 

 

Ситуацију у којој живе Срби на Косову и Метохији није лако променити и она је последица не само збивања последњих петнаестак година или комунистичког периода, већ и вишевековних демографских и других збивања на овим просторима који су довели до тога да наш народ постане мањина на својим историјским просторима и да наше светиње постану мете националистичких албанских екстремиста и верских фанатика којих је све више, нажалост. Косово и Метохија је у стању перманентног хаоса.

 

Власт у тадашњој Југославији деведесетих година (нагалашавам да је то била Југославија јер је Србија заправо себе укинула након Првог светског рата се док коначно Југославија није престала да постоји одвајањем Црне Горе) великим делом је допринела лошој ситуацији али кривица није само на страни тадашњег режима без обзира што је то био један атеистички режим који је Цркви дао слободу само да би лакше хомогенизовао народ иза једне идеологије која је понајмање била на добро српском народу. Посебна трагедија јесте што је Југославија разбијена споља и изнутра у време престројавања геополитичке ситуације и стварања монополарног света распадом Совјетског Савеза. Овај део Европе припао је западном утицају и сукоб тадашњег режима у Београду и Запада у великој мери је допринео многим несрећама које су задесиле наш народ од Јадовна до Косова, да тако кажем. Срби су једино у Републици Српској успели да очувају своју традицију и политичку организацију, док су у Крајини доживели трагедију која је после задесила и Косово и Метохију. Више је фактора који су свему овоме допринели и о томе би се могле писати књиге. Опасно је симплификовати ова збивања, али дефинитивно, чињеница да наш народ живи на простору који је испресецан цивилизацијским шавовима између источно-православног, западно-римокатоличко-протестантског и исламског света у великој мери је већ унапред створила атмосферу за трагедију.

 

На Косову и Метохији је после рата успостављен само привидан мир. Кумановски споразум био је капитулација Милошевићеве Југославије а Резолуција 1244 само је била смоквин лист који је требало да пораз прикаже као неку победу. Убрзо смо видели плодове те "победе" када су полицијске и војне снаге Југославије напустиле Косово и Метохију уз песму мислећи да су победили. Резолуција 1244 је написана двосмислено и од првог дана није била поштована, док је мисија УН уз помоћ западних земаља одмах прионула у стварање нове државе на територији јужне српске покрајине. Одлазак две трећине нашег становништва у прогонство, систематско уништавање наших светиња, гробаља, села и споменика културе од почетка је било у функцији стварања етнички албанске квази-државе у којој су преостали Срби остали само чудом Божијим. Претпостављам да творцима данашњег Косова није било у интересу да косовски пројекат буде очигледно пројекат ентичког-чишћења па се стално говорило о непостојећој мултиетничности и мултикултуралности. Срби су стерани у резервате тј. енклаве као амерички Индијанци, а преостале светиње остале су само захваљујући КФОР-у који 2004 није успео ни многе од њих да сачува од налета албанских екстремиста. Косовским Албанцима циљ је стварање етнички албанске државе. Недавно смо на највећем митингу у Приштини могли видети близу 20.000 демонстраната и нигде није било ниједне косовске заставе. Видели смо само албанске заставе. Многи од њих желе да спрече стварање Заједнице српских општина која је једини начин да се Срби конкретније организују, добију виши степен самоуправе са контролом здравства и школства и локалне администрације који би омогућили колико-толико будућност нашем народу. 

 

Међународна заједница (притом мислим на ЕУ и САД јер обично данас овај израз то значи) желе да омогуће опстанак једног броја Срба али не и стварање услова за повратак свих расељених и било шта што би угрозило "државност" Косова као творевине која је мимо међународног права прогласила независност. Велики проблем је што је Косовао и 16 година након рата и даље економски неодрживо друштво, оптерећено организованим криминалом, корупцијом. Покушај Запада да изврши трансплатацију модела западне либералне демократије у једно полу-феудално и племенско друштво доживело је озбиљну кризу. Тренутно косовска влада је "на апаратима за дисање",  Хашим Тачи треба да путује у САД да види да ли ће бити председник или не, а Скупштина Косова у којој су, мислим први пут било где у свету сузавцем блокирана заседања, и даље не функционише. Постоји озбиљна могућност насиља јер преко 60% Албанаца је незапоследно и многи млади људи који заврше школе, а у Приштини се штанцују дипломе брже него на доскорашњем Мегатренду, углавном су без посла јер они који су на власти запошљавају чланове своје породице, а на Косову то означава ширу породицу (племе). Судство и полиција и поред напора да се професионализују у већем делу Покрајине су под контролом моћних нарко-кланова који су поделили територију према својим интересима. 

