Философи су рекли....

[JESSY]

"Moja je vera, koja me spasava od ateizma, sledeća: Bog otkriva samoga sebe svetu. On otkriva sebe u prorocima, u Sinu, u Duhu, u duhovnoj visini čovekovoj. Ali Bog ne upravlja, ne rukovodi ovim svetom koji predstavlja otpadništvo u spoljnu tminu. Otkrovenje Boga svetu u čoveku predstavlja otkrovenje eshatološko, otkrovenje Carstva Božjeg, a ne carstva sveta ovoga. Bog je istina, a svet nije istina. Nepravda, nepravičnost sveta, ne predstavljaju, međutim, negiranje Boga, jer se na Boga ne mogu primeniti naše kategorije sile, vlasti, pa čak ni pravičnosti.

. . .

Ako je Bog-Pantokrator prisutan u svakom zlu i svakoj patnji, u ratu i mučenjima, u kugi i koleri, u Boga se ne može verovati, i ustanak protiv Boga je opravdan. Bog dela u poretku slobode, a ne u poretku objektivirane nužnosti. On deluje duhovno, a ne magično. Bog je Duh. Proviđenje Božje se može shvatiti samo duhovno, a ne naturalistički. Bog prisustvuje ne u imenu Božjem, ne u magičnom delovanju, ne u sili ovoga sveta, već u svakoj istini, lepoti, ljubavi, slobodi, herojskom činu. Za mene je najneprihvatljivije osećanje Boga kao sile, kao svemoći i vlasti. Bog nema nikakvu vlast, On ima mnogo manje vlasti od običnog policajca."

(Nikolaj Berđajev; Samospoznaja, VII)

 

"Postoje dva vremena: vreme rđavo i vreme dobro, vreme istinito i vreme neistinito. Postoji izopačeno vreme i postoji vreme dubinsko, koje se dodiruje sa samom večnošću i u kome nema ove izopačenosti.
. . .

To što mi zovemo vremenom u našem svetskom istorijskom procesu, u našoj svetskoj stvarnosti, koja predstavlja proces u vremenu, to vreme je neki unutrašnji period, neka unutrašnja epoha same večnosti. To znači da postoji ne samo naše zemaljsko vreme, vreme u našoj zemaljskoj stvarnosti, već postoji i pravo nebesko vreme, u kojem ovo vreme ima koren i koje ono reflektuje i izražava.
. . .

U hrišćanskom svetu čovekova sudbina vezuje se s preiskonskom slobodom, zato se i može reći da je samo hrišćanska svest shvatila ideju Promisla Božjeg, koji je uzidan u zgradu prve filozofije istorije, građenu od sv. Augustina. Božja Promisao nije nužnost i nije nasilje, već antinomijsko spajanje Božje volje s čovekovom slobodom."

(Smisao istorije, glava IV)

 

"Sva naša verovanja i iščekivanja moraju biti vezana s rešenjem ljudskih sudbina u večnosti, i mi moramo graditi svoju perspektivu života na perspektivi celosne večnosti, a ne na perspektivi otkinute budućnosti.
. . .

Ali naše je delo u svakom periodu, u svakom trenutku naše istorijske sudbine, da odredimo svoj stav prema životu i istorijskim zadacima u odnosu na večnost i na sud večnosti. Kad postavimo čovečju sudbinu u perspektivu večnosti, onda će buduće vreme biti realnije od prošlog, i sadašnje realnije od prošlog i budućeg vremena, zato što je svako drobljenje vremena pred sudom večnosti iznutra grešno i poročno.
. . .

Stvarno hrišćanstvo kod istorije nije uspelo, kao što sve nije uspelo u istoriji. Zadaci koje je postavila hrišćanska vera i hrišćanska svest, nikada u toku dve hiljade godina nisu bili ostvareni i nikada u granicama našeg vremena, u granicama ove istorije neće biti ostvareni, zato što se oni mogu ostvariti samo u pobedi nad vremenom, u prelazu u večnost i u savlađivanju istorije kroz prelazak u nadistorijski proces."

