Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Јанко]

2 hours ago, Биљана 1234 рече

Драга Марина, не замерите што ћу се укљуити са шар реченица.

Живела сам 2'0 година у браку са човеком који није веровао..Мислила сам, никад не знамо кад ће се коме отворити духовне очи, а верујем да свако има свој начин,Љубав Божија је блага, и речи Његове су тихе

Неки пут, верујем, деси се то..заједница промени човека..сви се боримо..тако то иде..а неки пут је човек превише ироничан и скептичан и обузет стварима овог света..Можемо и наћи алиби, као био је рат, па бомбардовање, па хиперинфлација, па свакаква чуда, али свако у дибини себе зна да је то само једна кажа, коју понављамо, да бисмо оправдали тугу и разочарење

Желим да кажем да се ствари усложњавају када дођу деца--Моја ћерка је пре неки дан напунила 21 годину..знате имам искуство различитих приступа у васпитању..далеко то може да оде..веома далеко

Моје дете је самостално,, таква је њена природа...разговарамо о  свему...причам о вери, о Христу, о Животу..и опет се Надам...није крштена, а све види како треба , и воли како треба,и чује ...и пева у црквеном хору.и најтеже ми да да мирно саслушам њене речи о томе да се крстити може човек који не осећа да је према Богу погрешио..не умем да јој објасним..превазилази то мене....

и сад..молим се Мајци Божијој да чува душу чисту детета мог...не знам шта бих вам више рекла Марина...Будите пажљиви и нежни и тихи у срцу свом, и верујте и надајте се да ћете уз помоћ Божију доћи до решења

Да, то је та друга страна медаље на коју упозорава отац Сава. Веома тежак крст.

Моји родитељи нису били венчани у цркви, али су крштени као деца. Ипак, отац је био неверујући. Мајка нас је једном оставила код баке (мене и сестру) и пошто није ни деда био кући (сељак, стари партизан и комуниста-идеалиста који се дистанцирао од партије и вратио се са функције на село јер је видео сву поквареност људи "унутра" исте) бака позове свештеника и тајно нас крсти. Она ми је практично била кума,  касније ме и повела у Цркву и привела Господу. За то јој никад довољно не могу бити захвалан. И зато, ако се Марина ипак усуди да иде тим тешким путем - минимум за који би требала да се договори у тој вези је крштење деце, Литургија и Причешће...

Наравно, ово је само моје искуство и мишљење.

[grigorije22]

On sedi nad krugom zemaljskim, i njeni su Mu stanovnici kao skakavci; On je razastro nebesa kao platno i razapeo ih kao šator za stan.

Kakvu duhovnu poruku prorok ovde zeli da prenese? Da li ovaj stih govori o okrugloj Zemlji kakvu poznajemo?

Utvrdio si zemlju na temeljima njenim, da se ne pomesti na vek veka.

Takodje ovaj stih govori o Zemlji koja je nepomicna ili ima neko drugo znacenje?

I ako moze misljenje u vezi ovog klipa

 

 

[Архимандрит Сава Јањић]

On 4/22/2016 at 22:11, grigorije22 рече

On sedi nad krugom zemaljskim, i njeni su Mu stanovnici kao skakavci; On je razastro nebesa kao platno i razapeo ih kao šator za stan.

Kakvu duhovnu poruku prorok ovde zeli da prenese? Da li ovaj stih govori o okrugloj Zemlji kakvu poznajemo?

Utvrdio si zemlju na temeljima njenim, da se ne pomesti na vek veka.

Takodje ovaj stih govori o Zemlji koja je nepomicna ili ima neko drugo znacenje?

I ako moze misljenje u vezi ovog klipa

 

 

Свето Писмо Старог Завета није научни текст о астрономији. Све што се говори о земљи и свету у коме живимо речено је символичним и поетским језиком, а не са намером да се рационално и научно објасни свет у коме живимо. Библијске писце који записују усмено предање народа Израиљског не интересује рационално објашњење света, већ однос света према Богу и Бога према створеном свету и посебно човеку. Зато и нас хришћане овога света и века пре свега интересује познање личног Бога, а не разумевање најновијих научних теорија које се мењају како године пролазе. Онај који се труди да позна Бога и Царство небеско у срцу своме, њему нису потребна рационална објашњења јер су она ионако ван спознајних могућности нашег разума, већ је важно да разумемо Духом Светим зашто је Бог створио свет и који је његов циљ. Наука заслужује поштовање, али она приступа створеном свету на основу тренутно доступних информација и не улази у оно што је ван спознајних граница рационалног човековог ума. За хришћане, главни начин спознања јесте спознаја Бога која бива лично, односно како се библијским и светоотачким језиком каже - срцем, а то пре свега подразумева изградњу онтолошке заједнице с Богом у Христу. Другим речима, парафразирајући Св. оца Силуана Атонског, онај који опитно, љубављу, позна Бога разумео је тајну и овог и свих светова. Он не може да објасни речима тајну овог света и тајну Бога који га је створио, већ му се диви и благодари му. Зато је коначни израз познања и Бога и света који је Бог створио - евхаристија тј. БЛАГОДАРНОСТ.

