Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Архимандрит Сава Јањић]

A jel ja grešim ako u Ničeovom natčoveku u stvari vidim odbacivanje zapadne interpretacije Boga, a vidim potragu za onim istočnim Hristom?

 

Без сумње западно хришћанство је утицало на Ничеов став о Богу, и не можемо да негирамо да сваки човек тражи Христа, макар и не знајући кога тражи. Међутим, не бих могао да прихватим да је кроз Натчовека Ниче тражио аутентичног Христа кога ми проповедамо и у кога верујемо у Православној Цркви. Ниче је јако дубок и није га лако систематизовати, али ја бих пре рекао да је Натчовек коначан исход западног схватања човека без Бога, ондносно Човеко-бога за разлику од нашег Богочовека Христа. 

[Arsenija]

Oce , Hvala Vam na odgovoru ... Svako dobro .

[Дејан]

Ми полазимо од чињенице да је човека и све створено из небића у биће привео Бог својом творачком силом. Верујемо да не постоји еволуција као слепи процес случајности који је независан од Бога.

Slažem se sa ovim u potpunosti, ali...

Koliko je opasno i koliko neuklopljivo, u pravoslavnu teologiju,  naučno istraživanje koje dokazuje postojanje Boga? Koliko sam shvatio kreacionizam, on je takav.

Vi ste lepo rekli, mi verujemo, a verujemo zato što ne postoji dokaz, sem nekog iracionalnog.

Ja kao vernik imam slobodu da svugde i u svemu vidim Boga , isto tako razumem da nauka ne može da prepozna Boga,prosto takva je, i smatram da je pogrešno nametati nauci nešto.

[Кратос]

Све што је створено потенцијално је смртно и пропадљиво, и није по себи вечно. Једино је Бог вечнан и бесмртан.  Човек је позван на вечност и са тим циљем је створен да би се кроз њега васцела творевина сјединила са Богом и ушла у вечно постојање ипостасно кроз Христа. Дакле човек је био потенцијално смртан, могао је да умре али будући да је живео у заједници са Богом у рају, није био смртан. Смртност човека се пројављује тек његовим падом тј. губитком заједнице са Богом.

 

Зато смрт није казна за грех већ последица човековог одступања од Бога. Активирање човекове смртности заправо је и израз љубави Божије, јер човек би у противном заувек остао у стању одвојености од Бога, а овако му је спасење обезбеђено кроз "поновно рођење у Христу" (уп. молитву анафоре у Литургији Св. Василија Великог "...Али, пошто он не послуша Тебе, истинитог Бога, Саздатеља свога, и би заведен змијином обманом и умртвљен својим сопственим сагрешењима, изагнао си га праведним судом твојим, Боже, из раја у овај свет, и вратио га у земљу од које беше узет, устројавајући му спасење кроз поновно рођење у самом Христу твоме. Јер се Ти, благи Боже, ниси потпуно одвратио од створења твога које си саздао, нити си заборавио дело руку Твојих...")

Hvala o.Savo na odgovoru.

[Васијан]

 овог спота који је Ватикан објавио https://www.youtube.com/watch?v=-6FfTxwTX34&feature=youtu.be Мислим да је сваки даљи коментар сувишан.

Неизмерно благодарим на одговорима.

 

Што се тиче овог видео снимка, по мени, он је у духу "њу ејџ" антихристове религије, а папа, на жалост, као њен промотер и "пророк".

[Архимандрит Сава Јањић]

Izvinjavam se sto upadam ali Katos je mislio na celu tvorevinu. Da li su pre Adamovog pada umirale i ubijale se zivotinje? To je pitanje postavljeno iz razloga jer su mnogi Sveti oci verovali da pre Adamovog pada nije bilo bioloske smrti. Dakle da ni zivotinje nisu umirale, a moderna peleontologija pokazuje groblje fosila pre pojave coveka. E sada bih se i ja nadovezao pitanje. Da li su posledice Adamovog pada mogle da postoje pre nego se on istorijski desio? Dakle da obuhvati celokupno vreme sadasnjosti, proslosti i buducnosti. Postoje neki stihovi koji na prvi pogled daju takvu mogucnost u Isaiji 46:10. Koji od pocetka javljam kraj i izdaleka sto jos nije bilo. Otkrovenje 13:8 I pokloniše joj se svi koji žive na zemlji kojima imena nisu zapisana u životnoj knjizi Jagnjeta, koje je zaklano od postanja sveta.

