Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[dzo ni]

...... Папа Франциско...све јавније заговара синкретизам који је саблажњив и самим римокатолицима. Један мој познаник римокатолик недавно је одлучио да изађе из Римокатоличке цркве због овог релативизма, а посебно након овог спота који је Ватикан објавио https://www.youtube.com/watch?v=-6FfTxwTX34&feature=youtu.be Мислим да је сваки даљи коментар сувишан.

Да ли је саблажњиво то што је превише "опште" љубави у једном видео-прилогу? Ја нисам видео ништа лоше у суштини видео-поруке, предпостављајући да је видео намењен широким народним масама а не као популаризација Ислама на католичком теолошком симпозијуму.

[Кратос]

O.Savo da li bi Adam i Eva,da nisu sagrešili i pali,imali mogućnost oboženja tj dostizanja punoće rasta mere Hristove?

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво, хтео сам да са Вама (а и форумашима) поделим нешто на шта сам случајно наишао истражујући по интернету. Не знам да ли сте упознати са овим. Реч је о ДЕЧАНСКА ПУСТИЊА: СКИТОВИ И КЕЛИЈЕ МАНАСТИРА ДЕЧАНИ.pdf у издању Балканолошког Института САНУ-а. Ако сте упознати (читали) замолио бих Вас за кратак коментар књиге.

 

Да, то је јако лепа књига коју свима топло препоручујем. И ми смо се доста ангажовали да у њеном издању помогнемо Даници Поповић и Драгану Војводићу, а са Браниславом Тодићем радили смо још од раније јер је он писао и текстове за нашу велику монографију заједно са осталим ауторима. 

 

Искрено се надам да ће они који је прочитају више сазнати о организацији наших средњовековних манастира који су били не само велика општежића већ и властелинства, али је за оне монахе који су желели више тишине и молитве увек постојала могућност да бораве у испосницама. Овде није било само место молитве, већ и преписивања књига и превођења, тако да су неки од наших најважнијих рукописа управо настали у Белајским испосницама. 

 

Наравно, стање ових испосница, односно тачније онога што је остало од њих је јако лоше. Несигурна времена довела су до тога да су оне постепено напуштене, а у новије време имамо примера отвореног вандализма. Нисмо, нажалост, у могућности да одлазимо редовно до њих јер није сигурно. Претходних година смо већином ишли са међународним пријатељима из ЕУЛЕКС полиције или КФОР-а. Ова књига зато има посебан значај јер је забележила њихово постојање и омогућава онима који воле Дечане да још нешто науче о историји и традицији нашег манастира.

 

Препоручујем онима који књигу претходно нису преузели да могу да слободно преузму и Прву хрисовуљу манастира Високи Дечани која је ређена двојезично, на српском и енглеском https://www.scribd.com/doc/293807700/Dečani-Monastery-Charter-Dečanska-Povelja као и нашу малу монографију на српском https://goo.gl/kFaHfT такође за SCRIBD-a.

[Архимандрит Сава Јањић]

O.Savo da li bi Adam i Eva,da nisu sagrešili i pali,imali mogućnost oboženja tj dostizanja punoće rasta mere Hristove?

 

Божански план спасења, односно оцелотворења васцеле творевине и њеног увођења у вечност треба посматрати из перспективе Божије намере, циља. Од Светих отаца, првенствено оних источне традиције, сазнајемо да је све створено да би преко Сина Божијег, Логоса, ушло у вечно постојање. Адам и Ева су створени за вечност и преко Сина Божијег и они су избављени од силе смрти, као што видимо на иконографским представама Васкрсења Христовог. Будући да је Бог изнад нашег линеарног времена, он је већ пред-знао да Адам неће одржати заједницу са Богом и зато је пре стварања (условно речено, јер Бог није у оквирима временских категорија "пре" и "после") благоизволео да Логос постане тело и да се преко Христа све сједини са Богом. Хипотетички, из перспективе нашег времена можемо само да спекулишемо шта би било да Адам није пао. Међутим, сама претпоставка шта би било да Адам није сагрешио и да је у заједници са Богом узрастао, како рекосте, у пуноћу раста мере Христове, неопходно се своди на закључак да би он био ипак само обожени човек, а не Богочовек. И тада би, у сваком случају, на неки неисказани начин Син Божији морао да постане човек, али у том случају једино не би прошао пут страдања и васкрсења већ би самим оваплоћењем сјединио, нестворено и створено, вечно са оним што је потенцијално пролазно и смртно (дакле и да се није активирала могућност смрти).

 

Наравно, само спекулисање у стилу шта би било да је било уводи нас у схоластичко размишљање јер Адамов пад није био тајна за Бога и пре него што га је створио и иако изгледа као својеврсна промена Божијег плана, читава историја од човековог пада до оваплоћења Сина Божијег заправо и те како има дубоког смисла који далеко надилази наше рационалне способности.

 

Ово питање је иначе познато по делу латинског теолога Анселма Кентерберијског "Cur Deus Homo" тј. Зашто је Бог постао човек. Анселмо прати традицију Августина, коју ће и после Анселма наставити Тома Аквински и други западни богослови, а која се своди на став да је оваплоћење Сина Божијег директна последица Адамовог греха. Другим речима, да Адам није сагрешио не би се ни оваплотио Син Божији. Ово размишљање уклапа се у моралистичко-јуридичко поимање односа човека и Бога и посебно западно схватање спасења. Анселмо је са својом теоријом о искупљењу као задовољењу увређеног Божијег достојанства потпуно изобличио аутентично свхатање Цркве. По том веровању, Адам би моралним усавршавањем постао Христос и тако би као Човекобог извршио спасење свега створеног. Спасење је стога не питање онтологије пре свега, већ етике. Човека не спасава сједињење са Богом већ угледање на Христа, чиме добијамо посебну благодат као награду. Нема потребе да идем даље у ширину и говорим колико су ови концепти, посебно изведени у моралистичку крајност, у суштини страни православном хришћанству и источним оцима.

