Како видимо нашу литургијску заједницу

[Guest - . . .-]

То је увек основа... ево то и атеиста зна

[Лазар Нешић]

Savetujem da svako krene od sebe, umesto što se sedi i misli.

Наравно, али потребно је мало и мислити, јер мишљење је врхунско делање и тиче се саме суштине човекове - као што рече Мартин.

Ја на овој теми пишем из искуства, те покушавам да направим отклон од онога "што кажу књиге", јер ту би тек хришћанска прича заказала.

О својим делима - која су усмерена ка промени стања у сопственој Цркви - нећу овде да говорим, ипак нисам баш толико сујетан. А и нема их баш толико, нити су иоле значајна. Ипак, мислим да је овај позив на "мимезис" и на "примање лица другог" какво такво решење, макар за почетак. Остаје дискутабилно да ли се све може рећи на форуму и да ли форум место где то треба да се мења. Мислим да није.

Да будем искрен, мени је као лаику лако да критикујем и бљујем ватру. Да сам свештеник и да имам заједницу коју треба да водим (као пастир што треба), не знам шта бих радио. Плакао бих од муке - то сигурно.

Зато, требамо да почетно од почетка, колико год то било тешко.

Оно, пробудити се ујутру и рећи себи: данас је још једна прилика да се отрезним од великих прича и да почнем да живим, макар по мало.

Хришћанство и Црква више не могу да живе од светих крава прошлости и славних отаца - мора сама да покаже да ли је и даље сведочење о Божијем присуству у свету, или то више напросто није, већ нешто друго.

[Ведран]

Баш сам се спремао ово да напишем, тј. уложим приговор на Валентинине речи.

Мислим да пре љубави морамо да имамо поштовања једни за друге.

Љубав је нешто то долази на крају, а не може никако да буде почетак.

Ако и јесте, онда је то површна љубав, један љубав који није прошла кроз поноре и кроз пропитивање.

И тако бива утопија.

Један од разлога и што сам писао о евхаристијском утопизму данашњих хришћана, јесте та фантомска љубав, фантомска онтологија и фантомска личност и слобода.

Овим не желим да се ћерам и препуцавам, али ми немамо ни поштовања једни за друге, оног најобичнијег бон-тон, а о љубави не смем ни на помислим.

Нама је, на првом месту, потребан мимезис, тј. један голи подвиг да примимо лице другог и да се молимо Богу га да за једно 10 година заволимо и да останемо у тој љубави и да преживимо све драме кад се та љубав и губи и опет задобија.

апсолутно, 100% се слажем са тобом Лазаре!

и у том контексту додао бих оно што сам чуо на Светој Гори.

кад је неко питао: која је врхунска врлина у аскетској лествици,

одговор је био: Љубав.

е како до Ње?- питао је.

-подражавањем (мимезом, али не механичком већ креативном) творењем дела љубави!

упамтио је одговор и отишао је подвизавајући се, тридесет година у делањем дела љубави.

у својој четвртој декади аскезе, на дар је добио од Бога, да воли.

да докторе, љубав долази на крај.

[Макрина]

Слажем се да је волети широк појам,но не могу ни да не мислим да-поштовати управо из срца излази

А ако не излази из љубави,онда је то нека пластична култура,некакво бритиш уважавање личности.

На Литургији се не каже: Поштујмо једни друге,да би смо једнодушно исповедали већ љубимо

Нпр,

имам за певницом сестру која ми већ три пуне године касни по пола сата.Да је поштујем...хм,тешко,ја сам јапанац,не могу да поштујем такав карактер али је волим и из те љубави ја терам себе сваки пут да пређем преко тога.Није ми лако уопште али није ни њој.Она зна да ја то трпим из љубави и зна да упорно касни и зато и долази код нас у Храм и ако је помало зилот,јер та љубав је вуче да се виђамо,да се посећујемо и причешћујемо из једне Чаше.

Докле се не идентификујемо са сваким понаособ,не може да постоји литургијска заједница.

[Макрина]

Браво Ведране,подражавањем Љубави,то је то.

Изврсно.

[Аурор]

То је увек основа... ево то и атеиста зна

Zašto to kažeš kao da sam nekakvo intelektualno i duhovno inferiorno biće?

[Макрина]

Zašto to kažeš kao da sam nekakvo intelektualno i duhovno inferiorno biće?

Мислим да се отац нашалио више...

[Јадранка-Дервента]

Колико је до народа,још је више до свештеника,оформити једну здраву литургијску заједницу.Код нас су била 2 свештеника а велика парохија и људи стварно нису стизали да са народом уприличе било какво дружење послије литургије,много обавеза,вјенчања,крштења,сахране,парастоси...да не набрајам даље,свештеници то боље знају.Сад кад су 4 свештеника пуно је другачије,поготово што су дошла два млада свештеника пуна ентузијазма и воље.Укључило се и доста омладине у активностима у СОЗ-у,дјечије радионице су неизоставне,нпр праве се Васкршње и Божићне честитке па од продаје истих дјеца се награде неким путовањем,иконописачка школа,дјечији хор...За старије ту је неизбјежна кафа послије литургије,сокић,ако има и нешто љуто а буде увијек и нешто за презалогајити.

Ето од мене приједлог за све оне заједнице које имају услове да овако нешто покрену,али наглашавам да свештеник трба да да иницијативу за тако нешто јер народ сам неће.

[Аурор]

Мислим да се отац нашалио више...