 

Веома је важно да правимо разлику између физичке и духовне смрти и имамо у виду различитости између човека и животиња и нарочито биљака. Човек је посебно биће, врхунац творевине и није само телесне природе већ поседује и душевну компоненту која оживотворава његово тело и чини га једном психофизичком целином, личношћу. У Књизи Постања 2.7 се каже „Створи Бог човека од праха земаљског, дунувши му у нос дах животни, и поста човек душа жива" (wayhi ha’adam l’nephesh hayyah, εγένετο εις ψυχήν ζώσαν)“ Дакле, човек не добија nephesh (који се у преводу Седамдесеторице преводи на грчки као ψυχή, односно душа) као неки посебан део свога бића, већ је сам човек створен као живи нефеш, као жива душа (ψυχή ζώσα). Дакле, овде није реч о платонистичкој души која се присаједињује телу. Човек је као биће створен психосоматски. По Св. Атанасију Великом, дах животни (nishmat hayyim, πνοή ζωής) се односи на деловање Духа Светога. Nephesh hayyah је стога читав човек, односно слободна личност.

 

Лично верујем да настанак човека не мора бити неопходно контрадикторан са еволутивним развојем живота на земљи ако еволуцију прихватимо као Божији програм стварања који се одвија по Његовој вољи и логосности коју је он подарио твари. У првом делу стиха се каже да је човек створен од праха земаљског (min ha’adamah, χουν άπο της γης) односно од природних елемената и биолошких једињења којима је обликован живи свет. Човек је део створене природе по свом телесном саставу. Стога не видим као проблематично да је примату који је дошао до високог степена биолошког развоја, Бог удахнуо Духом Светим „дах живота“ и да је то биће постало „душа жива“ тј. словесно и слободно биће – човек. Човек је својим телесним саставом близак животињском и биљном свету и састоји се од хемијских елемената који су настали самим настанком света ни из чега и експлозијама звезда од којих су настале планете. Човек је заправо сажетак васцелог стварања и у себи носи читаву историју стварања и развоја живота који се по посебном Божијем науму логосно и поступно развија до коначне круне стварања – човека. Човек у свом биолошком коду садржи васцелу историју стварања. Зато кажемо да је човек микрокозмос.

 

Наравно, човек је створен за бесмртност и по лику Христовом јер је оваплоћење Сина Божијег које постоји у Божијој предвечној вољи коначан смисао постојања свега створеног, а посебно човека који је предвиђен да буде посредник привођењу васцеле створене твари у заједницу са Богом, у вечност и бесмртност. Погледајмо како Св. Ава Јустин у својој Догматици објашњава бесмртност човека:

 