 

У источној богословској традицији Цркве, овом питању се приступа другачије. Св. Иринеј Лионски наглашава да је Христос возглављење васцеле творевине, Св. Атанасије Велики учи да је Христос обновио Божији образ у човеку и Св. Григорије Ниски види Христа као васпостављење свега створеног. Стога, уместо да се каже да је Бог постао човек зато што је човечанство сагрешило, источна православна традиција полази од тога да је Бог постао човек како би човечанство учествовало у животу Божијем.

 

Западни приступ овом питању, односно веровање да се Син Божији оваплотио искључиво због прародитељског греха, ограничава Христа и све тајне Цркве у оквирима проблема греха и самим тим морализма. У овој перспективи Христос није толико творац и васпоставитељ свега створеног, већ искључиво искупитељ од греха. У складу са тим, хришћански живот није један динамички пре свега онтолошки преображај човека, и спасење није обожење тј. сједињење са Богом, већ превасходно избављење од греха добрим делима.

 

Наравно, Православна Црква не негира значај пада и његове последице јер је страдање Христово директно проузроковано грехом и без греха оваплоћени Син Божији не би страдао. Будући да је Адам сагрешио и подвргао се сили греха и смрти, нови Адам Христос, сам је пострадао и умро на крсту по својој људској природи, да би као Син Божији и творац живота поразио силу смрти. Господ јесте искупитељ од греха али он је превасходно првосвештеник који васцелу творевину преводи из смрти у живот. Прародитељски грех има и те како своје место у православном богословљу, али источни оци су гледали на човека као имплицитно смртног и пре греха јер све што је створено, преведено је из ништавила у постојање и самим тим потенцијално може да се поново врати у непостојање. Отуда смрт није казна која долази од Бога, већ неприродни начин постојања и ризик повратка у ништавило, па је због тога оваплоћени Син Божији и пострадао да би смрћу победио смрт као последњег непријатеља.

[Васијан]

Оче Савво, веома ме занима Ваш став, и духовни опит, о светости Франциска Асишког? 

Да ли се он може, од стране православних, прихватити као свет и преподобан?

Или је он заправо обичан (и надпросечан) прелешћеник?

 

 

 

Унапрад благодарим!

[Кратос]

Hvala o.Savo na odgovoru.U svakom slučaju bez sjedinjenja Boga i čoveka u Ipostasi Sina nema spasenja i večnog života.Da Adam nije sagrešio Hristos bi se opet ovaplotio jer je On krajnji cilj i smisao stvorenog sveta.Tako sam ja to nekako i shvatao.

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Савво, веома ме занима Ваш став, и духовни опит, о светости Франциска Асишког? 

Да ли се он може, од стране православних, прихватити као свет и преподобан?

Или је он заправо обичан (и надпросечан) прелешћеник?

 

 

 

Унапрад благодарим!

 

Православна Црква није препознала Франциска из Асизија као светитеља. То свакако не значи суд о њему или било ком другом човеку јер коначни суд је само у рукама Божијим. Франциско је на основу онога што је познато о њему био заиста једна духовно-револуционарна појава у времену када је секуларизација, посебно у монашким редовима, била толико узнапредовала да су се изгубили еванђелски идеали. Живот у сиромаштву, служење сиромашнима и проповедање еванђеља били су оно што је Франциска и његове следбенике учинило веома важним фактором духовне консолидације у времену дубоке моралне и духовне кризе на простору хришћанског Запада. И данас, посебно у Италији, све може да се критикује осим Франциско који је за њих и један толико поштован, како ми је један Италијан рекао, као код нас Срба Свети Сава. 

 

У Православној Цркви светитељ није човек који само живи моралним животом, већ онај кога Црква препознаје као човека који је још у овом животу постао сасуд Духа Светога јо и који се обожио нетварним божанским енергијама да је сам постао извор исцељења и духовног препорода оних око њега. Светитељ је зато пре свега онтолошка појава, а не само етичка. Светитељство је далеко од сваког морализма и надилази често све етичке норме. И поред многих заједничких традиција, поимање светитељства на хришћанском Западу је у многим стварима другачије него код нас у Православној Цркви. То се посебно може видети из процедуре беатификације и коначно проглашења светитељства. Овакав рационални приступ питању светитељства је нама сасвим стран јер у Православној Цркви светитеља пре свега препознаје народ Божији, а црквена јерархија само потврђује оно што је верни народ препознао. То није и не може бити истражни процес у коме се тражи минимум добрих дела или заслуга.

 

Такође, ако неко није проглашен за светитеља то не значи да такав човек није достигао одређени степен заједнице са Богом. Узрастање у пуноћу мере раста Христовог је динамички процес и сви ми хришћани, неко више, а неко мање, идемо тим путем надилазећи билошки и опитујући евхаристијски начин постојања. Сви хришћани су потенцијално светитељи јер крштењем сви умиремо старом човеку и постајемо нова твар. Наравно, колико ћемо актуелизовати овај дар, зависи од нашег подвига у љубави и евхаристијском начину живота у коме човек надилази своје себично и самољубиво "ја" и задобија благодат Духа Светога у којој сваког човека види као свог брата и у сваком човеку, пријатељу или непријатељу, поштује лик Божији. То је управо оно што је срж евхаристијског начина постојања и што сведочимо учествујући у једној чаши и доживљавајући и проживљавајући тајну Божију да смо сви позвани да будемо један хлеб - једно Тело Христово - Црква.

