Причам ти причу.... али праву и лепу...

[Crvenokosa]

Ко је Исус Христос

Додао садржај:: Пријатељ Божији2014-04-02 00:00:00

Од почетка човечанства, на земљи је живело око 60 милијарди људи, тврде извесни прорачуни. Од тих 60 милијарди само је шачица њих направила трајни утицај на друге, променивши свет у ком су живели. Од те шачице људи само се једна особа драстично издваја – његово име је Исус Христос.

Тагови:

 

 

 

 

Личности Исуса Христа је дато много више пажње него свима осталима, више обожавања, више анализирања, али и више критика и супростављања. Свака реч који је изговорио, била је небројено пута анализирана, понављана, употребљавана, више него што су коришћене речи свих историчара, научника и филозофа заједно.

А Исус Христос је био овде пре чак 2000 година!! Ипак, након његовог живота на овој планети није прошао ни један минут у времену, а да стотине хиљада људи нису анализирале Његове речи и поуке. 

Размислите да говоримо о личности која је живела у малој, неважној земљи и сасвим небитном градићу пре 2000 година, а Његово рођење је поделило векове и време – на време пре Његовог рођења, Б.Ц. (Before Christ – пре Христа) и време после Његовог рођења А.Д. (тј Ано Домини или година Господња). Сваки пут кад исписујете неки датум, ви уписујете годину од Христовог рођења.

Исус Христос никада није написао ни једну књигу, а данас можете попунити многобројне библиотеке испуњене милионима књига написаним о Њему. Он никада није насликао ни једну слику, а стотине хиљада икона и најфинија дела светске ликовне  уметности, највећа дела светске књижевности, најважнија дела музичке уметности, посвећена су и инспирисана Исусом Христом из Назарета. 

Он никада није формирао ни једну војску, али ипак су милиони људи страдали и умрли за Њега. Он никада није путовао много даље од свог места рођења, а опет је Његово сведочанство познато целој планети.

Имао је само шачицу следбеника, а данас се око 30% светског становништва назива Његовим именом. Његово мисионарење је трајало само 3 кратке године, а ипак данас, после 2000 година, сви хришћани непрекидно понављају славу и хвалу Његовом имену. Он није имао никакво формално образовање, није похађао универзитет нити теолошку школу, а ипак је хиљаде универзитета, богословија и теолошких универзитета изграђено на имену и науци Исуса Христа. 

И још можемо додати  да се нико на овом свету не може назвати просечно образованим, ако не зна ко је био Исус Христос.

 

Ко је Исус Христос за Вас

У Јеванђељу по Матеју, у 16. поглављу, Исус пита своје ученике; ”Шта о мени говоре људи, ко је Син Човечији?” Он није поставио ово питање као неки несигуран лидер, који жели знати шта јавно мњење мисли о њему, да би побољшао маркетинг и сосптвени утицај. Не, његов циљ је био да провери своје ученике.

Апостоли одговарају да неки говоре да је Јован Крститељ, неко да је пророк Илија, Јеремија или неки други од пророка, а Исус их пита; ”А ви шта велите ко сам ја?” Тада једино Петар одговара; ”Ти си Христос, Син Бога живога!”

Кроз ову причу, ово питање је постављено и ВАМА. Ко је за вас Исус Христос, сада, овог тренутка? Како ћемо одговорити на ово питање од виталне је важности за нас, нашу будућност и наш живот. Да ли верујете шта у Библији пише о Њему? Можда не знате шта бисте рекли. Можда имате сумње. Ипак цео важ живот и ваша вечност зависи oд тога какав одговор имате на ово питање. Зашто? 

5 разлога због којих треба знати одговор на ово питање

Рећи ћу вам 5 разлога због којих је веома важно да знате одговор на питање ко је Исус Христос за вас.

1. Нас после смрти чека ВЕЧНИ ЖИВОТ. Овај живот на земљи није све, јер нас чека вечност. После смрти нас чекају само 2 места, а оно које је најбоље за нас јесте Божије Небеско Царство. Бог вас воли и жели да заувек са њим живите у вечности. Ми смо створени од Бога и за Бога. Постоји једно празно место у срцу, једна рупа, коју не може да испуни нико други него сам Бог, јер смо створени да бисмо живели за Њега и са Њим.

Пошто је људски род од почетка био сувише грешан, тако да нико није могао да, након смрти, уђе у Божије Небеско Царство, Бог Отац је послао Свог Сина Исуса Христа да плати откуп за све нас, тако што је, потпуно невин, страдао страшном смрћу на крсту.

Због Његове непроцењиве жртве, сваки човек, који поверује да је Христос Син Божији и да је Он наш Спаситељ, јер нас је спасао смрти и пакла жртвујући се за нас на крсту, може након смрти ући у Царство Небеско. Да није било Христове жртве то нико не би могао ни до данашњег дана, нити у векове.

