Разговарајте са теологом Александром Милојковим о догматским темама

[w.a.mozart]

nastavite ovde

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,1202.msg16924.html#msg16924

i pričekajmo da Aleksandar napiše o iskustvu Crkve  vezanom za hulu na Duha Svetog

[Александар Милојков]

Одговорићу ускоро. Хзла на Духа Светога је сасвим нешто друго него етички, морални проблем.

[w.a.mozart]

како објаснити Божије понашање у старом завету...

[SANJA]

link=topic=333.msg487181#msg487181 date=1311341759]

како објаснити Божије понашање у старом завету...

Ako misliš na, Bože mi oprosti, surovost u pojedinim momentima kad Mu ljudi nisu bili poslušni, i mene zanima odgovor na ovo pitanje. Na primer, na jednom mestu se kaže "svi ćete vi izginuti od mača i zaklani biti" dada Kako pomiriti starozavetnog Boga sa gledištem iz NZ? Kao da se radi o dve potpuno različite osobe... :cheesy:

[w.a.mozart]

da,na to sam uglavnom mislio kad sam pitao Aleksandra

[oLjuba]

Не мора да се о овом пише много.

Покајање је могуће "у хули на Духа Светог" једино усклађивањем и поистовећењем са оним шта Он дела, а то је преношење апсолутне истине о нама коју нам у Цркви свакодневно показује. Појам учеће Цркве је за неке проблем а тако и схватање Светог Духа (исповедање). Само тако може да се објасни својатање Светог Духа за "своју ствар" која се уобличава личним жељама, очекивањима и уопште својом нормом сагледавања живота у Богу. Покајање је одрицање од тог индивидуалног, приватног или чак групног схватања Домостроја нашег Спасења (група као лимитивни појам сабирања, или фрагментлно сабирање). Од свега тога што претендује на делатност Светог Духа, и тврдњи да се говори у име Њега. Та хула је уствари понаваљање Адамовог греха у жељи за само-боготворењем", неким равнањем са Његовим интелектуалним силама Премудрости. Када собом и својим мировозренијем (погледом на човека и свет) замењујемо откровењске институције нашег спасења, и собом условљавамо истине о њему (спасењу).

То преузношење над Њим јесте та хула, када људски разум и осећања усмеравају истине учеће Цркве.

[w.a.mozart]

čekajte,hoćete reći kada SAMO LJUDSKI RAZUM I OSEĆANJA usmeravaju istinu učeće crkve... to je i nemoguće kod istinske Crkve a i znamo da su apostoli pisali-

"Odlučismo, naime, Duh Sveti i mi"  što ukazuje da je Crkva bogočovečanska institucija gde zajedno sa Bogom i ljudi učestvuju u njenom konstituisanju i projavljivanju...

[grigorije22]

Izlaganje ovog stiha iz Jevandjelja od Svetog Teofilakta Ohridskog:

(Глава дванаеста)31-32. Зато вам кажем: Сваки гријех и хула опростиће се људима; а хула на Духа Светога неће се опростити људима. И ако рече ко ријеч против Сина Човјечијега, опростиће му се; а који рече против Духа Светога, неће му се опростити ни у овоме вијеку ни у будућем.

Овде каже да човек може наћи какво-такво оправдање за сваки други грех учињен у људској слабости, као што је блуд, крађа и слично, и лакше му је од Бога добити опроштај. Али, када неко види чудеса која су учињена Духом Светим и похули на њих говорећи да су она од демона, какво ће наћи оправдање? Јасно је да такав човек добро зна да је све то од Духа Светога, а ипак намерно говори зло. Како се таквом човеку може опростити? Када су Јевреји видели Господа како једе и пије и дружи се са цариницима и блудницима и све друго чини као Син Човечији, осуђивали су Га као изјелицу и винопију, што се може опростити, а да се неће од њих ни тражити покајање, јер су се (по слабости) оправдано саблажњавали. Али, када су Га видели да чудотвори и опет Га клеветали и хулили на Духа Светога, говорећи да Он то чини уз помоћ ђавола, како да им се опрости такав грех ако се не покају? Стога знај да онај који хули на Сина Човечијега, гледајући Га како живи као човек и називајући Га пријатељем блудника, изјелицом и винопијом због онога што је радио, такав неће одговарати за свој грех, чак иако се не покаје. Опростиће му се, јер није познао Христа као Бога скривеног у телу.

