Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Благовесник]

Oce, pre svega hvala na odgovorima i trudu. Sve sto ste napisali je jasno. Medjutim, ne znam da li vidite problem? Ako svest vezemo za prirodu proizilazi da je Hristos imao  dve svesti.  Lezeci u bozicnim jaslicama, bozanska priroda je svesna, covecanska nije, te Logos Bozji (tj. Bog Sin)  po bozanskoj prirodi je svega svestan, ali  po covecanskoj prirodi On nije svestan? Kako to objasniti? Drugi svest vezuju za UM... Da li je Gospod Isus onda imao jednu svest? No, opet isti problem, kako istovremeno Njegov um moze biti necega svestan i nesvestan?   

[Архимандрит Сава Јањић]

On 3/31/2017 at 18:39, елТорнеро рече

Опрости оче, благослови оче, исто то сам помислио данас у вези овога. Реци ми да ли грешим мислећи на следећи начи: Праведан је Бог, ако тражећи лице Божије човек треба толико да се труди, зар ће мањи труд бити задан "Сину човечијем"? Господ је са тридесет година старости кренуо да проповеда, верујем да је тек тада Исус Назарећанин био у пуноћи благодати. Другачије речено, Син Божији је, као човек, носио и сав терет човека у себи, изузев греха.

Христос је од свог оваплоћења, будући предвечни Син Божији, увек имао пуноћу благодати и знања јер је сам Бог и извор сваке благодати и познања. У свом смирењу и човекољубљу Бог Логос прима тело у ипостасну заједницу са својом божанском природом и као Богочовек пролази читав пут гелесног узрастања човека од доласка на овај свет до страдања, не престајући да бива ниједног тренутка Свемоћни и Предвечни Син Божији.  Зато, Христос почиње да проповеда у тридесетој години живота на земљи јер је то време зрелости човека, а не што је тек тада добио пуноћу благодати. Важно је разумети да ограничења које по себи има телесна природа ни у чему не ограничавају његову божанску свемоћ, али ни обрнуто. Ако Христос делује на такав начин да нам изгледа да је његова божанска природа умањена, реч је о тајни његовог кеносиса (истошчанија) у којој он вољно, а не по нужности, будући савршени Бог у свему бива савршено и човек као и ми (осим по греху кога у њему није било). Христос по својој човечанској природи осећа страх пред страдање и зној се слива низ његово лице у његовој грчевитој молитви у Гетсиманији, али истовремено он је у том тренутку и даље цар анђела и Творац који је створио васељену и који је могао да уклони све оне који су желели да му науде. Све је то предивно опевано у богослужбеној поезији Цркве.

Сетимо се само 15. антифона (6. глас), на царским часовима Великог Петка где се пева о Распетом Сину Божијем:

"Данас виси на дрвету, Онај који је на води земљу утврдио. Венцем од трња се крунише, Онај који је Цар Анђела. Лажном порфиром огрће се, Онај који је огрнуо небо  облацима. Шамаре прима, Онај који је у Јордану ослободио Адама. Клинцима би прикован, Женик Цркве.Копљем би прободен Син Дјеве. Поклањамо се страдањима твојим, Христе...."