 

Ово је једна јако бедна слика друштва које је требало да буде "успешна прича" након дебакла у Афганистану, Ираку, Либији, Сирији и где год је било покушаја да се "успостави западна демократија". Наравно, и даље мислим да је једини начин да се успостави било какав ред владавина закона и права али сам крајње скептичан колико се модели западне демократије (која има много добрих закона, посебно у земљама где је развијенија социјална правда и заштита људских права) успостави у једном друштву које је 1912 изронило из османског феудализма. Нажалост Србија није имала много прилике да ову територију интегрише од тада. Стварањем Југославије која је као пројекат од самог старта била на врло крхким ногама, Косово је остало у полу-колонијалном статусу и многи су овде долазили на дужност по казни. Комунизам је донео доста просперитета Косову и Метохији у смислу инфраструктуре и квалитета живота, у поређењу са Албанијом која од 1913. када је настала живи у перманентној кризи и неупоредиво већем сиромаштву него Косово (изузевши пар већих градова). Међутим, комунистичке власти су заправо само наставиле оно што је започето у Другом светском рату када је десетковано српско становништво под Великом Албанијом, творевином Хитлера и Мусолинија. Број Срба се све више смањивао, а број Албанаца растао. Од 1974 до Милошевића многи Срби су напустили КиМ тражећи бољи и сигурнији живот. Милошевићев режим је с једне стране био покушај да се промени ситуација али због његове корумпираности и одуства стварних реформи у друштву и крајње ригидне политике која је продубила јаз између заједница, албански сепаратизам који је постојао још од краја османске управе коначно је довео до оружаног устанка и трагедије које смо сви сведоци.

 

Желео сам да направим овај што је могуће краћи преглед и укажем да сада покушавамо колико до нас стоји да стабилизујемо нашу заједницу на КиМ и ту Црква игра посебну улогу јер надилази партијске поделе. Многи људи, посебно деца, везани су за Цркву која има и много хуманитарних пројеката (имамо 6 народних кухиња које хране 2500 људи сваког дана). Уложено је много средстава у обнову кућа, куповину стоке, пољопривредних машина, а бројне српске хуманитарне организације и појединци волонетери много помажу. Ова солидарност нашег народа али и појединих странаца као што је Арно Гујон, Норвешка влада, Пријатељи манастира Високи Дечани доста су помогли. Обновили смо знатан број порушених храмова, а ако Бог да до маја биће потпуно завршен цео комплекс богословије у Призрену. Трудимо се да све гледамо у позитивном светлу иако је ситуација далеко од сјајне али управо снага Цркве и нашег верног народа увек је била у вери у Христа, солидарности и чврстој решености да останемо своји на своме. Наше је да чинимо што до нас стоји, а надамо се и верујемо да ће Бог сачувати наш народ и светиње.

[Архимандрит Сава Јањић]

О. Саво, у вези наше дебате о поретку у унутрашњем животу Свете Тројице, понудио сам један систематски осврт на запажања Микоње Кнежевића из учења светог Григорија Паламе. Молим вас, када будете имали времена, да га прегледате.

 

http://docdro.id/5Bz0AHV

 

Занимљив текст Милане. Пажљиво ћу га анализирати и послати нека своја запажања. Праштајте што пре нисам стигао али празници су и било је много обавеза. Гледаћу да нађем српски превод аподиктичких слова Св. Григорија Паламе о исхођењу св. Духа. И даље мислим да је то најбољи одговор Православне Цркве на питање око кога дискутујемо и Микоња се њима посебно бавио, па ће то помоћи да боље разумемо сви шта је велики Палама желео да каже. Дечански монаси су преводили Паламу 1296-1359 још за време његовог живота и недавно је један професор универзитата у Берну Јанис Кукридис објавио критичко издање једног дечанског рукописа расправе Паламе са Варлаамом Калабријским који није сачуван у грчком оригиналу. То само показује да се у Дечанима Палама и те како читао и да је била врло јака веза наших манастира и калуђера тог времена са Солуном и Светом Гором. То је још један разлог да посветимо више пажње Палами у анализирању питања о улози Сина у исхођењу Духа Светога од Оца, о чему смо започели дискусију пре празника.

