Ukoliko čoveku ne preti odlazak u nebiće, ima li onda čovek problem smrti?

[Александар Милојков]

Ако каже да нема неипостазиране суштине, онда суштина никако не може да началствује. Она јествује кроз личност и као личност. То двоје се разликује, али се не сме раздвајати. Суштина је суштина у Оцу, Сину и Светоме Духу. Њих Тројица ЈЕСУ. Никаква друга стварност у Богу не постоји.

[Solomon Kane]

Тритеизам он решава началством суштине.

Под један - ако се принцип монархије приписује свакој од Личности Свете Тројице (неправославно), истовремено подразумевајући да свака од Личности носи Собом целокупну божанску природу (православно), не може се избећи тритеизам...никако! 

 

Под два - "началство суштине" је лош израз... он претпоставља примат суштине над Личностима, а то је такође неправославно, и ништа не постиже у овом случају, осим што употреба тог израза води ка схватању у коме се не може избећи онтолошка другостепеност Личности Свете Тројице.

 

То би морао знати ако је православан.

[Александар Милојков]

Тријадологија подразумева двоструки онтолошки исказ - КО и ШТА, неодвојиво. Мишљења сам да се ово двоје, несвесно, раздваја у савременој нам теологији (митрополит Зизијулас, на пример). Отуда и то, по мени бесмислено питање, да некаква безлична суштина претходи личностима (митрополит Зизијулас то види код Августина, иако овај јасно каже да је принципиум божанске суштине Отац). Па се онда ту укључи питање слободе која се везује за личност и питање нужности која се везује за суштину... 

Ако се пажљиво читају Оци (конкретно, Кападокијци и Августин), приметиће се њихов јединствени (у смислу да нема раздвајања суштине и личности) али ипак двоструки (у смислу да има разликовања суштине и личности, КО и ШТА питање о бићу) онтолошки исказ. Мишљења сам да такав онтолошки исказ, јасно и прецизно, недостаје данашњем мејн стриму у православној теологији. Дозволили смо превише, мишљења сам, егзистенцијализму. Личносна онтологија је у опасности да постане безсадржајна, лишена своје супстанције или суштине (пример, она кафана и присуство одсутног пријатеља Ж. П. Сартра, коју митрополит Зизијулас позајмљује), да постане психолошка опсена и самозаваравање.

[Solomon Kane]

Ако се пажљиво читају Оци (конкретно, Кападокијци и Августин), приметиће се њихов јединствени (у смислу да нема раздвајања суштине и личности) али ипак двоструки (у смислу да има разликовања суштине и личности, КО и ШТА питање о бићу) онтолошки исказ.

 Управо из тог разлога и не волим израз "началство суштине" јер он и води ка некој врсти онтолошке диференцијације и поларизованости на релацији Личности - суштина. Зна се шта значи појам "начало", као и појмови изведени из њега.

[Александар Милојков]

 Управо из тог разлога и не волим израз "началство суштине" јер он и води ка некој врсти онтолошке диференцијације и поларизованости на релацији Личности - суштина.

 

Да. Разликовање се нажалост претвара у раздвајање.

[Milan Nikolic]

@@Solomon Kane,

 

Он жели једно од ово двоје. Да личности буду у суштини, или да суштина буде почетак. Можда жели и једно и друго.

 

Ако га приволиш да се сложи с тим да личности поседују суштину, онда ће то приказати као да су личности изникле из суштине попут латица из цвета.

 

Ако некако дођеш са њим до закључка да у односу суштине и личности ништа не претходи једно другом, ипак ћеш бити приморан да суштину поставиш изнад личности.

 

И све се врти око тих покушаја. Чини ми се да после извесног времена он ни не зна шта говори.

[Solomon Kane]

Нек је нама наш брат Бистрик жив и здрав...одох да спавам, ваља радити сутра! Поздрав!

[Volim_Sina_Bozjeg]

Hvala bratijo.

[Bistrik]

Тријадологија подразумева двоструки онтолошки исказ - КО и ШТА, неодвојиво. Мишљења сам да се ово двоје, несвесно, раздваја у савременој нам теологији (митрополит Зизијулас, на пример). Отуда и то, по мени бесмислено питање, да некаква безлична суштина претходи личностима (митрополит Зизијулас то види код Августина, иако овај јасно каже да је принципиум божанске суштине Отац). Па се онда ту укључи питање слободе која се везује за личност и питање нужности која се везује за суштину... 

