Људи и разочарење

[JESSY]

 Корачамо кроз живот. Некада усхићени и раздрагани превазилазимо све проблеме и недаће  са којима се сусрећемо,
некад бауљамо као у бунилу и пролазимо даље посрћући и дижући се или се просто само одбијамо од брда проблема и постепено напредујемо ка излазу са овога света. Наравно, тога  нисмо свесни јер да јесмо све оно што проблемом сматрамо нестало би истог трена. 

Бивамо повређени лично, међутим понекад још више заболи када приметимо да су повређени они око нас. Свесни смо ми својих мана, добро су нам познате, и итекако знамо да нисмо савршени јер смо много пута платили цену својих заблуда.

Тешко је навести теже тренутке у животу од оних у којима се разочаравамо у људе. У тим тренуцима свет се руши, осећамо се повређено, издано, осрамоћено. Туга, бол, разочарење... празнина, чини се да трају бесконачно, али ипак се дижемо.  У почетку сами себи јасно и изричито кажемо то се мени више неће догодити! Покушавамо извући поуку, залечити ране, али и заборавити. Изгледа да успевамо само у последњем. Јер како би другачије објаснили чињеницу да и након свега опет верујемо у људе?  Опет, и опет, и увек изнова
верујемо. 

 Разочаравамо и повређујемо, али и бивамо разочарани и повређени. 

 

 Изгледа да у дубини душе знамо да смо окренути једни према другима, и да само ако смо заједно са другима наше постојање и деловање има смисла. Свесни смо очигледно и суровости света у коме живимо, па чињеницу да вређамо друге правдамо свешћу да и сами бивамо повређени.

Понекад се чини да сопствени живот проводимо креирајући препреке за друге и прескачући препреке које су за нас креирали. Чињеница да смо у 21. веку до те мере убрзали сопствени живот да имамо осећеј да време лети је још више истакла апсурд да се у једном трену дивимо или поносимо неком особом, а већ у следећем смо дубоко повређени од исте или разочарани. Остаје питање колико пута морамо бити повређени и разочарани да би променили себе и престали да то исто чинимо другима? Или ћемо и даље бесомучно и безуспешно покушавати да мењамо друге. 

 

Да ли је могуће да ћемо пре сви појединачно изгубити веру у људе, него што ћемо покушати променити себе? Уколико до тога заиста дође, и изгубимо веру једни у друге то можда неће бити крај за човечанство али за ону преосталу трунку људскости, нажалост хоће.

pogledizugla.

[Драшко]

гори је осећај кад ми неког разочарамо

[Зосима]

Мисим да хришћани не би требало ничим да се очаравају,поготово људима,осим Богом , јер једино те Он,  не може  никад разочарати...

[JESSY]

не зна се шта је горе....сви смо ми у једном кругу....једни другима то радимо....чак и када то не желимо...једноставно, слаба смо људска бића....

 

али, иако смо хришћани, обични смо људи са емоцијама и осећањима, нисмо машине или роботи....ја се прва веома обрадујем (да не кажем''одушевим'') када упознам фину, културну, паметну, пријатну, дружељубиву и уз то још и верујућу особу....када смо сличних сензибилтета и интересовања.....а наравно да ме заболи када је неко (без икаквог разлога) непријатан, груб, прост, виче, вређа и сл.

[JESSY]

Samo mladi veruju da je ceo zivot lep i svi ljudi dobri. Docnije,svakih novih deset godina, covek pocinje sve u zivotu postupno menjati:ideje, odela, vrste zabava, vrste zena, voleci s vremenom sto ranijenije ni podnosio. Covek je uglavnom podeljen na decenije po punosvojih strasti, ukusa i navika.

   Ka razocarenju su skloni ljudi prema njihovom temperamentu, ane prema njihovom intelektu; jer je razocarenje uvek blize krvi iosecanju nego duhu i pameti. Ovo se najbolje vidi kod zaljubljenih,koji nikad ne znaju ni zasto su ocarani, ni zasto su razocarani, jerzaljubljenici zive u bolesnom naponu maste i potpunoj razuzdanostinerava.

Razocarenje, najkobnije osecanje, to je prav put u ocajanje i upropast. Ima mnogo ljudi koji uobrazavaju ponore kojih nigde nijebilo, i zamke gde one nikad nisu postojale. Ovo su obicno velikimucenici maste i srca, ljudi koje se bore sa samim prividjenjima.Najmanja neprijatnost izgleda im pocetak krupne nesrece; a najmanjabolest im izgleda katastrofa na pomolu. Ima bezbroj ljudi koji stoganista krupno ne smeju pocinjati, strahujuci od teskoce koje i nepostoje, i od neprijatelja kojih i nema.