[Архимандрит Сава Јањић]

Помаже Бог оче Саво. Замолио бих Вас да нам кажете нешто о следећем:

пошто су човечије енергије падом разједињене (нпр. жеља, воља и разум) та разједињеност се мање или више препознаје свакодневно. Ипак она понекад постане толико очигледна да за последицу има упадљиво нарушавање односа - са самим собом, ближњима и Богом. Како се понети када препознамо такво стање код себе, а како код других? Рецимо, ако дође до примања (не и саглашавања) неке штетне помисли и она не одступа на дуже време... Која би средства осим сабране молитве било најбоље применити, нарочито људима у свету?

Како (по чему) препознати меру коју у ревности не бисмо смели да пређемо?

 

Захваљујем на пажњи и одговорима.

 

Бог вам помогао. Разједињоност жеље, воље и разума последица је пале човекове природе и главни проблем зашто често чинимо оно што не желимо. И сам апостол Павле каже у Рим 7.15-17 „Јер не знам шта чиним, јер не чиним оно што хоћу, него што мрзим то чиним. Ако ли чиним оно што нећу, признајем да је закон добар.Тада то не чиним више ја, него гријех који живи у мени.“ Управо та дезинтеграција наших природних енергија, односно њихово неприродно функционисање показатељ је силе греха која живи у нама тј. наше одвојености од Бога.

 

Једини начин да се исцелимо јесте да евхаристијским начином живота, кроз светотајински живот и подвиг радимо на свом оцелотворењу и охристовљењу. У том настојању борба са помислима је кључна јер грех већином делује преко посмисли. Свако саглашавање са помислима може да доведе до погоршања нашег духовног стања. Отуда је молитва, којом ментални процес у нашем уму стављамо под контролу Христовог имена понајбољи метод да вратимо ум у срце чиме ће наше душевне енергије полако да се враћају у природно стање. Помисао која је хронична и дуже времена нас мучи обавезно треба исповедити и исповедање помисли једно је од главних аскетских средстава у монашком животу. Уколико то не учинимо, помисао која долазио од пале природе или од демона можемо да прихватимо као своју и да свој вољни и желатељни део душе потчинимо овој помисли. 

 

Исусова молитва управо има за циљ да регулише ток нашег менталног процеса који стално ври у разним помислима, маштањима и сањаријама, а то је домен палих духова који врло лако неискусну душу наводе на грех и страсти и утичу на њу да своје пало стање прихвате као природно и томе саобразе свој живот или уопште не размишљају о духовном животу. Исусовом молитвом „распињемо ум“ по речима Св. Исака Сирина и везујући ум за речи молитве, у почетку за сам звук речи молитве (закључавајући ум у речи) учимо се да препознајемо налете помисли и да их одбијамо. Духовно неискусни уопште не обраћају пажњу на то и процес примања помисли преко разоговора и саглашавања до самог грешног дела готово иде аутоматски и без свести о функцинисању човековог ума. Духовно искуснији развијају способност да прате своје мисли и контролишу уз Божију помоћ шта улази у њихов ум и срце и Исусовим именом разбијају прилоге демонске. Ту је потребно много труда и вежбе и, наравно, све то нема смисла уколико не живимо евхаристијским животом и уколико су аскетски живот и молитва сврха самим себи.

 

Ревновање у стражењу над својим мислима не сме да буде приметно за људе око нас. То је унутрашња дискциплина која помаже да ум функционише природно и да се врати у срце, што се назива умно-срдачном молитвом о чему су велики делатници Исусове молитве много писали. Пост и подвиг по расуђивању су такође веома важни посебно код оних који имају здраво и јако тело и који су више подложни деловању страсти. Изнад свега духовно саветовање је неопходно јер човек је склон самомњењу тј. заблудама које могу да лако доведу до стања прелести. О прелести је јако добро писао Св. Игнатије Брјанчанинов. Нажалост, данас се о овоме много не учи на богословским школама већ се богословље већином проучава као интелектуална дисциплина. Теорија без праксе је врло опасна и може да доведе до стања опасне гордости и оболелости ума који је у стању да цитира свете оце, а с друге стране да живи у страстима и греху без икаквих проблема и чак без свести да то стање није нормално и здраво. 

[Архимандрит Сава Јањић]

Помаже Бог оче Саво. Христос се роди!