(Smisao istorije, glava X)

[JESSY]

Ne traži da ti kažem nešto više o tome. Reči samo oštećuju skriveni smisao, sve postaje odmah malo drugačije kada se izgovori, malo krivotvoreno, malo luckasto; to je dobro i veoma mi se dopada i potpuno se slažem da ono što za jednog čoveka predstavlja blago i mudrost, drugom uvek zvuči kao ludost.
. . .
Reči se, međutim, ne mogu voleti. Zato razna učenja nisu za mene, ona nemaju čvrstinu, ni mekoću, nemaju boje, ni rubove, niti miris ili ukus, ona sadrže samo reči. Možda je mnoštvo reči to što te sprečava da nađeš mir. Jer su i izbavljenje i vrlina, a i sansara i nirvana, samo puke reči, Govinda. Ne postoji stvar koja je nirvana, postoji samo reč nirvana.
. . .
Ali, meni je jedino stalo do toga da volim svet, da ga ne prezirem, da ne mrzim ni svet ni sebe, da na nj, na sebe i na sva bića mogu da gledam sa ljubavlju, i sa divljenjem, i sa strahopoštovanjem.

(Herman Hese, Sidarta)

[JESSY]

Ali, svaki čovek nije samo on sam, nego je on jedinstvena, sasvim osobita, u svakom slučaju važna i znamenita tačka u kojoj se pojave sveta ukrštaju samo jedanput na taj način, i nikada više. Zato je povest svakog čoveka važna, večita, božanska, zato je svaki čovek, dokle god živi i ispunjava volju prirode, izvanredan i dostojan svake pažnje. U svakome je otelotvoren duh, u svakome pati stvorenje, u svakome se izbavitelj raspinje na krst.

. . .

Isto neodoljivo božanstvo dela u nama i u prirodi; i kad bi spoljni svet propao, jedan od nas bi bio sposoban da ga ponovo izgradi, brdo i reku, drvo i list, koren i cvet; sve što je sazdano u prirodi nalazi se prethodno sazdano u nama, vodi poreklo iz duše, čije biće jeste večnost, čije biće mi ne poznajemo, ali koje nam se daje da ga osetimo ponajviše kao ljubavnu silu i stvaralačku moć.
. . .
Kad bi čovečanstvo izumrlo sve do jednog jedinog osrednje darovitog deteta, koje nije dobilo nikakvu obuku, ovo bi dete ponovo pronašlo sav tok stvari, bogove, demone, rajeve, zapovesti i zabrane, Stare i Nove zavete, sve bi ono moglo ponovo da stvori.

. . .

Bilo je pogrešno hteti nove bogove, bilo je potpuno pogrešno hteti ma šta dati svetu! Nema nijedne, nijedne, nijedne dužnosti za probuđene ljude osim ove jedne: tražiti samoga sebe, postati čvrst u sebi samome, napipati svoj vlastiti put koji vodi unapred, kuda god bilo da vodi.
. . .
Ja nisam postojao da bih pisao pesme, da bih držao propovedi, da bih slikao; ni ja niti iko drugi nije postojao toga radi. To je sve proizilazilo samo uzgred. Pravi poziv za svakoga bilo je samo jedno: doći do sebe samoga.
. . .
Ja sam bio hitac prirode, hitac u neizvesno, možda radi nečeg novog, možda ni radi čega, i moj poziv bilo je jedino to da taj hitac iz pradubine pustim da dejstvuje, da osetim u sebi njegovu volju i da ga načinim potpuno svojim. Jedino to!