 

Дубоко верујем да благодат Светог Духа може да делује и ван институционалних и конфесионалних граница видљиве Цркве и да они који нису упознали аутентично хришћанско предање али живе по Еванђељу могу задобити вечни живот. Ипак, верујем да то не бива на основу погрешних учења која немају основу у апостолском и светоотачком предању или "благодатног дејства" које долази од њихових тајни, већ искључиво посебним деловањем љубави Божије јер Дух Свети дише где хоће и све оживотворава и уводи у тајну спасења на неизрецив начин.

 

Када говоримо о Цркви пре свега мислимо на заједницу верних коју имамо у Телу и Крви Христовој и зато је заједничарење у једној чаши кључни критеријум за разумевање да ли ова или она хришћанска традиција партиципира у пуноћи у благодати Божијој. Међутим, Црква је изнад свега козмолошки догађај, радионица спасења васцеле твари и у том контексту њене границе надилазе и време и простор и велика је грешка у том смислу Цркву ригидно поистовећивати само са видљивом историјском институциојом Цркве. То нипошто не значи да треба прихватити конфесионални релативизам, већ да треба бити отворен за тајну Божију. Можемо зато говорити о Цркви и ономе што је позвано да буде Црква и што је још у процесу промене. На крају ће све бити сједињено у Христу и као Црква ући ће у вечно постојање. Колико ћемо сви препознати Христа као свог Бога и радовати се вачној заједници са њим зависи од избора који смо направили у овом животу. Држање вере и предање наше Цркве Православне велика нам је утеха да нећемо залутати и да ћемо наставити да живимо у заједници са Господом нашим и у вечности.

 

Рекао бих да можемо да говоримо о томе да они који живе у пуноћи јединства Православне - Једне и једине Апостолске Цркве имају пуноћу дарова за спасење и аутентично учење које узводи вечном животу, који почиње још и у овом времену и простору. Они који живе ван институционалног јединства са Православном Црквом, посебно они који је нису никада ни упознали, мислим да ипак могу да посредно учествују у животу Цркве и њеним даровима. Да будем јаснији, истинито вероисповедање и православни етос који се чува у Православној Цркви, без обзира на одређене наслаге које су с временом прихваћене из других традиција, омогућавају најдубљи степен заједнице са Богом. Неправославна учења и предања отежавају познање Бога, али то само по себи не може да заустави благодатно дејство љубави Божије које нема граница, посебно ако човек отвори своје срце и труди се да следујући Св. Писму и ономе што је добро у његовој традицији тежи ка заједници са Богом. 

 

Од неправославних хришћана врло често много можемо да научимо и да се често постидимо јер и поред свог богатства вере и предања које нам даје наша Црква врло често живимо далеко од Бога и тиме навлачимо на себе још већи суд Божији. Чим почнемо да судимо о другима и да их смештамо у рај или пакао, већ смо изашли из благодатне заједнице Божије и наше лично спасење је под знаком питања. То је велики проблем код оних који ревнују не по разуму и који под видом верности Православљу постају мрзитељи свега другачијег и судије свима и свакоме. Чврсто верујем да сваки православни хришћанин мора да верује да ће се сваки човек спасти пре нас самих. Како... не можемо да знамо али морамо да суд Божији препустимо Његовој љубави која је изнад свих нама разумљивих правила и логике. Лично бих волео да се сви људи спасу и да се сви радујемо вечно соцерцавајући лице Господа нашега, јер сви смо саздани по његовом образу и нераскидиво смо повезани јединством наше људске природе коју је Господ узео и исцелио победивши силу смрти.

[Васијан]

Поштовани Оче, неизмерно благодарим на одговору!

Опростиће те ми, имам још једно питање које се надовезује на ваш одговор.

Закључио сам из вашег одговора да Господ по својој неизмерној слободи и неограничености може слободно да делује и општи са сваком личношћу понаособ (без обзира којој конфесији или религији припадала), али да је само пуноћа и целовитост Христова присутна искључиво у Православној Цркви и њеним Тајнама (=Евхаристији првенствено као Тајном свих Тајни) и да ту пуноћу не можемо наћи нигде сем у Ортодоксији. Такоће сам схватио из вашег одговора да је та пуноћа благодати, истинитости и светости Цркве Правиславне апсолутно условљена у исправној и правој вери. Тиме закључујем да су Свете Тајне присутне само у Православној Цркви и да у другим хришћанских црквама (римокатоличкој идт.) оне не постоје.

 

Да ли су моји закључци која сам извукао из вашег, веома садржајног и душекорисног, одговора исправни ?

 

                                                                                                Поздрављам Вас у Господу желећи свако добро, 

                                                                                                просећи ваше молитве пред кивотом Св. Краља!

[Драгана Милошевић]

Оче Саво, благословите.

У ноћи између 1. и 2. марта, погинуо ми је сестрић. Небојша је имао само 15 годиница, буквално дете.

Читајући акатист за упокојене схватих да дете није могло да почини тешке грехе. Некако ми речи молитве не иду тј, не одговарају уз детињу душу.

Како се заправо треба молити у овом случају?

 

Пошто смо на прагу поста, шта поручујете форумашима? 

[Архимандрит Сава Јањић]

Поштовани Оче, неизмерно благодарим на одговору!

Опростиће те ми, имам још једно питање које се надовезује на ваш одговор.

Закључио сам из вашег одговора да Господ по својој неизмерној слободи и неограничености може слободно да делује и општи са сваком личношћу понаособ (без обзира којој конфесији или религији припадала), али да је само пуноћа и целовитост Христова присутна искључиво у Православној Цркви и њеним Тајнама (=Евхаристији првенствено као Тајном свих Тајни) и да ту пуноћу не можемо наћи нигде сем у Ортодоксији. Такоће сам схватио из вашег одговора да је та пуноћа благодати, истинитости и светости Цркве Правиславне апсолутно условљена у исправној и правој вери. Тиме закључујем да су Свете Тајне присутне само у Православној Цркви и да у другим хришћанских црквама (римокатоличкој идт.) оне не постоје.