Али, онај који хули на Духа Светога или на духовна дела Христова, и назива их демонским, ако се не покаје,[12] неће му се опростити, јер он нема оправдан разлог да Га клевеће, као онај који Га је видео са цариницима и блудницима. Неће му се опростити ни у овом ни у оном свету и на оба места биће кажњен. Многи се муче у овоме свету, али су тамо поштеђени мука, као убоги Лазар; док су други кажњени и овде и тамо, као Содомљани и они који хуле да Духа Светога. Али, неки, као што су апостоли и Претеча, нису кажњени ни овде ни тамо. Иако изгледа да они који су овде прогоњени бивају кажњени од Бога, то нису казне за грехове, већ кушње које доносе венце

[oLjuba]

Па добро, чекам:-)) - Кад тако већ кажете?

"Odlučismo, naime, Duh Sveti i mi" јесте то да није "одлучисмо ми и Свети Дух".

Услов нашим одлукама је Дух Свети начинима како је за то потребно у нашем поистивећењу са Богочовечанским организмом, а у јасним и никим непромењеним речима у истинтитом обећању: "Он ће вас увести у сву истину" (ЈН, 16, 13). У остварењу тог Богочовечанског организма у нама као комплетног учешћа Св. Тројице у домостроју нашег спасења.

[Александар Милојков]

Најкраће речено, Хула на Духа Светога је хула на тајну Христову, на циљ због кога је свет створен. Шта то значи? Свет је створен да постоји ВЕЧНО - а то значи у заједници са својим Творцем. Другачије човек и свет кроз њега НЕ МОГУ постојати вечно јер су створени. Заједница, пак, са Творцем није нека психолошка флоскула већ нешто ЈАКО КОНКРЕТНО. Шта је то? То је ОВАПЛОИЋЕЊЕ Сина Божијег и кроз његову личност "уношење" творевине (људске природе коју је узео) у однос Отац-Син. То је тајна ОБОЖЕЊА човека и света. То је тајна коју сада и овде имамо и зовемо ЦРКВОМ. У тој тајни на творевину се "излива" (дарује јој се) Дух Свети, Који од Оца исходи. Дакле, од Оца кроз Сина дарује се човеку и свету крз човека Дух Свети, Дух Животодавац. Тај Дух је васкрсао Христа из Мртвих и тај Дух ће васкрснути и све нас и тим Духом бићемо сви "један ћовек у Христу Господу". Тај Дух твори ЗАЈЕДНИЦУ коју зовемо ЦРКВОМ.

Хула на Духа Светога је хула на ову Тајну, на вољу Божију да човек постоји вечно. Хула на Духа Светога је хула на постојање - то је јалови покушај да се човек оставри ка истинито биће (=вечно биће) без Бога, као самодовољна индивидуа или као онај који не жели и не види своје остварење ван граница створеног (=не треба му Бог, већ му је довољан свет). Међутим, нико ко себе не буде уградио у ову Тајну Христову, ко се не буде поистоветио са Њим, неће видети живот вечни, неће превазићи границе своје створености=неће победити смрт. То даље значи, како и свети оци говоре, да ван Цркве нема спасења. Међутим, то не значи да је један и исти начин присаједињења Телу Христовом. Тај Суд оставимо Богу - Он зна како ће, поштујући свачију слободу, присајединити конкретног човека своме Телу (нас Србе на један начин, некога ко није имао привилегију да упозна Цркву на неку други, само Њему знан начун, али ће свачија слобода бити пред испитом ове Тајне Христове). Ван Цркве нема спасења, дакле, значи: нико ко је спашен неће бити ван Тела Христовог. Хула на ту Тајну јесте хула на Духа Светога. Заправо, то је хула на вечно постојање, то је одабир смрти=вечног обитавања у смрти, у обезличеној општости, у немању личносног идентитета = у паклу.

[Александар Милојков]

link=topic=333.msg487181#msg487181 date=1311341759]

како објаснити Божије понашање у старом завету...

Ускоро следи одговор... Чисто да знаш да сам регистровао питање.  eheeeej

[w.a.mozart]

slava3 ekstra eheeeej

[oLjuba]

Не желим никоме да прекословим а посебно да створим убеђење да омаловажавам труд Александра. Зато се и извињавам за случајно прочитано питање на које сам решио да треба да кажем неколико речи. Јер морам.