 Нико вас никада неће моћи волети онолико колико вас воли Бог - ни један мушкарац, ни једна жена вас не може волети више, јер је Божија љубав према вама безусловна. Он вас никада не може волети мање него што вас воли сада. Његова љубав је велика и непроменљива. 

Он је видео сваки тренутак твог живота – видео те је кад си удахнуо први дах на рођењу, видео те је док си се формирао у мајчиној утроби. БОГ ТЕ ЈЕ СТВОРИО ДА БИ ТЕ ВОЛЕО. А Исус Христос је Син Божији, који је страдао на крсту због свих нас, да би својим мучењем и тешком смрћу опрао све наше прошле и будуће грехове. Због Његове жртве ми можемо, након наше телесне смрти, ући у Царство Небеско, ако верујемо у Исуса Христа као Спаситеља и ако смо послушни Његовим заповестима.

2. Господ Исус Христос је једини пут ка Оцу. У Библији је записано да је рекао ”Ја сам пут, истина и живот. Нико не долази оцу осим кроз мене”. 

Он није рекао људима да Оцу могу доћи и на још неки  начин већ је рекао само за себе да је пут, истина и живот. Ми не исмејавамо и не понижавамо друга религијска гледишта, ми не убијамо људе зато што не верују оно што ми верујемо, али се не можемо стидети ове поруке, јер је истинита. Ако бисмо имали лек за канцер, а људи нам не би веровали, ми бисмо ипак морали објавити свима ту вест. Тако је потребно да нам буде јасно да нема другог спасења осим кроз Христа. Потребно је да изучавамо Његову науку и пратимо Његове заповести.

3. Исус Христос нам је обећао изобилан живот. Не каже се да нам је обећао лак живот и живот ослобођен брига и стреса. Упоредо је напоменуо да непријатељ (ђаво, сатана) долази да украде, закоље и упропасти, а да је Он дошао да имамо живот у изобиљу (Јеванђеље по Јовану 10, 10-11). 

Такође је рекао да ће бити са нама заувек, чак и на крају времена. Он нас подржава против непријатеља, даје нам снагу у слабостима, даје нам помоћ у доношењу одлука, даје нам мудрост у конфузним стуацијама. Потребно је само да му се обратимо обичним, простим речима, као кад говоримо са својим пријатељем, да Га замолимо за помоћ. Рекао је да пребивамо у Њему (мислима, размишљањем, обраћањем, причешћем Његоим Телом и Крвљу) и онда ће и Он пребивати у нама.

4. Исус Христос опрашта. Опраштање наших грехова је веома важно и нико не може да нам их опрости до сам Бог. Својом смрћу на крсту опроштени су нам унапред сви греси. Од нас се тражи само да поверујемо да је Исус Спаситељ, да пратимо његове заповести и трудимо се да што мање грешимо. Када прихватимо Исуса Христа за Спаситеља, Он узима све грехе на себе, а уједно на нас излива своју праведност.

5. Христос је васкрсао – устао из мртвих. Без Његовог васкрсења не би било ни хришћанства. Васкрсао је јер је био рођен као човек, али је Његово људско тело садржавало Божанску природу. Зато смрт није могла да га узме. Он је сишао у Ад (пакао) да би из њега узео душе праведних људи, који су живели од постања света и умрли, али нису могли ући у Царство Небеско, јер нико није могао бити толико праведан. Зато је Исус Христос поднео жртву за све нас, да бисмо могли ући у вечну радост Божијег Небеског Царства.

Како ћемо одговорити на питање ко је Исус Христос за нас, одређује квалитет живота који ћемо живети и где ћемо отићи након смрти, где ћемо провести вечност.

[Данче*]

ПОВЕСТ О БЕОГРАДСКОЈ ГРЕШНИЦИ

Прича нам данас један свештеник београдски необичан догађај са једном развратном уличном женом у Београду. Једнога дана пред вече пошетала она по улицама својим скверним занатом. Кад је пролазила поред једне баште види она некога човека, како се веша. Везао конопац за грану дрвета и на једном намакнуо себи око врата. Жена хитро скочи преко ограде, извуче свој мали нож из џепа и пресече конопац, те човек падне на земљу већ онесвешћен. Она га трљала док није дошао к свести. Тада јој рече самоубица: "Зашто си то учинила? Ја не могу да живим, Немам нигде ништа. Због немаштине хтео сам свршити са овим чемерним животом". Жена извади све што је имала код себе новаца и да му, обећавши да ће га она и даље помагати док он не нађе рада. И продужи та жена свој непристојни посао, и део зараде до тог посла носила је оном сиромаху и давала на издржавање. Но после шест недеља падне жена у постељу тешко болесна. Позову јој свештеника. У присуству свештеника она је, већ на умору, почела говорити: "О, анђели Божји, зашто сте мени дошли? Зар ви не знате, како сам ја прљава и грешна жена?" Мало потом опет узвикне: "О, Господе Христе, зар си и Ти дошао к мени грешници? Чиме сам ја то заслужила? Зар само тиме што сам оног јадног бедника спасла од смрти? Авај мени недостојној! О како је велика милост Божја! "И то говорећи она испусти душу, и лице се њено засија као свећом осветљено. - Ето шта значи спасти душу једног човека.
Ето како једно дело милости према ближњем покрива многе грехе! 


ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

[ines]

О једној хришћанки која је имала дар божанске молитве

 

Говорио нам је отац Клеопа о другом тајинственом чуду које се збило исто у цркви манастира Сихастрије:
"У зиму 1971. године бејах чредни у Светом олтару. Дошао сам у цркву у 4 сата ујутру и творио сам на коленима молитве пред Свето Причешће, пред Светом Трпезом. Недуго затим уђе да се моли нека жена, која беше дошла с вечера у манастир. Нисам је познавао. Мољаше се тихо код свих икона и стално чинила метаније. Није знала да има још неког у цркви, јер беше мрак, будући зимско доба. Видећи да се моли тако постојано, погледао сам кроз свете двери да видим ко се моли са толико вере. Жена клечаше насред цркве с рукама подигнутим нагоре и из свег срца казиваше ове речи: "Господе, не остави ме! Господе, не остави ме!"
Тада сам око њене главе видео светлост отворено-жуте боје и запањио сам се. Затим је жена пала лицем к земљи и молила се без гласа. Зрак светлости изнад ње постајаше све већи и уздигао се над њеном главом. Након мало времена светлост је тихо згаснула, а жена се подигла и изашла из цркве. Жена беше са села.

 

Из књиге Пут неба Старац Клеопа

[ines]

У региону Капандрити у близини Атине, дивна ствар се десила. Пре десет година, побожни пчелар по имену Исидорос Тиминис, помислио је да у једну од својих кошница постави икону Распеће Господа.
Убрзо након тога, када је отворио кошницу, био је запањен, пчеле су показале толико поштовање према икони, јер су је „извезле“ у воску, а ипак оставиле откривено лице и тело Господа.Од тада, сваког пролећа, он ставља у кошнице иконе Спаситеља, Богородице и Светитеља, а резултат је увек исти.

Једном сам донео ручно осликану икону из манастира, која је представљала голготу са три крста.
Пчеле су „извезле“ воском целу површину композиције, остављајући да се јасно види крст Христов и покајани разбојник са десне стране, док разбојник са леве стране крста је био прекривен дебелим слојем воска.
Последњи пут када сам отишао, ставили смо икону Светог Стефана....
 цела икона је одевена у восак, остављајући откривено лице и тело.

 

Превео: Монах Симеон, извор: Манастир Глоговац/Мyстагогy

 

[ines]

Молитва и богослужење претварају депресију у радост

 

У данашње време човекчесто осећа тугу, очајање, тромост, лењост, чамотињу и сва остала сатанска стања. Тугује, плаче, меланхоличан је, не обраћа пажњу на своју породицу, троши грдан новац на психоаналитичаре и лекове.

Све ово људи називају несигурношћу. Наша религија верује да су ово искушења од нечастивог.

Бол је душевна сила коју је Бог усадио у нас, а чији је циљ да донесе добро, љубав, радост, молитву. Уместо овог ђаво успева да ову духовну силу одвоји од духовне батерије наше душе и да је користи на зло, што ће рећи да изазива депресију, да душу доводи до тромости и чамотиње. Он мучи човека, поробљава га и чини да се он душевно разболи.

 

Ту постоји једна тајна треба да претворите сатанско дејство у добро дејство. То је тежак посао и за њег аје потребна извесна припрема. Та припрема јесте смирење. Смирењем привлачите благодат Божију. Предајете се љубави Божјој, богослужењу, молитви. Али и када чините све ово ништа нећете постићи ако нисте стекли смирење. Сва рђава осећања: несигрност, губитак наде, разочарење - која теже да овладају душом, нестају захваљујући смирењу. Ко нема смирење, него је себичан, не допушта да оспориш његову вољу, да га опоменеш или посаветујеш. Одмах се ражалости, нервира, бунтује, реагује жустро и препушта се депресији.

Овакво стање лечи се благодаћу Божјом. Душа треба да се усмери ка благодати Божјој. До исцељења ће дпћи ако она са чежњом заволи Бога. Многи који су за нашу Цркву свети претворили су депресију у радост кроз љубав према Христу. У ствари они су сву своју душевну силу, коју је ђаво хтео да сатре у њима, предавали Богу и тако је претворили у радост и весеље. Молитва и богослуженње постепено претварају депресију у радост будући да благодат Божија делује на душу. Овде је потребно да имаш снаге да добијеш благодат Божију, која ће ти помоћи да се сјединиш са Богом.