 

Замолила бих вас да ми одговорите, читам данас како сви честитају: "Христос се Крсти-Ваистину се Крсти!".

Први пут лично  чујем тај поздрав (знам за "Бог се јави- Ваистину се јави" поздрав на Богојављењу) и баш бих волела да знам да ли је исправно? Колико знам Крстовдан није празник, он представља, заправо, само навечерје Богојављења?

 

Хвала унапред. Свако добро од Господа!

 

Бог вам помогао, Ваистину се роди Христос Бог

 

За Богојављење постоји обичај да се поздрављамо поздравом "Бог се јави - Ваистину се јави". Вероватно се и овај поздрав као и божићни развио по угледу на васкршњи поздрав. За поздрав "Христос се крсти..." први пут чујем у животу. Данас смо служили ујутро Царске часове који нас уводе у празник Богојављења. Након вечерње наставља се Литургија Св. Василија Великог после које се износи икона Богојављења уз певање богојављенског тропара. Тиме заправо и почиње већ нови дан и празник Богојављења.

 

У многим црквама се ове службе спајају ујутро, а негде се раздвајају и служе се у своје време тј. пости се до вечерње службе и Литургије. Од преосталих празничних служби које нам остају имамо Велико повечерје, јутрење, часове и Богојављенску Св. Литургију са Великим освећењем воде. И овде су разне праксе. Логично је да се Повечерје служи касније увече јер му је и време за то. Јутрење може да се служи у наставку и вероватно је тако и било када је служено свеноћно бденије и Литургија у наставку. С обзиром да се на Повечерју благосиља петохлебница и вино, који су служили за поткрепљивање верника за свеноћно бденије, јутрење је ишло у наставку тако да дође у ране јутарње часове тј. после поноћи, а Литургија је служена у наставку или након паузе ујутро. Бдења су посебно у манастирима била свеноћна тако да је Литургија редовно почињала већ изласком сунца. У већини храмова служи се ујутро због народа који долази ујутро на службу како би учествовао у Литургији и Великом освећењу воде. Тада се обично поздрављамо са "Бог се јави - Ваистину се јави". 

 

Одвајање крштења Христовог од Богојављења је потпуно неисправно. Бог се јавио тако што је при крштењу Христа, оваплоћеног Логоса, Дух Свети сишао у виду голубињем на главу Христову, а глас Очев посведочио да је Христос Син његов возљубљени. Овим догађајем на реци Јордану. Дакле Христово крштење је Богојављење тј. објава Тројичног Бога. 

 

И вама и свима читаоцима овог форума желим срећан и Богом благословен празник Богојављења уз фреску Крштења Господњег из манастира Високи Дечани.

 

[Данче*]

Хвала Вам оче Саво на одговору. Такође и Вама срећан и Богом благословен празник Богојављење. Свако добро од Господа!

[Васијан]

 

Помаже Бог свима. Већ неко време нисам стигао ништа да одговорим али сам осетио слободу да поделим са Вама једну малу размену мишљења са братом Александром Милојковим са његове фејсбук странице о човековом стању у будућем веку. Јако ценим Александра као озбиљног теолога и човека и сматрам да би ово интересовало и друге читаоце форума.

 

 

Александар Милојков

Ја још увек трагам за одговором на питање - какав ће однос људи у рају имати према својим ближњима који нису спашени? И обрнуто. То је једно мучно и тешко питање. Лично мислим да ће Бог, ради једног праведника, спасити многе. Односно, спасавајући једног, спасиће и оне које он (спасени) воли. Јер, како могу да се радујем без оних које волим?

Свети Августин о стању раја и пакла каже следеће. Људи у рају ће знати за људе у паклу, али људи у паклу неће знати за људе у рају, нити за рај уопште. Ја ово разумем на следећи начин. Људи у рају су људи који имају очувану личну везу са ближњима, имају (по)знање ближњих. Они други немају. Они су у апсолутној индивидуалности, у незнању било кога и чега другог. Ипак, Августин на овом месту у De civitate Dei XX, 22 не пружа одговор на питање које мене копа. А то је - како је могућ рај уз знање да је неко вољен ван њега?

Мојсије, апостол Павле, наш владика Николај Велимировић, ради су били да себе лише раја зарад спасења својих ближњих... "Волио бих и у паклу бити, само Срби Богу да се врате." Велике речи које ову моју дилему чине смисленом, као и моје одговоре на то тешко питање (теологумене)... Ја мислим да ће Бог спашавајући једног праведника спасити и све оне са којима је праведник у личном односу љубави. Другачији рај не могу да замислим, а и не желим да будем у њему.

