Страхови

[emilija]

Dragi Hellblazer:) Ti si sasvim OK. Eto, ni ne znas mozda da u tvom svakodnevnom okruzenju svaki dan sreces ljude koji se "bore" sa istim problemom, ali nema shanse da neko od njih prizna to.Ogromna vecina ljudi danas ce pre u dijalogu da "spusti" drugoga, jer nema drugi nacin da "uzdigne "sebe i tako ce ziveti u iluziji da su na vecoj stepenici savrshenstva koja traje trenutno pa im je takva hrana neophodna stalno i tako im i prodje zivot, ne u radu na sebi nego u omalovazavanju drugih dok se, pre ili kasnije ne nadju sami sa sobom i svojim jadom neostvarenja u drugima, promasenosti i uzaludnosti. Ti samo treba da izbegnes tu zamku, a vec jesi, jer problem trazis u "sebi", u stvari nacin odbrane. Kazes da je problem u gordosti, sto moru ljudi danas ne pada na pamet i ti si dobar korak napravio ka putu duhovnom. Rad na sebi u bilo kom domenu povecava samouverenost i sigurnost, pa bilo sta da je to sto te zanima u zivotu kreni da izucavas i usavrshavas.

Gospod nam je svima dao talante i umnozavaj. Bilo da je sport, ucenje, rad, citanje, sve sto izgradjuje licnost, a veruj, onaj ko usavrsava sebe u duhovnom pogledu, izucava svete Oce, radi na svojoj duhovnosti vrlo brzo dolazi u situaciju "razumem ja vas sto vi mene ne razumete" i sasvim drukcije gleda na ljude. S puno ljuno ljubavi i razumevanja za njihov pad iz koga ne umeju da ustanu drukcije nego penjuci se po onima koje uspevaju da "srushe" . No , svojim duhovnim uzdizanjem brzo ces doci u fazu kad ces videti, da ako si uz Boga niko i nikad te ne moze ni srusiti ni omalovaziti jer ces uspeti da nadjes samog sebe i svoju sopstvenu vrednost. Ta vrednost nije ni veca ni manja nego vrednost drugih. Baveci se usavrsavanjem u svim domenima, vrlo brzo ces steci samopouzdanje i reci - eto, to sam JA, radim koliko mogu najbolje a trenutno sam postigao onoliko koliko mi je Gospod dozvolio. Jedino je valjan strah od Boga i da ti je uvek stalo u Njegovim ocima kakav si a nikako u ocima drugih ljudi i to je najvaznije. Ne u smislu da omalovazavas druge nego da ides nekim drugim putem. Vreme koje utrosis na strahove za buducnost ili proslost i uzaludna i beskorisna mastanja (to nije od Gospoda) kako ces proci u drustvu i da li ces se izblamirati i ovo i ono iskoristi za ucenje i rad na sebi. Dokolica je nesto najgore, znam da nije svesna i da su strahovi uporni ali budi jaci.

Dakle, ne dozvoli u toku dana svom mozgu ni telu prazan hod ni minuta. Jako brzo ce doci plodovi toga, videces, jer ces se istrenirati da si okupiran necim drugim a ne sobom. Druzi se sto vise s ljudima s kojima se osecas prijatno, pomazi gde god mozes starima,, bolesnima, nemocnima i tako ces sebe izmestiti iz centra svojih preokupacija. ne mogu da kazem " ne misli na to sta ces reci u drustvu", to ne moze da prestane odjednom, ali kako se budes usavrsavao pred Gospodom jednog dana ces samo primetiti da grmish u drustvu i sa osmehom ces se secati ove svoje faze nesigurnosti. Oprosti, pogledah profil, imas 19 godina, pa skoro svakodnevno imam identicne razgovore sa svojim sinom koji trazi sebe i prolazi kroz isto

preporucujem ti jedinu svetovnu knjigu koju drzim na polici sa svetootackim i koja u tancine opisuje tvoje stanje i nacine kako na sve gledati drukcije: Maksvel Molc "Psihokibernetika", vrlo jednostavna za citanje i uci nas kako i dalje sve oko nas ostaje isto, ali mi sami menjamo "predstavu o sebi" i u tom istom svetu plivamo sada sa savrsenom lakocom.

sqny je pomenuo vezbanje situacija, eto u knjizi imas vodich i kako se to vezba. Mislim da si daleko od lekova i lekara, jer nema ko od nas nije prosao kroz tu fazu u vecoj ili manjoj meri , mislim da si na jednoj raskrsnici i da samo treba da izaberesh dobar put (mislim da jesi) ostaje ti da krenesh u gradjenje samopouzdanja i dobrog vrednovanja sebe pred Bogom. Vrlo je vazno sve to sto prolazis podeliti sa bliznjima kao sto si sa nama i da imas nekog ko ce ti biti podrska. Pazi, birash tezi put, teza borba te i ceka ali ne odustaj na putu duhovnosti. Najlakse je ici nizdbrdo s gomilom i prepustiti se da zivot kreira tebe a ne ti da budes kreator kakvim smo zamisljeni i stvoreni:)