Потребна је вештина. Када се предаш Богу и постанеш једно са њим, заборавићеш злог духа који те је вукао отпозади па ће он презрен побећи. У наставку што се више будеш посвећивао Духу Божјем то ћеш мање гледати за собом па нећеш нми видети оног који те вуче натраг. Када те привуче благодат онда се сједињујеш са Богом. А када се сјединиш са Богом о предаш њему онда све друго нестаје. Ти све друго заборављаш и спасаваш се. Велика вештина и уметност или велика тајна - како се избавити од депресије и свега негатвног - састоји се у томе да се предаш љубави Божијој.

 

Депресивном човеку може да помогне рад као и интересовање за живот. Башта, биље, цвеће, дрвеће, природа, шетња у природи, пешачење - све то помаже човеку да се активира и да се у њему пробуде друга интересовања. Све то утиче као лек. Бављење уметношћу, музиком или нечим другим, такође веома добро утиче. Али ја посебан значај придајем интересовањем за Цркву, за богослужење, за озучавање Светог писма. Изучавајући реч Божију, човек се исцељује а да то и не примећује.

 

Испричаћу вам о једној девојци која је дошла ка мени убогоме. Патила је од ужасне депресије. Лекови јој ништа нису помогли. Све је запустила - и посао и кућу и све своје преокупације. Ја сам јој рекао оно што знам. Говорио сам јој о љубави Христовој која осваја душу, јер је благодат Божија испуњава и мења. Објашњавао сам јој да је демонска она сила која обузима душу и претвара душевну снагу у депресију, савлађује је, мучи и упропашћује. Саветовао сам је да се бави разним делатностима, као на пример, музиком, која јој се некада свиђала. Више сам јој међутим нагласио значај обраћања Христу и љубави према Христу. Јос сам јој рекао да у нашој Цркви постоји терапија љубављу према Богу и молитвом, али љубављу и молитвом које су плод искрене чежње. То је тајна терапије. Тако то сматра наша Црква.

 

Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита

 

[Драгана.]

Како Свети Владика Николај каже, нема случајности, јер ко „вјерује у случајности у Бога не вјерује“.

 

Човјек из њене породице и његова жена нису могли имати дјецу. Живе у Швицарској и како је био вриједан и одан радник код неког швајцарца, који није имао никога на свијету, швајцарац му препише све своје и он малтене преко ноћи постане богат човјек.

Међутим у животу му се узнедало.
Жена је имала неколико спонтаних побачаја и ниједну трудноћу није успјела пренијети преко пар мјесеци.
Жена психички то није могла поднијети и имала је потпуни лом живаца и на крају оде у једну психијатријску установу.

Он сломљен, дође кући, у Босну на одмор и у новинама прочита за једну породицу из околине Бањалуке који имају много дјеце и никакаве услове за живот.

Помисли: Какав је ово живот, ја имам све и немам ништа, а они имају дјецу и само бриге и проблеме.
И спакује се , накупује пун ауто свачега и одвезе тој породици.
Када је дошао код њих, каже им, да од тог дана, он ће водити бригу о њима. Да што год им треба само од њега траже.

И врати се у Швицарску, гдје га дочека здрава жена.
Она убрзо затрудни опет, мада је било упитно да ли ће се то више икада десити и он јој исприча шта је урадио.
Она га замоли да оставе све своје обавезе и опет оду тој породици . И они опет оду и свашта однесу.
И жена роди здраву дјевојчицу, а недуго потом роди и здравог дјечака.

И дан данас они се брину о тој породици и само у томе виде да су некако од Бога измолили своју властиту породицу.

На неки начин, они су захвални тој породици, на својој.

Многи данас вјерују у Бога, а заборављају на милост, заборављају на болесне и на изнемогле. Има оних који за Бога не знају, али им срце са Богом пребива.

Слава Богу на овима људима са милостивим срцем!

 

[Zero]

"Zašto nema svetih u naše vreme?", pitala me devojčica iz dečijeg letnjeg logora u manastiru Svetog Save u Libertvilu, gledajući u hramu likove drevnih svetaca. "Ima ih, kćeri, ima", odgovorio sam joj. "I biće ih do kraja sveta. Ima ih i biće - jer su sveci sinovi Hristovi, a Hristos je svemoćan. Ali su oni najsvetiji, najređi, kao zlato u pesku, i ne pokazuju se, nego se skrivaju, kćeri moja. Pesak se oglašava škripom, a zlato - sijanjem."

(Sveti Nikolaj Žički o Svetom Jovanu Šangajskom)

[Драган Мирило]

Лепа и поучна прича. Треба даривати и поклањати. Бог све види.

[Драгана.]