 

Сава Јањић

Мислим да ће они у рају волети оне који нису у њему али ови неће моћи да приме ту љубав због своје индивидуалности и затворености срца. Често волимо оне који нас мрзе, али наша љубав им не даје постојање јер подразумева слободни избор ових других да је приме и узврате је. У томе је и трагедија пакла који за многе почиње још овде. Пошто говорећи о љубви, не мислимо о емоцијама које су хемијске реакције у овом свету, већ о начину личног постојања, без обзира на то многи неће узвратити љубав оних који су нашли покој у Христу, радост оних у рају неће бити помућена. Ап. Павле, Св. Владика Николај и други су ово говорили из перспективе овога света и века. У небеском царству неће бити ни брака, ни мушког ни женског, ни Грка ни Јеврејина. Родбинске, националне и друге везе које постоје у овом свету биће надиђене целовитошћу постојања и радости у Христу. Зато и кажемо да тамо неће бити ни бола, ни туге, ни уздисања.

 

Александар Милојков

Биће надиђене родбинске везе, али то не значи брисање познања ближњих и љубави према њима. Шта са онима које волимо и који нас воле, али немају однос са Богом? О њима ја размишљам. Хоће ли Бог, ако спаси мене, спасити и те моје ближње. Без њих ни ја нисам ја, ма колико они били слаби, грешни, лоши... Хришћанска онтологија говори да један подразумева многе, личност као појам подразумева заједницу. Одвајање ближњих неминовно нарушава целовитост саме, конкретне личности. Није ту само питање емоција, већ самог бића, постојања. Христос није рекао само љуби Бога већ и љуби ближњег. Нити само Бог, нити само ближњи, не могу донети радост човеку. Но, свакако, отоврено питање, а ово изнето су само моје теологумене.

 

 

Сава Јањић

Свакако, али једни друге ћемо познавати и волети кроз Христа. То бива и у овоме животу када заживимо Христом онда и своје родитеље доживљавамо више као браћу и сестре у Христу, а мање као билошке родитеље. Пројекција биолошких веза у Царство небеско је нелогична јер зато се и каже да неће бити ни мушког ни женског, ни Грка ни Јеврејина. У овоме свету муж жену доживљава не само као супружницу у Христу већ и као жену, али то ће бити надиђено. Једино што ће остати јесте она веза коју са ближњима остваримо кроз Христа. И ту се слажем да будући живот не значи брисање познања ближњих. Само ће проћи оно што је привремено и у домену овога света и века, а остаће само оно што је запечаћено у Христу. Наравно разговарамо покушавајући да осветлимо тајне које су толико изнад нас и унапред се радујемо што ће све то када дође бити неупоредиво лепше и величанственије од свега што сада можемо да замислимо.

 

 

 Хвала вам Оче што сте поделили са нама ову врло интересантну и душекорисну преписку. 

 Бићу слободан да се осврнем на неколико реченица уваженог брата Александра :

,, Шта са онима које волимо и који нас воле, али немају однос са Богом? О њима ја размишљам. Хоће ли Бог, ако спаси мене, спасити и те моје ближње. ,,

 

Тренутно размишљам о овоме и долази ми мисао : Бог ће спасити свакога (и већ је спасао) ко одговори на Његово спасење.

 

,,Хришћанска онтологија говори да један подразумева многе, личност као појам подразумева заједницу. Одвајање ближњих неминовно нарушава целовитост саме, конкретне личности. ,,

 

Колико, у ограничености својој, схватам хришћанску онтологију личности, наше постојање у вечности подразумева нај пре заједницу у Личности Исуса Христа, и кроз личност Његову, заједницу са свима удовима Његовог Тела. Ван (и без) Христа у вечности нема никакве заједнице, већ само располућеност и индивидуализам. Тако да наши ближњи (телесни рођаци, комшије, пријатељи) неће бити одвојени од нас, већ прво од Христа, а кроз Христа од и нас самих.

 

 ,,Христос није рекао само љуби Бога већ и љуби ближњег. Нити само Бог, нити само ближњи, не могу донети радост човеку.,, 

 

Љубав према ближњем (и уопште према творевини) извире и има свој корен у љубави према Богу и одатле се ,,рефлектује,, на сву творевину. 