 

Да ли су моји закључци која сам извукао из вашег, веома садржајног и душекорисног, одговора исправни ?

 

                                                                                                Поздрављам Вас у Господу желећи свако добро, 

                                                                                                просећи ваше молитве пред кивотом Св. Краља!

 

Тачније речено, ништа створено не може да уђе у заједницу са Оцем Небеским осим преко Христа, Оваплоћеног Логоса Божијег, и благодатним дејством Духа Светога. Будући да је Црква Тело Христово, ништа не може да уђе у вечност осим преко Цркве. Спасење није само питање доброг живота, већ онтолошке промене, предуслов спасења је умирање старом човеку и рађању у Христу, при чему постајемо нова твар и улазимо у реалност будућег века. У вечну заједницу љубави са Богом не улазимо појединачно као индивидуе, већ као личности, тачније речено једино у Христу, као Црква, која представља континуитет Христовог историјског постојања у овоме свету благодаћу Духа Светога који нас непрестано конституише као једно Тело, као заједницу у којој смо истоврено и један и многи. Црква зато није само конфесионална заједница, већ козмолошки догађај, радионица спасења у којој се све створено кроз Христа преводи у вечност, као што је творачким дејством Логоса Божијег све што је створено преведено из ништавила у постојање. Кроз Цркву Бог ствара нови свет, пресаздава га у Христу и финализује своју предвечну намеру. Али од исправне вере и те како зависи колико ћемо учествовати у евхаристијској заједници Цркве и колико ћемо јасно опитовати тајну Христову у свету.

 

Ово су неке од основних поставки које нам дају границе за размишљање. Чињеница да Православна Црква и поред бројних заједничких традиција нема евхаристијско општење са хришћанским Западом већ скоро десет векова, јасно указује да евхаристијски наша Црква не признаје пуну црквеност и валидност тајни неправославних заједница. Да није тако, онда бисмо зајеничарили у тајнама и поред одређених богословских разлика. Чак и крштење неправославних хришћана мора бити оснажено миропомазањем, и то само у случају ако је обављено у исправној форми (тј. трократним погружењем, или по икономији барем трократним поливањем). Другим речима, неправослвне тајне имају реалност само потенцијално. 

 

Тајну Цркве сам увек условно речено гледао на начин који би се могао представити дијаграмом у облику круга. У центру би била пуноћа заједнице са Христом у којој имамо пуноћу истине, пуноћу благодатног дејства Духа Светога. То сведоче Свети оци од апостолских времена до данас и потпуно би било апсурдно ово доводити у питање јер би се тиме релативизовала борба Цркве за очување аутентичног лика Христовог у богословљу, борбе против јереси и разних заблуда. Друге хришћанске традиције које су раније или касније одступили од Цркве, изгубиле су пуноћу учествовања у Цркви, али с обзиром да неке од њих имају много тога заједничког са Православљем, оне учествују посредно и периферално у Цркви као козмолошком догађају, али не и у самом јединству Тела Христовог. Тачније, оне су позване да се врате у јединство Цркве и у оној мери у којој враћају људе пуноћи истине отварају простор за благодатно дејство Духа Светога. Са тим заједницама немамо евхаристијско јединство јер је предуслов за то заједничарење у истини, што и поред свих добрих жеља немамо. Ипак, заједничаримо условно речено у традицијама које хришћански Запад чува од времена када је живео у оквирима историјске Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве.

 

Ништа што постоји не може да изађе из реалности постојања Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве јер Христос је пострадао за све људе и васцелу твар и све што постоји сјединиће са Собом и принети Богу Оцу. Што се више удаљујемо од непрекинутог континуитета учења и благодатног деловања Цркве, све више постајемо туђи Христу и пуноћи истине у њему и његово благодатно дејство постаје огањ који пали. Идући још даље од центра, преко одвојених православних заједница ка периферији круга, улазимо у домен монотеистичких религија (јудаизма и ислама) и коначно у религиозне системе који немају чак ни појам о једном личном или уопште било каквом личном Богу. У овим религијама које су плод човека, а не богооткровења наилазимо на бројне заблуде и аномалије, али и у њима видимо тежњу људи који су у њима рођени да досегну Бога и нађу смисао овога света. Дакле, све што више идемо ка периферији, учествовање у козмолошкој тајни Цркве је мање и све више се губи познање Бога и деловање животворне енергије Духа Светога је блеђе, светлост готово да се губи, иако никада не постаје потпуни мрак јер бисмо морали да прихватимо да негде постоји потпуно одсуство деловања Божијег, односно одсуство Тајне Цркве, а то мислим да није могуће. Бог је свуда присутан и свуда ће бити присутан али ће се човеков субјективни доживљај Божијег присуства разликовати од оне мере у колико је прихватио заједницу са њим.

 

Православна Црква има, дакле, централно место у домостроју спасења али и обавезу да хришћанске традиције које су изгубиле пуноћу истине врати јединству са Црквом, пре свега подстичући их да се врате својој традицији коју су неговали пре одступању из јединства са Црквом. Те заједнице условно зовемо црквама, иако је Црква само Једна. Зовемо их "црквама" потенцијално гледајући њихово јединство са Телом Христовим (које су неке од њих у прошлости имале) али у коме ипак сада не учествују. Ипак и преко њих се шири реч Божија и еванђеље иако не и пуноћа истине која долази једино из Једне Саборне и Апостолске Цркве. Ове заједнице иако нису директно укључене у благодатну заједницу Цркве ипак посредно учествују у тајни спасења света у оној мери у којој указују на оне истине које ове заједнице једномислено држе са Православном Црквом.