„Оци и Учитељи Цркве схватили су Адамову бесмртност по телу не као да он није могао умрети по самом својству своје телесне природе, него да је могао не умрети по особитој благодати Божјој. Као биће саздано човек је по природи (κατά φΰσιν) био пролазан, крајан, коначан; а да је остао у божанском добру, он би благодаћу Божјом остао бесмртан, непролазан. [Св. Атанас. Вел., De incarn. Verbi, 5; t. 25, col. 104-105 A] То значи, човек је био предодређен за бесмрт­ност коју је могао постићи само да јеостао послушан Богу. „Бог је створио човека, вели свети Теофил, ни смртним ни бесмртним него... способним и за једно и за друго, то јест, ако буде тежио ономе што води бесмртности, испуњујући заповест Божју, он би добио од Бога бесмртност као награду за то и постао би богоподобан, а ако се буде окренуо за делима смрти, не покоравајући се Богу, он би сам постао виновник своје смрти". [ Ad Autolic. II, 27; ср. Атинагор, Legat. pro christ. 31] „До греха, пише блажени Августин, тело човеково се могло називати и смртним у једном погледу и бесмртним у другом: смртним, јер је могло умрети (quia poterat mori), бесмртним, jep je могло не умрети (quia poterat non mori). Једна je ствар: не моћи умрети (non posse mori), каквима je Бог створио нека бесмртна бића; а друга је ствар: моћи не умрети (posse non mori), у каквом је смислу саздан бе­смртним први човек. То се давало њему од дрвета живота, не од устројства његове природе (non de constitutione naturae), због чега је, чим је сагрешио, одвојен од дрвета живота, да би могао умрети (ut posset mori); док би, да није сагрешио, могао не умрети (posset non mori). Дакле, он је био смртан по својству свога земаљског тела, а бесмртан по благодати (bеneficio) Творца" [De Genes. ad litteram, VI, 36; ср. De civit. Dei, VIII, 11. ]

 

Да се вратимо вашем питању.

 

Наиме, идеја да Адамов грех није донео смрт у створени свет није нова. У четвртом веку вођена је жестока расправа у Цркви између британског монаха Пелагија и Св. Августина између осталог и око овог питања. Пелагије је веровао да Адамов грех није проузроковао пропадљивост природе нити је узрочник његове природне смрти јер је Адам створен смртан. Према Пелагију, Адамови потомци нису наследили пропадљивост и смрт него су умирали зато што су били смртни. Он је тврдио да је Адамов пад нанео штету само њему, али не и људском роду. За Пелагија дакле није било везе између Адамовог прародитељског греха и наше смртности. Сабор у Картагини 431 године осудио је учења Пелагија као и Ефески Сабор 431 г. У одлуци Картагинског сабора се каже: „Ко год каже да је Адам створен смртан, и да би чак без греха умро природном нужношћу, нека буде анатема“

 

Дакле, Црква нас учи да Адам није створен смртан у том смислу да би без греха умро природном нужношћу. Он је својим грехом изгубио заједницу са Богом и активирао је смртност и пропадљивост своје телесне природе, што се символично показује облачењем у кожне хаљине. Наравно, питање остаје да ли је у том тренутку сва остала природа постала смртна и да ли су биљке и животиње пре Адамовог греха биле подложне смрти? Ово је кључно питање.

 

Рекао бих да је Пелагије дефинитивно био у криву што се тиче смртности Адама и негирања последица греха. Ипак, морамо направити разлику између духовне и физичке смрти. Адам није одмах физички умро након свог пада, иако је изгубио благодат Божију и заједницу са Богом, те се крио од лица Божијег у стиду и наготи. Можемо закључити да је Адам одмах после кушања плода од дрвета познања добра и зла духовно умро за Бога, а телесна смрт уследила је тек касније на основу природног процеса умирања кога је духовна смрт само активирала, а који није био својствен човеку пре пада. Човек се губитком заједнице са Богом свео на ниво остале бесловесне творевине која такође доживљава последице човековог пада и тужи јер губи свој смисао постојања. Знамо да је васцела творевина позвана да преко човека уђе у вечност и заједницу Божију, а падом човека створена природа је изгубила такође заједницу са Богом јер је Адам створен као посредник, управитељ и усмеритељ творевине у правцу вечности. Христос као Нови Адам враћа смисао целој творевини и својим Вазнесењем удостојава твар да обитава "о десну страну Бога Оца".

 

Створена природа животиње и биљке нису створења која се могу поредити са човеком. Биљке и животиње нису створене тако што је „праху земаљском“ Бог удахнуо "дах живота" и учинио их "душом живом". Ове речи се искључиво користе на овај начин у описивању настанка човека. Биљке и животиње немају самосвест, немају слободу ни лик Божији као човек. Животиње поседују својеврстну анималну психологију, али немају лик Божији, немају слободу и њихов живот почива на инстинктима и нагонима и резултат је хемијских и биолошких процеса у њиховом мозгу и нервном систему.