[Дејан]

On 19.4.2016. at 0:22, Архимандрит Сава Јањић рече

туда и разлика између обреда свете тајне брака и другобрачног обреда који је покајног карактера.

Ako se vratimo u istoriju kada je obred venčanja bio na Liturgiji, imao sam priliku par puta da prisustvujem takvom obredu u Novom Sadu, zar se sve ovo što ste Vi rekli za obred venčanja drugog braka, po nekom svom smislu,  ne bi moglo reći za sadašnji obred venčanja u odnosu na Liturgijski. Ipak je ovaj sadašnji obred venčanja istrgnut iz Liturgije zbog tradicionalnog shvatanja vere i izlaska u susret onima koji u Crkvu ne idu ali su hteli da budu venčani u Crkvi?

[Дејан]

Mnogo više budala sam sreo u Crkvi  nego van nje, tako da mi ne znači mnogo da li mi je partnerka pravoslavne vere, ateista, muslimanka i sl.

Po prirodi sam introvert, tako da moraš biti vrlo talentovan sociopata da bi mene farbao, vrlo brzo provalim, da ne kažem osetim, ko je dobar čovek a ko djubre.

Sličan se sličnom raduje, krpa uvek nadje zakrpu, ako je neko čestita duša a ne pripada Pravoslavnoj Crkvi, ja bi tu brigu prebacio na Boga , sigurno ne bi kukao Bogu, sveštenstvu, komšiluku i sl.

Svakako da je najidealnije naći nekoga ko je naše vere,nacije, mi smo plemesnog mentaliteta, vrlo primitvinih razmišljanja i emocija, i u toj situaciji je to ok, ali, nekada Bog ima druge planove, kako reče Jerotić, svi smo u različitim razredima.

 

[Архимандрит Сава Јањић]

17 hours ago, Дејан рече

Ako se vratimo u istoriju kada je obred venčanja bio na Liturgiji, imao sam priliku par puta da prisustvujem takvom obredu u Novom Sadu, zar se sve ovo što ste Vi rekli za obred venčanja drugog braka, po nekom svom smislu,  ne bi moglo reći za sadašnji obred venčanja u odnosu na Liturgijski. Ipak je ovaj sadašnji obred venčanja istrgnut iz Liturgije zbog tradicionalnog shvatanja vere i izlaska u susret onima koji u Crkvu ne idu ali su hteli da budu venčani u Crkvi?

Све свете тајне Цркве, а светих тајни није само седам, како смо примили из западне традиције, обављају се у цркви, у заједници и имају смисао само уколико служе на наше утврђење у литургијској заједници цркве. Издвајањем светих тајни из литургијског контекста губи се литургијски контекст тајни и оне постају приватни обреди. Знамо на пример да свештеник православни не може да служи литургију без народа, не због тога што неко мора да му каже технички амин и одговара на прозбе, већ зато што је литургија саборни чин на одређеном простору (у парохији, у манастиру), а једини литург у правом смислу јесте Епископ који литургијски носи лик Христов. Без Епископа нема јерејских литургија тј. без његовог благослова који се видљиво манифестује и преко антиминса (освештаног платна са именом Епископа) који треба да стоји у свакој канонској цркви одређене Епархије. Крштења, венчања, монашење, опела са сахраном и све друге службе у Цркви по својој структури су биле саставни део литургије и обављане су у почетку искључиво у литургијком контексту. Данас их је могуће све обављати ван литургије, осим рукоположења које се може искључиво обавити од стране Архијереја и то на литургији. Ово је веома важно јер крштење није само чин погружења већ примања новог брата или сестре у црквену заједницу, што се потврђује светим причешћем. Крштење без причешћа није по садашњим правилима црквено незаконито, али у сваком смислу нема своју светотајинску пуноћу, јер која је сврха крштења ако се крштени евхаристијски не сједињује са осталим члановима Цркве. Тко је и са венчањем тј. св. тајном брака, монашењем али и опелом и сахранама. На пример, у вези сахрана, литургија је потпуно скрајнута на маргину. Главни центар јесте опело, а заправо суштина испраћаја покојника јесте да се сви литургијски окупимо око покојника чије тело лежи у центру храма, да принесемо благодарност Богу (евхаристију), да се причестимо светим тајнама, а потом да одмах након литургије испратимо покојника погребним песмама опела. Ако гледамо структуру обреда крштења, опела, монашења, венчања видимо да имају елементе који указују да су се ови обреди вршили у склопу литургије (читање еванђеља, апостол, или канон и тропаре који су се певали на јутрењу пре литургије). 