 

Мера у којој ми учествујемо у Православној Цркви као појединци се огледа не само у исправној вери, већ и у томе колико смо истински укључени у евхаристијски начин живота и колико живимо Духом Светим. Само исправно веровање није гаранција спасења. Црква није идеолошка организација, већ заједница љубави оних који живо доживљавају једне друге као део једног Тела Христовог и то потврђују заједницом у једној Чаши. Отуда оне групе које чак и чувају учење Православне Цркве али не живе у евхаристијском јединству не учествују у пуноћи благодати Цркве (реч је о разним расколничким групама одвојеним од Цркве). Тајне у другим хришћанским заједницама и условно речено црквама, имају дејство само у оној мери у којој су оснажене благодатним дејством Духа Светога у Цркви и зато приликом преласка у Православље неке тајне се често не понављају, већ се по снисхођењу оснажују и потврђују.

 

Будући да велики број хришћана који су рођени и васпитани ван Православне Цркве не познају њена учења, њен етос, сматрам да они нису аутоматски искључени из Божијег плана спасења. Из плана спасења нису искључени и други који нису хришћани и следују разним верским системима широм света или живе у негацији постојања Божијег. Верујем да благодат Духа Светога делује на известан начин и у њима али не на начин како то бива у пуноћи Тела Христовог, тј. светотајински у Цркви Православној, већ педагошки и посредно, упућујући их посредно ка пуноћи истине. Они који се држе Светог Писма, учења отаца древне Цркве и свих оних традиција које су нам још заједничке, неоспорно узрастају духовно и дубоко верујем да у дан доласка Господњег постоји могућност да по мери своје љубави препознају Христа као благотворну светлост и вечно живе са њим у радости. То би био њихов коначан повратак Цркви, иако живот ван пуноће истине, ван Цркве, носи огроман ризик да човек не препозна Христа у Онај радостни и страшни дан. Евентуално спасење неправославних и посебно нехришћана, према целокупном светоотачком предању наше Цркве не може бити резултат њихових погрешних учења или заблуда и није последица њиховог моралног живота који може само да поспеши духовно обраћење. Зато и кажемо да ван Цркве нема и не може бити спасења јер спасење једино бива у Христу који је један и неподељен.

 

Погрешна учења замагљују тајну Христову и отежавају пут спасења али они који за та погрешна учења нису непосредно одговорни и који су их примили из незнања или једноставно зато што нису упознали пуноћу истине, аутоматски не бивају искључени из плана спасења. Наравно, то никако не значи да Православна Црква треба да престане да сведочи своју истину као што кажу они који релативизују Цркву, већ да ту истину треба сведочити пре свега сопственим примером и подстицањем неправославних да се врате оним предањима својих старих која су била православна, и подстицањем нехрићана да разумеју да њихове човекосвтоврене вере представљају само бледи израз људског двига ка Богу у односу на богооткривену истину у Христу. Зато неправославнима говоримо да је добро што верују у Христа али да имају нека неисправна учења која треба да исправе (као што је говорио Св. Старац Силуан). Нехришћанима говоримо да оно чему теже преко својих предања представља само сенку оне пуноће истине коју је открио не човек, него сам Оваплоћени Син Божији.

 

Овакав став је суштина дијалога између Православне Цркве и Римокатолика јер се настоји пробити читав низ историјских наслага како би се дошло до заједничког става и сагласности о основним истинама наше вере. Учествовање Православне Цркве у међуверском дијалогу много је допринело да се одређене древне традиције полако поново откривају на Западу који поседује огромно богатство хришћанског наслеђа из првиог миленијума хришћанства. Зато хришћане на Западу не треба подстицати да копирају Грке или Русе и друге православне, већ да буду оно што су њихови древни хришћански преци били и да верују на начин како су они веровали у својој традицији пре прекида заједнице са Црквом. Ово је сасвим другачија перспектива од дијалога који тражи минимум сагласности и успоставља неко вештачко јединство или пак од потпуног одсуства дијалога. Неправославни у Православљу треба да познају пуноћу свог предања кога су изгубили, а не да Православље виде као неку источну и њима културно далеку варијанту хришћанства. Наравно, у том процесу и ми православни морамо да будемо спремни да исправимо неке погрешке које су настале последњих векова код нас (најчешће под западним утицајима) и које замагљују централни значај евхаристије. Треба се вратимо аутетничном схватању еклисиологије која не сме бити замагљена етнофилетизмом. Ови проблеми, који се посебно огледају у нашој ситуацији у тзв. дијаспори, суштински не угрожавају благодатно деловање наше Цркве али га ипак отежавају и угрожавају мисију Цркве у времену када Православље треба да одигра кључну улогу у васпостављању јединства других хришћанских заједница са Једном Светом и Саборном Православном Црквом.

 

Иако видим да неки православни богослови и јерарси данас критикују предсаборски текст "Однос Православне Цркве са остатком хришћанског света" морам да кажем да он мени изгледа врло пажљиво састављен и да по мом мишљењу избегава две крајности: 1) с једне стране синкретистички екуменизам који релативизује јединство Цркве и њено место у свету, а 2) с друге стране ригидни конфесионализам који све неправославне хришћане сматра заувек одсеченим од Цркве и верује да у тим заједницама не постоји ама баш никакво благодатно дејство Духа Светога.

