Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче имао бих још једно питање..Здравко Пено у својој догматици каже следеће: "ВЕРА У БЕСМРТНОСТ ДУШЕ ДИРЕКТНО СЕ СУПРОСТАВЉА ВЕРИ У ВАСКРСЕЊЕ". Па ме занима сад, како се то слаже са нашом вером да у оно шта се са душом после смрти дешава? По овоме не би требали да верујемо у бесмртност душе...Бар ми се тако чини....

 

Када се било која мисао издвоји ван ширег контекста сасвим је јасно да настаје конфузија. Иако нисам имао прилику да нађем шири пасус где се ово помиње готово сам сигуран да и професор Пено као и сви наши догматичари говорећи о погрешно схваћеном учењу о бесмртности душе мисле пре свега на (нео)платонистичко схватање душе које се директно супротставља вери у Васкрсење и које је осуђено на Петом васељенском сабору са Оригеновим учењима. Већ сам се дотакао овог питања у претходном, општирнијем одговору.

 

Дакле, још једном да поновимо:  душа није нестворена, нити предпостоји човеку, који је психофизички спој душе и тела. Душа не подлеже телесном трулењу, али будући да сама по себи не представља целог човека, наша вера у вечни живот не почива на физичкој бесмртности, односно тачније преживљавању душе. Привремена одвојеност душе од тела након физичке смрти није природно стање човека и зато живимо у очекивању Васкрсења из мртвих да би се душе и теле поново сјединили. Вечни живот није питање само физичког преживљавања (и анђели нису подложни смрти) већ заједнице коју имамо у Христу Господу, а преко Њега и кроз Њега у заједници Духа Светога са Оцем. Зато је спасење, односно заједница са Богом потребна и анђелима да би вечно живели. При томе мислимо на живот не као чињеницу постојања већ живот као учешће у живој заједници једино живог и вечног Бога. Зато у том контексту можемо говорити и о смрти душе, која физички постоји али духовно умире. Пакао је ништа друго него вечно постојање без љубави и у томе је сва његова трагика.

[grigorije22]

 

Хвала вам на овим линковима. Веома је корисно читати ове текстове и подсећати се да ће поред вечног блаженства постојати и вечне муке, посебно данас када се под видом апсолутне Божије љубави врло често маргинализује чињеница да ће постојати вечне муке. Као што сам у неким ранијим одговорима наглашавао, важно је увек имати у виду да су вечне муке последица губитка заједнице са Богом и неспособности да се Божија љубав и светлост доживе као вечна радост и блаженство. Верујемо да ће Бог на крају овог века и света престворити, преобразити васцелу творевину и да ће након свеопштег Васкрсења они који су у овоме животу стално тражили заједницу са Богом и кроз Бога са другима живети у вечној и неописивој радости. Они, пак, који су затворили своје срце и душу у мрачну тамницу себељубља, прихвативши своје страсти и грехове као другу, псевдо-природу, остаће заувек неспособни да приме Божију љубав, коју ће доживљавати као муку и бол. 

 

Мислим да се православни сабори никада конкретно нису бавили питањем природе вечних мука иако о овом питању поред еванђелских речи имамо и сведочанства св. отаца и подвижника. У шестом веку, у време цара Јустинијана I дошло је, међутим, до интензивних расправа о погрешним учењима Оригена (185-254) познатог хришћанског богослова и мислиоца који је између осталог заступао идеју о "васпостављењу свега" (αποκατάστασης των πάντων). Наиме, на локалном цариградском сабору који је сазвао патријарх Мина 543 осуђено је ово Оригеново учење које је почивало на тези да ће се на крају читава творевина вратити у своје првобитно стање, односно да ће се и они који су одбили љубав Божију, укључујући и ђавола, на известан начин покајати и вратити Богу. 15 анатема против Оригеновог учења на том локалном сабору потврђено је десет година касније на Петом Васељенском сабору 553. Заједно са овим учењем осуђено је и Оригеново учење о предпостојању душа (питање Оригена је веома комплексно јер сама чињеница да је осуђен од Цркве тек 3 века након своје смрти показује да је непосредан повод било коришћење Оригенових учења од стране каснијих јеретика). 

 

Дакле, саборски је потврђено учење о вечности паклених мука, иако су православни оци наглашавали да су рај и пакао заправо иста стварност која ће се доживљавати на различите начине, у зависности од човековог слободног избора. Дакле, Бог својом љубављу грли и оне у паклу, али они то доживљавају као бол и патњу. То је сасвим другачији приступ од онога који је од Августина, па касније кроз Средњи век преовладао на римокатоличком западу где су се вечне муке и вечно блаженство разумевали више кроз јуридичко поимање Божије правде, па је дошло и до развоја неправославног учења о Чистилишту, у коме се привременим мукама чисте душе оних који су се покајали пред смрт али нису принели довољно дела покајања. Православном истоку овај приступ је увек био стран. У вези контроверзних учења око апокатастазе предлажем да погледате занимљив текст: Есхатологија и коначно обновљење (апокатастаза) код Оригена, Григорија Ниског и Максима Исповедника,  Андреас Андреопулос, http://www.verujem.org/teologija/andreopulos_apokatastaza.htm Оригенови ставови о апокатастази нису били сасвим непознати Цркви ни пре, ни после Оригена, али они који су писали о васпостављењу свега, нпр. Св. Григорије Ниски, никада то нису наметали као опште искуство Цркве, већ су ти ставови остали на нивоу личног богословског мишљења (теологуменон).

