Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[IgaL5086]

Христос Васкрсе!

Зелео бих да вам поставим неколико питања:

-Да ли треба веровати сновима?

-Који су дарови Духа Светога и како се могу добити?

 

 

 

 

[Архимандрит Сава Јањић]

2 hours ago, IgaL5086 рече

Христос Васкрсе!

Зелео бих да вам поставим неколико питања:

-Да ли треба веровати сновима?

-Који су дарови Духа Светога и како се могу добити?

2 hours ago, IgaL5086 рече

 

Ваистину васкрсе Христос Господ!

1. Бављење сновима није нам на духовну корист и треба их игнорисати. Код већине људи која живи у свету маште, тј. пролази кроз живот као са повезом преко очију, размишљајући стално о прошлости и будућности, а понајмање о ономе што конкретно раде и чине, снови су производ маште и дневних помисли и одражавају често стање у коме човек живи (немир, страхови или страсна усхићења и сл). Зато, треба да будемо веома опрезни, јер код људи који воде расејан живот силе мрака користе снове, машту и помисли да смуте човека и наведу га на странпутицу.

Када се у Светом Писму говори о томе да се Бог јављао појединим светим људима у сну морамо то другачије разумети. Реч је о људима који су живели у сталном богомислију и свести о Божијем присуству. Из живота људи који се непрестано баве молитвом, тачније живе молитвом као сталном свешћу о Божијем присуству (што је природан начин човековог постојања и функционисања нашег ума) човек и у сновима живи у пажњи и трезвености - "Ја спавам, а срце је моје бди" (Песма над песмама 5, 2).

2. Радије можемо говорити о дару Духа Светога, тј. задобијању Духа Светога. Дух Свети као трећа божанска ипостас тј. личност (односно начин постојања τρόπος ύπαρξης) од кључног је значаја за нашу заједницу са Богом. Логос Божији нам је Оца објавио и видљиво показао поставши човек, а Дух Свети својим благодатним деловањем надахњује нас да живимо по Богу, да познајемо Христа као Сина Божијег и да упознамо и љубимо свет онако како га Бог љуби од искона. Божанска благодат су нетварне и вечне божанске енергије које Бог Отац Сином шаље у Духу Светоме. Заједничарећи са Христом евхаристијским начином живота (у литургији и у свим аспектима нашег постојања) постајемо причасни (тј. отворени да примимо) божанске енергије које васпостављају наш аутентични лик. У човеку делује Дух Свети и отвара духовне очи (ум, срце) да "видимо Бога какав јесте". Свети оци Цркве ово зову созерцањем (θεωρία, contemplatio). Ово није размишљање о Богу на начин како обично размишљамо (помислима и маштом) већ оно што нас Господ учи говорећи "Царство је Божије унутра у вама" (Лк 17, 21). Лик Божији као да се осликава на тихој површини човековог ума (односно срца као центра нашег унутрашњег бића). Можемо ово (условно) упоредити сликом из далекоисточне поезије где се говори о месецу који се огледа на мирној површини воде. Наравно, што је ум обузетији помислима, он је као узбуркана површина воде и човек не може да разуме да је Царство Божије унутра у нама и не може да разуме речи Господње: "Али долази час, и већ је ту, када ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини" (Јн 4.23) или "А ти када се молиш, уђи у клијет своју" (Мт. 6.6). Када се човеку отворе духовне очи он прво познаје логосност и премудрост свега створеног, међуповезаност свега што је Бог створио и благодари и велича Бога "Како су величанствена дела Твоја, Господе! све си премудрошћу створио" (Пс 103, 24). Свети оци ово називају (φυσική θεωρία, физики теориа). Духом Светим просвећени човек види не само лепоту Божије творевине већ и икономију којом Бог одржава васцелу твар и води је ка њеном циљу - сједињењу свега створеног са Богом у Христу. Највиши степен созерцања јесте виђење Бога (θεωρία, теориа) у нетварној светлости божанских енергија. Ово су јако суптилне ствари о којима посебно пише и учи Св. Григорије Палама, али о којима су говорили и ранији Св. Оци посебно Св. Григорије Богослов, Григорије Ниски, Св. Дионисије и други писци. Читаво учење Цркве о трезвоумљу (најважнији текстови су сабрани у Добротољубљу) уче о начину живота и молитве који човека оспособљавају да постане причасник Бога живога ("причасници божанске природе" уп. 2Пет 1.4). Иако су Свети оци обилно писали о овоме искуству као циљу хришћанског живота, за многе људе њихов језик је тежак и неразумљив. Зато је важно прочитати текст о разговору Св. Серафима Саровског са једним сибирским велепоседником (дакле човеком из света). У том тексту је незаборавно лепо и једноставно описано деловање Светога Духа односно "задобијање Светог Духа" називајући га циљем хришћанског живота (https://goo.gl/EvUwpk). 