(Herman Hese; Demijan)

[JESSY]

Učenost nije bila uvek i svuda vesela, iako bi to trebalo da bude. Ona, kult istine, kod nas je tesno povezana sa kultom lepog i osim toga sa meditativnom negom duše, nikada, dakle, ne može potpuno izgubiti vedrinu. Ali naša igra staklenih perli sjedinjuje u sebi sva tri principa: nauku, obožavanje lepog i meditaciju. Tako bi jedan pravi igrač staklenih perli trebalo da bude natopljen veselošću kao zreo plod svojim slatkim sokom, trebalo bi pre svega da ima u sebi veselost muzike koja nije ništa drugo do smelost, do veselo nasmejano koračanje i igranje kroz središte strahota i plamena sveta, svečano prinošenje žrtve.

. . .

Istorija nam izgleda kao poprište nagona i moda pohotljivosti, gramzivosti i požude za vlašću, ubistava, nasilja, razaranja i ratova, slavoljubivih ministara, potkupljenih generala, pucnjavom razorenih gradova, a isuviše lako zaboravljamo da je to samo jedan od mnogih njenih aspekata. A pre svega zaboravljamo da smo mi sami komad istorije, nešto postalo i nešto što je osuđeno na izumiranje kada izgubi sposobnost za dalje postojanje i samopreobražavanje. Mi sami smo istorija i saodgovorni smo za svetsku istoriju i svoj položaj u njoj. Veoma nam nedostaje svest te odgovornosti.

 

Formalna igra je težila da iz stvarnih sadržaja svake igre, matematičkih, jezičkih, muzičkih i tako dalje, obrazuje što gušće, što nepropustljivije formalno savršeno jedinstvo i harmoniju. Psihološka igra, naprotiv, tražila je jedinstvo i harmoniju, kosmosnu zaokrugljenost i savršenstvo ne toliko u izboru, rasporedu, ograničavanju, povezivanju i stavljanju sadržaja jednih prema drugima, koliko u meditaciji koja prati svaku etapu igre, stavljajući na nju najveći naglasak.

. . .

Izvesno, dva naroda i dva jezika neće se moći jedan drugom tako razumljivo i tako prisno poveriti kao dva pojedinca koji pripadaju istom narodu i jeziku. Ali to nije razlog za odricanje od razumevanja i poveravanja. I među sunarodnicima i ljudima istog jezika stoje pregrade koje sprečavaju puno poverenje i puno uzajamno razumevanje, pregrade obrazovanja, vaspitanja, obdarenosti, individualnosti. Može se tvrditi da svaki čovek na Zemlji može načelno razgovarati sa svakim drugim, i može se tvrditi da na svetu uopšte ne postoje dva čoveka među kojima je mogućno pravo, potpuno, prisno poverenje i razumevanje – jedno je isto toliko tačno koliko i drugo. To je jin i jang, dan i noć. Oboje imaju pravo, na oboje se povremeno mora podsetiti...

 

Hese; Igra staklenih perli

[Sara"]

Zaista velik i plemenit je onaj ko poput velike zvijeri ravnodušno i mirno sluša lajanje malih pasa.

Seneka

[JESSY]

Док се душа не очисти од тела, не дознаје чисту истину.


- Дакле, из свега тога, рече Сократ, нужно је да се правим философима намеће оваква некаква мисао, како је они и у разговору једни другима саопштавају: "Има, чини нам се, нека стаза која нас у разматрању помоћу чистога мишљења из таме води на светлост сазнања; јер док нам је тело повезано са умом, и док је душа наша помешана с таквом невољом, ми никада нећемо у пуној мери стећи оно за чим жудимо; а то је, кажемо, истина. Јер неизмерне тешкоће доноси нам тело зато што се морамо старати за његову исхрану; ако још ударе какве болести, оне нам ометају лов на оно што истински постоји. Осим тога, тело нас испуњује љубавним жудњама, пожудама, страхом, и свакојаким варљивим сликама, и толиким трицама и кучинама, да се одиста, што кажу, никада не можемо од њега повратити и к себи доћи. Јер и ратове, и буне, и битке не изазива ништа друго него тело и његове пожуде. Ради гомилања пара настају сви ратови, а паре смо принуђени гомилати ради тела, јер смо робови његове неге. И због свега тога не добијамо времена за философију.