[Hellblazer]

Hvala najlepse na odgovoru!Nisam ocekivao da ce te se ovoliko potruditi da mi pomognete. smej.gif

Spominjali ste talenat.Eto Bog je meni dao talent za muziku i sviram bubnjeve od svoje 12. godine.Pre par godina sam poceo da citam knjige o duhovnosti i zavoleo sam pravoslavlje. smej.gif Da budem iskren, ja sam se tek prosle godine krstio.Dusu su mi razarali grehovi koje sam pocinio ali stalno sam prolazio pored crkve i nisam smeo da udjem.Cak jednom sam skupio hrabrost da odem u knjizaru koja se nalazi u dvoristu crkve i dok sam bio u njoj za samo par minuta bio sam prekriven znojem i strahom.I prolazili dani i odlucio da odem prvi put na ispovest.Taj prvi put je bio neverovatno tezak, oci i srce su mi plakali.Posle malo vremena odlucio sam da se krstim i od tada priznajem mnogo je teze ali vredi jer pocinjem da shvatam sta je put, istina i zivot. smej.gif

Kada me obuzmu misli ispunjene gordoscu i strahom od misljenja drugih, cesto zamislim i kazem sebi "Svi oni ce nestati i umreti a Gospod je zivot i kod njega nema kraja ni vremena kod njega je vecnost jer On je vecnost"

Potrudicu se da nadjem tu knjigu koju ste mi preporucili.Hvala vam na lepim savetima i vremenu koje ste izdvojili da bi meni pomogli. smej.gif smej.gif

[emilija]

Eh, pa vreme nam i jeste poklonjeno za druge smej.gif Ti vec i jesi nashao svoj put, Gospod ce te voditi. Obzirom da je malo ljudi na tom putu, otuda tvoja zbunjenost, a gordost sad ostavi, odavno se ti lepo nosish s njom onom licnom, mislim. Posto si zakoracio na taj put opasna je gordost u fazi kad budesh sve vishe saznavao i stvari stavljao na mesto da uzvisujesh sebe nad onima koji se nisu potrudili da se pomere ni za milimetar. (rekoh "razumem vas sto vi mene ne razumete"); Te gordosti se treba cuvati, jer svako od nas je stvoren po ikoni Bozijoj i svakom treba blago i s puno razumevanja ostaviti da trazi sebe. Gordost za koju si ti pominjao da te "plashi" ne ide nikako s tvojom "nesigurnoscu pred drugima" zar ne? Jer da si gord i nadmen, ne bi pisao ovo sto si pisao i ne bi se okupirao time da sebe promenish vec bi analizirao druge.

I ne bi se plashio Crkve (btw, godinama sam znala samo da uletim, zapalim svecu a za Majku Boziju nisam ni znala ko je to na ikoni) vec kad udjes , ulazish u dom Gospoda kao prizvan i najdrazi gost, jer jesi pozvan (pozvani su svi a odabrani su oni koji su se odazvali:) Tako treba da idesh, jer idesh sa najlepsom zeljom i postovanjem i pripada ti pocasno mesto u Njegovom domu.Nece se Gospod ljutiti sto nista ne znash, naprotiv pocastvovace te kao onoga koji zeli da sazna. Jednom ispovedjeni gresi su oprosteni, a greh je uvek iznova se kajati za isto, jer onda ispada da ne verujemo u Njegovo milosrdje i ljubav.

Jos je nesto jako vazno: Nekako nam se usadi u glavu da moramo biti savrsheni. Mentalni, fizicki supermeni bez straha i mane, nepogresivi, samouvereni, tuku nas sa svih strana reklamama sa kojih se smeshe idealni likovi blistavih zuba bez flekice na licu koji u filmovima tacno znaju sta i kad reci. Koji u najvecem broju slucajeva u svojim sobama usamljeni potezhu za flashama, lekovima, tabletama jer je jako teshko glumiti zhivot. kad ustanesh ujutru, kazi pred ogledalom: "Evo, to jam JA. Jos jedan dan mi je poklonjen da nesto naucim, razveselim bliznjeg, pomognem nekom u nevolji, donesem sebi i drugima radost" Trudicu se pred Gospodom koliko mogu za poslushanja u zivotu koja su mi data i to je-to. Nista preterano nije od Boga. Rodjeni smo s manama, slabostima, nesavrsheni i savrsheni ne mozemo postati, ali se mozemo truditi i TRUD je sasvim dovoljan!

[Hellblazer]

Eh, pa vreme nam i jeste poklonjeno za druge

Ti vec i jesi nashao svoj put, Gospod ce te voditi. Obzirom da je malo ljudi na tom putu, otuda tvoja zbunjenost, a gordost sad ostavi, odavno se ti lepo nosish s njom onom licnom, mislim. Posto si zakoracio na taj put opasna je gordost u fazi kad budesh sve vishe saznavao i stvari stavljao na mesto da uzvisujesh sebe nad onima koji se nisu potrudili da se pomere ni za milimetar. (rekoh "razumem vas sto vi mene ne razumete");

Te gordosti se treba cuvati, jer svako od nas je stvoren po ikoni Bozijoj i svakom treba blago i s puno razumevanja ostaviti da trazi sebe.