Хтео бих да нагласим овом приликом колико је ово важно јер је хришћанство данас највећим делом сведено на религију, на морализам. Наша вера је постала бег од реалности уместо сусрет са реалношћу свега створеног и нествореног Бога какав он јесте. Направљен је вештачки јаз између тзв. лаичке побожности која се исцрпљује у ритуализму и обичајима и "монашких ствари" које нису за обичне људе. Ово је потпуна бесмислица која хришћанство своди на једну од многих вера и припрема терен за релативизацију Христовог учења и мешање свих религија у религију тзв. Новог доба. Сви уче како је потребно испуњавати Божије заповести али морамо да знамо да човек није у стању да испуни те заповести уколико живи у духовном слепилу и не отвори очи ума и срца да позна свет из духовне перспективе. На пример. Христос нас учи да треба да волимо не само ближње, већ и непријатеље, али како то остварити. Није реч о убеђивању себе јер ако себе убеђујемо нешто што не осећамо, нисмо искрени и подсвесно и даље гајимо мржњу и нетрпељивост. Врлина се не стиче навиком, већ повратак нашој аутентичној природи. И када ово нашим интелектом схватимо не значи да смо разумели јер у нама делује страст заборава (λήθη) и да бисмо нешто јестествено познали треба да суштински променимо себе. Често се живо духовно искуство замењује интелектуалним знањем. Читање књига и стицање знања може да помогне, али без практичног живота, делања, све пада у воду у најближој посластичарници или у првом неслагању са ближњим. Без делатног живота и докторске дисертације и високи црквени чинови не доносе заједницу са Богом. Истинско знање почиње када суштински почнемо да схватамо да заиста ништа не знамо (о томе нас уче многи древни мудраци из разних традиција).

Једино, дакле, очишћењем ума и срца молитвом и удаљавањем од свега онога што не води Богу, дакле озбиљним трудом, можемо задобити благодат и задобити Духа Светога. У Духу Светоме човек познаје да смо сви ми иако различити заправо само различити начини постојања једне исте природе човечије и да смо створени да бисмо у Христу били једно. Благодаћу Божијом упознајемо у себи слабост људске природе и силу греха и разумемо је код других. Други више није други, већ је пад другога и наш пад, радост другога и наша радост. Непријатељ није онај кога треба да мрзимо, већ онај који живи у слепилу и не зна шта ради (како Господ рече са крста о Јудејима). Енергија која је природно дата човеку да силовито одбацује све оно што га одвлачи од Бога бива деформисана и постаје енергија гнева и мржње и усмерава се против другог човека. Живот у Богу није каталог моралних правила којих се треба формално придржавати. Хришћански живот је константно ПРЕУМЉЕЊЕ (μετάνοια) односно оно што се обично зове покајање. Стални подвиг да вратимо наше богомдане природне енергије у прави смер и постанемо оно што смо створени да будемо, а не да живимо као фалсификати, као себичне и усамљене индивидуе, као робови подивљалих страсти.