 

 

,,Односно, спасавајући једног, спасиће и оне које он (спасени) воли. Јер, како могу да се радујем без оних које волим?,,

 

Ово у случају само ако ти поједници буду ,,спремни,,  на заједницу са самим Богом.

 

 А то је - како је могућ рај уз знање да је неко вољен ван њега?

 

Ово је слично питање као : ,, како Бог који је Љубав може осудити човека на пакао,, . 

 Стање у будућем веку не може бити поређено са нашим тренутним бивствовањем на земљи. Они који буду у зеједници са Христом у вечности, примиће -по благодати- Христов начин постојања. Тренутно поседујемо ограничено поимање реалности, а ако будемо доспели у Вечност, наше разумевање ће бити као Христово. Туга неће постојати. Апосолутна слобода и познавање исте.

 

Опростите, надам се да нисам бесмислено узурпирао простор.

[Архимандрит Сава Јањић]

Мој данашњи коментар на анкету да ли 

 

Да ли сте за промену Устава Републике Србије којим би се установила званична државна религија, по узору на Грчку?

 

Добро је када државе у своје законе прихвате хришћанске норме и вредности, али не смемо заборавити да ми живимо у овом свету, али нисмо од њега и да ниједан државни или партијски програм не може да обухвати Еванђеље. За мене је кључни текст који показује какво је место и улога хришћана у овом свету Посланица Диогнету из 2 века, ранохришћански спис који треба чешће прочитавати јер често заборавимо да не можемо на земљи да правимо политички Царство небеско. То није успело ни у Византији као теократској држави, а камоли у данашњим секуларним државама:

 

Из посланице Диогнету:
 

5. Хришћани се не разликују од других људи ни по земљи, ни језиком, ни житејским обичајима. Они не насељавају посебне градове, не користе неки неуобичајени начин говора и не воде живот која се разликује од других. Само њихово учење није плод мисли или измишљотина људи који траже новине, они нису приврежни никаквом човечјем учењу као други. И обитавају и у јелинским и варварским градовима, где је коме припало да живи и следују обичајима тих житеља у одевању, пићу, а у свему другоме представљају чудесан пример благообразног живота. Живе у својим отаџбинама, али као странци; у свему учествују као грађани и све подносе као придошлице. За њих је свака страна земља отаџбина, и свака отаџбина страна земља. Они ступају у брак као и сви други и рађају децу, али их не одбацују (не убијају). Заједнички једу али једноставну храну. Они живе у телу, али не по телу (2Кор 10.3; Рим 8.12). Налазе се у овом свету, а грађани су неба (уп. Фил 3.18-20). Поштују установљене законе, али својим животом надилазе те законе. Све воле, а од свих бивају прогањани. Људи их не познају, али их осуђују, предају на смрт, а они се радују животу. Сами су сиромашни, а друге обогаћују. Свега су лишени, а опет у свему изобилују (уп. 2 Кор 6.9-10). Бесчасте их, али они се у томе прослављају (1Кор 4.10). Вређају их, а они све поштују (1Кор 4.12). Клевећу их, а они узвраћају поштовањем, кажњавају их као злочинце, а они будући кажњавани радују се (2Кор 6.10) као да им дају живот. Јудеји се боре против њих као против иноплеменика, Јелини их прогоне, али њихови непријатељи не могу да кажу зашто их мрзе.

[Дејан]

Oče Savo, povodom ovog vašeg komentara, kakvo je vaše mišljenje o praksi nekih država gde se na sudu ljudi zaklinju polaganjem ruke na Bibliju?

Meni se to ne dopada, šta vi mislite?

[Архимандрит Сава Јањић]

Још један коментар на пост Александра Милојкова http://goo.gl/fnJvPz

 

Александар Милојков, on 21 Jan 2016 - 15:10, каже:

 

Члан 3. Устава Грчке, однос Цркве и државе:

 

Article 3

 

1. The prevailing religion in Greece is that
of the Eastern Orthodox Church of Christ. The
Orthodox Church of Greece, acknowledging
our Lord Jesus Christ as its head, is inseparably
united in doctrine with the Great Church
of Christ in Constantinople and with every other
Church of Christ of the same doctrine,
observing unwaveringly, as they do, the holy
apostolic and synodal canons and sacred traditions...