Дакле, Христос распет и понижен на дрвету истовремено је и Цар Славе (што се редовно пише поред распећа на иконама). Ово је предивно насликано на студеничком распећу из 13. века где Христос осећа бол и страдање, али не као беспомоћни и очајни страдалник, већ као Бог који грли васцелу твар. Док га огрћу порфиром, понижавају и ударају он је и даље онај који је створио галаксије, "огрнуо небо облацима", ослободитељ Адама.  Следујући халкидонском оросу обе природе у ипостаси оваплоћеног Сина Божијег и њима својствене природне енергије (дејства) задржавају своја пуна својства. Христова човечија природа није имала, међутим, греха јер је он осветивши утробу Дјеве Духом Светим осветио својим оваплоћењем и крштењем на Јордану Адамову природу (некада су се Рођење и Богојављење славили заједно). Зато он није имао као ми људи страсне помисли и жеље, већ само бестрасне страсти, као што су способност да осећа глад, жеђ, хладноћу, бол и коначно могућност да прими смрт иако на њему није било кривице. Његова човечанска природа је у Христу била потпуно обожена и божанска природа у потпуности очовечена, а да ниједна ни друга нису изгубиле у том сједињењу своја својства, нити је дошло до њиховог мешања или сливања. Како се у Халкидонском оросу каже, природе су сједињене: "несливено, непромењиво, нераздељиво, неразлучно" (ἂσυγχήτως, ἂτρέπτως, ἂδιαιρέτως, ἂχωρίστως) Дакле, нису се слиле у неку трећу природу, остале су непромењиве по својим природним својствима, нису раздељене и никада се не могу одвојити једна од друге у Христовој ипостаси. Христос, Син Божији, заувек је Богочовек. У овој вери Цркве садржана је савршена нада за спасење, јер да је нешто од овога нарушено у ипостасној заједници Христове ипостаси не би било спасења света. Зато су Свети оци Цркве водили толику борбу да очувају аутентично учење које је Црква примила Духом Светим у време апостола.

Ова тајна Христове личности посебно је лепо опевана у песмама на празник Рождества Христовог. Навео бих само пар стихира са Царских часова уочи Божића:

(3. час, 8. глас) "Пре рођења Твога духовне војске дивљаше се док с трепетом гледаху то тајанство. Јер изволе да се роди као дете – Онај који је украсио небо звездама – и да легне у јасле међу бесловесне животиње – Онај који на длану држи границе земље. У том промислу види се милосрђе Твоје и велика милост, Христе. Слава Ти!"

(9. час 6. глас) "Данас се рађа од Дјеве онај који на длану држи сву творевину; у пелене је повијен као новорођенче по природи неприкосновени Бог; У јасле је положен Онај који је у почетку утврдио небеса; млеком из груди храни се Онај који је у пустињи маном окрепио народ; маге Себи дозива Женик Цркве; даре њихове прима Син Дјеве. Клањамо се рођењу Твом, Христе! Клањамо се рођењу Твом, Христе! Клањамо се рођењу Твом, Христе! Покажи нам и Твоја божанска богојављења!"

Црквене химне предивно осликавају две сједињене природе, божанску и човечију, у ипостаси Христа Спаситеља. Зато понирући духовно у тајну оваплоћења Божијег и страдања на крсту созерцавамо неизмерно Божије снисхођење и љубав.

[елТорнеро]

Скинуо си са мене део моје прелести, благодарим оче за време које си ми поклонио. Опрости ми оче, Саво, и благослови.

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 39 минута, елТорнеро рече

Скинуо си са мене део моје прелести, благодарим оче за време које си ми поклонио. Опрости ми оче, Саво, и благослови.

Да нас све Бог благослови, брате!

[елТорнеро]

пре 1 минут, Архимандрит Сава Јањић рече

Да нас све Бог благослови, брате!

Амин! Боже дај!

[Архимандрит Сава Јањић]

On 3/28/2017 at 14:25, Лапис Лазули рече

Postovani oce Savo,

Vec neko vreme mi se namece jedno pitanje. Zasto je bilo potrebno da i Bogorodica strada? Tj.da gleda raspece Gospoda (i kako pise u sv.Pismu " i tebi samoj ce mac probosti dusu") kada je bila vec Precista Presveta i td.Stradanje Hristovo je iskupilo svet ali Gospod je svakako mogao nju recimo da uzme pre tih dogadjaja i time je zastiti od toliko stradanja. Koji je smisao toga?

Hvala puno. Ako je ovo pitanje vec bilo bila bih zahvalna i za link ka odgovoru da ne pisete ponovo. 