Један од најважнијих начина за добијање благодати Божије јесте борба да очистимо свој ум од помисли и маште сталним понављањем имена Христовог. Колико Исусова молитва може да промени начин живота је описано у многим духовним књигама. Сабраност ума на име Христово мења човекове навике, однос према ближњима и отвара очи срца за Господа. Кључно у молитви није што она има сама по себи неко чудотворно дејство, већ у томе што сабраношћу ума и срца отварамо простор за деловање Божије благодати у нама. Молитва само отвара срце, а све остало чини Бог. О молитви и исцелењу душе од страсти у наше време посебно лепо пише митрополит Навпакта Владика Јеротеј (Влахос). Његове књиге (Православна психотерапија, Једно вече у пустињи Свете Горе и друге нису само намењене монасима, већ свима, и помажу нам да боље разумемо текстове филокалијских отаца тј. Добротољубље. Дела Св. Григорија Паламе су за многе тврда храна и зато треба почети са једноставнијим и приступачнијим текстовима.

Само да напоменем да су неки дарове Духа Светога символично свели на седам дарова, на основу текста Пророка Исаије (Ис 11, 1-2) "Али ће изаћи шибљика из стабла Јесејева, и изданак из коријена његова изникнуће. И на њему ће почивати дух Господњи, дух мудрости и разума, дух савјета и силе, дух знања и страха Господњега." По том тумачењу (најважнији) дарови Духа Светога јесу мудрост, разум(евање), савет (расуђивање), сила (духовна храброст), дух знања и страх Господњи. Наравно, задобијањем Духа Светога, о чему смо горе говорили, задобија се истинска мудрост (која није од овога света), разумевање и себе и створеног света, расуђивање као способност да разликујемо различита дејства, духовна сила, истинско (по)знање Бога и божанске икономије и коначно Страх Божији који је ништа друго до савршена љубав у коме човекова душа трепти да не повреди Онога кога љуби, оне које је заволела у Господу, али и васцелу твар (сетимо се старца Силуана који предивно о томе говори. За свете људе и гранчица која је поломљена у расејаности и унинију нарушава љубав и заједницу са Богом). На крају се све своди на љубав као начин постојања (не као емоцију) јер апостол љубави и сам каже "Бог је љубав" (1Јн 4.8)

[Архимандрит Сава Јањић]

9 hours ago, Zoran Đurović рече

Више него сјајно! Посебно ми се дојмила реченица: "Наравно, не намеравам да кажем да не треба да водимо рачуна о свом начину живота, али цела поставка моралистичког става о причешћу, спасењу, Богу, напросто је сасвим погрешна". 

То је једна ствар коју нам "праведници" стално спочитавају. Као св. Августину кад су приговарали да својим дискурсом да спасење долази Одозго и да је гратис дар од Бога, и да Он зна своје свете (предестинација), тиме уводи морално расуло. Онда је узео и написао једно до својих најспекулативнијих дела на адресу ових Марсељских монаха: de correptione et gratia. Свако ко чита Августинова дела види колико јер то била морално одговорна особа! Није залуд у календару светаца. Тако код нас нападају и владику Игњатија или Митрополита Зизјуласа, не желећи ни најмање да уђу у оно што ови веле.

О. Сава помену оно чувено речено прељубници: "Иди и не греши више". Само бих једну малу опсервацију имао, јер га многи могу (Саву) сада погрешно разумети. То је Ис рекао за "смртни" грех. Али је и такав опростио, јер је по Новом (свагда те новотарије...) љубав јача од смрти, док је у Песми (СЗ) било написано да је љубав јака као смрт. Изједначене снаге. Ис није тада био присутан. Дакле, то се не односи на 70 пута 7 (Мт 18, 22). Јер многи нам дођу на исповест и кажу: Оче, попила сам лек, да се не причестим данас? - Наравно да се причестиш, јер црквена забрана, односно евхаристијски пост је донешен не да би се људи мучили, него да би се избегло да долазе опијени или преједени. А у симболичком смислу Ис треба да буде прва храна.

А подвиг, на који нам је о. Сава указао и на труд да избегавамо грех је управо везан за ближњег. Да се о њега не грешимо. Како је то дивно рекао авва Јустин: Ближњи твој је живот твој! - И, сада, кад би дали ту реченицу неком од задртих бранитеља вере (ревнитеља не по разуму), а да не зна од кога је, реко би: Владика Игњатије, Зизјулас! У Јустинов подвиг ја пак немам сумње. 