Jedino sto spasava coveka od razocarenja, sto znaci i od ocaja, toje opet nemanje straha ni pred ljudima ni pred dogadjajima. Napoleonje mislio da na ovom svetu ima svega dve alternative: zapovedati ilislusati tudje zapovesti. Stvarno, treca ne postoji. Covek je odistarodjen ili da nosi sedlo ili da nosi mamuze.

 

Jovan Ducic

[Number15648]

5. Проповед

О РАЗОЧАРЕЊУ

Знате ли, каквих људи има највише, мали мрави? Разочараних, а после ових -
очараних.

Разочарани су они, који су пре тога били очарани. Очарани су они, који ће

тек бити разочарани.

Је ли тако и међу вама, драги мрави? Изгледа, да није. Тако мени изгледа,

јер ниједне ноћи још не видех, да се неко од вас искрада на месечину и исповеда
ноћи своје очарање или разочарање. Код нас људи пак свака ноћ испуњена је
таквим исповестима. Пресићена је свака ноћ таквих исповести.

Разочарани су гладни, који су били очарани првим погледом на богатства овог

света.

Разочарани су милостиви, јер нису били помиловани.
Разочарани су праведници, јер су на крст бивали распињани.

Разочарани су грешници, јер су увидели, да је и очарање од греха само једна

варка.

Разочарани су они, који сласти траже, јер кад су свом снагом обухватили и

стегли сласти, очи су им се отвориле и они су видели, да су стегли само празне
руке.

Разочарани су они, који чистог страдања траже, јер су сазнали да и у

страдању има сласти.

Разочарањем Бог васпитава људе, мали мрави. Разочарање је добра ствар, као

што је добро шибање мишића, да би очврсли.

Многа ситна разочарања припремају само човека за једно велико. Претрпљено

једно велико разочарање чини човека даљновидим за масу малих разочарења.

Разочарења су шибања. Ја волим оне, које су под тим шибањем очврсли, а не

волим оне, који су под тим шибањем омлитавили.

Чврстине треба за овај живот, то обично заборављају људи, који се највише

жале на разочарања у овом животу.

- У овом животу нема река меда и млека, рекох ја једнога дана гомили

разочараних, који проклињаху живот због његових обмана. Живот вам није никад ни
обећавао реке меда и млека; он вас дакле, у томе није могао ни обманути. Ви сте
обмањивали сами себе, јер ви сте обећавали себи нешто на рачун живота, не
знајући да живот не признаје никакав рачун, склопљен без виђења и познанства са
њим.

Једно је ваш смртни грех, пријатељи моји; ви остајете упорно очарани у себе,

и никад не допуштате мисли својој, да се у том самоочарању разочара. Ваш је
смртни грех, што се не можете у себе да разочарате, што се не смете у себе да
разочарате.

Разочарање у себе, то је шибање себе. Докле ћете шибати друге, и претварати

се, да вас боли? Докле ћете затискивати уши, да не чујете оне, који другом
страном улице иду, упоредо с вама, и објављују разочарање у вама? Ослушните,
ослушните, колико гласова говори о разочарању у вама! Но ја сам још више; ја
сам разочаран и у самог себе. Ја сам преживео саморазочарање.

Разочарајте се сами у себе, ви нежни и лажни, и ако издржите ту шибу и

останете живи, онда ћу вас звати пријатељима својим. Разочарајте се сами у
себе, и ако тада не извршите самоубиство, живот ће вас уврстити у своје праве
војнике. Саморазочарање је регрутација за живот. При тој регрутацији један део
кандидата предаје се самоубиству, а други део животу. Велики део пак и не
дочека ту регрутацију, јер велики је део непунолетан и у старости, или управо
велики је део често многолетан, но никад пунолетан.

Разочарајте се у свему, и тад ћете бити очарани свим, чак и својим

разочарањима. Кад би сав живот био разочарање, он би извршио самоубиство још
пре но што смо се ја и ви у њ јавили.

Благо онима, који су се много разочаравали, но који при том нису изгубили

способност очаравати се.

Благо онима, који преживљавају и не даду се преживети.
Кад не би било разочарања у очарањима, човек не би имао кости и мишиће, но
био би као сунђер, који не може ништа разбити и кога не може ништа разбити, и
који се подједнако гордо надима и пући, ма чиме га згњечили, челом или табаном.
Но нашто сунђер-људи, кад је природа створила засебно сунђере и људе?