Gordost za koju si ti pominjao da te "plashi" ne ide nikako s tvojom "nesigurnoscu pred drugima" zar ne?

Jer da si gord i nadmen, ne bi pisao ovo sto si pisao i ne bi se okupirao time da sebe promenish vec bi analizirao druge.

Ide ta gordost uz mene jer sam stvorio u svome umu sliku da sam dobar, lep, pametan i kad dodjem u situaciju da neko moze da mi porusi tu sliku, razbija se mir i strah dolazi u posetu.

I ne bi se plashio Crkve (btw, godinama sam znala samo da uletim, zapalim svecu a za Majku Boziju nisam ni znala ko je to na ikoni) vec kad udjes , ulazish u dom Gospoda kao prizvan i najdrazi gost, jer jesi pozvan (pozvani su svi a odabrani su oni koji su se odazvali:)

Tako treba da idesh, jer idesh sa najlepsom zeljom i postovanjem i pripada ti pocasno mesto u Njegovom domu.Nece se Gospod ljutiti sto nista ne znash, naprotiv pocastvovace te kao onoga koji zeli da sazna.

Jednom ispovedjeni gresi su oprosteni, a greh je uvek iznova se kajati za isto, jer onda ispada da ne verujemo u Njegovo milosrdje i ljubav.

I sa tom gordoscu sam suocen.Cesto mi se desava da posle ispovesti osecam tugu i kajem zbog grehova koje sam ucinio pre ispovesti a to samo ukazuje na moju gordost jer uzdam se u sebe a ne u Gospoda.

[emilija]

"uzdam se u sebe a ne u Gospoda" pa svi se ceo vek svoj borimo protiv toga, ali treba da znash da to nije tragicno, ni to sto dozivljavas posle ispovesti, jer duhovni rast se ne bi zvao rast kad bi se savrshavao odjednom. Znaci, morash imati strpljenje i ici ces malim koracima kroz tu borbu (ne bi se zvala borba da je sve glatko i da lako pobedjujemo:) Ne muchi sebe, rekoh nikakvo preterivanje i zhurba nisu dobri. Kad imash neko pitanje bez odgovora, moli se, Gospod ce ti ga dati kad dodje vreme, a za to vreme stavi ga sa strane. Pa je l' rekao nash Patrijarh pok. Pavle da zamalo nije "skrenuo" od slicnih nedoumica za koje nije imao odgovore i odgovor je doshao i spasio ga...tako nekako...a ti imash tek 19 godina. Sviraj svoje bubnjeve, opusti se, razvijaj se duhovno i fizicki i ne shvataj nista tragicno, ne valjaj u svojoj glavi samooptuzivanje jer si doshao na ovaj svet da bi se radovao u hristu a ne mucio, pa to On od nas i zahteva, dakle imaj to na umu:) To sto te muci razmisljanje o gordosti, tuga, to je znak da treba da s mnogo manje intenziteta mislish na sve to! Duhovnost ima stepenice, ne mozemo preskakati spratove, a od izmedju svake stepenice treba da zhivish a ne da se mucish, jer odgovori ce doci ali ne istog casa:)

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/index.htm

izaberi ono sto ti je lako za citanje, a ako mislish da su ti neke nedoumice hitne, pitaj sveshtenika u svojoj parohiji, porazgovaraj s njim. Koliko puta ne zaspah od toga sto sebe mucim nekim strashim "grehom" a kad tamo ispostavi se da sam samo zaludu sebe terorisala. kad pocne tako, kazi sebi-niti je toliko crno, i nista nije toliko tragicno koliko djavo moze da uvelica u nasoj glavi, samo da bi nas sprecio da to vreme provedemo u toplom razgovoru s Gospodom, jer molitva je i moliti za nesto i zahvaljivati i traziti savet i cisto se ispricati sa Onim koji sve prashta i razume.

[Oglo]

@Hellblazer

nema lijeka brate,pomiri se sa tim

ti ne možeš sebe popraviti, zapamti!!

[emilija]

To sto kazes da si dobar, lep, pametan a da se bojish da to neko ne srushi je znak nesigurnosti, jer u stvari iskreno ne mislish tako o sebi, muche te fantomski gresi za koje se bojish da drugi ne vide i to anulira ono sto stvarno jesi. Svi smo sazdani isto, samo covek treba da nauci da su nam gresi urodjeni palom prirodom i da mi biramo da li cemo se boriti protiv njih ili ne.Tako da svoju borbu mozes pridodati tim svojim dobrim osobinama a ne da dozvolish da "gresi" poniste tebe kao licnost i da svoju licnost s naporom izrazavas u drustvu. Vec sam pomenula da nas ubija upinjanje da budemo savrseni. Nema shanse jer svi imamo grehe i grehe.Dakle greh je deo tvog JA,isto kao i ostale osobine i kad predstavu o sebi dovedesh u red da se prihvatish kakav jesi sve bure ce se smiriti. I onda natenane se "cistish "tako sto se trudish da budesh bolji a to traje dok si ziv. Gospod nije dolazio da spasi zdrave nego bolesne, buduci da smo svi bolesni nemoj se plashiti ni fantomskih kazni zbog toga sto si takav kakav si. Gospod vidi tvoj trud. Shvati to i smirices se.