 

Конкретно у вези вашег питања, треба нагласити да адске муке нису само духовне природе управо због тога што човек није само душа, већ и тело. Као што без васкрсења тела нема ни потпуног блаженства раја, тако нема ни потпуних адских мука и зато је стање пре свеопштег Васкрсења само привремено стање блаженства или патње. Након свеопштег васкрсења душе и тела ће се поново сјединити и Црква је увек чувала предање да ће се вечне муке доживљавати на известан начин и као физичке муке (неугасиви огањ, плач и шкргут зуба, црв неуспављиви) Међутим, при томе увек треба имати у виду да на Истоку Црква никада није улазила у проблематику тварности адског огња и пакла као простора који издвојен за мучење грешника. Насупрот овим учењима која су била врло распрострањена на римокатоличком западу, Православна Црква је увек чувала предање да ни они у аду неће бити лишени Божије љубави и, штавише, да ће они у аду љубав Божију доживљавати као огањ и патњу. Зато нема суштинске контрадикције између Св. Јована Дамаскина и других св. Отаца са ставовима св. Отаца које налазимо у текстовима које сте приложили. 

 

Св. Јован Дамаскин је то посебно јасно изложио говорећи о томе да и психичке и физичке муке нису последица кажњавања, већ одсуства онога што су душа и тело желели и вечности нису у могућности да се тиме задовоље. Светитељ пише у свом делу против Манихејаца:

 

"...οι δε αμαρτωλοί ποθούντες την αμαρτίαν και μη έχοντες τας ύλας της αμαρτίας, ως υπό πυρός και σκώληκος κατεσθιόμενοι κολάζονται μηδεμίαν παρηγορίαν έχοντες, Τι γαρ εστί κόλασις ει η του ποθουμένου η στέρησις" PG 94, 1573C (грешници желећи грех, а немајући материјалне предмете греха, бивају изједани као од огња и црва и муче се немајући никакву утеху. Шта је пакао, ако не одсуство онога што желе)

 

Узмимо на пример зависнике од наркотика. Када су лишени дроге њихова патња није само душевне, већ и физичке природе зато што је потреба за дрогом постала псевдо-потреба њихове и душе и тела. И савремена медицина заступа став да је већина болести психо-физичке природе. Душа и тело су, дакле, у сталној интеракцији и не могу се посматрати суштински одвојено једно од другог. Тако ће бити и у вечности.

 

Oce Savo hvala na odgovoru. Sto se tice pitanja pakla kako su Sveti oci tumacili ovakva iskustva kojih je kroz istoriju Crkve bilo mnogo

 

 http://www.youtube.com/watch?v=Yo5GKhwQF5w 

 

 Postavio sam temu gde je Sveti Amvrosije Optinski imao iskustvo pakla kao tvarnog ognja

https://www.pouke.org/forum/topic/31949-%D0%B8%D1%81%D0%BA%D1%83%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%BE-%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%80%D1%86%D0%B0-%D0%B0%D0%BC%D0%B2%D1%80%D0%BE%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B0-%E2%80%9D%D0%BE%D1%82%D0%B8%D1%88%D0%B0%D0%BE-%D1%81%D0%B0%D0%BC-%D1%83-%D0%BF%D0%B0%D0%BA%D0%B0%D0%BE/

[Архимандрит Сава Јањић]

Oce Savo hvala na odgovoru. Sto se tice pitanja pakla kako su Sveti oci tumacili ovakva iskustva kojih je kroz istoriju Crkve bilo mnogo

 

 http://www.youtube.com/watch?v=Yo5GKhwQF5w 

 

 Postavio sam temu gde je Sveti Amvrosije Optinski imao iskustvo pakla kao tvarnog ognja

https://www.pouke.org/forum/topic/31949-%D0%B8%D1%81%D0%BA%D1%83%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%BE-%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%80%D1%86%D0%B0-%D0%B0%D0%BC%D0%B2%D1%80%D0%BE%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B0-%E2%80%9D%D0%BE%D1%82%D0%B8%D1%88%D0%B0%D0%BE-%D1%81%D0%B0%D0%BC-%D1%83-%D0%BF%D0%B0%D0%BA%D0%B0%D0%BE/

 

Сва сведочанства светитеља које је Црква прихватила као израз наше вере и истине треба узимати веома озбиљно, али увек треба имати у виду да се ниједно лично искуство не сме апсолутизовати као једино истинито и које искључује друга. Реалност духовног живота је тако богата и надилази наше рационалне појмове и могућности разумевања, да некада једно исто искуство може да се доживи на различите начине.

 

Такође, свако време има и свој језик, иконографију и начин комуникације. Хипотетички, ако бисмо у наше време довели у наше време човека из Средњег века и тражили од њега да опише доживљај једног савременог интерконтиненталног аеродрома, његов опис би засигурно био другачији од човека нашег времена иако је реч о  истој реалности. Свет око себе али и духовне реалности доживаљавамо увек у контексту личног искуства и поредимо са оним што нам је већ на известан начин познато. Такође, велику улогу у томе има и култура у којој одрастамо. Анђели у у ранохришћанској иконографији, на пример, нису најчешће представљани са крилима, а касније су крила постала неизбежан део црквене иконографије, па су трговци реликвијама на римокатоличком западу у Средњем веку чак продавали пера из арханђелских крила . Историчари уметности одсуство крила у почетку виде у покушају да се избегне асоцијација са паганским крилатим митским бићима. Такође и ранохришћанско приказивање Христа као голобрадог младића у западним деловима империје било последица културног модела римског мушкарца. 