 

Текст овог документа на више језика доступан је на сајту Московске Патријаршије. https://mospat.ru/en/2016/01/28/news127362/ Српски превод сам нашао на http://xn--80aaaahbp6awwhfaeihkk0i.xn--c1avg.xn--90a3ac/ctenie/vera-svetih/1032-odnos-pravoslavne-crkve-prema-ostalom-hriscanskom-svetu

 

Међу критичким тоновима посебно место заузима став Митрополита Лимасолсог Атанасија http://www.pravoslavie.ru/srpska/91030.htm који као бивши Светогорац изражава и гледиште већине светогорских монаха о овом питању. Лично, нисам схватио предсаборски документ као текст који пропагира синкретистички екуменизам већ да изражава потребу одговорности за јединство са Црквом у које православне "конфесије" или "цркве" треба да уђу. Аутентични православни икуменизам је не само дубоко светоотачки утемељен, већ представља одговорност и обавезу Цркве да сведочи истину на сваком месту и у свако време, али нипошто негирајући или релативизујући православно веровање о тајни Цркве. Претпостављам да ће документ вероватно претрпети одређене језичке редакције како не би био погрешно схваћен, али да ће суштина остати јер не угрожава аутентични православни став о Цркви. Искрено бих волео да се о Цркви мало више говори у козмолошком контексту радионице спасења васцеле твари, али вероватно због могућих опасности да се то у народу протумачи као релативизовање Православне Цркве, ово питање које је више богословско, није нашло места у документу који је пре свега пасторалног карактера.

 

На нашим просторима критички став је изнео о. Никодим Богосављевић који поставља питање оправданости израза "хришћански свет" https://goo.gl/7UZH0g. Без намере да правим апологију предсаборског текста, овај израз сам схватио као услован. Ако Цркву гледамо као један козмолошки догађај који васцелу твар преводи у вечност, онда можемо говорити о историјској Цркви (као пуноћи Тајне Христове) и о тзв. хришћанском свету као заједницама које не учествују у пуноћи истине, односно које потенцијално учествују у тајни Цркве. У том контексту можемо говорити и о нехришћанском свету или атеистима који сами по себи нису искључени из тајне спасења иако је они не познају или је потпуно негирају и Христа доживљавају не као светлост истине, него као огањ који изазива њихов гнев. Ако Цркву гледамо искључиво са уско конфесионалне позиције онда имамо низ терминолошких проблема. Не умањујући ни најмање значај православног вероисповедања морам рећи да ригидан приступ поимања Цркве води и ка ригидном односу према онима који не учествују у пуноћи њене тајне. Тиме се Црква неизбежно своди са нивоа једног козмолошког, надвременог и надпросторног догађаја, тајне спасења свега света, на ниво историјске институције у овом времену и простору. Црква је ипак нешто много више од онога што је видљиво иако свест о томе ни најмање не умањује уникатност улоге Православне Цркве у историји као најпотпунијег израза Једне Цркве, Једног Тела Христовог. Црква наставља да постоји и након овога света и наставиће да постоји у вечности као заједница свих светих у Христу. Историјски аспект постојања Цркве у овом времену и простору само је једна димензија много веће и надумне тајне Христове.

[Јанко]

По том веровању, Адам би моралним усавршавањем постао Христос и тако би као Човекобог извршио спасење свега створеног.

 

Помаже Бог и благословите.

Слажем се да морал не може и не сме бити полазна основа, нити је он основа охристовљења.

Ако сам схватио, ви такође одбијате и могућност сједињења "несливено, непромењиво, нераздељиво и неразлучно" Друге Ипостаси Свете Тројице и Адама у рају?

Након Адамовог (никад постојећег, хипотетичког) остајања у послушности Богу, да ли би се - кроз заједничарење са Богом који је сваког дана долазио и разговарао са њим, једење од Дрвета Живота ( = Причешће - "Христос је Дрво Живота, који једу од њега не умиру") и уздизање у меру раста Христовог - могло говорити о "загрљају и сједињењу" Сина и Адама? Или се Син није могао сјединити са човеком Адамом који би одрастао без греха, већ је морао добити само једну ћелију у стомаку неке мајке - Богородице да би се оваплотио (чиме, чини ми се, ограничавамо самог Бога)?

Унапред хвала на додатном појашњењу.

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво, благословите.

У ноћи између 1. и 2. марта, погинуо ми је сестрић. Небојша је имао само 15 годиница, буквално дете.

Читајући акатист за упокојене схватих да дете није могло да почини тешке грехе. Некако ми речи молитве не иду тј, не одговарају уз детињу душу.

Како се заправо треба молити у овом случају?

 

Пошто смо на прагу поста, шта поручујете форумашима? 

 

Примите моје искрено саучешће сестро Драгана. Бог душу да му упокоји у рајским насељима. Знам да у оваквим моментима човеков разум не може да нађе никакав смисао и логику али морамо да нађемо снаге да препустимо све Богу и да чврсто верујемо да је ваш сестрић у наручју Божијим и да ћемо и ми тамо отићи када дође наше време. Страдање деце увек је било највећи испит наше вере. По својој слабости овај живот видимо као једини, а он је само предворје вечног живота. Молите се Богу колико год успете да нађете снагу, молите се за сестрића али молите се и њему јер невина деца су као анђели који добијају велику слободу пред Богом. Молитва ће вам вратити спокој и учврстити веру јер овакве тужне тренутке једино вером можемо да пребродимо. Човеков ограничени ум у таквој ситуацији не помаже.