Ma znam da Ivan nije mislio ništa loše, ali se setih mog nastavnika matematike i njegovog "to je toliko prosto, evo to i Ljupka zna!".

[JESSY]

још само да додам, вративши се на почетно питање, треба све да почне од свештеника, они су ти који треба да науче народ својим понашањем како треба да изгледа права литургијска заједница...

[Лазар Нешић]

Слажем се да је волети широк појам,но не могу ни да не мислим да-поштовати управо из срца излази

А ако не излази из љубави,онда је то нека пластична култура,некакво бритиш уважавање личности.

На Литургији се не каже: Поштујмо једни друге,да би смо једнодушно исповедали већ љубимо

Нпр,

имам за певницом сестру која ми већ три пуне године касни по пола сата.Да је поштујем...хм,тешко,ја сам јапанац,не могу да поштујем такав карактер али је волим и из те љубави ја терам себе сваки пут да пређем преко тога.Није ми лако уопште али није ни њој.Она зна да ја то трпим из љубави и зна да упорно касни и зато и долази код нас у Храм и ако је помало зилот,јер та љубав је вуче да се виђамо,да се посећујемо и причешћујемо из једне Чаше.

Докле се не идентификујемо са сваким понаособ,не може да постоји литургијска заједница.

Овде бих сад извео једну своју операцију на живо, али нећу. Вруће је, а на великим врућинама није препоручљиво радити операције. Може бити кобно по пацијента, али и лекара.

Наравно, такође остављам могућност да сви немају тако паклено искуство као ја.

Знам пуно људи који итекако имају и праве љубави. То кажем без имало ироније.

још само да додам, вративши се на почетно питање, треба све да почне од свештеника, они су ти који треба да науче народ својим понашањем како треба да изгледа права литургијска заједница...

Не знам, схватам шта желиш да кажеш... али мислим да мора обострано.

Дошло је време да се лаос не заклања иза свештеника, већ и да сам преузме одговорност.

Знам да звучим ка Чеда, али наш црквени народ пати од неодговорности и пасивности.

Колико сам само гледао добрих свештеника који су пропадали у мртвим парохијама.

Звали су људе на заједницу, на сусрет, били су светила примера, али је народ остао нем на те позиве.

Црква су смо ми сви заједно и све завизи од свакога понаособ.

[Драшко]

Да допуним писаније

Већи део Литургијског живота сам провео у Цркви Св Марка у Београду , рецимо неких 16ак година

И сад радо одем тамо, поготову са дететом ми је лакше јер је велики Храм, може да се промува мало, исцелива иконе, има и другаре, (парохијски Храм Св Симеона Мироточивог је доста мала Црква, лепа, али још около има да се гради)

Елем, у Цркви Св Марка певам у хору уз веће или мање прекиде већ ето 16 година, и тамо сам стекао нека јако квалитетна другарства, поѕнанства, искуства на Литургији, на исповести са дивним свештеницима, који су сваки понаособ били увек спремни за реч подршке, за разумевање, увек бодрили

Такви су и хористи, свако из неког свог миљеа, људи међусобно веома различити, али толико интересантни. После Литургије попити кафу у парохијском дому Св Марка, ништа лепше, ракијица, кафа, нелицемерни разговори, шале, .....

Тамо сам "научио" већину ствари које сада знам. Не знам како је у другим Црквама, од скоро као што рекох идем чешће у парохијску и лепо ми је,

Мислим да народу мора да буде лепо у Цркви, да виде да свештаници воле тај народ, сваког понаособ, није то лако, нити ја замерам свештеницима нешто

Мора човек да не осећа страх кад долази у Цркву на службу, кад осети да су ту други који га воле, то је већ довољно

То је то

[Макрина]

Овде бих сад извео једну своју операцију на живо, али нећу. Вруће је, а на великим врућинама није препоручљиво радити операције. Може бити кобно по пацијента, али и лекара.

Наравно, такође остављам могућност да сви немају тако паклено искуство као ја.

Знам пуно људи који итекако имају и праве љубави. То кажем без имало ироније.

Размишљала сам о томе да немамо сви иста искуства.Не желим да делујем супериорно,далеко било,али чини ми се да је моје искуство позитивније,можда зато и не пишем толико на тему о Литургији,јер ми је некако ово што имам довољно....не прича ми се толико о томе.

Лазо,слободно изводи операције,само те молим,да ипак услишиш трудницу и дозволиш ми епидуралну,па онда сецкај колико ти воља на живо ..хе хе хе.

Мене занима једна друга ствар.

Овде има људи који се редовно Причешћују.Откуд толики песимизам и разочарење?

[Лазар Нешић]

Мене занима једна друга ствар.

Овде има људи који се редовно Причешћују.Откуд толики песимизам и разочарење?

Евхаристијски утопизам.

Хришћански атеизам.

Можда је то један део одговора?

[milan.]

Мене занима једна друга ствар.

Овде има људи који се редовно Причешћују.Откуд толики песимизам и разочарење?

pricescivanje je delo crkve, a ne individualni cin. nije fora ako se par ljudi pricescuju na svakoj liturgiji a ostali ih gledaju... onda se nismo pricestili kao crkva nego kao pojedinci,individualno.

tako da ne mozemo biti zadovoljni i pricati kako je nama kul jer smo se pricestili,dok nas golila ljudi gledala sa cuđenjem. to nije razlog za spokojstvo...