Ипак, овде морамо да будемо конкретнији а управо са том тесном везом са Словом Божијим и тумачима њега, јер је "Дух премудрости и Откровења" (Еф. 1, 17), (Издвајам Лопухина, Зигабена...). А посебно због тога што постоји континиуитет, јер су те речи упућене учећој интелегенцији тог времена, и то фарисејима и садукејима: "Тврдовратим и необрезаним срцем и ушима, ви се свагда противите Духу Светом..., ви који примисте Закон наредбама анђелским и не одржасте (Д.А. 7, 51. 53.).  Аналогно и томе како то и данас расколници и вероломци "необрезаним срцем" формално говоре о Истини (Христу: ја јесам истина, Ин. 14, 6), обострано управљајући се формализмом канонизма спољашњих доказивања цркве у себи.

Напад на тело Христово јесте та хула, и на све то што се овде помену. Али то није довољно да се каже.

Напад на Светог Духа јесте одбацивање њега као Учећег.  Њега, "који саопштава о стварима непознатим" (Св. Кирило Јеруслаимски, Поука 17, 19). Ово треба да сузимо до конкретних светоотачким мисли. Управо Свети Василије говори: Не треба да подижемо питања која су бескорисна и спорна", па доводи речи Тимотеја његове друге посланице, 2, 14. "Није корисно да се произносе пусте речи које не садрже никакву корист. Јер ако чак говоримо добро и корисно што не утврђује веру, то је увреда Светог Духа Божијег" (Творенија, књ. 2, ст. 2. Спб 1911). Негде раније сам указао на доксолошке речи Педесетнице: "Све даје Дух Свети: излива пророчанства..., неписмене научи мудрости, рибаре показа као богослове, сабира сав сабор црквени..., Који говори, дејствује, дели дарове..". То је Дух учећи онако како га Богочовек и обећа. Треба да се чувамо произвољности у оваквој тематици. Суштина схватања Духа Светог у Цркви је управо таква како откривају речи еванђелста Јована: "Он ће вас увести у сву истину" (, 16, 13), а потврућује у његовој "првој црквеној делатности" раздавању дарова интелекта које се описује у Делима Апостола (2, 4). Св. Симеон НБ у свом 40 Слову каже да "Дух Свети даје људима мудрост и знање...". Зато можемо да баш овако наведемо речи св. Кирила Александријског када каже да приликом одступања Духа Светог "човек пада у крајње неразумље, чак не зна ни самог свог Создатеља" (Творенија, књ 2, ст. 565. Москва 2001), аналогно св. Григорију који говори: "сада са нама пребива Дух који нам даје најасније познање Њега" (Творенија, књ 1, ст 458. Спб). Али у јасном контексту ове тематике: "они који говоре и уче овако ... (погрешно или јеретички) знају да само хула на Духа Светог није опроштена"..., или "лаж о Духу Светом" (исто 461).

Јеретици хуле на Духа Светог! Они који својим учењем постискују Њега, што је фактуално и психолоки објашњиво да је то исмевање, понижавања, игорисање, преузношење над Њим..., једноставно хула.

Што се тиче спасења човека ван Христа, то јест ван његовог Тела, по Откровењу записаном и пренесеном ми знамо да нема тог христоопштења, или богопштења. "Спасење" је делатни статус богопштења и личног слободног избора, а није статичано-магичан покрет Божији којим се у суштини руши човек. Спасење људи који су чули о Христу и затим се њега одрекли јесте избор слободне воље и суштаствености интегритета човека у њој, а самим тим и богоотсуство које ми називамо "неспасењем". Спасење незнабожаца или људи који нису никада чули о Христу и његовој Цркви по некима јесте могуће у тој премудрости Божијој која у таквом случају не може да повреди слободну вољу човека, или његов интегритет (дакле, и њима остаје да се у неком нама непознатом "домену" Божијег промисла сагласе, приме или одбаце). Не познавати Бога и свесно хулити на Његове дарове, а посебно на истину о Њему није исто. Прво је незнање а друго је хулење. Јеретици по природном односу према Телу јесу хулитељи и рушиоци Тела, и њима ван Цркве нема спасења, и ту је итекако управу светитељ Картагенски, или Хомјаков када кажу: "ван Цркве нема спасења".