Пракса коју покушавамо да обновимо јесте да се ови сви обреди врате у контекст литургије и да им се да онај смисао који су имали, а то је да примајући крштење, монашки чин, улазећи у брачну заједницу, или пак опраштајући се од покојника потврђујемо да све служи учвршћењу црквене заједнице у чијем је центру евхаристија. И покојник остаје у нашој памјати евхаристијски и учествује и након упокојења у животу Цркве (зато и помињемо покојнике и молимо се за њих). Примањем монашког чина не вршимо неку мистичку иницијацију већ литургијски улазимо у нови начин живота и дајемо завете како бисмо потпуније живели животом Цркве и учествовали у литургијској заједници. Монаштво већ хита у есхатологију и монаси већ закорачују у реалност у коме нема ни мушког ни женског, ни Грка ни Јеврејина, где је свима све заједничко. Црквено венчање није свадба са црквеним ритуалом, већ улазак младенаца у нови живот у коме ће евхаристијски бити сједињени једно са другим и где ће својим животом изображавати тајну Христа и Цркве. 

Издвајањем светих тајни из литургијског контекста губи се суштински фокус и смисао ових тајни. Оне постају приватни обреди "за ужу фамилију и пријатеље". Тиме се на својеврсан начин паганизује и брак, монаштво се претвара у некакву мистичку иницијацију, а крштење постаје приватни породични обред. У обреду венчања на пример кључни моменат постаје размена прстења или везивање рука убрусом, а не причешће супружника које запечаћује њихове завете и заједнички живот у Христу. Као траг обавезног причешћа остала је чаша вина коју поделе супружници и кумови.

Зато је веома важно да се вратимо аутентичном значењу светих тајни и да се и оне и сви други обреди који су извучени из литургије и који се после додају или посебно врше врате у сам контекст литургије, а не завршити литургију а онда опет почети нови обред са читањима еванђеља и апостола и бескрајним низом јектенија. Мислим да је кључни разлог зашто је дошло до издвајања светих тајни из литургијског контекста постепено слабљење литургијске свести. Евхаристија је постала нешто што раде свештеници, док је народ сам пасивни посматрач, у квази-монашким круговима евхаристија је нешто што "ваља" јер даје снагу за подвиг, као да је нама за спасење потребан подвиг сам по себи, а не подвиг који би нас учинио свеснијим и савеснијим учесницима евхаристије. То су потпуно наопаке перспективе. Надам се да ће литургијском обновом Црква вратити праксу да се сви који учестувју у приносу и причесте светим тајнама, а не да се томе приступа моралистички. Ако неко живи у отвореном греху који нарушава заједницу треба да се врати у заједницу у којој живи (породицу, манастир, парохију) па да то потврди тако што заједно са другима учествује у евхаристији. Онај који је разорио заједницу са живом Црквом из овог или оног разлога мора да се покаје и онда да редовно учествује у делу Цркве, у Евхаристији. Избегавање причешћа због неких личних осећаја недостојности је апсурдно. Ако је човек у отвореном греху, треба да се исправи и промени живот, а ако осећа деловање страсти и огреховљене природе а није отпао од заједнице, треба да хита Лекару и прима лек бесмртности. Одбијање причешћа без конкретног разлога који може бити искључиво живот у греху који разбија заједницу са Црквом заправо је одбијање спасења, а не акт пијетета (мислим да је ово најбоља реч за ову врсту квази-побожности).

Отуда је важно да као верници будемо укључени у своје локалне евхаристијске заједнице, у нашу парохију, да имамо живи контакт са члановима наше парохије и нашим свештеником и да учествујемо у животу те заједнице, а не да бирамо цркве по лепоти певања или идемо час на ову или ону страну. Бити парохијанин значи бити део те заједнице којој припадамо и након завршетка литургије. Наравно, када смо на путу или ходочашћу лепо је да учествујемо у литургијским сабрањима тамо где се нађемо. Имајући у виду једну прилично хаотичну ситуацију у којој се данас живи, ми овде у Дечанима редовно тражимо да када нам дође неко кога не познајемо неку потврду коме припада и ко му је парохијски свештеник, а свете тајне верника из наше епархије у манастиру обављамо само са благословом локалног пароха. Наши монаси када иду у иностранство обавезно морају да понесу тзв. мирно писмо Епископа који потврђује ко су и коме Епископу припадају. У добро уређеним црквеним срединама када се појави неко непознат није добро да се припусти евхаристији без провере да ли је реч о члану канонске Цркве и човеку који није под неком забраном (ово се посебно односи на свештенике који не могу да служе без писмене потврде свог Епископа). Што се тиче верника ми на пример овде у Дечанима очекујемо од организатора ходочашћа да нам потврде да причешћу прилазе они за које знају да су крштени тј. да конкретно припадају Цркви и обавезно пре причешћа нагласимо да се могу причестити само они који имају благослов свог парохијског свештеника и нису под црквеном забраном. Мислим да је ово јако важно јер причешће само по себи не само да не спашава, већ може бити на суд или осуду уколико онај који га прима не разликује Тело и Крв Христову. Веровање да свете тајне без вере имају аутоматско, магијско дејство је паганизам и сујеверје. Све свете тајне траже израз наше вере и слободе, па чак и приликом крштења деце када кумови за њих исповедају веру и обавезују се да гарантују да ће бити хришћански васпитани.