 

Отуда не видим да је проблематично рећи да су биљке и животиње настајале и нестајале у оквиру природног, од Бога датог процеса функционисања екосистема и пре прародитељског пада. Животињама, а посебно биљкама не можемо приписати категорију смрти на исти начин као човеку јер оне немају личност. "Прах земаљски" од кога су састављене налази се у сталном кружењу, биљке и животиње настају и природно одлазе у прах. Адам је својим сагрешењем себе редуковао на ниво бесловесне твари и зато му Бог каже „Ти си прах и у прах ћеш се вратити“ (Постање 3.19). Дакле, биљке и животиње су природним путем настајале и враћале се у прах, што није последица пада.

 

Ипак нешто се и код њих променило након пада. Оне су изгубиле духовни смисао постојања јер човек, који је требало да преко себе васцелу твар сједини са Богом, то није успео већ је и сам постао подложан смрти. Човек својим отуђењем од Бога уноси и друге аномалије у створени свет. И сами смо сведоци колико савремена индустрија и технологија нарушава природну равнотежу и угрожава створени свет. Животиње човека више не препознају као носиоца благодати Божије, плаше га се и постају агресивне према људима. Можемо да видимо код светитеља како су они обновили ону првобитну невиност благодаћу Божијом и како их се дивље животиње не плаше и постају кротке.

 

Према томе у човековом паду треба разликовати духовну смрт која је одмах наступила после пада, као губитак заједнице са Богом, и физичку смрт, која је активирана духовном смрћу, односно преступом Божије благодати. Ово посебно можемо разумети кроз Христа и његово васпостављање човека у раније достојанство. Господ је својим крсним страдањем победио коначно силу смрти јер она није имала власти над самим творцем живота који је будући предвечни Син Божији постао човек по свему нама сличан осим по греху. Крштењем у Христа ми баштинимо ту победу над смрћу, и умирући старом човеку рађамо се у новом и постајемо нова твар у Христу. Иако је Господ уништио силу смрти ми и даље као људи физички умиремо, али физичка смрт више није истог значења као пре Христовог домостроја спасења. Она постаје улазак у нови живот нестарив и вечни. Као што је Адам прво духовно умро, а потом телесно, тако и ми исцељени у Христу прво се рађамо духовно у Христу, а затим баштинимо и телесну бесмртност у Царству небеском. 

[Архимандрит Сава Јањић]

Slažem se sa ovim u potpunosti, ali...

Koliko je opasno i koliko neuklopljivo, u pravoslavnu teologiju,  naučno istraživanje koje dokazuje postojanje Boga? Koliko sam shvatio kreacionizam, on je takav.

Vi ste lepo rekli, mi verujemo, a verujemo zato što ne postoji dokaz, sem nekog iracionalnog.

Ja kao vernik imam slobodu da svugde i u svemu vidim Boga , isto tako razumem da nauka ne može da prepozna Boga,prosto takva je, i smatram da je pogrešno nametati nauci nešto.

 

 

За нас православне хришћане није потребно да научно доказујемо постојање Божије. Али није супротно нашој вери да научна достигнућа објашњавамо телеолошки, тј. из перспективе наше вере која указује на коначни циљ и смисао стварања света и посебно човека. Божија премудрост је толико већа од човекове мугућности да је рационално појми и изрази. Уколико се наука бави проучавањем видљивог света и његових законитости без претензије да иде мимо онога што може да се физички докаже, она није супротстављена нашој вери. Проблем је када поједини научници на основу веома ограничених аргумената негирају духовне реалности, па чак и само постојање Бога, само зато што не могу да га докажу. Много је поштеније рећи да наука може да каже то и то, али оно што не може да докаже и објасни не значи неопходно да то и не постоји. Наше познање Бога и створеног света није резултат аналитичког истраживања, већ познајући Христа у себи и у заједници са другима (у Цркви) познајемо тајну Христову и логосност васцеле твари. Созерцање створене природе мимо Христа зато води у ћорсокак јер је Христос једини смисао и циљ постојања света.