Узех слободе да овде узурпирам простор, јер су ми њих неколико писали питајући ме за грех. А наш домаћин, о. Сава је јасно рекао да је подвиг и очишћење душе ствар која се не да пренебрегнути иако је спасење гратис. Та формула, коју сматрам истинитом, је доста тешка за сварити људима коцкастог духа (ако дух може бити коцкаст). И у том смислу ми не можемо имати иста правила за све, јер бих и ја сам некоме забранио да се причести ако је попио лек (јер бих га ресетовао тиме), док бих другима исто допустио. Једноставно, нисмо сви исти и оно што је некоме на корист, другоме може бити на пропаст. И зато препоручујем у овој ствари да пастири гледају добро на душе које им прилазе. А благост да буде правило...

Драги оче Саво, слободно допуните и исправите све што нађете за сходно. Ја се чак просто чудим да има оволико потребе у људима да се чују и разјашњавају све ове ствари, али се и радујем Господу јер су заинтересовани! Нико се овим не би бавио да не воли Бога.              

Хвала оцу Зорану. 

Још једном бих нагласио да је спасење у хришћанском учењу васпостављање "првобитне лепоте" у човеку по икони Христа Спаситеља. Оно бива у слободи и Бог делује у нама само у оној мери у којој му ми направимо простора у нашем срцу. Обично чујемо како се каже, даће Бог, Богу је све могуће, Бог хоће да се сви спасу. Наравно да је тако и слава Богу, али морамо да знамо да се ништа неће догодити ако ми не допринесемо својом вољом Божијем делању у нама и свету. Врло често људи спасење виде као израз неизмерне љубави Бога који прашта наше преступе јер је пун љубави. Али не смемо да гледамо на Бога као на гневног човека који се љути па га можемо умилостивити или сачекати да се одљути. Гнев Божији је само алегорија за љубав Божију која је и светлост и огањ истовремено. За оне који отворе срце за Бога то је радост, топлина и светлост, а за оне који се затворе у пећину своје индивидуалности и страсти тоје горчина, огањ који пали и светлост која мучи. Заиста је страшно и болно сазнање да наше спасење зависи пре свега од нас јер Бог ХОЋЕ да се сви спасу али ако човек не пружи руку Богу који је даје остаће заувек у мраку незнања. И тада ће Бог бити са палим човеком јер на крају све ће бити сједињено у Христу, али за духовно слепог човека то ће бити патња, што видимо код многих људи у овоме свету јер и рај и пакао још овде почињу. Спасење није нешто што је остављено за будућност. Оно већ овде бива јер Царство небеско је већ међу нама иако се још није манифестовало у својој пуноћи, што ће бити након Другог доласка Господњег. 

Зато, да бисмо задобили спасење сваког дана треба да правимо нови почетак... не сваког дана, већ сваког часа, враћајући свој ум Богу и борећи се да отворимо срце за деловање Духа Светога. "Свакоје диханије да хвалит Господа" (јев. Kôl hanašemá tɘhalél Adonáy) (Пс 150.6). Ово не значи само да свако биће које дише треба да хвали Господа, већ да сваким својим дахом хвалимо Господа, односно чинимо оно што апостол каже хришћанима Солуна "Молите се без престанка" (1Сол 5.17).

[Zoran Đurović]

Све изванредније. Као да сам наслутио. Блажене речи, оче Саво. 

[Драган άσημος :)]

.

[Guest]

Поштовани Оче Саво, 

 

Не знам колико је умесно, али бих веома волео да чујем Ваш одговор на ову тему

 

 

[Архимандрит Сава Јањић]

2 hours ago, R2D2 рече

Поштовани Оче Саво, 

Не знам колико је умесно, али бих веома волео да чујем Ваш одговор на ову тему

Без улажења у конкретне поводе за ову тему и расправу која се развила, рекао бих неколико речи уопште о овој проблематици јер је она важна за све нас.

Људско друштво када функционише само у координатама овог света и века неизбежно се суочава са проблемима злоупотребе власти, било да је реч о политичарима, људима из црквене јерархије, људима из војске, уметницима и сл. У свим људским формама друштва мора да постоји алфа-мужијак, јерархија, подређеност, што неизбежно подразумева полтронство, оговарање, завере и све друго што можемо да видимо у историји људског друштва (нажалост, неретко и у историји Цркве). Овај проблем се не може решити једноставно јер човек у својој палој природи функционише на овај начин.