За разлику од древне праксе када некрштенима и иновернима није било дозвољено пристуствовање приношењу литургијских дарова и Евхаристији, ми данас по икономији допуштамо да и они могу да буду присутни у цркви (у предњем делу наоса који је код нас у Дечанима као унутрашња припрата), али не могу да учествују у евхаристији нити да читају било какве молитве на службама. 

 

 

 

[Архимандрит Сава Јањић]

3 hours ago, Aleksandar Stojkovic рече

Oče, ako možete nešto da kažete o pojanju ,,Blagosloven jesi Gospodi''. Od kada potiče i kojim prilikama se peva u crkvi?

I ako biste želeli da napišete srpski prevod...

Реч је о стиху из псалма 119.12. "Благословен си Господе, научиме наредбама твојим" На словенском стоји "оправданијем твојим" као дослован превод са грчког текста Септуагинте: "Ευλογητός εί, Κύριε, δίδαξον με τα δικαιώματα σου" или на латинском "benedictus es Domine doce me iustificationes tuas". У грчком, латинском и словенском тексту имамо појам оправдања али реч је заправо не о јуридичком термину јер у јеврејском оригиналу стоји: "baruk atta adonay lamedéni khukéyka" (научи ме правилима, обавезама, законима, тј. наредбама, тако да је савремени српски превод у реду иако се може рећи и "законима твојим". Руси преводе "научи меня уставам Твоим".  Ове стихове налазимо у више богослужбених текстова. Посебно можемо навести Славословље, васкршња Евлогитарија, као и погребну службу (опело). Псалми су вековима били извор свих црквених богослужења због своје дубине значења и најраније традиције Цркве која је искључиво користила псалме у богослужењу. У данашњем савременом српском језику наредбе звуче јако ауторитативно иако су Божије наредбе, односно Божији закони - закони љубави, заповести које је Господ дао не да би ограничио нашу слободу, већ да би нас увео у истинску слободу која нам је дата у Христу Исусу. Због опште секуларизације и профанације савременог језика појмови грех, покајање, суд, заповести, наредбе Божије добили су, нажалост, једну нијансу значења која носи негативну конотацију. Вера у Бога се доживљава као ограничавање човекове слободе, која се опет данас тумачи у смислу анархије. Слобода и љубав су неодвојиви и моја слобода протеже се онолико колико изграђује љубав са Богом и са ближњим. Тамо где почиње патња другога налазе се и границе човекове слободе. У светоотачкој традицији слободна воља човекова која је враћена у своје богомдане оквире манифестује се искључиво афирмативно у односу пирема Богу и ближњем. Злоупотреба слободе заправо није израз слободе већ поробљености човека грехом и страстима, као неприродним кретањима човекових енергија.

[Архимандрит Сава Јањић]

3 hours ago, Aleksandar Stojkovic рече

Hvala, oče, znam da je početni stih iz psalma i lepo je rečeno da kada molimo Boga da nas nauči svojim zakonima ustvari se molimo da nas nauči ljubavi. Mislim da kod Dostojevskog negde ima da je pakao stradanje zbog nemogućnosti da se voli. No ja sam izgleda loše postavio pitanje. Mislio sam na pesmu gde je to početni stih: 

......

Hteo sam da pitam odakle potiču ostali stihovi i za prevod sa crkvenoslovenskog...

Да, то су васкршњи тропари који се певају после непорочних. Такође уз припев "Благословен си Господе..." певају се и сваке суботе после непорочних тропари за покојне, који су нам највише познати са погребних служби. Из Часослова на српском сам извукао и једне и друге у српском преводу. Ово су дивни богослужбени текстови. Овај ПДФ од 2.5 Мб можете скинути са овог линка http://d.pr/f/10k26

[Архимандрит Сава Јањић]

Христос Васкрсе - Ваистину Васкрсе!

Свим члановима форума желим срећне и благословене васкршње празнике. Да би светлост Христовог Васкрсења просветлила срца свих нас у да бисмо у њој видели и вечно гледали једни друге као своју вечну сабраћу, сједињени са Оцем нашим Небеским у васкрслом Христу Господу, испуњени радошћу и благодаћу Духа Светога, у сву вечност!

Фреске циклуса Васкрсења Христовог изнад олтарског дела у манастиру Високи Дечани 14. век

[Драгана Милошевић]

Христос васкрсе, оче Саво, Вама и читавом братству манастира Дечани, срећан празник !

[Јанко]

Заиста Христос Васкрсе!