@Hellblazer

nema lijeka brate,pomiri se sa tim

ti ne možeš sebe popraviti, zapamti!!

------------------------------------------------------------------------------------

U smislu, ne moze svoju palu prirodu izmeniti kao ni niko od nas

ali moze se boriti protiv grehova:)

[Oglo]

To važi i za tebe emilija!

[emilija]

naravno

slepa sam od rodjenja za sebe samu i svoje grehe, dobro je da ih sve ne vidim odjednom

ali ono sto mogu i sto vidim, trudim se kako znam i umem. uostalom nece me Gospod prigrliti zbog mog truda nego zbog svoje beskrajne ljubavi prema nama. Trud je nesto najmanje cime mogu da uzvratim...kapljica naspram okeana, ali tako je i ja tu ne mogu nista 

[ego]

Jedino je valjan strah od Boga i da ti je uvek stalo u Njegovim ocima kakav si a nikako u ocima drugih ljudi i to je najvaznije.

:policeman:

@Hellblazer

nema lijeka brate,pomiri se sa tim

ti ne možeš sebe popraviti, zapamti!!

Што је људима немогуће, Богу је могуће.  0102_laugh

[ego]

АРХИМАНДРИТ ГЕОРГИЈЕ КАПСАНИС
Игуман Светог Манастира Григоријата на Светој Гори
ОБОЖЕЊЕ - ЦИЉ ЧОВЕКОВОГ ЖИВОТА

ПРЕТПОСТАВКЕ ОБОЖЕЊА

Свети Оци нас уче да ми обожење можемо стећи искључиво у Цркви. Но, обожење је дар Божији, а не нешто што ми можемо задобити својим сопственим снагама. Природно је да ми треба - да хоћемо, да се трудимо, да се боримо и припремамо да бисмо били "достојни" и спремни да примимо и сачувамо тај превелики дар Божији, будући да Бог не жели ишта да чини без нашег пристанка. Обожење је, дакле, дар од Бога. Зато Свети Оци и кажу, да ми, са своје стране "примамо" обожење, док Бог, са Своје стране, "савршава" обожење.

Неколико је неопходних предуслова на човековом путу ка обожењу:

а) Смирење

По Светим Оцима, први предуслов обожења јесте смирење. Човек не може кренути стазом обожења, нити примити Божанску Благодат, нити постати присник Божији без благословенога смирења. Човеку је неопходно смирење, чак, и да би уопште појмио да је смисао његовога живота - обожење. Како ћеш уопште, без смирења, признати да се смисао твога живота налази ван тебе, то јест у Богу?

Све док човек живи егоистично, човекоцентрично, аутономно (од Бога), он себе поставља као средиште и као смисао свог живота. Он верује да може сам себе да усаврши, да осмисли и обожи. То је дух савремене цивилизације, философије и политике: створити бољи, праведнији свет, али свет аутономан од Бога, свет са човеком као својим средиштем, свет који не признаје Бога, који не признаје да је Бог источник (извор) свега доброга. Ту грешку је починио и Адам када је поверовао да може да постане бог и да се оствари својим сопственим снагама. Сва хуманистичка Вјерују свих епоха понављају ту Адамову грешку, јер не сматрају заједничење са Богом неопходним предусловом за човеково усавршавање.

Све православно јесте богочовекоцентрично, јер има Богочовека Христа за своје средиште. Све што није православно - било да се ради о папизму, протестантизму, масонству, Јеховиним сведоцима, атеизму... - све ван Православља има заједнички именилац: средиште му је човек. За нас, Христос је Средиште. Зато је лако бити јеретик, Јеховин сведок или масон или било шта друго, али је тешко бити православни хришћанин. Да би постао православни хришћанин, човек мора да прихвати Христа, а не себе као средиште свега.

И управо због тога почетак пута ка обожењу јесте смирење, то јест - свест о томе да смисао нашега живота није у нама већ у нашем Оцу, Творцу и Саздатељу.

Поред тога, морамо се смиравати да бисмо схватили да смо духовно болесни, да смо преиспуњени раслабљеношћу и страстима.

Онај који започиње путовање ка обожењу мора непрестано да се смирава да би постојано ходио тим путем. Јер, уколико прихвати помисао да оно што чини јесте добро и да он сопственим снагама напредује, постаће плен гордости. Изгубиће све што је стекао и мораће да крене из почетка, мораће изнова да се смирава, да сагледава своје слабости, своју духовну оболелост и да се више не ослања на себе. Човек мора да се ослања на Благодат Божију да би постојано ходио путем ка обожењу.