У решавању питања а зашто је Бог саздао грешнике (не треба "грех" апстраховати, него је он то када људи погрешно бирају и заузимају саморушилачке ставове, при том свесно наслађујући се својом слободом, или чак пркосећи њом) када је као Свезнајући знао да неће да се спасу, свети Палама овако пише: "Да нико не би могао да каже да је Он кривац њихове погибије, зато је Он и њих позвао. Зашто је Он уопште створио такве људе које ће бити предани на муке? Није он њих за муке створио него да их спасе, что показује и тај факт да је Он њих позвао... Они који тако постављају питање да окривљују Творца, они у суштини тврде да Бог није требао да ствара разумно биће; и чему би служио разум а да при њему нема слободне воље и тако се врши избор" (Омилија 41)? Дакле, јасно је да је стварање човека извршено у потпуном и савршеном односу према вољи Божијој да човека човеком чини његова слободна воља, а да се при том у некој силогистичкој колизији Божанских атрибута не сукоби са Његовим свезнањем. Јер Бог изабира личносне покрете да спасе човека (Богоовалочење), да Он буде ту поред њега и да му помаже и учи, али не прави одлуке у име њега, са којима би повредио суштину човека, што је најизразитије у условљавању његовог разума а самим тим и његове слободе.

Љубав Божију не можемо да одвајамо од правде Његове, и свих тих других Божанских атрибута у које спада и то Његово савршено правосуђе, као што то и Псалам пева: "Милост и истина пољубише се, правда и мир целиваше се" (84, 11).

[Александар Милојков]

Јеретици хуле на Духа Светог! Они који својим учењем постискују Њега, што је фактуално и психолоки објашњиво да је то исмевање, понижавања, игорисање, преузношење над Њим..., једноставно хула.

Не треба хулу на Духа Светога схватити као некакво интелектуално застрањење у схватњу догмата/учења, како кежете. Није ту проблем интелектуализам као интелектуализам, већ је проблем живот или смрт. Догмати вере нису пука интелектуална формула по којиј се хришћани разликујуи од јеретика. Догмати су живот, постојање и зато је њихово искривљење трагично. Јер, то искривљење управо значи покушај грађења живота/постојања на другим и другачијим темељима од оних који су истнити, који су једино могући. Треба се замислити, рецимо, шта би значило за нас људе да Христос, Син Божији, има само једну природу (божанску) како уче јеретици монофизити, а не две, људску и божанску, несливено и нераздељиво сједињене у Његовој Личности. Ако Христос има само једну природу, то онда није пука интелектуална трагедија искривљења саборно препознатог догмата, већ је то трагедија за само постојање човека и света, за само сапсење. Ако у Христи две природе нису сједињене "несливено и нераздељиво", онда је то опет и опет трагедија по нас људе и наше спасење. Бог нас неће казнити зато што нисмо добро научили/интелектуално схватили догмате/учења. Догмати имају егзистенцијални/животни знсачај за човека и за свет не као интелектуална мантра коју треба чувати ради сакралности учења као учења, па макар оно било и божанско, већ су догмати од важности јер јесу ИСТИНА. Истина не као интелектуализам/учење већ као ЖИВОТ/ПОСТОЈАЊЕ.

[Александар Милојков]

Љубав Божију не можемо да одвајамо од правде Његове, и свих тих других Божанских атрибута у које спада и то Његово савршено правосуђе, као што то и Псалам пева: "Милост и истина пољубише се, правда и мир целиваше с

Да, с тим што ми Богу обично намећемо своју правду и мислимо да је то нека универзална правда по којој и Бог треба да суди.

Ево једног мог текста на ту тему:

Боже правде…

Иако малени бројем и државном територијом, Срби би се као народ имали чиме поносити и похвалити и међу много већим народима европског континента. Могли би се Срби похвалити тиме што су дали велике научнике, књижевнике, спортисте… Још више би се Срби могли похвалити што су те своје великане дали не само себи и своме роду, већ васцелој европској, па и светској цивилизацији. Но, оно највише чиме би се Срби могли похвалити и оно највише на шта би требали да буду поносни јесте њихова, српска Химна – „Боже правде“.

Срби су својом Химном превазишли испразно национално самохвалисање. Превазишли су хвалоспеве националним великанима, националним идејама и националној историји. Превазишли су све оне велике ствари које обично опевају многе химне и које стоје као символ бића, достојанства и части многих народа под капом небеском. Уместо земаљских идола и идеала, Срби су за символ свога бића, свога достојанства и своје части изабрали Бога правде. Бог правде не чини само српску Химну једном од најлепших на свету, Бог и правда у српској Химни и Бог и правда у српској историји дају и одговор на велика питања: шта је то правда и шта Бог има са нашом правдом? Постоји ли божанска правда и у каквој је вези правда са Богом?