 

Да ли су и тада људи имали виђења и како су могуће такве разлике? Наравно да јесу и било би погрешно веровати да нису, али начин како нешто видимо што је духовне природе зависи најпростије речено и од нашег личног исуства, односно наочара које носимо. Зато су анђели негде и косооки, а постоје виђења Христа и светитеља као припадника других раса. Ми смо сада навикли на општеприхваћени културни и естетски модел који је доживео врхунац у православној традицији која се формирала већином до 14. века. Међутим, није увек било тако. Погледајмо само синајске иконе из 6. века у енкаустици на којима видимо већи степен реализма и одсуство каснијих иконографских манира.

 

Да не дужим много о уметности, суштина је у томе да духовне реалности често доживљавамо кроз одређене представе које саме по себи не исцрпљују пуноћу реалности духовног искуства и зависе од много разних фактора. Отуда разлике у виђењима.

 

Опасно је само када једно духовно аутентично искуство апсолутизујемо на штету других. Ја лично, на пример, волим да читам житија Светих иако су у њима светитељи често представљени у специфичном књижевном маниру. Искрено речено није ми толико важно да ли је неки светитељ претрпео толико или мање страдања за Христа или да ли је баш историјски све тако било како се наводи, колико ми је духовно значајна и корисна поука тога житија и духовно расположење у које ме житије уводи и подстиче на молитву и покајање.

[grigorije22]

Сва сведочанства светитеља које је Црква прихватила као израз наше вере и истине треба узимати веома озбиљно, али увек треба имати у виду да се ниједно лично искуство не сме апсолутизовати као једино истинито и које искључује друга. Реалност духовног живота је тако богата и надилази наше рационалне појмове и могућности разумевања, да некада једно исто искуство може да се доживи на различите начине.

 

Такође, свако време има и свој језик, иконографију и начин комуникације. Хипотетички, ако бисмо у наше време довели у наше време човека из Средњег века и тражили од њега да опише доживљај једног савременог интерконтиненталног аеродрома, његов опис би засигурно био другачији од човека нашег времена иако је реч о  истој реалности. Свет око себе али и духовне реалности доживаљавамо увек у контексту личног искуства и поредимо са оним што нам је већ на известан начин познато. Такође, велику улогу у томе има и култура у којој одрастамо. Анђели у у ранохришћанској иконографији, на пример, нису најчешће представљани са крилима, а касније су крила постала неизбежан део црквене иконографије, па су трговци реликвијама на римокатоличком западу у Средњем веку чак продавали пера из арханђелских крила . Историчари уметности одсуство крила у почетку виде у покушају да се избегне асоцијација са паганским крилатим митским бићима. Такође и ранохришћанско приказивање Христа као голобрадог младића у западним деловима империје било последица културног модела римског мушкарца. 

 

Да ли су и тада људи имали виђења и како су могуће такве разлике? Наравно да јесу и било би погрешно веровати да нису, али начин како нешто видимо што је духовне природе зависи најпростије речено и од нашег личног исуства, односно наочара које носимо. Зато су анђели негде и косооки, а постоје виђења Христа и светитеља као припадника других раса. Ми смо сада навикли на општеприхваћени културни и естетски модел који је доживео врхунац у православној традицији која се формирала већином до 14. века. Међутим, није увек било тако. Погледајмо само синајске иконе из 6. века у енкаустици на којима видимо већи степен реализма и одсуство каснијих иконографских манира.

 

Да не дужим много о уметности, суштина је у томе да духовне реалности често доживљавамо кроз одређене представе које саме по себи не исцрпљују пуноћу реалности духовног искуства и зависе од много разних фактора. Отуда разлике у виђењима.

 

Опасно је само када једно духовно аутентично искуство апсолутизујемо на штету других. Ја лично, на пример, волим да читам житија Светих иако су у њима светитељи често представљени у специфичном књижевном маниру. Искрено речено није ми толико важно да ли је неки светитељ претрпео толико или мање страдања за Христа или да ли је баш историјски све тако било како се наводи, колико ми је духовно значајна и корисна поука тога житија и духовно расположење у које ме житије уводи и подстиче на молитву и покајање.

 

Negde sam citao da je Sveti Marko Efeski rekao za ovakva vidjenja da imaju prorocki karkter i da se odnose na zivot buduceg veka,a ne da se desavaju sada i trenutno.Neki drugi svetitelji su pak ucili da ovakve vizije pakla imaju pedagoski karakter i da one pokazuju kakve bi muke bile kada bi se odigravale ovde na zemlji.