Žena je izašla iz kuće i videla tri starija muškarca sa dugim sivim bradama kako sede u njenom dvorištu. Nije ih prepoznala. Rekla je: "Mislim, da vas ne poznajem, ali verujem da ste gladni. Uđite u kuću i nešto pojedite." "Je li suprug kod kuće?", pitali su. "Ne", odgovorila je. "Vani je." "Onda ne možemo ući", odgovorili su. Uveče, kad je suprug došao kući, rekla mu je šta se dogodilo. "Idi, reci im da sam kod kuće i pozovi ih unutra!" Žena je zaista otišla i pozvala starce da uđu. "Ne možemo  zajedno ući u kuću," odgovorili su. "Zašto sad?" upitala je. Jedan od staraca joj pocne objašnjavati: "Njegovo ime je Zdravlje," rekao je i pokazao na jednoga prijatelja. Pokazujući na drugoga je rekao: "On je Uspjeh, a ja sam Ljubav." Na to je dodao: "Sada idi i dogovori se s mužem kojega od nas želite imati u vašem domu." Žena je ušla u kuću i rekla mužu što je rekao. Muž je bio oduševljen. "Divno!!", rekao je. "Ako je tako, pozovimo Zdravlje. Neka uđe i napuni naš dom zdravljem!" Žena se nije složila. "Dragi moj, zašto ne bi pozvali Uspjeh?" Njihova kćerka je slušala u drugom kraju kuće. Priskočila je sa svojim prijedlogom: "Ne bi li bilo bolje pozvati Ljubav? Naš dom bi onda bio ispunjen ljubavlju!" "Poslušajmo njen savjet," rekao je muž ženi. "Idi i pozovi Ljubav, neka on bude naš gost." Žena je otišla van i upitala: "Koji od vas je Ljubav? Molim Vas, uđite i budite naš gost." Ljubav je ustao i počeo hodati prema kući. Ostala dva su u isti čas ustala i pošla za njim. Iznenađena, žena upita Zdravlje i Uspjeh: "Pozvala sam samo Ljubav, zašto vi ulazite?" Starci uglas odgovoriše: "Da si pozvala Zdravlje ili Uspjeh, druga dva bi ostala vani. Pozvala si Ljubav i gdje god ide on, i mi obojica idemo s njim. Gdje god je ljubav, tu su takođe zdravlje i uspjeh !"    

[Драгана.]

Frizer i Bog
 

Čovek je ušao u frizerski salon da se ošiša i skrati bradu kao i obično.
Započeo je neobaveznu priču sa frizerom. Pričali su o raznoraznim stvarima i temama.

Iznenada su se dotakli teme o Bogu.
Frizer reče: “Znaš šta, ja ne verujem u Boga.”
“Zašto?” – upita ga čovek.
“Vrlo prosto, izađi na ulicu i shvatićeš da Bog ne postoji.
Objasni mi ovo: da Bog postoji,  da li bi bilo toliko bolesnih ljudi na planeti?
Da li bi bilo napuštene dece? Da li bi bilo ratova?
Da Bog postoji, ne bi sigurno bilo patnje i bola.
Da ima Boga, sigurno ne bi dopustio ove stvari da se dešavaju. Nema Boga.”

Čovek je zaćutao. Zvučalo je kao da frizer ima pravo. On sam nije imao kontra-argument.
Par minuta je prošlo; frizer je završio svoj posao.

Čovek je platio, zahvalio se i izašao iz frizerskog salona.
Ubrzo nakon što je izašao ugledao je čoveka sa dugom kosom i zapuštenom bradom.
Izgledao je sav neuredan i nepočešljan. Čovek je na trenutak zastao gledajući ga.

 

Odjednom se okrenuo i vratio u frizerski salon i rekao frizeru:

“Znaš šta? Frizeri ne postoje!“
“Kako ne postoje?” – upitao je frizer.
“Pa fino ne postoje, jer da postoje ne bi bilo neurednih i zapuštenih ljudi kao što je onaj na ulici kojeg sam sad video.“

“Prijatelju moj, frizeri postoje, samo što ljudi ne dolaze k njima.”, uzvrati frizer.
“Tačno!”, potvrdio je čovek i dodao: “Isto tako i Bog postoji samo što ljudi ne dolaze k njemu!”

[JESSY]

Jednog dana, jedan slepi čovek sedeo je na stepenicima jedne zgrade, sa šeširom blizu svojih stopala i jednim natpisom na kome je pisalo: 
"Slep sam, molim vas pružite mi pomoć."
Jedan slučajni prolaznik, igrom prilika stručnjak za reklamu, koji je tuda prolazio, zaustavio se zapažajući da je u šeširu bilo prisutno samo nekoliko metalnih novčića. Savio se da bi mu pružio novac, zatim, i bez pitanja za dozvolu, uzeo je karton, okrenuo ga ispisavši novi natpis. 
U toku popodneva slučajni prolaznik se vratio do slepog čoveka zapažajući da je njegov šešir ovom prilikom bio pun novčića i novčanica.
Slepi prosjak prepoznavajući ga po koraku uputio mu je pitanje da nije bio on taj koji je nešto napisao na kartonu i šta je to mogao napisati. 
Našta će prolaznik odgovoriti:
"Nisam napisao neistinu – samo napisah tvoju poruku na drugačiji način", nasmeši se i izgubi u gužvi.
I tako slepi čovek nije saznao da je natpis jednostavno glasio:
"Danas je proleće … a ja ga ne mogu videti."