Пресвета Богородица није требало да страда, не зато што је као њен син, оваплоћени Предвечни Логос Божији, имала човечанску природу сједињену са божанском, већ зато што је, будући у потпуности човек по природи, била очишћена Духом Светим и ослобођена сваког греха и страсти. Зато је називамо Свенепорочном јер је родила самог Спаситеља света који је страдао потпуно вољно, из љубави нас ради, без кривице и греха. Чудесна је тајна Пресвете Богородице, која је смирено примила благовест о надумном рођењу предвечног Бога као детета и то своје од девичанске утробе. Својим кротким речима архангелу "Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој" "Дух Свети сишао је на њу и сила Вишњега је осенила" и зачела је на неизрецив начин самог Сина Божијег у својој утроби. Од самог почетка збивања ове тајне Пресвета Богородица је била свесна чуда које се у њој и кроз њу дешава. Христос није био само Бог који се послужио њеном утробом као средством, већ Богочовек који је био њен син, од њеног тела и крви и који заувек остаје Богочовек. Човечија природа коју дала Пресвета Дјева заувек је постала саставни део ипостаси Божанског Логоса. Зато је њена љубав према Господу изнад сваког разума, јер га је љубила и као предвечног Бога и као своје чадо, истовремено будући и служитељка тајне Божије и Мајка Божија. Све у Христовом животу пројављивало се кроз живот Пресвете Богородице и нема ниједног створења које је икада остварило или ће икада остварити такву заједницу са Богом. Зато је Пресвета Богородица након своје телесне смрти по предању Цркве узнета телом на небо, где обитава као "часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима", као небеска Царица и наша највећа молитвена заступница. 

Гледајући страдања Сина свог и Бога пресвета Богородица је пролазила искуство које ми обични људи ни приближно не можемо да замислимо. С једне стране страдање њеног детета је била огромна бол и као мајка је то осећала сваким атомом свог бића, а с друге стране ни у једном тренутку није била без свести да страда сам Предвечни Бог у телу, које му је она дала, и да својим страдањем побеђује силу смрти и отвара свему створеном двери вечног живота. Зато је Пресвета Богородица саучествовала Христу у делу спасења и његово страдање, колико год то било болно и тешко за њу, није било без њене сагласности, оне исте сагласности, као онда када је пред архангелом изрекла своје чувене речи и пристала да буде учесник у тајни спасења. То је нарочито лепо приказано у филму Мела Гибсона "Христово страдање" (the Passion). У једном моменту када Христос бива уз галаму руље вучен улицама Јерусалима носећи крст под којим посрће, она га види и у том тренутку сећа се како га је једном подигла када је пао као мало дете, са колико је брижности и љубави потрчала свом детету. Она то и сада чини и долази пред Христа који пада под теретом крста у прашину. У једном тренутку када су им се сусрели погледи oна сама придиже Христа, дајући тиме своју мајчинску сагласност за његово страдање и искупитељско дело.

https://www.youtube.com/watch?v=FQnJ3sifNQQ

Kасније на Голготи то исто чини готово неприметним наклоном главе показујући своју сагласност и поред највећег бола кроз који је пролазила. Сцена придизања Христа под крстом дефинитивно је за мене и уметнички и богословски најјачи моменат у целом филму. Пресвета Богородица није ничим, па ни својим болом, желела да буде препрека ономе што је требало да се саврши на Голготи јер је знала да сам Бог чини то дело у телу, као њен син, и да је на тај начин и она учесник у том чудесном чину. Све је то предивно опевано у богослужбеној поезији наше Цркве, посебно на јутрењу Великог Четвртка када видимо како се њен бол меша са радошћу пред тајном Васкрсења која се све више назире како служба одмиче. Да је она била само "мајка Исусова" била би на Голготи најнесрећнија од свих жена икада рођених, али будући Мати Божија (Богородица) она никада није губила свест да саучествује у тајни спасења и да је распети Христос заиста Цар славе на престолу који раширених руку грли васцелу твар.