[NerZul™]

Оче Саво, зашто живот душе после смрти (наравно не стављам акценат на њега као нешто толико битно у односу на Васкрсење!) није у строгим оквирима догматике Православне Цркве?(конкретно ову сам мисао нашао у књизи Амвросија Погодина "СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА", јер како он каже Православни су са римокатолицима покушали пре свега на овом пољу да направе неки договор пошто живот после смрти није у строгим оквирима догматике. Питам ово чисто да не бих залутао, јер претпостављам да ово значи да оно што се дешава са човеком после смрти не може да се ДОГМАТИЗУЈЕ јер постоје разна сведочанства о загробном свету? 

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво, зашто живот душе после смрти (наравно не стављам акценат на њега као нешто толико битно у односу на Васкрсење!) није у строгим оквирима догматике Православне Цркве?(конкретно ову сам мисао нашао у књизи Амвросија Погодина "СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА", јер како он каже Православни су са римокатолицима покушали пре свега на овом пољу да направе неки договор пошто живот после смрти није у строгим оквирима догматике. Питам ово чисто да не бих залутао, јер претпостављам да ово значи да оно што се дешава са човеком после смрти не може да се ДОГМАТИЗУЈЕ јер постоје разна сведочанства о загробном свету? 

 

У православном предању све се посматра из перспективе Царства небеског и вечног живота - и овај наш живот у овом времену и простору, па и привремено стање након раздвајања душе од тела након физичке смрти. Зато се Православна Црква не бави много "загробним животом" јер живот у Христу почиње нашим крштењем, наставља се на један специфичан начин након телесне смрти и треба да добије своју пуноћу након свеопштег Васкрсења. Када све проблеме овог света, укључујући и тешкоће, страдања па и саму телесну смрт посматрамо из ове перспективе заиста можемо рећи да Христос Богочовек победио смрт, иако телесна смрт као физички феномен наставља да постоји. Христос је победио смрт у много ширем значењу, као немогућност да се васцела твар сједини са Богом и вечно живи у њему јер то је једини истински живот, за разлкику од самог физичког феномена живота, било овога на земљи, оног после телесне смрти или саме физичке егзистенције оних који нису и неће прихватити љубав Божију, односно доживљаваће је као муку и бол. 

 

Из наше овоземаљске перспективе све изгледа другачије и нелогично - говоримо о радости, а живот је пун мука и страдања, неправди и лажи; говоримо о Христовој победи над смрћу, а сви морамо да прођемо врата физичке смрти. О вечном животу се најчеће говори као о неком загробном постојању, а најчешће у стилу "биће нешто" и сл. За нас хришћане читав живот у Цркви је у перспективи Царства које долази и већ је ту међу нама. За нас Литургија није само обред као у другим религијама, обред у коме се молимо Богу да нам да мира, здравља и среће. За нас је Литургија живо учешће у реалности живо оприсутњеног Царства небеског. Зато су се хришћани који су дубоко живели и живе у тој релности увек радовали јер заиста Васкрсе Христос и победи смрт, и отвори врата вечног живота, не само човеку, већ кроз човека и васцелој твари - видљивој и невидљивој. Кроз Богочовека Христа спашава се односно овечношћује у његовој ипостаси не само видљиви, материјални свет, већ и невидљиви анђелски свет јер и анђели као и човек створени су и потенцијално лебде над понором небића из кога су доведени у физичко постојање.

 

Али није само важно физичко постојање (битије), већ благобитије (добробитије) кроз које идемо ка вечнобитију, оном начину постојања на које смо позвани. Када из те перспективе гледамо физичку смрт и одвајање од наших ближњих то је привремени феномен, који природно изазива тугу као и сваки растанак са онима које волимо, али наша заједница у Христу се наставља кроз евхаристију и кроз перспективу Царства небеског. Зато смрт суштински не постоји за оне који су у заједници Христовој и када хришћани говоре о смрти пре свега треба да имамо у виду духовну, вечну смрт, као вечну самоизолацију и одвајање од Божије љубави, а када говоримо о животу, треба да увек имамо у виду вечни живот, који није неки "загробни живот", већ реалност постојања у Христу која почиње и овде и сада.

 

Проблем савременог хришћанства јесте да се у једном константном процесу секуларизације, посветовњачења, губи ова есхатолошка перспектива, заборављамо да цркве нису само места за окупљање и молитву већ на известан начин духовне "временске машине" у којима у контексту Евхаристије бивамо пројектовани у вечност и већ учествујемо у њој и даље будући у телу. Зато су наше цркве осликане да символима означе ту реалност. Дакле остајемо и даље телом и душом у овом времену и простору, али истовремено надилазимо време и простор и по мери наше љубави и заједнице са Христом доживљавамо предукус вечнобитија. 

 

Свакако, након ових размишљања, нема потребе да говоримо колико је бедно и мизерно када се као хришћани спуштамо на ниво политике, идеологије, ситних људских себичности, материјалне похлепе и слично и свега онога што, нажалост, оптерећује и нас хришћане. Зато је главна проповед Цркве о Царству небеском које долази и које је већ међу нама, о Христу који је ту међу нама - Маран ата! Зато не треба бити много оптерећен питањем краја света, разним теоријама завере и слично, јер ми барем знамо да нашем људском роду ваља проћи кроз те последње догађаје након којих ће Господ престворити и препбразити васцелу творевину. За хришћане би сваки евхаристијски скуп требало да буде сусрет са Васкрслим Христом који је ту са нама живо присутан.