Вама неизмерно хвала за онај дивни филм о Страсној седмици, предиван материјал за веронауку најпре у средњим школама...

[snebivljivi maslacak]

Христос Васкрсе! Срећан васкрс вама и вашој братији. Да вам Господ подари трпљење и да да Бог да се молитвама светога краља сачувају не само Дечани и остали манастири него и врати читаво Косово.

Оче Саво има једно чудно мјесто у јеванђељу, када Јуда изда Христа и војници га одводе, један наги човјек огрнут само неким плаштом је ишао за њима и на крају је побјегао и бацио огртач кад су војници кренули и њега да заробе. Постоји ли неко тумачење овог мјеста, можете ли ви да дате неко тумачење?

И друго питање, кад већ пронађемо неког духовника кога бисмо вољели да имамо за духовног оца, да ли то треба званично да се пита "Да ли бисте ви жељели да ми будете духовни отац?" И може ли човјек, јер му је духовник далеко, код неког друго да се исповиједа?

 

[Архимандрит Сава Јањић]

On 5/2/2016 at 19:47, snebivljivi maslacak рече

Христос Васкрсе! Срећан васкрс вама и вашој братији. Да вам Господ подари трпљење и да да Бог да се молитвама светога краља сачувају не само Дечани и остали манастири него и врати читаво Косово.

Оче Саво има једно чудно мјесто у јеванђељу, када Јуда изда Христа и војници га одводе, један наги човјек огрнут само неким плаштом је ишао за њима и на крају је побјегао и бацио огртач кад су војници кренули и њега да заробе. Постоји ли неко тумачење овог мјеста, можете ли ви да дате неко тумачење?

И друго питање, кад већ пронађемо неког духовника кога бисмо вољели да имамо за духовног оца, да ли то треба званично да се пита "Да ли бисте ви жељели да ми будете духовни отац?" И може ли човјек, јер му је духовник далеко, код неког друго да се исповиједа?

 

Ваистину Васкрсе Христос Господ! Хвала вам.

Пасус о младићу који је ишао за Христом и који је побегао са апостолима када су Христа слуге првосвештеника ухватиле у Гетсиманском врту (Мк 14, 51-52) остао је до данас неразјашњен. Свети оци који су тумачили Еванђеље подељени су у вези идентитета овог младића. Св. Епифаније, Св. Јероним и Евсевије Кесаријски тврде да је реч о Јакову који је ходио огрнут само једном платненом хаљином. Св. Јован Хризостом, Амвросије и Григорије Богослов сматрају да је реч о апостолу Јовану који је био најмлађи међу апостолима. Теофилакт и Евтимије Зигабен држали су да је реч о некоме из дома апостола Марка, где је Исус са ученицима јео Пасху, дакле вероватно слуга. Неки новији западни тумачи верују да је реч о самом апостолу Марку који је ту себе самог поменуо. Мислим да идентитет овог младића није суштински важан јер би иначе био поменут. Важно је резумети да су се сви ученици разбежали и да нико није остао са Исусом кога су слуге првосвештеника одвеле. Овај детаљ доприноси живописности и динамици догађаја јер је апостоле обузео велики страх, па је један од њих спашавајући живот побегао наг.

У вези духовника желео бих да кажем пар речи. Наиме, појам духовног руководитеља појављује се у почетку искључиво у манастирима где су монаси били руковођени од старијих, искуснијих монаха. Монашки живот подразумева веома специфичну дисциплину живота у којој је одрицање од сопствене воље веома важан метод у борби против свог егоизма, који је једна од кључних препрека за остваривање заједнице са другима у Христу. Духовни оци су такође монахе учили начину молитве и монаси су њима исповедали помисли јер је и то једна веома важна дисциплина која помаже да се избегне пад у прелест (духовну заблуду). У старој хришћанској литератури појам духовника какав имамо данас не постоји. О духовном животу верника бринули су се епископи и презвитери који су народ поучавали и духовно саветовали. Наравно, било је с временом све више људи "из света" који су се духовно саветовали са искуснијим монасима. Овде треба правити јасну разлику. Духовно опитан (јеро)монах не би требало да се намеће као апсолутни ауторитет и једино може да посаветује верника и помогне му да изрази потпуније своју личност и слободу у Христу. Он га може поучити о борби са грехом и начину молитве али опет не тражећи од њега апсолутну послушност, будући да људи живе у свету у својим парохијама и породицама и не могу да практикују монашку врсту потпуне послушности. Претерано и често болесно везивање за поједине монахе (духовнике) на такав начин да без њихове дозволе човек не може да обавља основне послове у свом животу веома је духовно опасно јер не изграђује слободу личности, већ обично ствара духовне клонове. Духовни отац може да саветује али најважније је да својим саветима васпита слободу онога који му се обраћа како би сам уз савете искусних, руководећи се Светим Писмом и у зајендици са својом породицом могао да доноси најбоље одлуке. Слушање духовних савета појединих монаха који стварају неслогу у породици или у парохији јако је опасно и ствара озбиљне духовне проблеме. Лично мислим да се оних монаха који себе препоручују као духовници и дају експлицитне савете који се морају слушати, треба клонити. Човеку хришћанину важно је да има правилан однос према свом парохијском свештенику и Епископу јер они су директно задужени да воде духовну бригу о својим верницима. Добро је чути користан савет али није сваки савет примењив у свакој ситуацији. Ја могу рећи као монах да сам јако скептичан према оним "духовницима" који дају савете о брачном животу. Монаси немају то искуство и наметљиво бављење "питањима постеље" врло је често знак духовне оболелости онога који се тим питањима бави.