Да би се оваплотио, по предвечном промислу Божијем, Логос није могао да уђе у наше постојање као човек без Оне која је требало да га роди и која је изабрана као најчистији сасуд у целом људском роду. У том смислу Пресвета Богородица је по предању Цркве сапосередница нашег спасења, па зато ниједну молитву у Цркви не завршавамо без помињања њеног имена и њеног заступништва. Човечије тело у коме је Христос победио силу смрти на крсту, тело Христово које је Бог Духом васкрсао из мртвих, преображено тело у коме се Богочовек вазнео на небо и које вечно обитава "с десне стране Бога Оца" управо оно тело које је Духом Светим зачето у утроби Пресвете Богородице. Зато је незамисливо дело Христовог спасења без кључне улоге Пресвете Богородице, која је Богу Логосу подарила тело и која наше молитве непрестано узноси пред Господа, заступајући васцели људски род.  

Драго ми је што о овоме размишљамо вечерас након другог бденија пете седмице поста када смо читали у склопу јутарње службе Акатист Пресветој Богородици. Пред нама је и велики празник Благовести, за који се у тропару каже да је (της σωτηρίας ημών το κεφάλαιον, και του απ αιώνος Μυστηρίου η φανέρωσις тј. почетак (заглавље) нашег спасења и објава вечне Тајне).

[Лапис Лазули]

пре 35 минута, Архимандрит Сава Јањић рече

 

 

Veliko hvala na divnom odgovoru oce Savo.

[Zoran Đurović]

Морам да пренесем са Борбе за неверу исповедање Оца Саве! Цитирају: 

"Римокатолици су наша браћа, сестринска црква и ми признајемо као валидне њихове сакраменте!"

Дато у Дечанима,

Године Господње  5509, april 1, Свети мученици Хризант, Дарија и други; преподобни Симон Дајбабски 

[елТорнеро]

Све чешће млади родитељи у Србији дају деци имена Вукашин, и Софија, чини се да ми до Премудрости једино можемо доћи преко Вукашина. Шокирала ме ова вест, па лупетам.

[Milos Peric]

Помаже Бог!

Ваша писанија су за сваку похвалу, заиста! Једноставно не могу да сакријем одушевљење и да не поделим сумњу са једним нашим братом који се због Ваше брзине у писању пита ''Да ли је о.Сава клониран?!'' , па све постиже

Мене занима ваше мишљење о атеизму(сетих се наслова Time-a из 1966 ''Is God Dead''). Тј. да ли ми имамо проблем са атеизмом или са одсуством аутентичног разумевања Бога?

Свако добро Вам желим!

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 9 часа, Zoran Đurović рече

Морам да пренесем са Борбе за неверу исповедање Оца Саве! Цитирају: 

"Римокатолици су наша браћа, сестринска црква и ми признајемо као валидне њихове сакраменте!"

Дато у Дечанима,

Године Господње  5509, april 1, Свети мученици Хризант, Дарија и други; преподобни Симон Дајбабски 

 (да се послужим познатим емотиконима о. Зорана)

[Zoran Đurović]

пре 8 часа, Архимандрит Сава Јањић рече

 (да се послужим познатим емотиконима о. Зорана)

 Срећан празник, помените код Свеца, а и ја ћу овамо вас. Са овим мојим румунцем ми је литурђија као кад Патријарх служи са 15 владика! Превазишао је и преп. Серафима из Будисаваца!  Три Златоустове омилије стану у једну његову!

[Архимандрит Сава Јањић]

On 4/1/2017 at 16:48, Milos Peric рече

Помаже Бог!

Ваша писанија су за сваку похвалу, заиста! Једноставно не могу да сакријем одушевљење и да не поделим сумњу са једним нашим братом који се због Ваше брзине у писању пита ''Да ли је о.Сава клониран?!'' , па све постиже

Мене занима ваше мишљење о атеизму(сетих се наслова Time-a из 1966 ''Is God Dead''). Тј. да ли ми имамо проблем са атеизмом или са одсуством аутентичног разумевања Бога?

Свако добро Вам желим!