 

 

Овако треба да гласи и члан 11. Уства Републике Србије. Наша традиција није Титово једноумље и секуларност која би наметала атеизам. Наша традиција је прожета хришћанством. То се види и на нашем грбу и у нашој химни. Не треба да се стидимо тога и не треба да кријемо оно што јесмо. Усагласити Устав Републике Србије са животом, са реалношћу и са животном традицијом. Ми не потичемо од комунистичке, нити од француске револуције, већ од Немањића и Светога Саве. Нашу државу су основали Светитељи, у крилу наше Цркве. То су чињенице. Наша је духовност, а не Вебер, кроз мучну историју једина сачувала и нашу државност и наш идентитет. Двоглави орао на нашем грбу показује јединство духовног и световног. Први двоглави орао јесу наши Свети - Свети краљ Стефан Првовенчани и наш Свети Први Архипископ српски Сава. Крст на грбу показује лице те духовности. То смо ми. Не дајмо да нам бришу идентитет Веберима и штреберима.

СТОП агресивном титоизирању српске државе! СТОП одвајању нас самих од нас самих!

 

 

Гледано мало више из политичке перспективе рекао бих да је јако лепо што је Грчка укључила овај члан у свој Устав, иако видимо да га садашња влада прилично игнорише (већина није ни хтела да положи заклетву пред архиепископом). Грчка је земља у којој националне мањине званично не постоје. Питање словенских Македонаца, Влаха, епирских Албанаца и других је јако проблематично питање. Мислим да је једино призната званично турска заједница у Тракији.

 

Србија је у другачијој ситуацији. Слажем се да треба нагласити да је Православље већинска вероисповест и да држава треба да афирмише православне вредности. Ипак због политичке стабилности Србије јако је важно да имамо у виду њу и Мађари и они који се изјашњавају као Бошњаци, и Албанци и други треба да доживљавају као своју земљу. Већина Срба ван Србије српство и реч Србин доживљава као ширу категорију која има еванђелски смисао верног народа који је свој духовни, културни и национални (у еванђелском смислу) идентитет засновао на Православљу, светосавској традицији (Светосављу), историји Немањића, нашем заједничком језику (био он екавски или ијекавски), нашој култури итд. Зато ми у Херцеговини са поносом кажемо да смо Херцеговци али и Срби. Највећи синови Црне Горе са поносом су говорили да су Црногорци али су истовремено били једни од највећих поборника српства, очувања косовског завета. У Босни, због ново-босанства или бошњаштва како се год сада звало, Срби све чешће избегавају да кажу да су Босанци Срби иако је Босна заузимала и заузима јако важно место у српској историји. Срби из данашње Хрватске, Словеније или новостворене Македоније у којој се као и данас у Црној гори географски појам проглашава за темељ нове нације, такође су људи са поносом себе сматрали Србима. 1903 сабор свих Срба у Османском Царству одржан је у Скопљу.

 

За нас који смо одрасли ван Србије постоји појам Србијанац, који није нова реч коју су измислили Хрвати и други већ за нас означава Србе из уже Србије и уопште становнике Србије. У Србији се реч Србијанац доживљава често дерогативно, али морамо да разумемо да је јако тешко очекивати од муслимана у Новом Пазару или других мањина да кажу да су Срби јер живе у Србији. То је исто као да тражимо од Срба у Хрватској да кажу да су Хрвати јер су грађани Хрватске. Мислим да би било мудро да се поради на јединству свих грађана Србије без обзира на нацију и веру, али да се притом не изгуби оно што је јако важно, а то је да је Србија матична земља свих Срба, од Словеније до БЈР Македоније. 

 

Свођење српсктва на србијанство је јако ризично и плашим се да то само погодује савременом монтенегринству или новопеченом-македонству и сл. Уосталом најстарије српске земље биле су на просторима данашње Херцеговине, Црне Горе и Косова и Меотхије, док је Београд још био угарски град. Важно би било да се рашчлане ови појмови и да се Србија истовремено афирмише као савремена земља која би све своје грађане видела једнако као своје, али би истовремено чувала тековине српске духовности, културе и традиције на којима је и настала српска државност у Средњем веку и на којим је основама обновљена у 19. веку. 

 

Ово није само питање очувања политичког јединства Србије као државе већ се директно рефлектује на положај Срба у новонасталим државама где преко ноћи као народ који је стварао државност на тим просторима (Црна Гора, БиХ, БЈР Македонија) постаје национална мањина са све мањим правима и слободама.