[JESSY]

Čovek se vratio s posla kasno, umoran i nervozan i nađe svog 5-godišnjeg sina kako ga čeka na vratima. 
SIN: 'Tata, smem li te nešto pitati?' 
OTAC: Da, naravno, reci, šta je? 
SIN: Tata, koliko zarađuješ na sat?' 
OTAC: "To se tebe ne tiče. Zašto me to pitaš?"
SIN: "Samo sam želeo znati. Molim te, reci mi, koliko zarađuješ na sat?"
OTAC: "Ako već moraš znati, zarađujem 50 dolara na sat."
SIN: Oh, dečak odgovori, spuštene glave. 
SIN: "Tata, molim te, možeš li mi pozajmiti 25 dolara?"
Otac je bio besan. "Ako je jedini razlog što me pitaš da ti pozajmim 25
dolara taj da možeš kupiti nekakvu igračku ili sličnu besmislicu, tada
se okreni i idi u sobu i razmisli zašto si tako sebičan. Ja ne
radim svaki dan za takve dečje idiotarije!"
Dečak je tiho otišao u sobu i zatvorio vrata. 
Čovek je seo i postao još ljući zbog dečakovog pitanja. Kako se usuđuje pitati takva pitanja samo da bi dobio novac?!
Nakon nekih sat vremena, malo se smirio pa razmislio: 
Možda mu je nešto stvarno trebalo za tih 25 dolara...Stvarno ne pita često za novac... 
Čovek je otišao u njegovu sobu i otvorio vrata. 
"Jesi zaspao, sine?", upitao je. 
'Ne, tata, budan sam" odgovori dečak. 
'Razmišljao sam, možda sam bio prestrog prema tebi malopre. Imao sam težak dan i
iskalio sam se na tebi. Evo ti 25 dolara koje si tražio.' 
Dječak se uspravio, smešeći se. "Oh, hvala ti, tata!", povikao je. Tada, posegnuvši ispod jastuka, izvukao je snop zgužvanih novčanica. 
Kad je video da dečak već ima novac, opet se počeo ljutiti. 
Dečak je polako izbrojao svoj novac i pogledao oca. 
"Zašto si tražio još novca, ako ga već imaš?", planu otac 
'Zato što nisam imao dovoljno, a sada imam.', odgovori dečak. 
'Tata, sada imam 50 dolara. Mogu li kupiti sat tvoga vremena? Molim te, dođi sutra kući ranije. Želim večerati s tobom." 
Otac je bio slomljen. Zagrlio je sina i molio ga za oprost.

[Драгана.]

Mjesto gdje stanuje ljubav

Jedan je dječačić upitao svoju majku: "Zašto plačeš?"
"Zato što sam žena" - odgovorila mu je.
"Ne razumijem" - rekao je dječak.
Mama ga je samo zagrlila i rekla: "Nikada i nečeš.
Kasnije je upitao oca: "Zašto mi se čini da mama plače bez ikakvog
razloga?"
"Sve žene plaču bez ikakvog razloga" - bilo je jedino što je tata znao
reći. Dječačić je odrastao i postao muškarac, i još uvijek se pitao zašto
žene plaču. Naposljetku je nazvao Boga. Kad ga je dobio, upitao ga je:
"Bože, zašto se žene tako lako rasplaču?"
Bog odgovori:
"Kad sam stvarao ženu morala je biti posebna.
Dao sam joj ramena dovoljno jaka da nose svu težinu ovoga svijeta,
a opet dovoljno nježna da mogu pružati utjehu.
Dao sam joj unutrašnju snagu da podnese porod i odbijanje
koje joj toliko puta stiže od njezine djece.
Dao sam joj čvrstinu koja joj omogućuje da ide dalje kad svi drugi
odustanu, i da se brine za svoju obitelj u doba bolesti i nevolje bez prigovora.
Dao sam joj osjećajnost da voli svoju djecu bez obzira na sve,
čak i ako ju je njezino dijete veoma povrijedilo.
Dao sam joj snagu da nosi svoga muža kroz njegove pogreške i načinio je
od njegovog rebra da bi štitila njegovo srce.
Dao sam joj mudrosti da zna da dobar muž nikada ne bi povrijedio
svoju ženu, ali povremeno testira njezinu snagu i odlučnost da postojano
bude uz njega.
I napokon, dao joj je suzu da je isplače. To je samo njezino
na korištenje kad god joj zatreba.
Vidiš, sine moj, ljepota žene nije u odjeći koju nosi, u njezinoj figuri,
ili u načinu na koji se češlja. Ljepota žene mora se vidjeti u njezinim
očima,
jer to je ulaz u njezino srce - mjesto gdje stanuje ljubav.