Нешто ми "клонови" нису могли да помогну последњих пар дана, па касним:)

Иако је атеизам заправо настао као последица убијања аутентичног разумевања Бога на хришћанском западу и претварања хришћанства у хуманизам и разне "изме", занимљиво је да је управо свој највећи процват атеизам у 20. веку доживео у комунистичким режимима, на просторима где живе већином православни народи. Ова идеологија није, међутим, проистекла из православног хришћанства, већ је била увезена у православне земље од стране тзв. просвећене интелигенције, која ју је наметнула народу под видом наизглед колективно-усрећитељског комунистичког система, који је по својој суштини био анти-Црква и аутократска диктатура. Литургије су замењене великим јавним митинзима, свете мошти балзамованим телима комунистичких вођа, иконе свуда-присутним паролама. Вера није укинута, али је само преусмерена у погрешном смеру, као нова религија. Међутим, након пада комунистичке идеологије, видимо у земљама православне прошлости значајан повратак хришћанском предању. Развија се литургијски живот, посебно међу младима, обнавља се монаштво упркос томе што је након периода атеизма у тим друштвима било дошло до неконтролисаног продора западне културе и начина живота, који су суштински неускладљиви са православним вредностима. Текст у Тајму из 1966 (http://www.valleybeitmidrash.org/wp-content/uploads/2012/02/Time-Is-God-dead.pdf ) је у неким елементима временски превазиђен, иако су кључна питања и даље актуелна, посебно за западни свет. Он се бави проблемом "смрти Бога" о коме су још у 19. веку писали Кјеркегард и Ниче, али из перспективе времена након Другог светског рата, када долази до интензивног развоја науке и савремене културе, које су тада већ биле потпуно одвојене од хришћанске традиције. У тој ситуацији пред савременог богослова су се по овоме тексту постављале четири опције: 1) да престане да говори о Богу барем неко време, 2) да се држи само онога шти стоји у Библији, 3) да формулише нову слику и концепт Бога користећи се савременим језиком и мисаоним категоријама и 4) да једноставно укаже на пут људског искуства који указује да постоји нешто изнад човека у животу. Све четири опције су дубоко стране православном богослову и хришћанину и осликавају веома сужен избор, који је резулатат специфичне кризе вере у Бога у западном свету. У тексту се индиректно помиње и, рекао бих фаворизује, могућност да се формулише ново богословље без Бога, ново Еванђеље људског хуманизма без Богочовека Христа. Управо у овоме и лежи главни разлог духовне и сваке друге кризе која потреса наш свет који данас као већ глобално друштво почива на вредностима те и такве западне цивилизације.