[grigorije22]

Oce Savo zahvaljujem na odgovoru. Ono sto najvise buni jeste da su neki Sveti oci verovali da su se zivotinje promenile nakon Adamovog pada. Da su pocele da se ubijaju i prozidru kao posledica Adamovog greha. Mnogi od Svetih otaca su takodje smatrali da u rajskom vrtu nije bilo smrti, jer je Eden praslika buduceg Carstva. A analizom biblijskog teksta se doslo do saznanja da Eden nije obuhvatao celu planetu i citav univerzum. Tacnije to je bila oaza u kome je Adam bio zasticen od spoljasnjeg sveta.

[Архимандрит Сава Јањић]

Oce Savo zahvaljujem na odgovoru. Ono sto najvise buni jeste da su neki Sveti oci verovali da su se zivotinje promenile nakon Adamovog pada. Da su pocele da se ubijaju i prozidru kao posledica Adamovog greha. Mnogi od Svetih otaca su takodje smatrali da u rajskom vrtu nije bilo smrti, jer je Eden praslika buduceg Carstva. A analizom biblijskog teksta se doslo do saznanja da Eden nije obuhvatao celu planetu i citav univerzum. Tacnije to je bila oaza u kome je Adam bio zasticen od spoljasnjeg sveta.

 

Да управо тако, постоји јасна разлика између Еденског врта и осталог света јер у противном зашто би се посебно помињао рајски врт као посебно место које је Бог засадио за Адама. Еден је био праслика будућег царства пре свега због односа човека са Богом који је давао смисао и квалитет човеку и природи око њега. Лично мислим да ће васцела твар сједињена у Христу бити промењена у Царству небеском толико да наши појмови могу да буду само једна груба скица будуће реалности. Узмимо само човека. Знамо да неће бити ни мушког ни женског, ни народа, ни језика, људи ће бити попут анђела али телесни и сви ће бити једно у Христу. Каква ће то бити телесност у вечности не можемо да јасно знамо у перспективи овог времена и простора, али то засигурно није повратак прародитељском рајском врту, већ надилажење свега онога што је било и што јесте сада.

 

Чињеница је да у Светом Писму (Пост 1, 29-30) стоји да је човеку и животињама Бог дао да једу биљну храну. Код Исаије 11.6-9 и 65. 25 говори се о визији будућег века где ће месоједи живети у миру са биљоједима, где ће краве и медведи пасти траву заједно. Наравно, ово мислим да не треба схватити буквалистички као и многе друге визије пророка. Бог према књизи Постања у 9.3 после Потопа даје људима да могу да једу сву храну и животињску и биљну по први пут. Као и много тога у књизи Постања и правила исхране за човека и животиње су символичног смисла и мислим да треба бити јако опрезан пре него што се доносе коначни закључци. Сигурно је да у рајском врту није било смрти која подразумева духовну одвојеност човека од Бога и телесно пропадљивост и смртност човековог тела. Адам је према библијском извештају истовремено и појединачна и колективна личност. Ова промена и раздељеност је настала тек падом Адамовим. Што се тиче бесловесне твари, она је пре пада такође учествовала у благодатном односу Бога према човеку и животиње и биљке осећале су вероватно на посебан начин присуство Божије пре пада као што у нашем времену осећају присуство светога човека и благодати Божије, али мислим да то не значи да можемо рећи да пре пада није било равнотеже у екосистему која почива на сталном динамичком кретању материје у биљном и животињском свету.

[dzo ni]

...... Папа Франциско...све јавније заговара синкретизам који је саблажњив и самим римокатолицима. Један мој познаник римокатолик недавно је одлучио да изађе из Римокатоличке цркве због овог релативизма, а посебно након овог спота који је Ватикан објавио https://www.youtube.com/watch?v=-6FfTxwTX34&feature=youtu.be Мислим да је сваки даљи коментар сувишан.