 

Да бисмо, међутим, непосредније живели у тој реалности потребан је подвиг - борба са палом природом која нас стално одвлачи од перспективе Царства небеског и евхаристијског начина постојања, не само ка материјалном, већ ка небићу. Не смемо да паднемо у замку да је све што је нематеријално духовно, а све материјално недуховно. Васцела твар иде ка вечном животу и разлике између тварног и нетварног у створеној природи само су  последица ограничења наших чула. Тварност анђела и душе и тварност тела су различити нивои стања материје, а не непремостива разлика и што више задобијамо слободу дату нам у Христу ова разлика постаје све више ирелевантна. Свети људи виде духовни свет као и материјални. Христос својим Васкрсењем враћа достојанство твари која је постала подложна трулежи и зато је, како је често говорио блаженопочивши архиеп. Антоније Блум Хришћанство једини аутентични материјализам. 

 

Враћајући се на ваше почетно питање које ме је подстакло на ове мисли могу да кажем да заиста питање шта се тачно дешава са човеком након физичке смрти није питање које је догматски посебно обрађивано, управо зато што је то само један сегмент шире реалности вечног живота у Христу који је и те како тема православне догматике.

[NerZul™]

Хвала на одговору! Узгред имао бих још једно питање на ову тему...Како се слаже наше Хришћанско учење о души са Старозаветним појмовима РУАХ(дах, ветар); НЕФЕШ ХАЈА(душа жива, тј. цео човек) јер они, бар по тумачењу професора, представљају несвесне животворне силе нарочито РУАХ а не разумну душу. Где је ту место за учење о души као неком ентитету унутар човека?

[Дејан]

Сва сведочанства светитеља које је Црква прихватила као израз наше вере и истине треба узимати веома озбиљно, али увек треба имати у виду да се ниједно лично искуство не сме апсолутизовати као једино истинито и које искључује друга.

 

Да ли је такав случај са виђењем блажене Теодоре односно митарствима?

[Архимандрит Сава Јањић]

Хвала на одговору! Узгред имао бих још једно питање на ову тему...Како се слаже наше Хришћанско учење о души са Старозаветним појмовима РУАХ(дах, ветар); НЕФЕШ ХАЈА(душа жива, тј. цео човек) јер они, бар по тумачењу професора, представљају несвесне животворне силе нарочито РУАХ а не разумну душу. Где је ту место за учење о души као неком ентитету унутар човека?

 

У Старом завету има више места на основу којих може да се донесу закључци о древном јеврејском  схватању појма душе или духа. Иако се може приметити утицај јелинистичке философије на неке новије књиге СЗ, у целини (нео)платонистички појам душе је стран јеврејском начину размишљања о човеку. У Старом завету имамо три појма којима се означава душевни састав у човеку – нишмах, нефеш и руах.

 

У другој глави књиге Постања стоји: „А створи Господ Бог човјека од праха земаљскога, и дуну му у нос дух животни (гр. πνοήν ζωής, јев. нишмат хајим); и поста човјек душа жива (јел. ψυχήν ζώσαν, јев. нефеш хајах).“ (Постање 2, 7) Детаљним проучавањем лексике Старог завета дошло се до закључка да је „дах животни“ тј. нишмат иако касније поистовећен са појмом душе овде описује елемент који покреће тело, животни дах, и који није одвојен од тела нити представља аутономан, посебан ентитет. Такође и нефеш у „душа жива“ означава више личност, као када кажемо да у неком граду живи толико и толико душа, односно људи. Ово је само један пример, али из много других може се закључити да древни Јевреји не познају појам душе као потпуно аутономног ентитета, а посебно им је страна идеја душе која може самостално, тачније самодовољно, да постоји без тела. Нефеш, дакле, више означава личну димензију постојања, не само код човека, већ и код животиња (нпр. нефеш бехемах).

 

Нешто ближе схватању душе као посебне целине (иако не на платонистички начин) налазимо у појму руах. У псалму 104,29 стоји: „Одвратиш лице своје, жалосте се; узмеш им дух (гр. πνευμα, јев. руах), гину, и у прах свој повраћају се.“ Даље, у књизи о Јову 34, 14 стоји „Кад би на њ окренуо срце своје, узео би к себи дух (руах) његов и дихање његово (нишмат)“. 

 

Пример који најближе одговара појму душе која се јасно сагледава као реалност одвојива од тела налазимо  у књизи Проповедниковој 12, 7 „И врати се прах у земљу, како је био, а дух (гр. πνευμα, јев. руах),  се врати Богу, који га је дао.“ Велико је питање колико је овде присутан утицај неоплатонизма. Постоје мишљења да је јеврејско-хелинистички синкретизам, који ће касније посебно развити Филон Александријски (20 пре Христа - 40 после Христа), направио одређени на текст књиге Проповедникове и каснији апокриф Премудрост Сирахову. Иако се књига Проповедникова по рабинској традицији приписује цару Соломону, на основу лексике коју користи дошло се до закључка да је свој данашњи облик добила између (450-180 пре Христа), што значи да је могућ утицај традиције платонизма из александријских кругова.