Господ нас у Еванђељу учи да нисмо крдо човеколиких бића, већ Црква - заједница oсвећених у Христу Исусу, позваних на светост (уп. 1Кор 1.2). Зато Христос учи апостоле: „Знате да кнезови народа господаре њима и великаши владају над њима. Да не буде тако међу вама; него који хоће да буде велики међу вама, нека вам буде служитељ.“ (Мт 20.25-26). Истински ауторитет у Цркви мери се, зато, жртвом љубави другог ради, самоодрицањем како бисмо у другом нашли смисао своје личности. То је сасвим друга логика у односу на логику овога света. Другим речима, без подвига ослобађања од владавине пале људске природе постоје велике шансе да са одређеним положајем почнемо да се према другима односимо као предатори. Агресивност и гнев долазе из страха јер човек себе идентификује са својом функцијом у друштву, не види себе какав јесте (да све што има да је од Бога добио), већ себе гледа онако како мисли да га други виде и да треба да изгледа. Зато се често понашамо неприродно и према себи и према другима. Што је човек несигурнији и удаљенији од Христа све је више уплашенији за свој положај са којим се поистоветио. Крштењем, ми хришћани суштински умиремо старом човеку и читав наш живот требало би да буде реализација нашег крштењског завета у коме смо умрли у Христу и васкрсли са Њим као нова твар. Нажалост, већина нас савремених хришћана нисмо свесни тога и живимо и даље својим старим, умрлим човеком, тј. робујемо свом себичном егу и штитимо га од других тако што оне које у свом страху и несигурности видимо као претњу ограничавамо или чак елиминишемо. Читава људска историја почива на тим принципима. Мислим да се овога не можемо ослободити без истинског повратка Христу. Када човек заживи Христом и када омирише благодат Духа Светога свака повреда другога, не само човека, већ и животиње и биљке (како лепо пише св. Старац Силуан) удаљује нас од Бога и враћа нас у јарам греха и смрти. Онај који је у положају ауторитета у смислу одговорности у Цркви треба да трепти над сваком људском душом јер ће се од њега тражити "одговор од Бога за оне који су му поверени". У Христу сазревамо као удови саборне личности Христове у којој нема ни "мога" и "твога" већ је све Христово. Пуноћа ове тајне ће се остварити у есхатону, али је већ живимо и опитујемо по мери наше љубави и преумљења. Без Христа читава повест људског рода била би слепа улица и огромна трагедија, јер човек не може да се ослободи својих страсти и абнормалног, греховног понашања без Христа који је сам постао човек и у коме једино налазимо истински смисао личности. Разни философски и верски системи су од памтивека тражили различите начине како да човека ослободе патње, бола, регулишу људске односе и успевали су у мањој или већој мери, али једино је Господ Христос открио пуни смисао човековог постојања и циљ коме човек и васцела твар иду. У Христу се ослобађамо владавине страсти и греха и обликујемо се као иконе Божије, узрастајући „у човека савршена, у меру раста висине Христове" Еф. 4.11-13.