Да ли је саблажњиво то што је превише "опште" љубави у једном видео-прилогу? Ја нисам видео ништа лоше у суштини видео-поруке, предпостављајући да је видео намењен широким народним масама а не као популаризација Ислама на католичком теолошком симпозијуму.

[Кратос]

O.Savo da li bi Adam i Eva,da nisu sagrešili i pali,imali mogućnost oboženja tj dostizanja punoće rasta mere Hristove?

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво, хтео сам да са Вама (а и форумашима) поделим нешто на шта сам случајно наишао истражујући по интернету. Не знам да ли сте упознати са овим. Реч је о ДЕЧАНСКА ПУСТИЊА: СКИТОВИ И КЕЛИЈЕ МАНАСТИРА ДЕЧАНИ.pdf у издању Балканолошког Института САНУ-а. Ако сте упознати (читали) замолио бих Вас за кратак коментар књиге.

 

Да, то је јако лепа књига коју свима топло препоручујем. И ми смо се доста ангажовали да у њеном издању помогнемо Даници Поповић и Драгану Војводићу, а са Браниславом Тодићем радили смо још од раније јер је он писао и текстове за нашу велику монографију заједно са осталим ауторима. 

 

Искрено се надам да ће они који је прочитају више сазнати о организацији наших средњовековних манастира који су били не само велика општежића већ и властелинства, али је за оне монахе који су желели више тишине и молитве увек постојала могућност да бораве у испосницама. Овде није било само место молитве, већ и преписивања књига и превођења, тако да су неки од наших најважнијих рукописа управо настали у Белајским испосницама. 

 

Наравно, стање ових испосница, односно тачније онога што је остало од њих је јако лоше. Несигурна времена довела су до тога да су оне постепено напуштене, а у новије време имамо примера отвореног вандализма. Нисмо, нажалост, у могућности да одлазимо редовно до њих јер није сигурно. Претходних година смо већином ишли са међународним пријатељима из ЕУЛЕКС полиције или КФОР-а. Ова књига зато има посебан значај јер је забележила њихово постојање и омогућава онима који воле Дечане да још нешто науче о историји и традицији нашег манастира.

 

Препоручујем онима који књигу претходно нису преузели да могу да слободно преузму и Прву хрисовуљу манастира Високи Дечани која је ређена двојезично, на српском и енглеском https://www.scribd.com/doc/293807700/Dečani-Monastery-Charter-Dečanska-Povelja као и нашу малу монографију на српском https://goo.gl/kFaHfT такође за SCRIBD-a.

[Архимандрит Сава Јањић]

O.Savo da li bi Adam i Eva,da nisu sagrešili i pali,imali mogućnost oboženja tj dostizanja punoće rasta mere Hristove?

 

Божански план спасења, односно оцелотворења васцеле творевине и њеног увођења у вечност треба посматрати из перспективе Божије намере, циља. Од Светих отаца, првенствено оних источне традиције, сазнајемо да је све створено да би преко Сина Божијег, Логоса, ушло у вечно постојање. Адам и Ева су створени за вечност и преко Сина Божијег и они су избављени од силе смрти, као што видимо на иконографским представама Васкрсења Христовог. Будући да је Бог изнад нашег линеарног времена, он је већ пред-знао да Адам неће одржати заједницу са Богом и зато је пре стварања (условно речено, јер Бог није у оквирима временских категорија "пре" и "после") благоизволео да Логос постане тело и да се преко Христа све сједини са Богом. Хипотетички, из перспективе нашег времена можемо само да спекулишемо шта би било да Адам није пао. Међутим, сама претпоставка шта би било да Адам није сагрешио и да је у заједници са Богом узрастао, како рекосте, у пуноћу раста мере Христове, неопходно се своди на закључак да би он био ипак само обожени човек, а не Богочовек. И тада би, у сваком случају, на неки неисказани начин Син Божији морао да постане човек, али у том случају једино не би прошао пут страдања и васкрсења већ би самим оваплоћењем сјединио, нестворено и створено, вечно са оним што је потенцијално пролазно и смртно (дакле и да се није активирала могућност смрти).