Зато предлажем свима који ме питају, али не дајем опште правило, да могу да се саветују са људима од духовног искуства (монасима, лаицима) али да слободне одлуке морамо да доносим одговорно и заједно са својом породицом и ближњима. Ритуал избора "духовног оца" ми је лично веома стран. У животу се спонтано саветујете са људима у које имате поверења. Важно је да будете опрезни како уместо духовног руководитеља не нађете неког од савремених гуруа (а таквих је данас нажалост много) који ће вам нанети велику духовну штету. Зато је важно да све савете које добијете проверавате и Светим Писмом, како се не би десило да уместо непосреднијег живота у Цркви западнете у секту. Једна од карактеристика лажне гуру-духовности јесте да вам "духовни отац" представља већи ауторитет од Цркве. Нажалост, данас смо сведоци једног броја верника, па чак и монаха који су оставили Цркву ради свог гуру-духовника који их води путевима духовног беспућа.

Такође је веома важно водити рачуна да духовно искусан човек неће знатижељно претурати по вашој души испитујући вас о свему и свачему, водећи бескрајне разговоре, него ће вас смирено упутити на борбу са вашим гресима и страстима избегавајући успостављање личне везе, честа звања телефоном и слично. 

За крај једна мала анекдота, истинита. Једном свештенику дође човек да пита која кола да купи. И овај му рече да сачека, док он оде на часак у своју собу. Човек помисли да епископ иде да се помоли да му Бог открије која кола су њему по вољи па остаде да чека са узбуђењем. Уто дође свештеник и рече му - купи та и та кола. Човек се одушеви, али будући знатижељан упита свештеника, како му је то Бог открио. Овај му рече - Погледао сам на интернету и најбоље препоруке су за овај модел кола. Поука је да нас духовни живот ослобађа као личност и уводи у простор слободе у Христу, а не прави од нас клонове који нису спремни да прихвате одговорност и зрело одлучују о своме животу.

[Архимандрит Сава Јањић]

Текст св. Амвросија је писан у време када је, нажалост, причешћивање постајало све ређе. Његова аргументација и тумачење о. Зорана су сасвим јасни и јако је важно у нашем времену да обновима аутентично свхатање евхаристије, које се добрим делом изгубило кроз векове. Евхаристија није духовна помоћ за добар хришћански живот јер бисмо у том случају упали у замку морализма по коме је главни циљ нашег хришћанског живота ускладимо са заповестима Божијим да бисмо добили награду од Бога. Спасење које нам је донео Христос питање је новог живота и нове твари и није једно од многих моралних учења чије испуњавање бива награђено или кажњено. Учешћем у Евхаристији, окупљени око свог епископа (презвитера) бивамо Црква јер Црква није овоземаљска организација која се, између осталог, бави и служењем Литургије. Овакво схватање дубоко превиђа саму суштину хришћанства и своди га на једну од многих религија, у крајњем исходишту на својеврсни опијум за народ, бег од стварности. Евхаристија је закорак у истинску реалност која постоји иза света који доживљавамо чулима и који је великим делом производ наших менталних конструкција. Евхаристија је закорак у есхатон, у аутентично постојање у коме нема ни моје ни твоје и у коме сви бивамо Христос. Причешћујући се Христом ми бивамо један Хлеб Господњи, једно Тело Христово, једна Црква. Цео наш живот у Христу треба да буде литургијски, евхаристијски јер у противном литургија постаје само један од ритуала који се служи с времена на време. Евхаристијски начин постојања претпоставља благодарност, љубав, мир - које ми не производимо својим емоцијама већ добијамо на дар од Бога у Христу сталним деловањем Духа Светога који нас чини Црквом и у коме остварујемо своју заједницу са Богом.