Конкретно, јако је важно у Цркви да разумемо да наше дужности, наши чинови и положаји представљају само начине служења заједници, телу Христовом, а не нешто што смемо поистовећивати са собом. Што имамо већи чин, одговорност је већа и служење треба да буде преданије. Ако сам игуман, ја сам игуман братији и без братије нисам оно што јесам, као што ни отац не може да буде отац ако нема децу и не служи им као отац. Епископ без свог верног народа није оно што јесте - отац и икона Христова у Цркви која му је поверена, као што и свештеник није пастир без своје парохије којој служи. Наше функције у цркви су односне и без љубави губе свој смисао. У тренутку када свој его поистоветимо са својим положајем у Цркви, са својим чином, одећом коју носимо и изађемо ван оквира служења заједници и тражимо да нам други служе ради нашег сопственог и себичног интереса одлазимо на странпутицу. У нама се губи лик Христов и постајемо као "кнезови овог света" који терају друге да им служе, користећи силу и моћ ауторитета. Христос као наш архипастир учи нас незаборавним речима шта је очинска љубав: "Ја сам пастир добри и познајем своје, и моје мене познају. Као што Отац познаје мене и ја Оца; и живот свој полажем за овце." (Јн. 10.14-15). На Светој Литургији свештенослужитељи носе светле одежде које символишу оно што представљамо у контексту Литургије, Христа Првосвештеника "који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје" како говоримо у молитви херувимске песме. Веома је опасно када као свештенослужитељи градимо свој ауторитет моћи у односу на друге у свакодневном животу позивајући се на Христа и користећи свој чин. Зато у манастирима јеромонаси када служе по чреди имају посебну одговорност и част која им припада као свештенослужитељима тог дана, али након литургије они су само обични монаси, браћа, која обављају своје редовне послове и немају "власт" над другима нити могу да користе свој чин са влашћу. У нашем манастиру монаси седе на трпези и поклањају се не по чину него по времену доласка у манастир, тако да јеромонах који није чредни јеромонах седи иза братије монаха по свом времену доласка у манастир и живи у послушању онима који су надлежни за обављање одређеног послушања. По овој пракси, коју налазимо у неким древним манастирским типицима, апсолутно је ирелевантно ко је у чину, а ко није, јер га тај чин не чини ни већим ни уваженијим од друге братије. Заправо већи је онај који више служи и који се више жртвује (даје) за заједницу и Бог нас гледа у тој перспективи, а не по људској јерархији. У Старечнику имамо леп пример шта је улога игумана, односно уопште пастира у Цркви - „Када братство манастира не препознаје међу собом врлинског монаха, онда нека изабере неког болесног од братије, јер ће он боље моћи да разуме њихове слабости“. Онај који је први, има дужност да одржава љубав и носи слабости других, а не да товари бреме другима оптерећујући их својим слабостима и нетрпељивошћу. Ова поука је јако важна.

Суштина је, дакле, у томе да не треба упирати прстом ни на епископе, ни на свештенике. Епископ је отац и пастир, али који има и одговорност коју мора са страхом да користи. Ми презвитери мора да знамо да наше свештеничко служење долази само од Епископа и да је наш однос са Епископом веома важан за очување црквене заједнице и љубави. Апостол Павле нас учи: "Чашћу чините једни друге већим од себе." Рим. 12.10. Проблем настаје када и једни и други себе поистовете са оним кога литургијски представљају у циљу остварења моћи и силе по логици пале човекове природе. Тада изалзимо из заједнице љубави и улазимо у односе који суштински немају везе са Христом нити служе изградњи Цркве. Сви проблеми везани за међуљудске односе у Цркви настају због тога јер нисмо свесни одговорности и служења које имамо или покушавамо да се занемарујући своје дужности мешамо у посао другима и тражимо кривицу у њима. Решење је, наравно, у сталном враћању Христу као једином архипастиру и мукотрпан лични подвиг да својим слабостима не повредимо ниједну живу душу испуњавајући заповести Господње, посебно ону у којој каже: "Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима" (Мт. 7.12).

[Guest]

Хвала Вам на одговору бираним речима

Послато са SM-G935F уз помоћ Тапатока

[Desiderius Erasmus]

Pomaže Bog, o. Savo!

Da li možete da mi kažete kakav je Vaš stav o potpisivanju donorske kartice (za doniranje organa)?

Mislim da ćemo se svi složiti da je to u skladu sa hrišćanskom ljubavlju, samo me buni taj izraz "moždana smrt". Naime, potpisuje se saglasnost da se u slučaju "moždane smrti" moji organi mogu transplantirati drugim ljudima. Piše da je moždana smrt apsolutna, konačna i definitivna, ali me zanima kako Vi gledate na to.

Unapred hvala na odgovoru.