[JESSY]

ПРИЧА О МАЛОМ ЛАЗАРУ

У неком малом месту живео је дечак који се звао Лазар. Лазар је свакога дана јутром долазио у цркву, увек тачно у исто време у 7 сати.
Пре него би се врата и отворила, он је био ту и чекао. Чим би се врата отворила он би трчао до олтара и био тамо први. Склопио би руке молитвено, али није дуго остајао. Исто тако трчећи одлазио би у школу, која је почињала нешто касније.
Дечак је тако радио годинама. Свештеник је то приметио и одлучио питати Лазара зашто се тако кратко моли и како моли.
"Добро јутро Исусе, дошао сам Те видети". То је била његова молитва.
" И то је све? "- питао је даље свештеник .
" Све ", рекао је кратко Лазар журно одлазећи у школу.
Дечак је и даље на исти начин долазио у цркву, стајао пред Исусом кратко и потом журно одлазио.
А онда га једног дана није било, па другог... и тако данима. Свештеник се забринуо за њега и одлучио да оде у Лазареву школу и потражи га. Тамо су му рекли да је Лазара на улици ударио камион и да је у болници. Повреда је била озбиљна. Лазар је пребачен на ургентно одељење. Свештеник се одмах упутио тамо.
Већ на вратима болнице дежурна сестра је знала кога тражи. Извинила се, али је мислила да му мора рећи једну необичност у вези са тим дечаком. Иако озбиљно повређен и трпи јаке болове, Лазар је весео и увесељава цело оделење, где иначе леже такви тешки случајеви. Када је свештеник тамо стигао, био је зачуђен, колико радости има у тој соби упркос болу кога су сви морали осећати. Лазар се радосно насмејао и поздравио збуњеног свештеника. На крају га је свештеник питао, како може бити радостан и поред бола због повреда које је задобио у саобраћајној несрећи.
" Чему се Лазаре радујеш? " питао је.
" Исусу " одговорио је Лазар.
" Како, па ти више не долазиш у цркву, не молиш се пред Исусом? " питао је даље свештеник.
" Да,- одговорио је смешећи се дечак,- али Исус сваког јутра дође мени и каже:
" ДОБРО ЈУТРО, ЛАЗАРЕ, ДОШАО САМ ТЕ ВИДЕТИ. "
Свештенику је, када је то чуо све било јасно, и ништа није више питао. Радовао се са Лазаром.

[Данче*]

Дневник нерођене девојчице

 

Из љубави су ми родитељи дали живот. Тако ја мислим.
Настају моје прве жиле. Тело почиње да се обликује.
Већ имам уста… Срце је почело да ми куца.
Ко још може да посумља да ја – живим!
Не схватам зашто је моја мати забринута…
Ручице и ножице су почеле да ми расту.
На рукама су изникли прстићи. Ускоро ћу њима почети да хватам. Кад изађем из утробе, додириваћу образе моје мајке…
Тек данас је мајка сазнала да ме носи у утроби… Пресрећна сам због тога. Једва чекам да видим лице својих родитеља…
Сад је већ сигурно да сам девојчица.
Имам све органе, боље осећам околину.
Коса и обрве су почели да ми расту… То ме краси…
Очи, уши, нос,… Гледам, чујем, миришем… Чујем како моји родитељи разговарају… Некако су узнемирени. Отац вели: „ Кад ћеш већ једном да абортираш” Шта ли то значи? Можда се спремају да ми купе колевку…
Мама, чујеш ли како ми куца срце? Оно куца и за тебе, вољена мајчице… У утроби се осећам безбедно и срећно.., Мајко! Мајко! Где смо то? Што је то? Шта то раде са мном? Мајко помози ми! Неко хоће да ме ишчупа из тебе… То су ножеви… Мајко… Не дозволи да ме убију.. Боли! Боли ме! Молим те… Помози!
-Госпођо, изволите. Обавили смо операцију… Заметак је одстрањен.

НЕНАПИСАНО ПИСМО НЕРОЂЕНОГ ДЕТЕТА ПРОТИВ ЧЕДОМОРСТВА

- Био сам споредни и непожељни производ телесног уживања мојих (не) родитеља. Ипак, на самом почетку, са мном је било све у реду и осећао сам се врло добро у утроби моје (не)мајке. Развијао сам се и напредовао, као и остала деца којима је било омогућено да угледају свет. Моји органи постепено су се обликовали и почели преузимати своје улоге. Срце је почело ударати радосним и живахним ритмом. Руке и ноге почеле су се издуживати, прстићи издвајати. Очи су расле у нади да ће угледати светлост дана.

Тај дан, када ћу ступити на позорницу света и сврстати се међу осталу децу, за коју се каже да су цвеће на земљи, радосно сам очекивао. Хтео сам да растем и напредујем још брже, да би се моји родитељи, кад ме буду први пут угледали, обрадовали мојој снази и лепоти.

Већ сам наслућивао да ће тај спољни свет бити необично леп: да ће бити доста цвећа, буба-мара, славуја, шарених лептира и ваздушних балона. Наслућивао сам да ћу морати и доста да учим, али сам рачунао на мамину и на татину помоћ. Уз њихову љубав и доброту неће ми бити ништа тешко и немогуће.