[Архимандрит Сава Јањић]

Oče Savo, povodom ovog vašeg komentara, kakvo je vaše mišljenje o praksi nekih država gde se na sudu ljudi zaklinju polaganjem ruke na Bibliju?

Meni se to ne dopada, šta vi mislite?

 

Господ каже да наше да буде да и наше не буде не. Лично мислим да је то пракса која је дошла за Запада и да није постојала на православном Истоку. Барем колико знам у Цркви аутентично немамо никакво заклињање над Светим Писмом осим ако негде није уведено касније. Имајући у виду шта су претходне грчке владе радиле и у какву су ситуацију довеле земљу, боље да се нису ни заклињали на Јеванђељу То је постала код већине људи, част искреним хришћанима политичарима, чиста формалност.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Помаже Бог свима. Већ неко време нисам стигао ништа да одговорим али сам осетио слободу да поделим са Вама једну малу размену мишљења са братом Александром Милојковим са његове фејсбук странице о човековом стању у будућем веку. Јако ценим Александра као озбиљног теолога и човека и сматрам да би ово интересовало и друге читаоце форума

 

Blagoslovi oce.

 

Buduci,da nama neko blizak umre ne verujuci ili nam je neko blizak vec sada bez Hristovog Tela i ako sumnjamo u njihovo spasenje, da li mozemo i moramo u svojim molitvama poneti Krst i moliti se za njih u svakoj nasoj molitvi "razgovoru" sa Bogom?

 

Buduci, da covek posle svoje telesne smrti,ne poznaje cistilista, niti mogucnost ispravke,pokajanja i ispovesti, da li Bog prima nase molitve u kojima se molimo, da bez obzira na neokajane grehe nasih bliznjih, a po milosti Boga, koji ne daje po zasluzi,nego besplatno po milosti  svojoj umolimo svemoguceg i preuzmemo na sebe teret bliznjih,koji bi svesno nosili i neprestano se molili za njihove duse? I da Gospod Bog oprosti bliznjem zbog iskrene i svesrdacne molitve nase? I tako uvede nase bliznje u zajednicu Tela,Carstva kome nece biti kraja?

[Архимандрит Сава Јањић]

Blagoslovi oce.

 

Buduci,da nama neko blizak umre ne verujuci ili nam je neko blizak vec sada bez Hristovog Tela i ako sumnjamo u njihovo spasenje, da li mozemo i moramo u svojim molitvama poneti Krst i moliti se za njih u svakoj nasoj molitvi "razgovoru" sa Bogom?

 

Buduci, da covek posle svoje telesne smrti,ne poznaje cistilista, niti mogucnost ispravke,pokajanja i ispovesti, da li Bog prima nase molitve u kojima se molimo, da bez obzira na neokajane grehe nasih bliznjih, a po milosti Boga, koji ne daje po zasluzi,nego besplatno po milosti  svojoj umolimo svemoguceg i preuzmemo na sebe teret bliznjih,koji bi svesno nosili i neprestano se molili za njihove duse? I da Gospod Bog oprosti bliznjem zbog iskrene i svesrdacne molitve nase? I tako uvede nase bliznje u zajednicu Tela,Carstva kome nece biti kraja?

 

Бог благословио,

 

Молитва за покојне свакако помаже нашим упокојенима јер молитва је енергија љубави којом да се изразим језиком савремене технологије уводимо у енергетско поље оне које волимо и чинимо их причаснима Божијој благодати. Наравно, то нема везе са чистилиштем или другим моралистичким бајкама, већ пре свега се односи на чињеницу да човек постоји само у односу љубави према Богу и са другим. Ако се за некога молимо, чинимо милостињу за његов покој и др. изражавамо своју љубав и том љубављу га чинимо живим и за Бога иако он није живео активнијим хришћанским животом. Има људи који из разних разлога нису упознали своју веру и живели активније као хришћани, али ипак су своје срце отворили за друге и могу да приме Божију љубав и препознају је као такву. То не значи свакако да се може спасити онај који не верује у Христа јер свако спасење бива само у њему и кроз њега. Али онај који је својим животом имао срце отворено за ближњега и није чинио зло другима оставио је отворено своје срце за деловање божанских нетварних енергија које ће, ако Бог да, препознати као живог Бога и зарадоваће му се, а то је ништа друго него спасење.