Ако се пажљиво читају Оци (конкретно, Кападокијци и Августин), приметиће се њихов јединствени (у смислу да нема раздвајања суштине и личности) али ипак двоструки (у смислу да има разликовања суштине и личности, КО и ШТА питање о бићу) онтолошки исказ. Мишљења сам да такав онтолошки исказ, јасно и прецизно, недостаје данашњем мејн стриму у православној теологији. Дозволили смо превише, мишљења сам, егзистенцијализму. Личносна онтологија је у опасности да постане безсадржајна, лишена своје супстанције или суштине (пример, она кафана и присуство одсутног пријатеља Ж. П. Сартра, коју митрополит Зизијулас позајмљује), да постане психолошка опсена и самозаваравање.

 

Потпуно тачно Александре. Дакле, ја никако и ничим не претпостављам суштину личности, али се противим обратном, егзистенцијалистичком и персоналистичком промовисању и истицању личности као примарну онтолошку категорију и њено поистовећивање са бићем, мимо и изнад суштине, тј, природе. Ако се не варам, пре више од годину или можда две и Ти си заступао такав приступ егзистенцијализма, насупрот наводном субстанцијализму блаженог Августина кога су неправедно квалификовали за претечу схоластика. Али се радујем да се Твоје мишљење променило.

[Milan Nikolic]

Оно што поседује то је примарно. Личност поседује суштину.

 

Например, ти поседујеш мушкост. Шта је примарно, твоја личност или твоја мушкост?

 

Тако Господ поседује суштину. Бог је бесполан и о Његовој суштини ништа се не зна.

[Bistrik]

Тријадологија подразумева двоструки онтолошки исказ - КО и ШТА, неодвојиво. Мишљења сам да се ово двоје, несвесно, раздваја у савременој нам теологији (митрополит Зизијулас, на пример). Отуда и то, по мени бесмислено питање, да некаква безлична суштина претходи личностима (митрополит Зизијулас то види код Августина, иако овај јасно каже да је принципиум божанске суштине Отац). Па се онда ту укључи питање слободе која се везује за личност и питање нужности која се везује за суштину... 

Ако се пажљиво читају Оци (конкретно, Кападокијци и Августин), приметиће се њихов јединствени (у смислу да нема раздвајања суштине и личности) али ипак двоструки (у смислу да има разликовања суштине и личности, КО и ШТА питање о бићу) онтолошки исказ. Мишљења сам да такав онтолошки исказ, јасно и прецизно, недостаје данашњем мејн стриму у православној теологији. Дозволили смо превише, мишљења сам, егзистенцијализму. Личносна онтологија је у опасности да постане безсадржајна, лишена своје супстанције или суштине (пример, она кафана и присуство одсутног пријатеља Ж. П. Сартра, коју митрополит Зизијулас позајмљује), да постане психолошка опсена и самозаваравање.

 

С друге стране, сматрам да је питање о онтолошком примату и престижу између личности и суштине сасвим депласирано, јер и сама помисао да човек може познати и исказати биће Божје, односно, оформити једну онтолошку науку о Богу је највећа могуђа заблуда људског ума. Без изузетка, сви се свети оци слажу да је биће Божје апсолутно недоступно и неспознатљиво, а да је богопознање могуће једино кроз благодатне енергије које нам се ипостасно дарују Светом Тројцом, од Оца, кроз Сина у Духу Светом. Према томе, будући да је биће Божје изнад сваког поимања, потврђивања и одрицања, не може бити ни говора о божанственој онтологији као гностичком систему, а понајмање са средиштем у спознатљивом и многозначно опредељивом појму личности. Према томе, ради се о класичној конфузији и неразумевању, јер, онтолошки дискурс у односу на Бога може бити једино апофатички, а категорија и ентитет личности уствари нема никакве везе са онтологијом, што опет, не значи да је мање битна од суштине, само што се, као позитивно мислећа и опредељива стварност, не може прикладно сврстати у познатим филозофским облицима мишљења, будући се њоме, личношћу, конкретно осмишљава и образлаже постојање бића Божјег.

Дакле, ако се Хајдегер, тек након две хиљаде година сетио да постави питање филозофији и узме у разматрању смисао суштине и бића, онда, не смемо заборавити да је православље одувек знало да је то уствари благобиће, које није једнозначно и истосврховито, већ, разноврсно према предодрећењу створења, тако да, ни благобиће не би било могуће другачије и мимо створеног бића, а понајмање богочовечанском личношћу Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа.

[Milan Nikolic]

Мени ово делује као патолошки облик застрањења.

[Давидова]

Мени ово делује као патолошки облик застрањења.

 

А мени ово што си ти написао делује арогантно и увредљиво.

[Milan Nikolic]

То је најблаже што се може рећи. Ако се удубиш у ту проблематику схватићеш.

[Александар Милојков]

Личност се итекако тиче онтологије. И суштина и личност, ко и шта питање, непомешано и неодвојиво. О Богу знамо онолико колико нам је откривено.