Међутим, док су мене заокупљала таква ружичаста осећања, моје родитеље почеле су да муче сасвим друге бриге. Били су млади и пуни живота, којег су хтели да задрже само за себе. Хтели су да купе нова кола, па су били начисто са тим, да ћу им ја у томе много сметати. Финансијски издаци приликом мог доласка на свет: пелене, колевка, одела, колица. Све то би било превелико оптерећење за моје родитеље. А да и не Говорим о одрицању од шетњи и одмора, због мале бебе, која изискује своје.

Но, њихова размишљања у том правцу, трајала су много краће него што сам Вам све ово испричао. Донели су одлуку, јасну и неопозиву. Збрисаће ме са лица земље пре него што будем и ступио на њу. Другим речима, осудили су ме на смрт. Они то, додуше, друкчије називају – абортус, подбачај или прекид трудноће – али за мене је то значило сасвим исто.

Они су за такав свој поступак имали потпуно одрешене руке, јер прерану смрт многе деце, закон је препустио вољи самих родитеља, односно, (не)родитеља.

Искрено да кажем, нисам се тада разумевао у социјално-економске факторе, само сам, једноставно, хтео и желео да живим. Нисам разумео људске дилеме, као и то да се једна обичиа кола могу волети више од рођеног детета.

Но било како било, али коначно дође и тај, за мене кобни дан. Моји (не) родитељи, на своје велико задовољство, издејствоваше код надлежних органа писмену потврду за моју смрт.

Моју (не)мајку, мој (не)отац, довезе у тим луксузним колима на моје губилиште. Ушла је у стерилизовану собу, где ју је дочекао лекар-убица са потпуном мирноћом, као да је хтео рећи: – не бој се, госпођо, није то ништа, то ти је као кад извадиш један болесни и натрули зуб!

Почео сам да се копрцам и отимам, али нисам имао куд. Био сам чврсто
стегнут мрежом хуманости и прогреса. Дали су ми инјекцију за умирење, опростите, за умирање, а пет минута касније бацили су ме у деловима у корпу за отпатке.

ЗНАТЕ ЛИ ДА:
- 18 дана после зачећа почињу да се осећају удари срца заметка и почиње да функционише сасвим посебан, његов сопствени систем крвотока.
- 7. недеље код нерођеног детета региструју се мождани импулси, оно има већ образоване споте и унутрашње органе, очи, нос, усне, језик.
- у 12. недељи, када се по нашем законодаству допушта абортус, образовани су већ сви органи детета и предстоји им само да се развију. Дете већ окреће главицу, стиска шачице, прави гримасе, проналази своја уста и сиса прстић.
- Абортирајући, ви ризикујете да останете стерилни или да касније рађате болесну и раслабљену децу.
- Вршећи операцију прекидања трудноће, лекар двоструко нарушава Хипократову заклетву. Пре свега, Хипократова заклетва директно забрањује сличне захвате, а затим нарушава се прва заклетва медицине „ не нашкоди”.
- Грех детеубиства вапије к Богу за казном и сматра се и горим од смртнога.

Убијајући нерођено дете, родитељи убијају себе. Уколико нерођени човек, као и човек рођен и одрастао, има своју бесмртну душу, после смрти родитељима неминовно предстоји сусрет са душама деце коју су убили!

ШТА ЈЕ ЧИНИТИ МАЈКАМА И ОЧЕВИМА КОЈИ САГРЕШИШЕ И УЧИНИШЕ ДЕТЕУБИСТВО

Најпре нека обоје исповеде у храму, на исповести свештенику Цркве Христове, свој тешки грех, и мајка која га је непосредно извршила, и отац који је, као њен супруг, за њега пред Богом такође одговоран.

Мајка нека више никада и не помисли да абортира и нека својој деци вазда сведочи о грешности подбачаја. Своју грешност пред Богом нека покуша да ублажи рађањем деце. Нека се моли Богу за своју умрлу децу и себе и мужа, и отац нека се каје и моли Господу за децу своју и супругу и самога себе у греху своме.

Грех је могуће покривати и добродјетељима пред Богом. Нарочито, ако успе да од абортуса неког другог одговори, грешни родитељ може да нађе неко олакшање души својој.

У сваком случају, родитељима одговорним за смрт детета у утроби мајчиној ваља да, чистећи се покајањем, потпуније упознају живот Христове Цркве и њиме достојно узаживе…

преко Православни Живот

 

http://duhovnaoaza.wordpress.com/2014/05/02/%D0%B4%D0%BD%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%B8%D0%BA-%D0%BD%D0%B5%D1%80%D0%BE%D1%92%D0%B5%D0%BD%D0%B5-%D0%B4%D0%B5%D0%B2%D0%BE%D1%98%D1%87%D0%B8%D1%86%D0%B5/