Од многих хришћана ћемо чути тврдње да је Бог праведан, да све што чини, чини по праведном закону. Бог не може да чини оно што није праведно, иначе не би био Бог. Нажалост, ове и овакве тврдње знају да изазову дубоку кризу у човековом животу и у његовом односу са Богом. Неретко се те кризе завршавају кризом вере, сумњом у Божију егзистенцију и коначним негирањем Бога – атеизмом, па и антитеизмом (богоборством).

Зашто је то тако? То је тако јер смо поверовали да има Бога и да тај Бог не само да је створио свет, већ тај свет држи у постојању. Бог је присутан у свету, присутан у нашим животима и догађањима кроз које пролазимо. Овај наш став је потпуно исправан. За нас који верујемо у Бога, ово је неоспорна истина. У чему је проблем? Проблем је у овом другом, у правди. Како то? Зар између Бога и правде може бити супротности? Да, може бити супротности онда када вечном и нествореном Богу ставимо у сапостојање и некакве вечне принципе. Чинећи то, Бога приморавамо да делује према тим вечним принципима, иначе му одузимамо право да буде Бог. Ти вечни принципи су позитивна одређења Бога, Његови атрибути без којих Он не може да буде Бог. Бог је Бог, само док поштује те наше вечне принципе којима смо Бога дефинисали: доброту, праведност, љубав, …

Тако испада да, поред вечног Бога, постоје и вечни закони, вечни принципи исправног деловања. Ти вечни закони чак логички претходе Богу, јер је Бог дужан да им се повинује. У најбољем случају, ти закони су савечни са Богом, постоје паралелно са Њим. Но, опет је Бог дужан да им се повинује. У противном, Он ризикује да изгуби право да буде Бог. Са оваквим схватањем, нисмо далеко да у току свог живота своју веру доведемо у кризу и да потпуно одбацимо Бога. Тада долази до изражаја добро позната реченица бивших хришћана: „Да има Бога, не би ово дозволио…“ Онда када се наши принципи правде и праведности доведу у питање, неминован је и закључак: „Нема Бога.“

Свет заиста лежи у злу, страдању и несрећи. Када не би било и страдања невиних, онда би оваква слика света и могла лако да се оправда. Управо би се таква слика потпуно подударала са Богом правде. Човек је згрешио и зато трпи праведну казну. Бог је праведан и Он мора да делује по принципима праведности. Зато човечанство мора да буде кажњено, јер је сáмо прекршило норме исправног делања. Чини се да овакав свет, где преступници страдају због своје кривице, потпуно оправдава Бога правде. Али људско искуство наилази на нерешиву енигму страдања праведника, чак страдања невине и безазлене деце. Како то помирити са Божијом праведношћу? Како Бог, будући праведан, може да допусти да једној мајци у наручју умире тек рођено чедо? Зар је оно шта сагрешило? Зар је, својим кратким животом, нарушило принцип праведности? Не, никако. То је дете чедно и безгрешно, једнако као и анђео. Па зашто Бог онда допушта такву неправду?

То су тешки моменти искушења у људском животу, где човек треба да реши тај сукоб између Бога и правде. То су тешке, најтеже одлуке, када се човек одлучује између Бога и правде. Очајници ће прихватити правду, а одбациће Бога. Они храбрији, пак, прихватиће Бога, па и по цену да прекрше принцип праведности. Где ли је овде мудрост а где лудост? Многи су трагали за тим одговором, покушавајући да реше овај сукоб између Бога и правде. Једни су лагано и без великог размишљања, снагом просте логике, одбацили Бога. „Бог је мртав“, клицали су наши европски земљаци. Зато Шопенхауеру није било тешко да објасни одакле зло и страдање у свету: „Ово је најгори свет од свих могућих светова!“ Шопенхауер не криви Бога, јер Бога једноставно нема. Јер, како може да Га има и како да Га назовемо Творцем ако је створио најгори могући свет!? Свет и страда јер је најгори. Да има Бога правде, Он то не би дозволио. Неки други, попут Лајбница, хтели су пошто-пото да оправдају Бога, да помире Бога и праведност. Тако су настајале многе европске Теодицеје (Теодикеје, оправдање Бога) које су браниле праведност Божију пред чињеницама најгорег света - света који егзистира далеко ван норми праведности, али за кога се ипак тврди да њиме управља Бог правде. Но, нису само савремени Европљани стајали пред овом великом апоријом. Сукоб Бога и правде мучио је и најстарије хришћане. Многи нису поднели Божији сукоб са правдом. Тако, јеретик Маркион, у другом веку, није могао да нађе ништа праведног и Бога вредног у старозаветној историји. Он тог „старозаветног строгог и неправедног Бога“ није могао да помири са правдом. Зато је Маркион говорио да је то „лажни Бог“. Тако је Маркион сачувао веру у правду, али је изгубио веру у Бога. И било је много Маркиона кроз читаву историју човечанства. Људи су лако жртвовали Бога ради принципа правде.