А што је најгоре од свега тога, то је што нам се тело, ако му се и отмемо који час те предузмемо да нешто испитујемо, у тим испитивањима свуда намеће, доноси неред и забуну и узнемирује нас, тако да је од њега немогућно проматрати истину; дакле, одиста нам је јасно ово: ако хоћемо да икада сазнамо нешто у његовој чистоти, онда се морамо избавити од тела и самом душом гледати ствари по себи. И, као што се чини, оно за чим чезнемо и о чему тврдимо да смо његови љубавници - а то је сазнање - имаћемо тек онда кад умремо, као што показује наше разлагање, а не док живимо. Јер, ако се у заједници с телом не може потпуно сазнати, онда је могућно само једно од двога: или се сазнање нигде не може стећи или тек после наше смрти. Јер тада ће душа бити сама за се, одвојена од тела, а пре не. И док живимо, бићемо, како се чини, знању најближи онда ако се будемо, колико год је могућно, клонили саобраћаја с телом и долазили с њим у заједницу само утолико уколико је безусловно нужно, и ако се не будемо испуњавали његовом природом, него ако се будемо чистили од њега, док нас сам бог не ослободи. И тако, чисти и ослобођени свега безумља телеснога, бићемо, као што је прилика, заједно са другим чистотама и сазнаћемо сами по себи све што је по себи чисто и јасно; а то је зацело истина. Јер, нечистоме зацело није допуштено да се дотиче чистога. Такве разговоре, мислим, Симија, морају међу собом водити и тако судити сви који су прави пријатељи мудрости. Или се теби не чини да је тако?

Симија: Сасвим тако, Сократе!


(Платон; ФЕДОН или О ДУШИ, XI)

[JESSY]

Гомила, то је лаж. Христос је био распет јер, иако се обраћао свима, није желео да има посла с гомилом, није желео њену помоћ, окренуо се од ње у том смислу безусловно, није хтео да заснива партију, није одобрио гласање, већ је хтео да буде оно што је био, Истина која се односи на Индивидуу. И зато сваки човек који хоће заиста да служи истини јесте самим тим мученик на један или други начин; ако би, још из утробе своје мајке, човек могао да донесе одлуку да хоће заиста да служи "Истини", био би самим тим мученик још из утробе своје мајке, на ма какве муке, уосталом, био бачен. Јер није потребно много вештине да би се задобила гомила; довољно је мало талента, извесне дозе лажи, и помало познавање људских страсти. Али ниједан сведок "Истине" - а и свако од нас, ти и ја, требало би да то будемо - не треба да меша свој глас с гласом гомиле. Сведок Истине је, разуме се, потпуно туђ политици и нарочито мора да се стара с последњом енергијом да не буде побркан с политичарем; његова је дужност, у страху господњем, да се изложи што је могућно више свима, али увек индивидуално, да говори сваком понаособ, на улици и на тргу - да би је растурио, или да говори гомили не да би је створио, већ да би се овај или онај издвојио из ње и вратио се својој кући, да би постао Индивидуа. Напротив, сведок Истине ужасава се гомиле кад се од ње прави судија истини и гледа у њеној одлуци пресуда; њему је она одвратнија но поштеној младој девојци сала за играње. А што се тиче оних који се обраћају гомили као судији, он, сведок истине, сматра их инструментима лажи. Јер, да то поновим: оно што се оправдава делимично, а каткад и потпуно у политици и у сличним областима, постаје лаж кад се то пренесе у област интелектуалности, духа, религиозног осећања. Из можда претеране предострожности, додаћу ову једноставну реч: под "Истином" стално подразумевам "Вечну истину". Међутим политика, итд., немају никакве везе с њом.

. . .