Управо зато, када читамо Житија Светих, смирење Светих оставља на нас тако снажан утисак. Иако су били веома близу Богу, иако су понекад сијали у светлости Божијој, чинили чуда и точили миро, они су, истовремено, веома смирено мислили о себи, сматрајући да су и даље удаљени од Бога, да су и даље последњи од свију људи. Управо их је то и такво смирење учинило боговима по Благодати.

...

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Apologetika/ObozenjeCiljCovekovogZivota/ObozenjeCiljCovekovogZivota08.htm

[ego]

Дух овога света је, браћо, дух гордости и суровости, а Дух Божји је Дух кротости и благости.

Свети владика Николај

У нашој хаотичној садашњици једно божанство све више потискује остала божанства, све неодољивије намеће себе за јединог бога, све немилосрдније мучи своје поклонике. То божанство је: дух времена.Пред њим даноноћно метанишу измучени житељи Европе, и приносе му на жртву своју савест, своју душу, свој живот и срце своје.

Свети Јустин Ћелијски

Свети владика Николај Српски: О духу овога света и Духу од Бога

И ми не примисмо духа овога свијета, него Духа који је из Бога. (II Кор. 2, 12)

Дух овога света је, браћо, дух гордости и суровости, а Дух Божји је Дух кротости и благости. Апостол Божји тврди, да следбеници Христови не примише духа овога света него Духа који је из Бога, тј. који из Бога Оца исходи као благоухани мирис из цвета, те се као добар мирис разлева по души човечјој, чинећи ову крепком, светлом, спокојном, благодарном и умилном.

Људи су по природи кротки и благи. Св. Тертулијан пише: „Душа човечја је по природи хришћанка.“ Али духом овога света она је раздражена и разбешњена, Дух овога света направио је од оваца вукове, док Дух који је из Бога прави од вукова овце.

Још апостол додаје, да смо примили Духа Божјег зато да знамо што нам је даровано од Бога. Да познамо, дакле, шта је од Бога у нама а шта није од Бога, и да осетимо сласт од онога што је од Бога и горчину од онога што није од Бога, него од духа овога света. Док је човек ван своје природе, испод своје природе, он сматра горчину за сласт а сласт за горчину. А када се Духом Божјим врати својој правој природи, онда он сматра сласт слашћу а горчину горчином.

Ко може човека вратити Богу? Ко може човека излечити од отрованости греховном горчином? Ко га може научити да опитом разликује праву сласт од горчине? Нико други осим Духа који је из Бога.

Зато се помолимо, браћо, да нам Бог дарује Духа Свога Светога, као што Га је даровао апостолима и светитељима Својим. А кад тај Дух Божји Свети дође у нас, дошло нам је Царство Божје, у коме је све сама сласт, само добро, сама светлост, сама кротост, сама благост.

О Душе Свети, Душе кротости и благости, приђи и усели се у нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Свети Јустин Ћелијски: О духу времена

У нашој хаотичној садашњици једно божанство све више потискује остала божанства, све неодољивије намеће себе за јединог бога, све немилосрдније мучи своје поклонике. То божанство је: дух времена. Пред њим даноноћно метанишу измучени житељи Европе, и приносе му на жртву своју савест, своју душу, свој живот и срце своје. Оно има своје жреце, фанатичне жреце, који су несрећну Европу нашу учинили жртвеником на коме се непрестано жртвоприноси тело њено. Њихов страсни фанатизам проходи све остале континенте и покушава да и њих претвори у жртвенике бога свог. Но, пре но што буду успели да душе свих континената стопе у бурно Осана богу њиховоме, ми ћемо на пробу ставити бога њиховог, и проверити га.

...

http://www.bogotrazitelj.com/?p=1411

[nishizawa]

Elisabeth Kubler Ross: On Death and Dying

(Prevela: Snežana Tufegdžić)

Doktorka Ros je radila sa umirućim pacijentima. Rezultati njenih istraživanja su dati u knjigama, a jedna od njih je - "Životne lekcije: Kako nas naša smrtnost uči o životu i življenju".

VREME

Kada lekar pacijentu koji boluje od neizlečive bolesti saopšti koliko je teško bolestan, njegov doživljaj vremena postaje intenzivniji.

Iznenada on počinje da se plaši da ga neće imati dovoljno. Ovo je još jedna od životnih kontradikcija: usled pomeranja od apstraktnog ka realnom, po prvi put vidimo kako je naše vreme ograničeno. Mi nikada ne znamo kada ćemo umreti. Moramo da se suočimo sa realnošću ne-znanja. Dok ne saznamo koliko je naš život zapravo ograničen, vreme nam izgleda mnogo duže. Kao i onima koji preživljavaju smrt teško bolesnog.

Naš životni izazov je da u potpunosti iskusimo trenutak, ovaj trenutak – a to je veliki izazov. Upravo ovaj trenutak sadrži sve mogućnosti da budemo i osetimo.

STRAH

Kada počemo da koristimo prilike, da li iskoračujemo iz svojih strahova? Šta ako krenemo još dalje, ka ispunjenju svojih snova? Ako dopustimo sebi da iskusimo kako je to slobodno voleti i pronaći ispunjenje u vezi? Kakav bi to bio svet? Svet bez straha.