Опет и опет поставља се питање колико наш начин живота утиче на нашу способност и "достојност" да учествујемо у Евхаристији. Моралистички приступ је врло шаблонски - Евхаристија је само за оне који воде морално исправан живот, а не за грешнике и зато човек мора да буде у "исправном моралном стању" или да се исповеди и посебно пости како би га Бог "удостојио" Светих тајни. Нажалост, овакво тумачење данас је веома распрострањено. Наравно, не намеравам да кажем да не треба да водимо рачуна о свом начину живота, али цела поставка моралистичког става о причешћу, спасењу, Богу, напросто је сасвим погрешна. Бог је љубав и таквог Бога нам је открио и показао Син Његов Јединородни који је ради нас и спасења васцеле твари постао човек. Христос је будући Бог који је у својој личности сјединио своју божанску и људску природу коју је добио од Пресвете Дјеве, победио силу смрти и ми крштени у њега умиремо старом човеку и рађамо се у Христу, постајући нова твар. Пуноћа реалности новог живота се пројављује кроз живот Цркве која је Тело Христово јер будући начин постојања у коме већ и сада живимо јесте да сви будемо једно у Христу. Управо ова тајна се манифестује кроз Евхаристију у којој као један Хлеб, једно Тело бивамо и Једно у Христу и многи истовремено. Човек у Христу надилази погрешно поимање личности и свог идентитета које се заснива на индивидуалном постојању. Индивидуално постојање човека који је одвојен од других и од света у коме живи и који грехом и страстима штити своју посебност и трагично покушава да се реализује бива побеђено у Христу који нас сабира у једно Тело и нови начин постојања у коме смо међусобно зависни једни од других и нераскидиво повезани, не само као људи, већ и са васцелом твари која преко Богочовека Христа улази у вечно постојање и заједницу са Богом. Не заборавимо, ми људи делимо исту створену човечију природу, а наше личности (ипостаси) су само различити начини постојања ове природе. Заједничарећи у Христу као саборној Ипостаси Сина Божијег који је управо ту људску природу вечно примио, улазимо у нови живот, потпуно другачији од старога. Ово су основне поставке евхаристијског начина постојања који је дијаметрално супротан индивидуалистичком, егоистичком постојању у коме је наш циљ да постигнемо одређене духовне и друге моћи како бисмо афирмисали своје пало ја. Зато причешће, није тек неки ритуал или "чаробни напитак" који треба да нас духовно оснажи, већ учешће и потврда истовремено нашег новог постојања у Христу. Отуда, долазак на Литургију без учешћа у причешћу је апсолутни бесмисао, не због неке форме већ зато што Литургија постоји и служи се да бисмо се сви сјединили у Христу, не у певању или читању молитава и песама, већ да бисмо стварно били Једно, да бисмо били Христос и као Христос опитовали заједницу са Богом Оцем у заједници Духа Светога. 

Какав је проблем онда живот у греху? Велики. Не зато што је грех нека формална сметња за евхаристијски живот, већ зато што грех суштински онемогућава човеку да се оствари као део Цркве, као део Тела Христовог. Грех (као промашај и неприродан и погрешно остварен начин живота) и страсти (као злоупотреба богомданих енергија) у нама јачају индивидуални, себични начин постојања. Све што више јачају страсти све више себе видимо као ентитет потпуно одвојен и од Бога и од ближњих, и зато јачају гнев, мржња, пожуда и друге страсти. Човек у греху Бога објективизује, а не види да је, како нас Господ учи, "царство небеско у нама". Као и Адам након пада, човек који живи у греху Бога доживљва као неко биће које је негде далеко на небу и од кога се константно скрива и плаши се његове казне јер не познаје љубав Божију. Зато је борба са страстима и грехом суштински израз човекове слободе да се ослободи окова неприродног начина постојања и заживи слободом која му је дата у Христу и коју проживљавамо и изражавамо управо у Евхаристији. Отуда, учешће у Евхаристији подразумева борбу са грехом и удаљавање од њега и сталну борбу са страстима. У противном човек који је обузет грехом и страстима суштински не зна чиме се причешћује и причешћује се на суд и осуду. Наравно, веома је важно да не заборавимо да је евхаристија лек против смрти и греха, али исто тако не смемо да сметнемо са ума да је Господ покајаној грешници опростио рекавши "Иди и не греши више". Обично заборављамо ово "и не греши више". Господ је не осуђује али је упозорава да ће наставком греховног живота све више тонути у смрт и пропаст. У том смислу редовни евхаристијски живот у Цркви подразумева као кључни предуслов да живимо у константној борби са страстима и грехом, а главни начин да се супротставимо деловању страсти и греха јесте молитва (као стално сећање на Бога, односно константна свест, о Божијем присуству - сабраност, трезвоумље) и пост као удаљавање од свега онога што нас одводи од Бога. Нажалост, данас је питање поста пре свега питање исхране, а то је само један од многих сегмената борбе са неприродним начином живота. Пост подразумева удаљавање од мржње, гнева, похлепе, расејаности ума и срца, постимо од сувишних информација, непотребних забава и уживања које произлазе из псеудо-потреба човека које диктирају страсти. Другим речима, без подвига, тј. двига наше душе да се врати у природни начин постојања, оствари као целовита личност створена за заједницу са Богом, евхаристијски живот представља апсурд. Дакле, то не значи да за евхаристију постоје одређени моралистички предуслови, да је Богу потребно наше константно осећање огреховљености односно, што се најчешће под тим подразумева, кривице. То је све погрешно, али исто тако је погрешно веровати да само учешће у Евхаристији без подвига има икаквог смисла. Господ је дошао да исцели човека, али то је немогуће уколико сами не схватимо да нам је потребно исцелење и не чинимо све оно што треба да нас врати здравом и богомданом начину живота. 