[Архимандрит Сава Јањић]

On 5/6/2016 at 19:56, Goran Kovacevic_10753 рече

Помаже Бог оче Саво да ли се ово молитвено правило практикује у цркви или код куће?

http://www.crkva.se/vaskrs/molitva_od_vaskrsa_cir.htm

---

Праштајте на форматингу, врло често ми се дешава да не могу да нормално одговорим јер нема старог дугмета REPLY и онда идем преко Цитата али често ми остане нешто од раније. Надам се да ће бити разумљиво:

Дакле, ово правило се чита уместо кућних молитава, али исто тако и у цркви на богослужењу уместо часова у току Светле седмице јер се тада не читају псалми и читава структура богослужења је пасхална.

 

Spoiler

 

[Архимандрит Сава Јањић]

3 hours ago, Desiderius Erasmus рече

Pomaže Bog, o. Savo!

Da li možete da mi kažete kakav je Vaš stav o potpisivanju donorske kartice (za doniranje organa)?

Mislim da ćemo se svi složiti da je to u skladu sa hrišćanskom ljubavlju, samo me buni taj izraz "moždana smrt". Naime, potpisuje se saglasnost da se u slučaju "moždane smrti" moji organi mogu transplantirati drugim ljudima. Piše da je moždana smrt apsolutna, konačna i definitivna, ali me zanima kako Vi gledate na to.

Unapred hvala na odgovoru.

Након телесне смрти човеково тело трули и враћа се у процес кружења материје еко-систему. Наше тело је у сталној промени, тако да храна коју узимамо, животиње и биљке које нас окружују и све друго у материјалном свету садржи материју која је некада била у другим људским телима. Ово је заиста фасцинантно јер показује колико смо повезани са целим материјалним светом који је Бог створио. Све у материјалном свету је у међупостојању. Далекоисточни мудраци доста су о овоме говорили , наравно, у контексту њиховог схватања апсолутне пролазности и промењивости. Облак, каже један од њих, не нестаје, већ се претвара у кишу, у снег и преко воде улази у састав биљака и нашег тела, а потом се опет враћа у воду која испарава и постаје облак. Наше тело чини материја која је настала, ако ћемо веровати научницима, пре 13.7 милијарди година и која се налази у константном кружењу и промени.

Из ове перспективе наши органи су само привремено наши, они се мењају, а неки од њих више пута у току живота подмлађују. Старо тело није заправо старо 80 или 90 година већ су многи органи код старих људи  само неколико година или месеци стари. Како научници објашњавају, у процесу старења који многи виде у сталном понављању (копирању) ћелија чија матрица полако бледи (као сталним копирањем вишеструких копија на фотокопир апарату), органи губе функционалност. Наравно, више је и других фактора старења и биолози то активно проучавају, мада нема једноставног објашњења. Јетра се најбрже регенерише у здравом организму и у човеку је просечно стара 5 месеци, ћелије у плућима се замене за 2-3 недеље, кожа за 2-4 недеље, кости за 10 година, црева чак за 2-3 дана, црвена крвна зрнца за 4 месеца, коса за 3-6 година. Једино мождане ћелије и ћелије ока трају читав живот и не могу се регенерисати. Наравно, приликом поремећаја (болести) абнормални раст ћелија или поремећени однос ћелија у органу се преноси с временом, тако да здравствени проблеми настављају да постоје, иако се човекови органи регенеришу. 

Другим речима органи у нашем телу нису заправо "наши" и мењају се као и материја која их чини и која кружи у еко-систему. Оно што чини посебност нашег тела јесте матрица тела садржана у структури ДНК. На основу генетског материјала садржаног у ДНК развија се човеков организам од детета до старца, преносе се наследне болести и разне друге карактеристике. У светлости овог размишљања, донирање органа је веома хумано јер може да помогне људима који страдају и пате. Ти органи би свакако струнули и отишли у ток природе. Мислим да је блаженопочивши Патријарх Павле врло позитивно говорио о донирању органа и ову праксу би требало подстицати код хришћана. Потпуно је апсурдно веровање да донирањем органа, тело неће моћи васкрснути. Не васкрсава она материја која нас чини када имамо 60, 70 или 80 година (јер како смо видели она се мења) већ душевна компонента човекове личности носи обличје, лик (eidos) тела, својеврсан холограм, на основу кога ће тело бити васкрснуто и састојаћесе од обновљене материје, јер ће Другом доласку Христовом васцела твар бити промењена и преображена. 