 

Налазећи се пред почетком Великог Поста важно је да увек имамо на уму да телесни пост, уздржање од одређених јестива представља само један аспект овог подвига. Циљ овог периода јесте да кроз богослужења, појачану молитву, избегавање светских расејаности колико је у нашој моћи познамо потпуније своју слабост и немоћ и обратимо се Господу у смирењу и покајању. Када је човек сит, обезбеђен, безбрижан и докон, по својој палој природи не види ништа даље од овог пролазног света. Груб је према другима, а снисходљив према себи. Постом ускраћујемо телу да бисмо душу подстакли на праштање, на љубав према ближњима, на саосећање према онима који пате и страдају. Морамо се чувати лицемерја у коме често држимо до последњег слова правила исхране у посту, а ближњима "једемо џигерицу" и наносимо им бол. Једна груба реч "тежа" је од многих мрсних јестива. Да бисмо се оспособили да више осећамо другог и волимо га као самог себе добро је да нешто себи ускратимо. То је сав смисао поста - вежбање у љубави, вежбање у праштању, у смирењу. Сама храна нема никаквог значаја за Бога, али има за нас јер нам отежава срце и вуче нас ка земљи.

[Архимандрит Сава Јањић]

Помаже Бог и благословите.

Слажем се да морал не може и не сме бити полазна основа, нити је он основа охристовљења.

Ако сам схватио, ви такође одбијате и могућност сједињења "несливено, непромењиво, нераздељиво и неразлучно" Друге Ипостаси Свете Тројице и Адама у рају?

Након Адамовог (никад постојећег, хипотетичког) остајања у послушности Богу, да ли би се - кроз заједничарење са Богом који је сваког дана долазио и разговарао са њим, једење од Дрвета Живота ( = Причешће - "Христос је Дрво Живота, који једу од њега не умиру") и уздизање у меру раста Христовог - могло говорити о "загрљају и сједињењу" Сина и Адама? Или се Син није могао сјединити са човеком Адамом који би одрастао без греха, већ је морао добити само једну ћелију у стомаку неке мајке - Богородице да би се оваплотио (чиме, чини ми се, ограничавамо самог Бога)?

Унапред хвала на додатном појашњењу.

 

Бог вам помогао брате Јанко,

 

С једне стране рекли смо већ да је Бог будући надвремен и вечан пред-знао Адамов пад, те зато је благоизволео предвечном својом вољом да се Син Његов Јединородни оваплоти и постане човек да би све створено сјединио у себи и увео у заједницу са Богом.

Све остало су спекулације и ментална гимнастика у стилу шта би било када би било. Наравно, Бог није ничим ограничен али јасно је да Адам није могао моралним усавршавањем постати Христос. Ово је питање онтологије. Можемо да само размишљамо у оквирима граница богословља.

 

Адам има човечију ипостас и човечију природу, а Бог Логос своју божанску ипостас и божанску природу. Да ли је Адам могао да ипостасно постане Бог Логос, односно да ли је Бог Логос могао да се оваплоти на неки неисказан начин у Адаму јесте крајње исходиште вашег питања. То би било могуће једино уколико би се поништила Адамова ипостас а његова природа била узета Богом Логосом те била ипостасно сједињена са божанском природом Божијом "несливено, непромењиво, нераздељиво и неразлучно". Богословље наше Цркве, међутим, не познаје сједињење ипостаси по природи на овај начин већ једино ипостасно сједињење природа. Управо један од кључних проблема са несторијанством је био што је Несторије са својим следбеницима веровао у својеврсно сапостојање - Бога Логоса и човека Исуса и у међусобно сапрожимање (перихорезу) ове две личности. Отуда је за њега Пресвета Дјева била Христородица јер је родила ипостас човека Исуса са којим се сјединио Бог Логос, предвечно рођени од Оца, а не од Дјеве у времену. То је била кључна грешка. Христос је и Бог и човек. Бог по божанској ипостаси и природи, а човек САМО по природи, коју је принела у својој утроби Пресвета Дјева. Оваплоћени Син Божији НЕМА човечију ипостас јер је једна личност, једна ипостас Бога Логоса, а не биће са две ипостаси. Зато је оно што се родило од Дјеве Христос Бог који се очовечио, а не човек Христос који се обожио. Родила се ипостас Бога Логоса телесно, иако је та ипостас по својој божанској природи предвечно рођена од Оца. Зато кажемо да је Пресвета Дјева Марија Богородица, а не Христородица.

 

Тако је и у овом нашем хипотетичком размишљању. Размишљајући о томе да је Адам могао да постане Христос морамо да имамо у виду да Христос може имати само једну ипостас, или ипостас Адама или Ипостас Бога Логоса. Знамо да створено у вечно може да преведе само Бог као личност, а не човек који је створен ни из чега. Човек не може ипостасно да сједини у себи своју човечију и божанску природу, а Бог може да сједини своју божанску са човечијом природом, што је Бог Логос учинио оваплотивши се од Дјеве. То је огромна разлика.  Адам је могао једино да се обожи божанским енергијама и постане бог по благодати, као светитељи, али дефинитивно није могао да постане Бог по природи. Да ли је тајну спасења васцеле твари могао да изврши обожени човек или је то могао само Бог који је постао човек мислим да је јасно из предања наше Цркве. У вечност може да уведе само онај који је по природи вечан и бесмртан. Адам је створен за вечност и бесмртност, али будући створен ни из чега, потенцијално је био подложан смрти и пролазности, што се и активирало његовим падом.

 

Зато бих закључио да је у сваком случају Бог Логос требало да се оваплоти без обзира на Адамов пад јер само оно што је бесмртно и вечно може да вечним и бесмртним учини оно што је створено.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Адам је створен за вечност и бесмртност, али будући створен ни из чега, потенцијално је био подложан смрти и пролазности, што се и активирало његовим падом

 

Blagoslovi oče,

 

Ovo mi je jako lepo složeno.