 

Познато је да је Филон помињао нишмах, нефеш и руах као јеврејску паралелу Платоновој тврдњи да душа има три дела, али детаљном анализом текста Старог завета не може се доћи до закључка да је платонистичко учење о души која је заробљена у телу икада нашло своје место у јеврејском предању. Аутентичној старозаветној традицији такође је била страна платонистичка идеја о претпостојању душа. У каснијој рабинској традицији Талмуда постоји више сведочанстава да душа може да постоји без тела и то у свесном стању, али никада у том смислу да је одвајање од тела повратак у природно постојање душе као сасвим посебног ентитета који је довољан самом себи.

 

Строга правила о чистоти тела у јеврејској традицији указују да је телу увек посвећивана посебна пажња, за разлику од (нео)платонистичких традиција које су направиле утицај на хришћанску аскетску традицију где се често могу наћи одређена претеривања која су омаловажавала тело у односу на душу. Таква аскетска традиција је посебно развијана од Оригена, преко Евагрија и њихових следбеника који су учили да је презир према телу и телесном пут ка духовном напретку. Ту треба правити јасну разлику јер телесно није исто што и плотско. Постоји разлика између σάρξ (саркс) - плот и  σώμα (сома) - тело. Саркс тј. плот означава огреховљену људску природу и када у здравој православној аскетици говоримо у борби са телом, о презиру тела и сл. пре свега се мисли на борбу са огреховљеном људском природом, са неприродним начином постојања човекове природе, а не на презир према телу које је Божији дар и које је позвано да буде храм Духа Светога. То је веома важна разлика која се у нашим преводима и богословским текстовима увек јасно не прави. Ово је повод за посебну тему па за сада не бих више о томе јер је већ касно.

[Архимандрит Сава Јањић]

Да ли је такав случај са виђењем блажене Теодоре односно митарствима?

 

О овоме питању је врло лепо говорио својевремено Владика Порфирије http://youtu.be/cp3bxQGHfOk а чини ми се да је на овом форуму било више дискусија на ову тему. 

Мислим да је веома важно да озбиљно прихватамо свеодчанства светитеља која су постала део наше аскетске традиције и да се према њима не односимо с интелектуалним ниподаштавањем, али од тих сведочанстава не треба правити догматско питање. Дакле, сасвим бих се сложио са речима Владике Порфирија.

[NerZul™]

Оче а како то да долази до другачијег схватања неког појма...Односно ако су Јевреји сматрали да душа не може бити ван тела, како је онда то касније измењено? Будући да човек није нешто што се онтолошки мења у смислу свог састава и карактеристика оних делова из којих је састављен (дух, душа, тело или душа и тело). Да ли је то једноставно Божије откривење? Јер Христос дефинитивно не подржава ту традицију која сматра да дух НЕ МОЖЕ бити ван тела између осталог он каже "Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити" он дакле разликује душу од тела. Конкретно: Да ли је библијска антропологија непотпуна када се посматра по схватању старих Јевреја и да ли је исправно тврдити да Христос ту уводи одређене допуне? Хвала!

[grigorije22]

Zasto se rec nismat hajim koristi i za ljudski i za zivotinjski duh? Da li to onda znaci da i zivotinje zive nakon bioloske smrti?

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче а како то да долази до другачијег схватања неког појма...Односно ако су Јевреји сматрали да душа не може бити ван тела, како је онда то касније измењено? Будући да човек није нешто што се онтолошки мења у смислу свог састава и карактеристика оних делова из којих је састављен (дух, душа, тело или душа и тело). Да ли је то једноставно Божије откривење? Јер Христос дефинитивно не подржава ту традицију која сматра да дух НЕ МОЖЕ бити ван тела између осталог он каже "Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити" он дакле разликује душу од тела. Конкретно: Да ли је библијска антропологија непотпуна када се посматра по схватању старих Јевреја и да ли је исправно тврдити да Христос ту уводи одређене допуне? Хвала!

 

Мислим да се нисмо сасвим разумели. Јевреји очигледно нису прихватали идеју, као уосталом што не прихвата ни наша Црква, да душа може у потпуности аутономно и самодовољно и самоодрживо да постоји без тела јер та идеја почива на погрешном учењу да је човек у суштини душа коме је тело само привремени додатак или, пак, тамница за душу. Дакле, у том (нео)платонистичком смислу ни Јевреји ни хришћани не поимају постојање душе након физичке смрти. Наравно, Јевреји су знали да душа, односно душевна компонента човекове личности одлази у Шеол (ад), тј. простор извесног полупостојања који треба разликовати од пакла као вечног места муке.

 

Платонистичке идеје су толико утицале на наш начин размишљања да подсвесно и ми хришћани често верујемо да је човекова личност заправо садржана само у души, а да је тело додатак без кога се и може или, чак без кога душа живи слободније и аутентичније. Такво веровање повлачи и убеђење да је душа суштински аутономна од тела и да без тела сасвим потпуно и самостално може да постоји у вечности. Наравно, онда се сасвим логично поставља питање чему Васкрсење тела. Зашто је Господ васкрсао и у телу се појавио апостолима и чак да би показао да није привиђење узео и мало рибе и меда у саћу да поједе (уп. Лк 24, 41-43).