И апсолутно поштовати сваког човека узетог понаособ, значи упражњавати истину, значи плашити се бога и волети "ближњега"; али с етичког и религиозног гледишта, видети у "гомили" судију "истине", значи порицати бога и довести себе у немогућност да се воли "ближњи". А "ближњи" је израз једне апсолутне истине који изражава људску једнакост. Ако свако воли заиста свог ближњег као себе сама, безусловно би се достигла савршена људска једнакост; ко год воли ближњега заиста изражава безусловно људску једнакост; сваки човек који, признајући као што то ја чиним слабост и несавршенство свога напора, опажа ипак да се његова дужност састоји да воли ближњега, признаје исто тако у чему се састоји људска једнакост. Међутим, никад нисам прочитао у Светом писму ову заповест: ти ћеш волети гомилу, а још мање ову заповест: у етичком и религиозном животу, ти ћеш признати да је гомила судија "истине". Али, то се само по себи разуме, волети ближњега, значи одрећи се себе; волети гомилу или претварати се да је волиш, значи од ње правити судију "истине"; тај пут води увек задобијању власти и свим врстама световних и материјалних преимућстава - и у исто време је лаж; јер гомила, то је лаж.

Серен КЈЕРКЕГОР, Осврт на моје дело

[JESSY]

Шта је то филозоф, то је тешко научити стога што нас други томе не може поучити: то се мора "знати", из искуства — или треба имати поноса па то не знати. А да данас сав свет говори о стварима о којима не може имати никакво искуство, највише и најгоре важи за филозофа и стање у филозофији — веома је мало људи који их познају, који их смеју познавати, а сва популарна мишљења о њима су погрешна. Тако је, на пример, онај прави филозофски спој смеле, необуздане духовности која граби брзо, и дијалектичке строгости и нужности која не чини ниједан погрешан корак, већини мислилаца и учених људи непознат из њиховог сопственог искуства, па стога и неуверљив ако би неко хтео да о томе говори пред њима. Они сваку нужност замишљају као невољу, као мучно и насилно потчињавање; а само мишљење им важи као нешто споро, оклевајуће, готово као мучење и често као "вредно зноја племенитих" — али ни у ком случају као нешто лако, божанско и сродно игри и обести! "Мислити" и неку ствар "озбиљно узети", схватити је као "тешку" — то код њих иде скупа: само тако су они то "доживели". Уметници ту већ могу имати истанчанији њух, јер они врло добро знају да управо онда кад ништа више не раде "произвољно" него по нужности, њихово осећање слободе, окретности, снаге, стваралачког постављања, располагања, обликовања достиже свој врхунац — укратко, да су код њих тада нужност и "слобода воље" једно. Постоји најзад и један поредак душевних стања који одговара поретку проблема; а највиши проблеми одбијају без милости сваког ко се усуди да им се сувише приближи ако висином и моћи своје духовности није предодређен за њихово решење. Шта вреди то што се довитљиве светске главе или недовитљиви честити механицисти и емпиричари, како се то данас често дешава, са својим плебејским частољубљем тискају у њихову близину и, тако рећи, до самог овог "двора над дворовима"! Али на такве тепихе не смеју никад више ступити трапаве ноге: тако је записано већ у празакону ствари; овим наметљивцима остају затворена врата ма колико они главама ударали, или их чак и олупали о њих! За сваки виши свет треба бити рођен; јасније речено, за њега треба бити одгојен: право на филозофију — узимајући ту реч у најширем смислу — има се само на основу свога порекла; преци, "крв" одлучују и овде. Многа поколења морала су својим радом припремити настанак филозофа; свака од његових врлина мора се посебно стицати, неговати, преносити с колена на колено, утеловити, и то не само лак, тих ход и ток његових мисли, него пре свега спремност за велике одговорности, узвишеност владарског погледа око себе и испод себе, осећање одвојености од гомиле и њених дужности и врлина, благородна заштита и одбрана онога што није схваћено и што је оклеветано, био то бог или ђаво, задовољство и вежбање у великој праведности, уметност заповедања, широк замах воље, споро око које се ретко диви, ретко гледа навише, ретко воли...