 

Наравно, само спекулисање у стилу шта би било да је било уводи нас у схоластичко размишљање јер Адамов пад није био тајна за Бога и пре него што га је створио и иако изгледа као својеврсна промена Божијег плана, читава историја од човековог пада до оваплоћења Сина Божијег заправо и те како има дубоког смисла који далеко надилази наше рационалне способности.

 

Ово питање је иначе познато по делу латинског теолога Анселма Кентерберијског "Cur Deus Homo" тј. Зашто је Бог постао човек. Анселмо прати традицију Августина, коју ће и после Анселма наставити Тома Аквински и други западни богослови, а која се своди на став да је оваплоћење Сина Божијег директна последица Адамовог греха. Другим речима, да Адам није сагрешио не би се ни оваплотио Син Божији. Ово размишљање уклапа се у моралистичко-јуридичко поимање односа човека и Бога и посебно западно схватање спасења. Анселмо је са својом теоријом о искупљењу као задовољењу увређеног Божијег достојанства потпуно изобличио аутентично свхатање Цркве. По том веровању, Адам би моралним усавршавањем постао Христос и тако би као Човекобог извршио спасење свега створеног. Спасење је стога не питање онтологије пре свега, већ етике. Човека не спасава сједињење са Богом већ угледање на Христа, чиме добијамо посебну благодат као награду. Нема потребе да идем даље у ширину и говорим колико су ови концепти, посебно изведени у моралистичку крајност, у суштини страни православном хришћанству и источним оцима.

 

У источној богословској традицији Цркве, овом питању се приступа другачије. Св. Иринеј Лионски наглашава да је Христос возглављење васцеле творевине, Св. Атанасије Велики учи да је Христос обновио Божији образ у човеку и Св. Григорије Ниски види Христа као васпостављење свега створеног. Стога, уместо да се каже да је Бог постао човек зато што је човечанство сагрешило, источна православна традиција полази од тога да је Бог постао човек како би човечанство учествовало у животу Божијем.

 

Западни приступ овом питању, односно веровање да се Син Божији оваплотио искључиво због прародитељског греха, ограничава Христа и све тајне Цркве у оквирима проблема греха и самим тим морализма. У овој перспективи Христос није толико творац и васпоставитељ свега створеног, већ искључиво искупитељ од греха. У складу са тим, хришћански живот није један динамички пре свега онтолошки преображај човека, и спасење није обожење тј. сједињење са Богом, већ превасходно избављење од греха добрим делима.

 

Наравно, Православна Црква не негира значај пада и његове последице јер је страдање Христово директно проузроковано грехом и без греха оваплоћени Син Божији не би страдао. Будући да је Адам сагрешио и подвргао се сили греха и смрти, нови Адам Христос, сам је пострадао и умро на крсту по својој људској природи, да би као Син Божији и творац живота поразио силу смрти. Господ јесте искупитељ од греха али он је превасходно првосвештеник који васцелу творевину преводи из смрти у живот. Прародитељски грех има и те како своје место у православном богословљу, али источни оци су гледали на човека као имплицитно смртног и пре греха јер све што је створено, преведено је из ништавила у постојање и самим тим потенцијално може да се поново врати у непостојање. Отуда смрт није казна која долази од Бога, већ неприродни начин постојања и ризик повратка у ништавило, па је због тога оваплоћени Син Божији и пострадао да би смрћу победио смрт као последњег непријатеља.

[Васијан]

Оче Савво, веома ме занима Ваш став, и духовни опит, о светости Франциска Асишког? 

Да ли се он може, од стране православних, прихватити као свет и преподобан?

Или је он заправо обичан (и надпросечан) прелешћеник?

 

 

 

Унапрад благодарим!

[Кратос]

Hvala o.Savo na odgovoru.U svakom slučaju bez sjedinjenja Boga i čoveka u Ipostasi Sina nema spasenja i večnog života.Da Adam nije sagrešio Hristos bi se opet ovaplotio jer je On krajnji cilj i smisao stvorenog sveta.Tako sam ja to nekako i shvatao.