 

Поистовећивање тела са плоти и тела са идејом тамнице душе, што нам је дошло из јелинистичке философије, створило је лажно поимање духовног живота тј. да тело треба да слаби и да оде у трулеж да би се душа обновила и дошла у своје аутентично стање. Истина апостол каже у 2Кор 4, 16 „Због тога ми не малаксавамо, него ако се наш спољашњи човјек и распада, ипак се унутрашњи обнавља из дана у дан.“ Међутим, из ових речи видимо да човекову личност чини јединство и спољашњег и унутрашњег човека. Спољашњи човек тј. тело (соматска компонента наше личности) подложна је трулењу и физичкој смрти, али душевна компонента (душа) наставља да постоји на посебан начин и након физичке смрти док се поново не сједини са васкрслим телом. Човек је створен као једна органска психофизичка целина и као такав је позван да постоји у вечности. Отуда и посебно поштовање према телима упокојених, која се чувају (сахрањују јер сохранити на словенском значи сачувати) на гробљима (јел. кοιμητήριον, што значи место спавања, уснућа). Зато се човекова физичка смрт често поистовећује са сном у коме постоји утисак да се душа на известан начин одваја од тела, иако се наравно у самој физиологији сна то не дешава него је сан само специфично стање човекове свести. Као хришћани кажемо да је неко уснуо у Господу и зато што свако ко усне треба и да се пробуди. Дакле, увек су хришћани на физичку смрт гледали као на привремено стање и у контексту Васкрсења.

 

Дакле из бројних цитата и у Старом и Новом завету јасно видимо да се прави разлика између душе и тела, али та разлика није заснована на веровању да је реч о потпуно две самосталне компоненте, при чему би се човекова личност поистовећивала са душом.  У томе је цела поента свега о чему говоримо последњих дана, а не о томе да ли душа може да постоји без тела и да ли је душа вечна или смртна и сл. Ова питања која муче многе данашње хришћане и непотребно стварају конфузију и погрешна разумевања полазе управо од погрешних премиса (нео)платонистичког поимања душе и тела и удаљују нас од аутентичног хришћанског поимања живота у Христу.

 

Враћајући се јеврејсим веровањима треба нагласити да су Јевреји Шеол видели као простор мртвих, подземни, мрачни, свет у који иду и праведни и грешни без разлике. Они који су у Шеолу називају се сенкама (рефаим) које обитавају у стању полупостојања. Имамо неколико примера комуникације живих са онима у Шеолу али је генерално та пракса забрањена (Поновљени закон 18.30). Управо овакво схватање Шеола и постојања душа без тела показује да душевни састав човеков иако преживљава физичку смрт нема потпуности без васкрсења. Зато Васкрсење има централно место у хришћанском веровању јер нема пуноће вечног блаженства, ни целовитости човекове личности без васкрсења тела.

[Архимандрит Сава Јањић]

Zasto se rec nismat hajim koristi i za ljudski i za zivotinjski duh? Da li to onda znaci da i zivotinje zive nakon bioloske smrti?

 

И људи и животиње деле биолошки сличан начин постојања, са озбиљном разликом да човек има душевну компоненту своје личности (душу), а животиње немају. Животиње живе на нивоу тзв. анималне психе која поседује известан степен инстинктивне самосвести о томе да су нешто одвојено од ствари и бића око њих (хране, се бране од напада и сл), али немају личност ни човекову самосвест и надасве немају слободу која је суштинска одредница човекове личности. Анимална психа почива искљичиво на хемијским процесима и смрћу тела и она се распада. Човек је биће које повезује видљиви и невидљиви свет јер у себи као микрокозмосу обједињује животињски свет (са којим дели биолошки састав, инстинкте итд али и читаву твар преко хемијских елемената које чине његово тело) и с друге стране анђелски свет (са којим је сродан по души). Иако постоји у човеку та дихотомија, човек је јединствена целина и човекова личност повезује душу и тело и не састоји се само у души као што су (нео)платоничари учили.

 

Да поновимо од раније, Бог је створио човека од праха замаљскога и у његове ноздрве удахнуо животворни дах (нишмат хаим) и човек је постао душа жива (нефеш хаја). Међутим, човек поседује у свом телесном саставу и анималну душу (нефеш ха бехамит) за коју су Јевреји веровали да се налази у крви тј. означава психо-хемијски процес живота. Уосталом у Левитској књизи 17.11 се каже: „…јер је душа (нефеш, психи) телу у крви“. И животињама је удахнут животворни дах (нишмат хаим) али оне нису постале душа жива (тј. личност) као човек, то је кључна разлика. 

 

Телесном смрћу распада се тело и „анимална душа“ и код човека. Неки научници атеисти сматрају да је човекова душа заправо производ хемијских процеса и да се телесном смрћу човек (и душа и тело) заувек деизнтегришу. Међутим, треба правити јасну разлику између анималне душевности код човека и животиња, који неоспорно зависе од хемијских процеса у телу, и душе као специфичног дела човека која иако у сталној интеракцији са телом представља ентитет који не нестаје физичком смрћу. Душа надживљује тело, чува човекову личност до поновоног сједињења са телом након Васкрсења. Постоје теорије по којима душа носи слику тела, као холограм, и на основу те слике тело ће бити васпостављено у новом, преображеном психофизичком јединству тела и душе након свеопштег Васкрсења.