Да ли смрт наступа смрћу мозга или престанком рада срца? Мозак је кључни орган који омогућава да тело функционише као целина. Мозак се не може ставити на апарате, а срце и други органи могу и на тај начин се вештачки може продужавати њихов рад. Престанком рада мозга човек не само да не може да функционише као личност већ ни органи и други биолошки процеси не могу да се регулишу према природном аутоматизму. Једна од најважнијих карактеристика личности јесте да може да комуницира са другим личностима и изражава слободу коју је Бог дао. Без основних функција мозга ово није могуће и човек умире. Треба знати да и након престанка рада срца и других органа, човеково тело се постепено гаси. Полако се заустављају процеси у организму, као када се у једној великој згради постепено гасе светла док на крају не остане мрак. Наравно, ми хришћани верујемо да човек наставља да живи у Христу, са којим смо ипостасно сједињени крштењем и тајнама Цркве. Већ смо раније говорили да је хришћанима, посебно раним, било страно размишљање о самосталном и самодовољном животу душе без тела. Под утицајем (нео)платонистичких теорија ово је постало веровање многих хришћана, што потпуно обесмишљава васкрсење. Душевна компонента човековог бића (душа) наставља постојање у Господу до свеопштег Васкрсења, а на који начин то бива, у каквој димензији времена и простора, мислим да нико до сада није успео тачно да одговори. Чувајући молитвено сећање на наше покојнике у Христу настављамо да и даље чувамо заједницу са њима. Причешћујући се Телом и Крвљу Христовом не сједињујемо се само са Христом, већ и са нашим ближњима који су у Христу. Они су живи, иако нису овде међу нама, јер све што је рођено у Христу крштењем не живи више само по себи и за себе већ Христом. "Нећемо пак, браћо, да вам буде непознато шта је са онима који су уснули, да не бисте туговали као они који немају наде. Јер ако вјерујемо да Исус умрије и васкрсе, тако ће и Бог оне који су уснули у Исусу довести с Њим." 1 Сол 4.13-14

Ово као и друга питања биоетике јако су важна за савремене хришћане и било би добро наћи шта су о овоме писали православни богослови и епископи. 

[snebivljivi maslacak]

Оче Саво, на крају јеванђеља по Јовану када је Господ позвао апостола Петра, за њима је кренуо и Јован. Ево да цитирам тај дио: "Видјевши Петар овога рече Исусу: Господе, а шта ће овај? Исус му рече: Ако хоћу да он остане док не дођем шта је теби до тога? Ти хајде за мном. Онда изиђе ова ријеч међу браћом да онај ученик неће умријети; али Исус му не рече да неће умријети, него: Ако хоћу да он остане док не дођем, шта је теби до тога?" Ето ако можете да протумачите ово што је речено за апостола Јована, пошто се ја иначе њему и молим...

И друго зашто се монаси одричу своје породице и не би требали да се вежу за људе. Претпостављам да је то на неку духовну корист и заштиту, па ако би могли рећи нешто о томе.

[Дејан]

20 minutes ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Једино мождане ћелије и ћелије ока трају читав живот и не могу се регенерисати.

Oče Savo, mislim da je ova teorija odbačena. Dokazano je da mogu.

[Рилски]

On 7.5.2016. at 13:58, Zoran Đurović рече

Нико се овим не би бавио да не воли Бога.              

[Архимандрит Сава Јањић]

2 hours ago, Дејан рече

Oče Savo, mislim da je ova teorija odbačena. Dokazano je da mogu.

Одлично, тим боље за све људе:) Управо сам прочитао пар чланака који говоре о, додуше, ограниченој могућности регенерације нервних ћелија у појединим деловима мозга и најновијим достигнућима на пољу регенерације ћелија у оптичком нерву при лечењу глаукома. Није баш случај о начину регенерације као код других делова тела, али ово је охрабрење. То само показује да је људско тело у сталној промени и динамици и да смо толико повезани са целокупном природом у којој живимо и која у човеку добија лично постојање. Човек је зато микрокозмос и преко Христа Богочовека васцела творевина иде ка вечности и сви постајемо нова твар у Христу.