Вратимо се сада Србима и српској Химни – Боже правде. Постоји немали број народа који, живећи своју историју, могу да доживе и овај сукоб Бога и правде. Срби су сигурно један од тих народа. За Србе патња и страдање никада нису долазили у сукоб са Божијом правдом. Управо се ту крије мудрост коју би Европа могла да научи од једног свог маленог народа. Иако верујући да је Бог правде Творац и да је присутан у  неправедном свету, Срби се никада нису двоумили између Бога и правде. За Србе је зато било могуће „страдати на правди Бога“, „страдати за правду Божију“ и „страдати по правди Божијој“. Срби су били свесни и онда када страдају властитом кривицом, „по правди Божијој“ и онда када страдају као невине жртве „на правди Бога“ и  за „правду Божију“. Ово прво страдање, „по правди Божијој“ а ради властите кривице, разумели би сви народи Европе. Ово друго, страдање невиних и праведних, тешко ко може да схвати. Срби су то схватили и зато након свих праведних и неправедних страдања, признајући и Бога за виновника једних и других страдања - ипак певају: Боже правде!

А шта су то Срби схватили (а ако има Срба да то нису, морали би то што пре да схвате), а европска философија није? Срби су схватили да је Један Бог, Бог вечан и беспочетан. Да Њему ништа не претходи, да је нестворен и да је све остало створено и Њему дугује своје постојање. Схватили су Срби да је тај Божији гест стварања, гест неистраживе и неисказиве љубави Божије. Ништа Бога није приморало да створи свет, већ је Он свет створио својом слободном вољом. Чак и сама правда и сама доброта и сама љубав, Њему, вољи Његовој дугују своје постојање. Управо су ту вољу Божију Срби ставили као меру свих мера и као Закон свих закона. Отуда су Срби о правди и неправди просуђивали узимајући вољу Божију као меру по којој ће мерити. Зато је код Срба праведно само оно што је по вољи Божијој, па макар то изгледало на први поглед неправедно. Европска философија је урадила супротно: она је Божију вољу мерила имајући принципе правде као узор. А ти принципи правде нису ништа друго до људска логика коју је Европа хтела да наметне Богу. Зато је Европа судила Богу, те му дала условну пресуду да Он постане праведан ако жели да остане Бог. Будући да се Бог оглушио о такву пресуду, европска философија је коначно пресудила: „Бог је мртав, ми смо га убили!“ Ничеов нихилизам природна је последица оваквог европског интелектуалног суда и овакве пресуде.

Срби су, пак, вођени својим светим узорима, схватили мудрост, којој би и европску философију могли поучити. Божија воља је мера свих наших мера, па и мера правде и праведности. Да ли је нешто праведно или не, судимо тако што сагледавамо да ли је то нешто у складу са вољом Божијом. Некада се то коси са нашом логиком, али то су управо тренуци кушања наше вере у вољу и Промисао Божији. Сачувамо ли веру у Бога и Његов Промисао, сачуваћемо и веру у правду. Свом суду, размишљању и закључивању наметнимо Божију вољу за узор, а не изврћимо ствари наопако, те не судимо Богу по нашој логици. У противном, бићемо као и европска философија приморани да бирамо између Бога и правде. У противном, склизнућемо и ми у Ничеов нихилизам.

Ове су се мудрости Срби држали кроз све векове. Та их је мудрост и одржала. Зато, после свих ломова, искушења и неправде, поносно певају – Боже правде! Овим се Срби, заиста, требају највише поносити.

Александар Милојков