Правога атеизма, заправо никада није ни било, већ више анти-теизма. Човек је природно биће вере и не може да постоји без односа према Богу, како га год разумевао и дефинисао. Највећи проблем јесте управо у оној помисли коју је сам ђаво подстакао у Адамовом уму, да је човек сам по по својој природи (а не по заједници са Богом) бог и да треба да се ослободи Бога: "Него зна Бог да ће вам се у онај дан кад окусите с њега (дрвета) отворити очи, па ћете постати као богови и знати што је добро што ли зло" Пост. 3.5. То је оно исто искушење које је некадашњег архангела збацило са неба у дубине мрака и мржње. Зато је читава историја човечанског рода након пада у сталним и грчевитим покушајима да се човек и поред свих својих ограничености афирмише као бог по себи, односно да Бога обликује на своју слику и прилику. То видимо у свим религиозним и философским системима у историји. Само су методи различити, али је циљ је увек исти. Без обзира како се божанство звало, из које митологије долазило или да ли се уопште Бог називао Богом или је једноставно замењен човечијом идеологијом, порекло и циљ су исти - човекова исконска жеља која га је извела из заједнице са живим и истинитим Богом и самообожење. Развој људског друштва и цивилизације усмерен је увек директно или индиректно ка покушају стварања новог Еденског врта на земљи, али не онаковог каквог га је створио Бог, већ онаквог каквог га сада ствара човек. Ова трагична жеља редовно је завршавала са још трагичнијим расплетима јер је сваки покушај афирмације човека као бога по себи тј. ЧОВЕКОБОГА (анти-Христа, уместо-Христа), доводио до урушавања свих овосветских вавилонских кула, као и огромних људских трагедија. То видимо да се дешава и са саврменом цивилизацијом коју често зовемо западна, иако је данас проширена о целом свету и гурнула је у сенку све локалне културе и традиције које су постојале или преживеле до ње. Оно што је нарочито трагично у западној цивилизацији јесте да је она у великом делу настала у споју јудеохришћанске традиције и античке хеленистичке-римске цивилизације и да је, иако носећи једно време хришћанство као своју заставу заправо на крају дошла у ситуацију да се ослободи Христа и врати својим паганским коренима у виду савременог хуманизма. Том хуманизму Бог није извор добра, већ сам човек по себи, а Бог је само пројекција човекове тежње ка добру, те је сувишан, непотребан. Брак између Цркве и државе који је започео у времену Константина Великог имао је свог смисла само у оној мери и околико колико интерес Цркве није подређен интересима државе. Цезаропапизам и папоцезаризам само су две стране истог новчића. Два искушења источног и западног хришћанства. Једно је Цркву подређивало световној власти, а друго је Цркву претварало у световну институцију. Док је хришћански Исток с временом, изгубио државу и пао у ропство, на хришћанском Западу Црква је постала папска држава на челу са новим цезаром (папом) са неограниченом влашћу и над световним владарима (и отуда толики развој папске власти и моћи). Док је римокатоличанство дало идеју непогрешивог папе-императора, протестантизам је увео идеју мноштва непогрешивих папа - хришћана који су прихватили идеју да свако може да буде тумач богооткривене истине по свом разуму и нахођењу. Идеја симфоније Цркве и државе, колико год она имала свог смисла након ранохришћанског страдања и колико год је допринела мисији Цркве у свету, на крају се показала као мач са две оштрице и дан данас представља једно од највећих и најтежих искушења за Цркву. Данас се тешко може говорити о обнови овог модела јер савремени политички системи код историјски православних народа припадају више пост-хришћанској ери и ако се приближавају Цркви, то чине искључиво ради користи коју имају у циљу сопствене стабилности и моћи.

Какав је одговор Православне Цркве на проблем кризе вере у Бога у свету? За сада је све у приличној конфузији. Борба Цркве против атеизације и западног расхристовљеног хуманизма често се води управо методима традиције западног хришћанства, које је само својим одвајањем од аутентичног разумевања богооткривене истине у Христу генерисало ово стање. Ригидно схватање хришћанских догми као рационалних дефиниција које стављају Бога у оквире палог човековог ума, што је карактеристично за римокатоличку традицију, тешко да је у могућности да нађе излаз из овог ћорсокака. Покушаји од Другог ватиканског концила и разних папских енциклика до данас не дају суштинског резултата и просек у РКЦ поправља једино успех римокатоличке мисије у Јужној Америци, Азији и Африци, док некада стамена римокатоличка Европа масовно затвара своје цркве и суочава се са недостатком свештенства. С друге стране протестантском свету, који је највише подржао развој науке, сада се њихово слободоумље враћа као бумеранг јер је кључни принцип "sola scriptura" недовољан да увери данашњег човека да библијска учења треба прихватати дословно, како су протестанти упорно учили, посебно у светлу савремених научних достигнућа. Зато је примена римокатоличког модела прилагођавања духу времена тј. "aggiornamento" погрешан избор, исто толико као и савремена протестантска апологетика, која се креће било у скученим оквирима креационизма или, пак с друге стране, у правцу релативизације свега уз редефинисање или чак потпуно напуштање појма личног Бога кога нам је јавио Богочовек Христос (уп. Јн 1.18).