Живот у греху учинио је да данашњи човек многе своје потребе и навике сматра као нешто што је део човекове природе и прихвата псеудо-потребе здраво за готово. Отуда настаје озбиљна колизија јер, како живети таквим начином живота и истовремено учествовати у Евхаристији? Суштина проблема јесте што док год живимо лажним начином живота и не чинимо ни најмањи напор да изађемо из света лажи и сенки, заједница са Христом остаће у домену апстракције, разумеваћемо понешто нашим интелектом, али суштински остаћемо туђи Богу, а Бог на силу не може у срце које се није отворило за његову љубав. Евхаристија не делује магијски, као ниједна друга света тајна. Светотајински живот Цркве је сав у домену слободе и тражи активно учешће човекове воље.

О овој теми се још може надугачко говорити, и већ сам о овоме и раније понешто писао. Ипак сматрао сам за потребно да поред ових лепих мисли Св. Амвросија и занимљивих коментара о. Зорана нагласим и ову перспективу, која, чини ми се, све више бива запостављена и маргинализована у данашњем животу Цркве. Без очишћења ума и срца од страсти и без борбе са грехом, нема заједнице са Богом. Томе нас учи правилно разумевање Светог Писма и целокупно светоотачко предање.

[Zoran Đurović]

Више него сјајно! Посебно ми се дојмила реченица: "Наравно, не намеравам да кажем да не треба да водимо рачуна о свом начину живота, али цела поставка моралистичког става о причешћу, спасењу, Богу, напросто је сасвим погрешна". 

То је једна ствар коју нам "праведници" стално спочитавају. Као св. Августину кад су приговарали да својим дискурсом да спасење долази Одозго и да је гратис дар од Бога, и да Он зна своје свете (предестинација), тиме уводи морално расуло. Онда је узео и написао једно до својих најспекулативнијих дела на адресу ових Марсељских монаха: de correptione et gratia. Свако ко чита Августинова дела види колико јер то била морално одговорна особа! Није залуд у календару светаца. Тако код нас нападају и владику Игњатија или Митрополита Зизјуласа, не желећи ни најмање да уђу у оно што ови веле.

О. Сава помену оно чувено речено прељубници: "Иди и не греши више". Само бих једну малу опсервацију имао, јер га многи могу (Саву) сада погрешно разумети. То је Ис рекао за "смртни" грех. Али је и такав опростио, јер је по Новом (свагда те новотарије...) љубав јача од смрти, док је у Песми (СЗ) било написано да је љубав јака као смрт. Изједначене снаге. Ис није тада био присутан. Дакле, то се не односи на 70 пута 7 (Мт 18, 22). Јер многи нам дођу на исповест и кажу: Оче, попила сам лек, да се не причестим данас? - Наравно да се причестиш, јер црквена забрана, односно евхаристијски пост је донешен не да би се људи мучили, него да би се избегло да долазе опијени или преједени. А у симболичком смислу Ис треба да буде прва храна.

А подвиг, на који нам је о. Сава указао и на труд да избегавамо грех је управо везан за ближњег. Да се о њега не грешимо. Како је то дивно рекао авва Јустин: Ближњи твој је живот твој! - И, сада, кад би дали ту реченицу неком од задртих бранитеља вере (ревнитеља не по разуму), а да не зна од кога је, реко би: Владика Игњатије, Зизјулас! У Јустинов подвиг ја пак немам сумње. 

Узех слободе да овде узурпирам простор, јер су ми њих неколико писали питајући ме за грех. А наш домаћин, о. Сава је јасно рекао да је подвиг и очишћење душе ствар која се не да пренебрегнути иако је спасење гратис. Та формула, коју сматрам истинитом, је доста тешка за сварити људима коцкастог духа (ако дух може бити коцкаст). И у том смислу ми не можемо имати иста правила за све, јер бих и ја сам некоме забранио да се причести ако је попио лек (јер бих га ресетовао тиме), док бих другима исто допустио. Једноставно, нисмо сви исти и оно што је некоме на корист, другоме може бити на пропаст. И зато препоручујем у овој ствари да пастири гледају добро на душе које им прилазе. А благост да буде правило...

Драги оче Саво, слободно допуните и исправите све што нађете за сходно. Ја се чак просто чудим да има оволико потребе у људима да се чују и разјашњавају све ове ствари, али се и радујем Господу јер су заинтересовани! Нико се овим не би бавио да не воли Бога.