Postoji toliko toga u vezi sa životom što sebi branimo da iskusimo. Mnogo toga se stvara i postaje moguće od trenutka kada strah prestane da nas drži kao taoce.

Šta je strah? Strah je sistem upozorenja, koji nas dobro služi na primalnom nivou. Ako šetamo kasno noću opasnim delom grada, strah je tu da nas upozori da se čuvamo mogućih problema. U POTENCIJALNO OPASNIM SITUACIJAMA, STRAH JE ZNAK ZDRAVLJA .On nas štiti. Bez njega ne bismo dugo preživeli.

Međutim, lako je osetiti strah i kada opasnost ne postoji, kada nije realna.To je vrsta straha koja je izmišljena, koja nije realna. Možda samo osećanje nama izgleda stvarno, ali ono nije zasnovano na realnosti. Uprkos tome, strah nas drži budnim noću i sprečava nas da živimo. Ovakav strah nema milosti, on paralizuje i slabi naš duh, ukoliko se ostavi bez nadzora.

Akronim za englesku reč fear (strah) je False Evidence Apearing Real (Lažni dokaz koji izgleda realno). Ova vrsta straha potiče iz prošlosti i oslobađa strah od budućnosti. Ovi izmišljeni strahovi služe jednoj svrsi: daju nam mogućnost da izaberemo ponovo, nešto drugo, da uradimo drugačije neke stvrari.

***

Kejt, energična 45-godišnjakinja, govori o svojoj bliznakinji Kim:

„Pre deset godina Kim je otkrila da ima rak creva. Na svu sreću, njen rak nije bio toliko agresivan i uz to je rano dijagnostikovan. Osim toga što je u meni njena bolest probudila osećanje da će ako ona umre, umreti i deo mene, Kimina bolest – i njen život – su me zaista iz temelja protresli. Pošto smo identične bliznakinje, dobro smo poznavale jedna drugu i znale smo uvek šta ona druga oseća. Tako sam i ja sada videla kako je strah zaustavio Kim, kao i da se to nije desilo odjednom, preko noći, već da je to tako bilo dugo pre nego što se javo kancer. Kada sada pogledam naš život, shvatam koliko smo imale straha.

Tako npr., kada smo bile na Havajima, želele smo da naučimo hula ples – ali to nismo učinile zato što smo se plašile da ćemo izgledati smešne. Zatim, duže od deset godina smo radile za jednu ketering kompaniju, i svo to vreme smo želele da otvorimo sopstveni restoran. Međutim, plašile smo se da nećemo uspeti, pa tako nikada zaista nismo dublje istražile ovu ideju. Onda, nakon mog razvoda, razmišljale smo o tome kako bismo volele da idemo na krstarenje. Ali nismo otišle, zato što smo se plašile da idemo same.

Sada su naši životi potpuno drugačiji. Uvek smo mislile da imamo čega da se plašimo. Nakon Kimine bolesti i njene operacije prošle smo kroz svoj najveći strah. Ako smo to preživele, čega se još bojati?

Tek sada shvatam kako većina naših strahova nije morala da se desi. Jer naši strahovi obično nisu povezani sa onim što nam se događa u realnosti.“

***

Većina onog što nam život nudi dolazi bez uvoda straha i brige.

NAŠI STRAHOVI NE ZAUSTAVLJAJU SMRT, ONI ZAUSTAVLJAJU ŽIVOT.

Više nego što smo spremni da priznamo, više nego što i znamo, naši životi su posvećeni suočavanju sa strahom i njegovim posledicma. Strah je senka koja blokira sve - našu ljubav, prava osećanja, sreću, suštinu našeg bića.

Mi smo odgojeni u strahu i sa strahom, i u budućnosti vidimo samo strah. Naša kultura prodaje strah, zapravo.

“Zašto hrana koju jedemo može biti opasna?”

”Zašto je opasno sunčati se?”

”Zašto je opasno avionom?”

Ove i slične poruke straha čujemo svaki dan. Osiguravajuće kompanije zarađuju na našim strahovima. One nam govore istinu, a to je da se većina naših strahova nikada neće ostvariti. I one su u pravu, jer obrću milione dolara svake godine.

Nije stvar u tom da mi ne treba da se osiguravamo, ne. Ali velike su šanse da ćemo se dobro provesti ukoliko se bavimo izazovnim sportom. Šanse su takođe da ćemo preživeti i čak postići uspeh u poslovnom svetu, uprkos rizicima. A na društvenim susretima ćemo susresti mnogo ljudi i možemo se dobro zabaviti. Ipak, većina nas živi svoje živote kao da su prilike protiv nas.

Jedan od najvećih životnih izazova je da pokušamo da prevaziđemo svoje strahove. Jer, život nam predstavlja mnoge mogućnosti, ali mi moramo da naučimo da nešto učinimo sa njima.

***

Troj je oboleo od AIDS-a. Ostao je bez posla, i jednog dana mu je njegov prijatelj rekao da sestra njegovog prijatelja umire od AIDS-a i da porodica za nju traži nekoga ko bi joj pomagao i brinuo se za nju. Posao je bio dobro plaćen.

