Причам ти причу.... али праву и лепу...

[Vladimir Vlada]

OČINSKO STRPLJENJE

Jedan stari čovek seđaše u dvorištu svoje kuće zajedno sa sinom koji upravo završi visoke studije.

Iznenada, vrana slete na zid.

Otac upita sina: “Šta je ono?”

Sin odgovori: “To je vrana.”

Nakon izvesnog vremena, otac upita ponovo: “Šta je ono?” Sin odgovori: “To je vrana.”

Prođe nekoliko minuta a otac ponovo upita, treći put: “Šta je ono?” Sin odgovori: “Oče, upravo sam ti rekao da je to vrana.” Ne prođe dugo a otac opet upita: “Šta je ono?” Ovoga puta na sinovljevu licu mogla se videti mala usplahirenost: “Oče, to je vrana, vrana!” Ponovo otac upita: “Šta je ono?” Ovaj put sin odgovori grubim tonom: “Oče, non-stop pitaš jedno te isto, iako ti stalno odgovaram da je to vrana. Zar nisi u stanju razumeti?”

Otac ustade i ode do sobe. Ubrzo se vrati noseći svoju staru svesku-dnevnik. Otvarajući stranicu, reče sinu da pročita ono što je na toj stranici zapisano. Sin pročita:

“Danas je moj maleni sin sedeo sa mnom u našem dvorištu, kad dolete vrana. Sinčić me je dvadeset i pet puta upitao: ‘Šta je ono?’, i dvadeset i pet puta mu odgovorih, nimalo iznerviran, da je to vrana. Ono što osećah bila je ljubav prema mome nevinome sinčiću.”

Tada je otac objasnio sinu razliku između očeva i sinovljeva stava:
“Kada si bio malešan, postavio si mi ovo pitanje dvadeset i pet puta i niti jednom nisam bio iznerviran tvojim pitanjima, već ti uporno odgovarah. A kada sam ja tebi danas postavio isto pitanje, ali ponavljajući ga samo pet puta, ti si se iznervirao, ljutnuo i bio nestrpljiv sa mnom.”

[ivanaika]

DIOGEN I ALEKSANDAR VELIKI

Aleksandar Veliki krenuo je u osvajanje, pa se prvo zaustavio kod svog mudrog prijatelja Diogena. Pozdravili su se s mnogo privrženosti, jer su bili stari prijatelji, a nisu se ni videli već neko vreme. Diogen se udobno odmarao na svom omiljenom ležaju, dok je njegov uznemireni prijatelj hodao gore-dole.

Diogen započe razgovor:”Gde ideš ovog puta?”

Aleksandar odgovori: “Prvo idem osvojiti Malu Aziju.”

“A gde posle toga?”, upita Diogen svog ambicioznog prijatelja. Aleksandrovi podvizi uvek su u njemu pobuđivali radoznalost.

“Onda ću ići u osvajanje Indije”, odgovori Aleksandar.

“A zatim šta?”, upita mudrac.

Aleksandar odgovori: “Osvojiću celi svet.”

Zamišljeno se smešeći, Diogen podignu pogled prema Aleksandru s izrazitim izazovom u očima i reče mu: “Jednom, kada osvojiš celi svet, šta ćeš onda raditi?”

“Ah,” reče Aleksandar, “onda ću se moći odmarati i opuštati.”

Ovaj odgovor navede Diogena na histeričan smeh. Pa zovnu svog stalnog pratioca, psa koji se  nedaleko odmarao: “Čuješ li šta je ovaj ludak upravo rekao?”

Diogen poveri psu: “On će se odmarati nakon šta osvoji svet. Pa mi se već odmaramo, a da nismo osvojili ništa!!!”

Potom se Diogen okrenu prema Aleksandru i reče: “Ako je odmor i opuštanje tvoj krajnji cilj, zašto se ne pridružiš meni i mom psu u ovoj udobnoj sobi? Dovoljno je mesta za svu trojicu. Zašto bi sve to radio kad se već sada možeš odmarati s nama?!”

[Vladimir Vlada]

REĆA

Bog je stvarao čoveka od gline i, kad je završio, ostade jedan deo neiskorišćen.



– Šta još želiš da učinim? – upita Bog Čoveka.



– Želim da mi prilepiš Sreću – odgovori Čovek.



Bog ne reče ništa, već uze onaj preostali deo i položi ga Čoveku na dlan.



Sami stvaramo svoju sreću – ne ropćimo na Boga! Jedna narodna izreka kaže: „Kako prostreš, onako ćeš i leći“.



Sve je u našim rukama.

[Vladimir Vlada]

HRAST I TRSKA

Pred Tobom se klanjamo…



savijamo stabljike naše…



uz molitve iz hrama i mi se molimo..Tebi


Hrastovo stablo je oduvek mislilo da je jače od trske. Govorilo je sebi:



- Ja stojim uspravno u oluji. Ne povijam glavu u strahu da bi me mogla oduvati, kao što to čini trska.