Фридрих НИЧЕ, С оне стране добра и зла

[Sara"]

Istrajna dobrota pobjeđuje loše namjere
Seneka

[JESSY]

Aristotel
"Nemoguće je da se sve dokazuje."

 

Heraklit
"Znati mnogo stvari ne znači biti mudar."

 

K.G.Jung
"Za potpuno osvešćenje je neophodan bol."

Kant
"Lepo je ono sto nam godi, a da pri tome nemamo nikakav interes."

 

Seneka
"Prijatelje stvara sreća, a nesreća proverava."

 

Artur Schopenhauer

''Zdravlje nadmašuje sva izvanjska dobra tako znatno da je zdrav
prosjak zaista sretniji od bolesna kralja.''

 

[JESSY]

• Misao, pojam prava pribavio je sebi najednom važnost, a tome se nije moglo oduprijeti staro postolje nepravde. U misli o pravu udesilo se, dakle, uređenje i na tom se osnovu trebalo od sada bazirati sve. Otkako je sunce na nebeskom svodu i otkako planeti kruže oko njega, nije se vidjelo da se čovjek postavlja na glavu, tj. na misao, i da zbilju izgrađuje prema njoj. Anaksagora je prvi rekao da nous upravlja svijetom. Ali, tek je sada čovjek došao do spoznaje da misao treba da upravlja duhovnom zbiljom. Prema tome, bio je to divan izlaz Sunca. Svi su misaoni ljudi sudjelovali u slavljenju te epohe. Uzvišen je zanos vladao u ono vrijeme, entuzijazam duha prostrujao je svijetom, kao da je tek sad došlo do zbiljskog pomirenja božanskoga sa svijetom.”

“Ne moramo biti postolari da bi znali koje nam cipele odgovaraju, kao što ne moramo biti ni profesionalci da bi stekli znanje o pitanjima općeg interesa.”

“Ništa veliko na svijetu nije postignuto bez strasti.”

“Od istorije učimo da od istorije ne učimo.”

“Za onoga koji gleda na svijet racionalno, svijet mu predstavlja racionalni aspekt. Odnos je uzajaman.”

Hegel

[JESSY]

 

Ogovaraš li nekog, očekuj da ćeš uskoro čuti još gore stvari o sebi samom. (Hesiod)

Ne treba se uvijek ponašati isto, samo oni koji se znaju promijeniti, s promjenom situacije će se spasiti. (Ezop)

Izbjegavaj nasladu koja rađa tugom. (Solon)

Kada si sretan budi umjeren, kad si nesretan, budi razborit. (Perijandar)

 

Budi velikodušan s prijateljima, još će te više voljeti; budi velikodušan s neprijateljima, postat će ti prijatelji. (Kleobul)

Ono što predbacuješ drugome, ni sam ne čini. (Pitak)

Nauči vladati nad trbuhom, snom, požudom i ljutnjom. (Pitagora)

Teško je boriti se s požudom, jer što ona hoće, kupuje na štetu duše. (Heraklit)

Onaj što goori ono što želi, treba očekivati da će čuti ono što ne želi. (Euripid)

Kakvo se sjeme posije, takav plod treba i očekivati. (Antifont)

[JESSY]

Loše društvo uništava dobre navike. (Menandar)

Mirna i vedra osoba čini mirnim i vedrim sebe i druge. (Epikur)

U životu nemoj nikada raditi ono, što bi te moglo dovesti do toga, da osjetiš strah ili sram, ako za to drugi ljudi saznaju. (Epikur)

Kraljevska je stvar činiti dobro i o sebi slušati loše. (Antisten)

Ne možemo se svima sviđati, i to nije ništa čudno. Zeus, koji nam šalje kišu, nije time svima udovoljio. (Teognid)