U prvi mah, Troj je odbio. Onda je razgovarao sa svojim prijateljem koji mu je rekao da ide da upozna devojku, i da ne mora ništa da odluči. I da bi bilo vreme da se suoči sa svojim strahovima. Pitao se zašto je porodica izabrala baš njega da mu ponudi taj posao. Prijatelj mu je rekao: „Verovatno misle da se ti ne plašiš bolesti zato što je i sam imaš“. Troj je pomislio: "Bogami, izabrali su pogrešnu osobu.“

„Nisam mogao to da uradim, bio sam previše uplašen. Plašio sam se i da je sretnem. Pitao sam Vinsenta da mi pravi društvo. Kada smo ušli, ona je sedela u invalidskoj stolici i bila je sva kost i koža. Imala je najveće smeđe oči koje sam ikada video. I toliko je straha bilo u njenim očima!

Morao sam sebe da prisilim da ostanem tu i da pričam sa njom. A onda, u jednom času sam rešio da prevaziđem svoj strah, zatvorio sam oči i rekao joj da mogu da počnem da radim i danas. Kasnije sam saznao da se njeni roditelji plaše boesti i da zbog toga ne žele ništa da imaju sa njom. Samo su čekali da umre. Prijatelji su joj svraćali na kratko i retko. Od pola radnog vemena, počeo sam da radim puno radno vreme, a zatim sam postao i njen prijatelj. Uspeo sam da se pomaknem kroz moje strahove, uspeo sam da je zavolim.

Pred sam kraj, bila je hospitalizovana i želela je da budem uz nju. Bila je uplašena. Poslednjeg dana njenog života, bolnica je pozvala njene roditelje, ali su oni ostali u čekaonici. Ja sam sedeo sa njom, gledajući u te duboke smeđe oči. Mogao sam da osetim njen strah. Rekao sam joj: “Zakorači napred, to nema moći nad tobom. Ja ću sada držati tvoju ruku, Džeki. Ostaću ovde i držaću te za ruku sve dok te ne odvedu na drugu stranu. Tada će oni početi da te drže za ruku. Bez straha Džeki, bez straha.”

I kada je umrla, pogrebnik je odbio da je stavi u kesu zbog AIDS-a, pa smo sestra i ja to uradili. Zaista, bio sam umoran od te količine straha oko nje.“

Troj se izborio ljubavlju. Ljubav uvek prevazilazi strah.

Mi se plašimo mnogih stvari u životu. Naši strahovi su složeni i sastoje se iz mnogobrojnih slojeva. Svaki od njih se, kao luk, može oljuštiti dok se ne dođe do dna, do osnove na kojoj počivaju svi ostali strahovi. A to je strah od smrti.

Pretpostavimo da se neko ekstremno plaši da se bavi nečim što inače voli da radi, npr. slikanjem, knjigama. Ili se plaši da piše, ili da promeni posao i da otkaz, ili da se bavi, npr., dizajniranjem odeće. Neko neće slikati zašto što se plaši da to neće uraditi dobro, a ispod tog straha je još slojeva, npr. od ismevanja, gubitka vremena, posvećivanja. Još dublje, naići ćemo na strah od toga da nećemo preživeti, što je esencijalno strah od smrti. Upravo ovaj strah od (ne)preživljavanja leži u osnovi mnogih finansijskih i drugih strahova u vezi sa poslovima.

Pretpostavimo da neko želi nekog drugog da pozove na sastanak, ali on to ne učini zato što se plaši odbijanja i toga da ne postoji neko za njega. Ispod je strah od toga da neće biti voljen, a ako nisi voljen, kako je moguće preživeti?

U osnovi svega je strah od smrti, uzrok svih naših nesreća. Mi iz straha povređujemo one koje volimo. Mi sebe, lično i profesionalno, zadržavamo i ne dozvoljvamo sebi pokret ka napred, iz istog razloga.

I pošto svaki strah ima koren u strahu od smrti, učiti da se bude opušten u vezi sa strahom koji okružuje smrt, dopustiće nam da se sa svim drugim suočimo sa mnogo većom lakoćom.

***

AKO BISTE MOGLI DA ZAMISLITE DA NEKO MOŽE DA UĐE U VAS I UKLONI SVE VAŠE STRAHOVE, BAŠ SVAKI STRAH, KOLIKO BI RAZLIČIT VAŠ ŽIVOT OD TOG TRENUTKA MOGAO DA POSTANE?

Razmišljajte o tome.

Ako ne bi bilo ničega što bi vas sprečavalo da pratite svoje snove, vaš život bi verovatno bio potpuno drugačiji.To je ono što umirući nauče.Umiranje čini da naši najgori strahovi dođu na površinu da bismo se tu sa njima suočili direktno. Ono nam pomaže da vidimo kakav nam je život još moguć i da nam, u viziji istog, ukloni strahove.

Na žalost, do trenutka do koga naš strah nestane, većina nas je ili previše stara ili bolesna da učini stvari koje je mogla u nekom ranijem dobu. One stvari koje smo mogli da učinimo ranije, da nije bilo straha da nam blokira vidik.