 

Grešna priroda čoveka i stari adam samo sa jednom prirodom a lepo ste objasnili da nije mogao dobiti dve, dakle grešna priroda čoveka bi i dalje stajala, visila u vazduhu sve vreme i čini mi se to je ustvari i osnov verovanja da bi se Logos Božanski ovaplotio i bez aktiviranja grešne prirode, tj.greha starog adama.

 

Zato je bilo potrebno Telo, onoga koji i fizički može pobediti smrt i tim nama darovanim Telom kao dar i blagodat, faktički pobedonosno zapečati prepreku, koja ponavljam nije ni morala da se aktivira ali je definitivno tu od samog početka.  (Oboženje čoveka je po meni faktički i bio cilj stvaranja)

 

Još jedna zanimljivost jeste možda i odgovor smisla stvaranja a to je da je Bog hteo i izvoleo da sam čovek po svojoj neograničenoj slobodi pristupi u večnu zajednicu, jer bi se tako izgubio sam moguć robovlasnički odnos izmedju tvorca i stvorenog. Dakle po slobodi je na nama, da li večnu zajednicu ili ne, Bog je tu da sačeka našu odluku, što je po meni jedna neverovatno ljubav, jer je ispunjava sloboda stvorene ličnosti u medjusobnom odnosu Stvoritelja i stvorenog čoveka.

 

Zamislite kad bi mi mogli nešto da stvorimo i da sačekamo da se to stvoreno samo po svojoj ljubavi i slobodi odluči da li će živeti sa nama u zajednici zauvek ili će otići na neko drugo mesto.? Veću ljubav od toga ne nadjoh.

 

Eto napisah nekako kako ja gledam na te stvari a na vama je da nas upravite i podučte ako ima nekakva sanjarska greška.

[Јанко]

Бог вам помогао брате Јанко,

 

С једне стране рекли смо већ да је Бог будући надвремен и вечан пред-знао Адамов пад, те зато је благоизволео предвечном својом вољом да се Син Његов Јединородни оваплоти и постане човек да би све створено сјединио у себи и увео у заједницу са Богом.

Све остало су спекулације и ментална гимнастика у стилу шта би било када би било. Наравно, Бог није ничим ограничен али јасно је да Адам није могао моралним усавршавањем постати Христос. Ово је питање онтологије. Можемо да само размишљамо у оквирима граница богословља.

 

Адам има човечију ипостас и човечију природу, а Бог Логос своју божанску ипостас и божанску природу. Да ли је Адам могао да ипостасно постане Бог Логос, односно да ли је Бог Логос могао да се оваплоти на неки неисказан начин у Адаму јесте крајње исходиште вашег питања. То би било могуће једино уколико би се поништила Адамова ипостас а његова природа била узета Богом Логосом те била ипостасно сједињена са божанском природом Божијом "несливено, непромењиво, нераздељиво и неразлучно". Богословље наше Цркве, међутим, не познаје сједињење ипостаси по природи на овај начин већ једино ипостасно сједињење природа. Управо један од кључних проблема са несторијанством је био што је Несторије са својим следбеницима веровао у својеврсно сапостојање - Бога Логоса и човека Исуса и у међусобно сапрожимање (перихорезу) ове две личности. Отуда је за њега Пресвета Дјева била Христородица јер је родила ипостас човека Исуса са којим се сјединио Бог Логос, предвечно рођени од Оца, а не од Дјеве у времену. То је била кључна грешка. Христос је и Бог и човек. Бог по божанској ипостаси и природи, а човек САМО по природи, коју је принела у својој утроби Пресвета Дјева. Оваплоћени Син Божији НЕМА човечију ипостас јер је једна личност, једна ипостас Бога Логоса, а не биће са две ипостаси. Зато је оно што се родило од Дјеве Христос Бог који се очовечио, а не човек Христос који се обожио. Родила се ипостас Бога Логоса телесно, иако је та ипостас по својој божанској природи предвечно рођена од Оца. Зато кажемо да је Пресвета Дјева Марија Богородица, а не Христородица.

 

Тако је и у овом нашем хипотетичком размишљању. Размишљајући о томе да је Адам могао да постане Христос морамо да имамо у виду да Христос може имати само једну ипостас, или ипостас Адама или Ипостас Бога Логоса. Знамо да створено у вечно може да преведе само Бог као личност, а не човек који је створен ни из чега. Човек не може ипостасно да сједини у себи своју човечију и божанску природу, а Бог може да сједини своју божанску са човечијом природом, што је Бог Логос учинио оваплотивши се од Дјеве. То је огромна разлика.  Адам је могао једино да се обожи божанским енергијама и постане бог по благодати, као светитељи, али дефинитивно није могао да постане Бог по природи. Да ли је тајну спасења васцеле твари могао да изврши обожени човек или је то могао само Бог који је постао човек мислим да је јасно из предања наше Цркве. У вечност може да уведе само онај који је по природи вечан и бесмртан. Адам је створен за вечност и бесмртност, али будући створен ни из чега, потенцијално је био подложан смрти и пролазности, што се и активирало његовим падом.

 

Зато бих закључио да је у сваком случају Бог Логос требало да се оваплоти без обзира на Адамов пад јер само оно што је бесмртно и вечно може да вечним и бесмртним учини оно што је створено.

 

Бескрајно благодарим на појашњењу.

Дакле, као што су различите ипостаси Тројице и не нестају у Једном, тако и ипостас Адама не може тек тако (тј никако) да се укине. Зато не би могло бити једноипостасног Богочовека са две природе. Двоипостасно биће са две природе (сем Бога у Три Ипостаси али једном природом) не знамо, а даље спекулисати нема смисла.

Дакле, у спекулацијама овог типа најдаље се може ићи дотле да би Адам и Ева били Богородитељи, тј да би се Христос могао тада оваплотити кроз Еву и принети сву постојећу природу Оцу.