 

Животиње, биљке, минерали и васцела бесловесна твар биће престворени и преображени након Другог доласка Господњег и преко личности (ипостаси) Богочовека Христа који је заувек сјединио у својој божанској ипостаси божанску и људску природу и твар ће ући у пуну заједницу са Богом као нова твар. Зато је јако важно да Син Божији није само привремено узео тело већ и сада и у вечности постоји и постојаће у ипостасном јединству божанске и људске (створене) природе. Величанственост Христовог домостроја спасења, посебно његовог Вазнесења је у томе што је „о деснују Оца“ вазнео преображену људску природу која не подлеже трулењу. У томе је кључни значај Халкидонског ороса о сједињењу божанске и људске природе у Богочовеку Христу који је темељ наше вере у Бога и његово спасење које се односи на васцелу видљиву и невидљиву твар.

 

Нажалост, има доста хришћана који не разумеју или неће да разумеју козмолошку димензију Христовог домостроја спасења и гледају га искључиво у контексту или задовољења Божије правде, искупљења од греха тј. у категоријама морализма. Православно богословље суштински спасење посматра не само као спасење човека од греха и смрти већ као спасење васцеле твари кроз Христа Богочовека. Св. Максим Исповедник је посебно значајан у нашем богословљу јер је направио светоотачку синтезу тих учења која се континуирано могу пратити кроз светоотачка дела претходних векова.

[NerZul™]

 

Мислим да се нисмо сасвим разумели. Јевреји очигледно нису прихватали идеју, као уосталом што не прихвата ни наша Црква, да душа може у потпуности аутономно и самодовољно и самоодрживо да постоји без тела јер та идеја почива на погрешном учењу да је човек у суштини душа коме је тело само привремени додатак или, пак, тамница за душу. Дакле, у том (нео)платонистичком смислу ни Јевреји ни хришћани не поимају постојање душе након физичке смрти. Наравно, Јевреји су знали да душа, односно душевна компонента човекове личности одлази у Шеол (ад), тј. простор извесног полупостојања који треба разликовати од пакла као вечног места муке.

 

Платонистичке идеје су толико утицале на наш начин размишљања да подсвесно и ми хришћани често верујемо да је човекова личност заправо садржана само у души, а да је тело додатак без кога се и може или, чак без кога душа живи слободније и аутентичније. Такво веровање повлачи и убеђење да је душа суштински аутономна од тела и да без тела сасвим потпуно и самостално може да постоји у вечности. Наравно, онда се сасвим логично поставља питање чему Васкрсење тела. Зашто је Господ васкрсао и у телу се појавио апостолима и чак да би показао да није привиђење узео и мало рибе и меда у саћу да поједе (уп. Лк 24, 41-43).

 

Поистовећивање тела са плоти и тела са идејом тамнице душе, што нам је дошло из јелинистичке философије, створило је лажно поимање духовног живота тј. да тело треба да слаби и да оде у трулеж да би се душа обновила и дошла у своје аутентично стање. Истина апостол каже у 2Кор 4, 16 „Због тога ми не малаксавамо, него ако се наш спољашњи човјек и распада, ипак се унутрашњи обнавља из дана у дан.“ Међутим, из ових речи видимо да човекову личност чини јединство и спољашњег и унутрашњег човека. Спољашњи човек тј. тело (соматска компонента наше личности) подложна је трулењу и физичкој смрти, али душевна компонента (душа) наставља да постоји на посебан начин и након физичке смрти док се поново не сједини са васкрслим телом. Човек је створен као једна органска психофизичка целина и као такав је позван да постоји у вечности. Отуда и посебно поштовање према телима упокојених, која се чувају (сахрањују јер сохранити на словенском значи сачувати) на гробљима (јел. кοιμητήριον, што значи место спавања, уснућа). Зато се човекова физичка смрт често поистовећује са сном у коме постоји утисак да се душа на известан начин одваја од тела, иако се наравно у самој физиологији сна то не дешава него је сан само специфично стање човекове свести. Као хришћани кажемо да је неко уснуо у Господу и зато што свако ко усне треба и да се пробуди. Дакле, увек су хришћани на физичку смрт гледали као на привремено стање и у контексту Васкрсења.

 

Дакле из бројних цитата и у Старом и Новом завету јасно видимо да се прави разлика између душе и тела, али та разлика није заснована на веровању да је реч о потпуно две самосталне компоненте, при чему би се човекова личност поистовећивала са душом.  У томе је цела поента свега о чему говоримо последњих дана, а не о томе да ли душа може да постоји без тела и да ли је душа вечна или смртна и сл. Ова питања која муче многе данашње хришћане и непотребно стварају конфузију и погрешна разумевања полазе управо од погрешних премиса (нео)платонистичког поимања душе и тела и удаљују нас од аутентичног хришћанског поимања живота у Христу.

 

Враћајући се јеврејсим веровањима треба нагласити да су Јевреји Шеол видели као простор мртвих, подземни, мрачни, свет у који иду и праведни и грешни без разлике. Они који су у Шеолу називају се сенкама (рефаим) које обитавају у стању полупостојања. Имамо неколико примера комуникације живих са онима у Шеолу али је генерално та пракса забрањена (Поновљени закон 18.30). Управо овакво схватање Шеола и постојања душа без тела показује да душевни састав човеков иако преживљава физичку смрт нема потпуности без васкрсења. Зато Васкрсење има централно место у хришћанском веровању јер нема пуноће вечног блаженства, ни целовитости човекове личности без васкрсења тела

 

Хвала!