Mi ostarimo i postanemo bolesni a da čak ni ne pokušamo da ostvarimo svoje strasti, da pronađemo posao koji nas zaista zadovoljava, da postanemo ljudi kakvi bismo želeli da budemo.

Ako bismo se bavili stvarima za kojima žudimo, ne bi se promenila činjenica da ćemo ostariti i razboleti se jednog dana – ali bar nećemo biti ispunjeni žaljenjem.Nećemo završiti život napola živeći.

I tako, jedna lekcija se kristališe: bilo bi dobro da se izborimo sa svojim strahovima dok još uvek možemo da činimo stvari o kojima sanjamo.

Sreća, napetost, radost, odbojnost - sve su to mnoge reči za emocije koje iskušavamo tokom života. Duboko dole, u našoj suštini, postoje samo dve emocije: ljubav i strah. Sve pozitivne emocije dolaze i nastaju iz ljubavi, sve negativne nastaju iz straha. Iz ljubavi dolazi sreća, zadovoljstvo, mir i radost. Iz straha dolaze ljutnja, mržnja, anksioznost i krivica.

Zapravo, tačnije bi bilo reći da postoji samo jedna emocija, a to je ili ljubav - ili strah.

Ne možemo ove emocije osetiti istovremeno, zato što su suprotne. Ako se plašimo, nismo u ljubavi. Kada smo na poziciji ljubavi, ne možemo u isto vreme biti i na poziciji straha. Možete li se setiti trenutka kada ste u isto vreme osećali i strah i ljubav? To je nemoguće.

Ipak, čak iako ste odabrali ljubav, to ne znači da nikada više nećete osetiti strah. Čovek može da bira da služi nešto veće od svog straha, nešto značajnije, kao što je to Troj učinio.

Svi naši strahovi sadrže ili prošlost ili budućnost. Samo se ljubav odvija sada. Kad god smo sada, mi smo u ljubavi sa svojim postojanjem, primećujemo ga i uvažavamo. Strah se zasniva uvek na nečemu što se desilo u prošlosti i što uzrokuje da se plašimo nečega što mislimo da može da nam se desi u budućnosti. Da bismo živeli u sadašnjosti, moramo da naučimo da volimo sebe.

***

Svi mi živimo sa mogućnošću smrti. Umirući žive sa izvesnošću o tome.

Šta oni čine sa povišenom svesnošću?

Rizikuju više, zato što više nemaju šta da izgube.

Pacijenti na samom kraju života će vam reći da su pronašli neverovatnu sreću u uvidu da nemaju čega da se plaše, da nemaju šta da izgube.

STRAH JE TAJ KOJI NAM DONOSI NESREĆU, A NE STVARI KOJIH SE PLAŠIMO.

Praktikujte svakog dana iskoračenje iz svojih strahova.

Činite male stvari koje se plašite da činite.

Ako ste stali zato što se plašite da ono što ste učinili ili to što jeste nije dovoljno dobro, pronađite malo saosećanja za same sebe. Bićete iznenađeni rezultatima. Otkrićete da ćete sa saosećanjem koje imate prema sebi i drugima, lakše moći da se približite drugima. Jer ako živite u strahu, vi zaista i ne živite. Živeći u strahu, iz straha samo stvarate još straha.

Slobodu pronalazimo u stvarima kojih se najviše plašimo. Preskakanjem nećemo izgubiti život, već ćemo ga pronaći. Ponekad, življenje sigurnog života, ispunjenog poštovanjem prema našim strahovima, brigama, jeste najopasnija stvar koju sebi možemo da učinimo.

Puštajući strah, ili bar učeći kako da živimo uprkos strahu, iznenađujuće i paradoksalno, može da nas oslobodi i dovede do sigurnosti. Tada možemo voleti bez oklevanja, i brinuti bez samoodbrane.

Kao što bi Helen Keler rekla:

„ŽIVOT JE ILI IZAZOVNA AVANTURA, ILI JE NIŠTA.“

(Helen Keler (1880-1968) čuvena američka autorka, aktivista i predavač. Bila je slepa i gluva, ali i prva takva osoba koja je završila koledž. Imala je ispunjen i veoma aktivan život, putovala je i borila se za prava žena i radnika i za socijalističke ideje.)

http://forum.trablmejker.com/viewtopic.php?f=17&t=1129&p=12550&hilit=false+evidence#p12550

[ego]

...jer sam stvorio u svome umu sliku da sam dobar...

Нема се рашта ни трудити, нико није добар до једнога Бога. 

http://www.svetosavlje.org/bibliotekA/AvaJustin/SabraneBesedeSvetiJustin/SabraneBesedeSvetiJustin96.htm

[SANJA]

Ja sam velika plašljivica i paničar. Imam često panične napade, najčešće u gužvi tako da se sa strahom suočavam svaki dan. Svaki dan je nova borba i Bože daj da savladam svoje grozne fobije!

Je l' ima ovde još neko ko ima panične napade? 0102_laugh