Ne voli stvarno onaj, koji ne voli neprekidno. (Aristotel)

Postoji vrijeme za zaljubljenost, vrijeme za vođenje ljubavi i postoji vrijeme da se prestane. (Timon)

Bogovi zaista od početka nisu smrtnicima otkrili sve stvari, ali dugim traganjem smrtnici postižu napredak u pronalaženju. (Ksenofan)

Treba biti mudar, da bi prepoznao mudraca. (Fokilid)

Ukradene stvari nas ne obogaćuju. (Hesiod)

Mnoštvo riječi ne ukazuje na mnoštvo znanja. (Tales)

Duhovni san brat je stvarne smrti. (Pitagora)

Psi laju na one koje ne poznaju. (Heraklit)

Suprotni elementi tvore sklad. Od onih elemenata koji su suprotnosti, stvorit će se najljepša harmonija. (Heraklit)

Nije dobro za ljude da im sve ide kako oni žele. (Heraklit)

Oni koji traže zlato, moraju prekopati mnogo zemlje da bi našli malo zlata. (Heraklit)

Oči i uši su loši svjedoci ako im duh nije obrazovan. (Heraklit)

[JESSY]

Glupost je sestra zlobi. (Sofoklo)

Mudrom je šutnja odgovor. (Euripid)

Ljepota jest nešto životinjsko, ako nije udružena s umom. (Demokrit)

U obrazovanju korijeni su gorki, a plodovi slatki. (Aristotel)

Bogovi slušaju one, koji im se pokoravaju. (Homer)

Bog, a ne čovjek, mjerilo je svih stvari. (Platon)

Čovjek ne poznaje pravu sreću, jer uvijek želi ono što nema. (Bakhilid)

Bolje je siromaštvo bez opasnosti i straha od bogatstva punog nemira i patnje. (Ezop)

Preveliko bogatstvo je uzrok propasti mnogih, jer je teško održati mjeru u izobilju. (Teognid)

Lakše je trpjeti siromaštvo i bijedu, nego oholost i bezobzirnost drugih. (Euripid)

Društvo u kojem nema siromaštva jest ono koje ima najplemenitija načela. (Platon)

Vladati samim sobom i ne brinuti o bogatstvu čini čovjeka sretnim. (Platon)

Nesretan je onaj, koji ne zna nesreću trpjeti. (Bijant)

Riječi su lijek duši koja pati. (Eshil)

Tko nanosi nepravdu, nesretniji je od onog koji je trpi. (Demokrit)

Nijedno zadovoljstvo nije samo po sebi loše, već su loši načini putem kojih ljudi dolaze do zadovoljstva, koja time postaju bolna, a ne sretna. (Epikur)

Kada ljepota zahvati nešto jedinstveno, i što ima slične dijelove, cjelini daje isto.

Duša je ružna uslijed spoja, miješanja i priklanjanja tijelu i materiji.

Nečistom je zbog moralne iskvarenosti i blato drago, kao što se i svinje, tjelesno nečiste, tome raduju.

Duša postaje nešto dobro i lijepo kada postaje slična bogu, jer ljepota i sudbina bića jesu odande.

Oko nikada ne bi vidjelo sunce da nije postalo suncoliko, niti bi duša vidjela lijepo da nije postala lijepa.

Priroda ovog svijeta izmiješana je iz uma i nužnosti i sve ono što je u njega od boga dobro je, a zla potječu od stare prirode – materije koja još nije uređena.

Nigdje drugdje ne trena tražiti zlo, nego ga postaviti u dušu i smatrati ga odsustvom dobra. (Plotin)

Svako mnoštvo ima na neki način udjela u jednome. (Proklo)

[Oglo]

Don’t explain your philosophy. Embody it.

 

Epictetus 

 

 

... ili kako kažu današnja đeca: Ne raspravljaj se, nabodi ga, nabodi gaaa