Православна традиција никада није имала суштински конфликт са науком јер су познање Бога и познање света који је Бог створио два различита искуства. Бога пре свега упознајемо у личној заједници са Њим кроз евхаристијско општење, сталну борбу са страстима и грехом тј. борбом (аскезом) да превазиђемо свој егоизам и отворимо ум (срце) за заједницу са другим. Ми зато и не упознајемо Бога аналитички, већ бивамо познати од Бога тако што у Христу постајемо нови човек и у нама се обликује лик Христов који Бог препознаје и прихвата нас као синове Божије по благодати. То је суштинска разлика наше праволславне "обрнуте перспективе". Када будемо познати од Бога и уђемо у заједницу са њим, створени свет разумевамо искључиво у контексту опита заједнице са Богом, а не анализирајући сваку појаву рационалним путем. Православно богословље је у православној традицији увек било пре свега реч (логос) човеку од Бога, а не реч човека о Богу. Православни човек, како је говорио Св. старац Силуан не тежи да позна како је створено сунце или шта је сунце, већ КО ЈЕ ОНАЈ који га је створио. Резултат нису томови књига и студија, већ преображај божанским нетварним енергијама којим непрестано узрастамо у пуноћу раста Христовог. Онај који познаје Бога и бива препознат од њега, бива преображен, постаје боговидац и Црква га као таквог (светитеља) препознаје. Овај приступ је фундаментално другачији од онога који нуди западно хришћанство, које је још од почетка Средњег века помешало елементе аутентичног богопознања са елементима људског знања, што је повело западно хришћанство на пут без повратка. Од богонадахнуте речи која долази од Бога, богословље на западу је постало не само човекова реч о Богу, већ фантазирање о Богу, што је и резултирало мењањем лика Божијег по слици палог човека и фалсификовања хришћанске истине.

Још од 11. века у римокатоличком свету почела је да преовладава теорија да је Христос страдао на крсту да би "задовољио" човековим грехом увређено достојанство Божије. С временом погрешно разумевање Бога довело је до постепене колизије између Бога Оца и Бога Сина, па је, читао сам сада већ доста давно, један француски проповедник у 18. веку на Велики петак упутио следеће речи Богу: "Боже зар ти више није довољно колико се твој Син мучи на крсту?" Наравно ова духовна шизофренија изродила је идеју Христа хуманисте, младог јеврејског рабина, револуционара, Jesus Christ Superstar-a са којим се ми људи можемо идентификовати по својим слабостима и искушењима, и који нам је донео слободу од Бога као некада Прометеј огањ са Олимпа. Ова слобода од Бога је данас схваћена као афирмација човекове слободе, хуманизма, људских права. У простору те "слободе" Бог уопште није ни потребан, јер смо сами себе идентификовали са Христом - не са Христом Богочовеком, већ Исусом човеком или једним од многих просвећених људи који су у разним религиозним и философским системима на свој начин чинили исто. Зар није Буда исто тако донео слободу од ригидног система хиндуистичких божанстава, зар то није учинио и Мухамед који је као "једини који је чуо речи Божије" изградио систем који данас руководи животима милиона људи? Уосталом зар то нису учинили бројни философи који су нам "помогли" да разумемо да смо ми сами богови са својим умом и да то само треба да схватимо и онда нам религија неће бити потребна? Коначно, ова идеја је нашла место и у политичком животу, и то не само у комунизму где је Бог замењен комунистичком партијом и њеним "обоготвореним" вођама, који се још могу видети као страшила по својим маузолејима, него и у претварању посветовњаченог хришћанства у опијум за народ, при чему религија треба да држи милионе у покорности аутократским системима у којима елита, по неком погрешно схваћеном божанском праву, може да терорише своје поданике, док се сама гуши у богатству и греху. Слично касније видимо у савременом потрошачком и капитализму и либералној демократији за коју је Францис Фукојама не тако давно рекао да представља крај историје, својеврсну сублимацију људског генија (али све паде у воду са Трампом:). Наш Бог није такав Бог, нити има икаве везе са оваквим веровањима. И зато је ортодоксија, као што је говорио о. Шмеман, парадоксија за овај свет. Ако се у православним друштвима хришћанство икада историјски постављало на овај погрешан начин начин било, је то одступање од аутентичне традиције коју је Црква и поред свих својих овоземаљских искушења успела да сачува и увек налазила снаге да се врати себи.