Разочарања су наковањ, на којима судба кује људе. Сувише слаби падају у

опиљке, које судба поново растапа у пећи. Јаки се најзад очаравају целом
процедуром, под коју их судба ставља. Много одлеће с њих под ударцима судбе, но
довољно и остане у њима, да могу надвладати самоубиство. Надвладају ли
самоубиство, тада су пунолетни, тада су сазрели за живот.

Знате ли, каквих људи има највише, мали мрави? Оних, који јецају у

разочарању, а после ових долазе они који певају у очарању. А знате ли, у чему
је живот велики? У томе, драги мрави, што он те две песме слаже у једну
хармонију, - у томе, што је он шири и од трагедије и од комедије.

Св. Николај Велимировић, Изнад греха и смрти

 

[JESSY]

“Čovjek

treba da se odrekne svega što bi mogao da zavoli, jer su gubitak i

razočarenje neizbježni. Moramo se odreći ljubavi, da je ne izgubimo.

Moramo uništiti svoju ljubav, da je ne unište drugi. Moramo se odreći

svakog vezivanja, zbog mogućeg žaljenja.”

        

            Meša Selimović

[Ljubičasta]

Дијелим мишљење које је дао Зосима.Само нас Он никад неће разочарати,одбити чак и када му окренемо леђа заварани својом привидном супериорношћу.Него,Он нам је такође наложио да праштамо једни другима како би Он нама опростио наше гријехе.Гордост је највећа препрека да кренемо даље након разочарења,само смиреношћу и оснаженом вјером у Христа можемо кренути даље,а да је тешко итекако јесте.Али ко не рискира не профитира. greengrin

[Гром]

Никад се неће разочарати онај ко не очекује превише!

[YOKA]

Зар је много бити "добар у души"? Зашто је толико тешко да се руководимо само са 10 заповједи???

Због велике трагедије која ме је снашла, углавном посматрам људе око себе и не могу да се начудим. Раније сам са осмехом отварала врата куће и хрлила међу тај свет не приметивши колико мана у себи носи. Свега сам се наслушала од људи, који су ми баш блиски, у моменту када су мислили да нисам у стању да региструјем свет око себе. 

А бол ми изоштрила чула и као да сам се претплатила да чујем оно што не треба. Поломљене душе реаговала сам у себи, јер ми иначе буке и галаме било преко главе. Плашила сам се да ако одреагујем на њихову злобу, мој ће грех бити огроман и неопростив. 

Кажете да разочарење следи због великих очекивања? Не знам колико има истине у томе. Верујем да има, али, зар је много бити фин и неке ставове и мисли задржати у себи? Ето, просто ... ја се увек ставим у кожу онога који ме слуша и увек се трудим да ме саговорник не схвати погрешно, или још  горе, да ми се не увреди.  

[JESSY]

  On 26. 2. 2013. at 22:13, Zorka Nedic рече

Зар је много бити "добар у души"? Зашто је толико тешко да се руководимо само са 10 заповједи???

Због велике трагедије која ме је снашла, углавном посматрам људе око себе и не могу да се начудим. Раније сам са осмехом отварала врата куће и хрлила међу тај свет не приметивши колико мана у себи носи. Свега сам се наслушала од људи, који су ми баш блиски, у моменту када су мислили да нисам у стању да региструјем свет око себе. 

А бол ми изоштрила чула и као да сам се претплатила да чујем оно што не треба. Поломљене душе реаговала сам у себи, јер ми иначе буке и галаме било преко главе. Плашила сам се да ако одреагујем на њихову злобу, мој ће грех бити огроман и неопростив. 

Кажете да разочарење следи због великих очекивања? Не знам колико има истине у томе. Верујем да има, али, зар је много бити фин и неке ставове и мисли задржати у себи? Ето, просто ... ја се увек ставим у кожу онога који ме слуша и увек се трудим да ме саговорник не схвати погрешно, или још  горе, да ми се не увреди.  

.mense.

[Драгана.]

Zasto nam bliznji nanose bol? Zasto nas povredjuju? Zasto nas bas oni razocaraju i izdaju, zasto ne bilo ko drugi, vec upravo bliznji mora to da uradi?

[Милан Ракић]

  On 25. 9. 2014. at 16:54, Драгана. рече

Zasto nam bliznji nanose bol? Zasto nas povredjuju? Zasto nas bas oni razocaraju i izdaju, zasto ne bilo ko drugi, vec upravo bliznji mora to da uradi?

 

Зато што је ближњи

[Ненад Р.]

Не само да ми не наносе бол , већ ми се чини да ја понекад наносим већу бол њима.

[Nevena Zec]

Ne razočaraju nas bližnji, već naša očekivanja od njih.