Православна традиција, коју авај, многи православни врло мало познају, а још мање живе, даје одговор на све кључна питања, не зато што је најбоља религија у историји човечанства, већ заправо зато што уопште и није религија, него откривена реч Божија коју смо ми позвани да сведочимо, и то не као систем одређених учења или истина, већ својим животом и односом према свету око нас. Зато су проблеми атеизма или "смрти Бога" или секуларизације актуелни у православним друштвима само у оној мери у којој не живимо православним предањем и не опитујемо истину коју Дух Свети стално сведочи и коју ми потврђујемо на сваком евхаристијском сабрању. Сваки покушај да се православље "осавремени" извуче из "ригидних, петрифицираних форми" и отвори за менталитет савременог човека који уместо аутентичне слободе жели слободу као анархију, није ништа него идеологизација хришћанства и неизбежно ће завршити на отпаду сличних покушаја да се спасе вера у Бога разним компромисима са духом овога света у западном свету. Отуда је понирање у дубину православног предања, не само нашег веровања, већ ОРТОПРАКСИЈЕ главни начин како да останемо сведоци истине коју проживљавамо у Богу кроз заједницу у Христу Исусу (Његовом Телу - Цркви) Духом Светим. Суштина оног што желим да кажем јесте да се против "атеизма" боримо не доказивањем тога да Бог постоји, јер то већ може да значи многе ствари за разне људе, већ сведочењем оног Бога кога нам је Христос јавио.

Свако добро од Бога Милоше

 

[cikakovac]

Pomaze Bog!
Ja bih imao jedno pitanje, a od Vas zelim ili iskren odgovor, ili savet kome dase obratimo!
Ako kazem odakle sam, otkricu sve, pa bih za sada ostavio taj podatak po strani!
Mi, verni narod koji se okupljamo, svake nedelje i praznicima u  novonastalom Manastiru u nasem mestu, imamo problem sa , zvuci neverovatno, ali sa Vladikom nase Eparhije!
On, iz nama nepoznatom razlogu pokusava sve da ga otera iz Manastira kako se tu ne bi okupljao verni narod!
Prvo je Igumana setao iz jednog u drugi manastir, zeleci da ga udalji od ljudi koji mu svakodnevno dolaze za savet, ispovest, na sluzbu....
Posto mu to nije uspelo, ponovo ga je vratio u prvi Manastir, ali uz pretnju da ne okuplja narod i da ih upozori da ne dolaze u tolikom broju, jer to nije dobro po njega!
Posto ga nas Iguman nije poslusao, jer on nikoga nije ni zvao da dodje, verni narod sam svojom zeljom posecuje i dolazi u Manastir, zavladao je veliki jaz izmedju njih dvojice, iznudivsi uskori odlazak Igumana iz Manastira da se ne bi sukobljavao sa Vladikom!

Da li Vi Oce imate neki savet za nas, ili nas bar uputite kojoj visoj instanci da se obratimo zbog naseg problema??
Srdacan Pozdrav!!

[Zoran Đurović]

1 hour ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Православна традиција, коју авај, многи православни врло мало познају, а још мање живе, даје одговор на све кључна питања, не зато што је најбоља религија у историји човечанства, већ заправо зато што уопште и није религија,

Леп ти је текст, само је превише идеолошки обојен. Баш Рупник, са којим сам се возио у колима, инсистрира на том од Јанараса да хришћанство није религија. То је све постало опште добро. Зато се треба избегавати ова реторика која ти је загушила текст. Многи сада то виде, али нема потребе за дресовима. Чак многе идеје које смо ми препознали данас као наше дошле су нам од католика или протестаната. Зато ја предлажем скромност, смерност. Ми у нашој цркви имамо тридентинце, и шта сада? Да их поубијамо? Да им кажемо како нису православци? Не, него да мукотрпно радимо на преваспитавању.