Te iste noći podiže se silan vetar i iščupa stablo hrasta.



- Blagi Bože! – uzdahnuše stabljike trske. Naš način je bolji. Mi se povijamo, ali se ne lomimo.

[JESSY]

У Египту, где је у дубокој давној хришћанској старини било доста великих манастира, један монах дружио се с неуким простодушним сељаком. Сељак једном рече монаху :

-И ја поштујем Бога, који је створио овај свет! Свако вече сипам козје млеко у чанче и стављам га испод палме. Ноћу Бог долази и испија моје млекце. Оно се Њему јако допада! Никада се није десило да у чанчету остане млека.

Када је чуо те речи, монах није могао да се не насмеје. Он добродушним и једноставним речима објасни своме пријатељу да Богу није потребно козје млеко. Ипак, сељак се тврдоглавно држао своје приче. Онда је монах предложио да следеће ноћи кришом прате шта се догађа пошто чанче с млеком оставе под палмом.

Речено-учињено: те ноћи су се монах и сељак притајили мало даље и по месечини ускоро видели како се чанчету прикрала лисица и полаптала млеко до последње капи.

Сељака као гром да је ударио када је то видео.

-Да, скрушено признаде он – сад видим-то није био Бог!

Монах је покушао да утеши сељака па му стаде објашњавати како је Бог заправо Дух, како је Он потпуно другачији од нашег света, да људи Њега спознају на нарочит начин..Али сељак је само стајао пред њим оборене главе. А онда је заплакао и пошао у своју колибу.

И монах се запутио ка келији. Али кад јој се прибижио, крај врата, запрепашћен, угледа Анђела како му препречује пут. Монах су страху паде на колена, а Анђео рече:

-Тај обичан човек из народа нема ни васпитања, ни начитаности, ни мудрости да би Бога поштовао другачије од онога како је он то радио. А ти си му својом мудрошћу и књишком начитаношћу одузео ту могућност. Рећи ћеш да си несумњиво исправно расудио? Али једно ти не знаш, о, мудраче : Бог је сваке ноћи, гледајући искрено срце овог сељака, слао лисицу до палме да би га утешио и примио његову жртву.

[JESSY]

Ateista je šetao šumom i razmišljao:
- Kako je veličanstveno drveće! Kako su moćne reke! Kako su divne životinje!
U žbunju iza njega začulo se šuštanje. Ateista se okrenu i ugleda ogromnog grizlija kako ide prema njemu. Potrčao je koliko ga noge nose. Osvrtao se preko ramena, a medved je bio sve bliže i bliži. U panici se saplete i pade. Pokuša da ustane, ali vide da je medved iznad njega i pruža se da ga dohvati šapom.
U tom trenutku ateista uzviknu: ”O, Bože!”
… Vreme se zaustavi. Medved se ukoči. Tišina zavlada šumom…
Čovek bi osvetljen nekom blistavom svetlošću, a sa neba se začu glas:
- Ti poričeš moje postojanje sve ove godine, učiš druge da ja ne postojim, čak i stvaranje sveta pripisuješ nekom kosmičkom slučaju. Da li od mene očekuješ da ti sada pomognem u nevolji? Treba li, od sada, da te računam kao vernika?
Ateista pogleda u blistavu svetlost i reče:
- Zaista bi bilo licemerno s moje strane, da sad, iznenada, zahtevam od tebe da me tretiraš kao hrišćanina. Ali možda bi mogao da hrišćaninom učiniš medveda!
- U redu! – reče glas.
… Svetlost nestade… Zvuci u šumi ponovo oživeše… Medved spusti svoju desnu šapu, prinese je levoj, pogne glavu kao u molitvi i razgovetno progovori:
- ”Bože, blagoslovi ovu hranu koju mi pružaš danas kroz našeg Gospoda Isusa Hrista. Amin!”

[JESSY]

Улази ли грех на уста?

 

 

Почео неки човек да зида кућу, па кад чу да је у село дошао Свети Сава, замоли га да дође и

очита молитву, да би посао што боље завршио.
Оде Свети Сава код њега, кад има шта да види: Домаћин спрема месо за ручак, као да није пост. – А знаш ли ти, домаћине, да је сад пост? – А, грех не улази на уста, него излази из уста! – само одмахну руком овај. – Ко те то научи? – Неки човек. Још је рекао да то у Светом Писму пише и да је сам Христос то рекао! – Добро! – рече Свети Сава – Нека ти је са срећом нова кућа! Темељ си ставио. Сад ба-
ци, како било, једну циглу на њега па се усе- ли и у здрављу да живиш у кући довека! – Шта то причаш, човече Божји, за кућу су потребне све цигле, а не само једна! А и оне морају да буду стављене равно, у четири зида, строго по пропису, а не бачене било како, иначе ништа нема од куће! – Е, синко мој, тако је и са побожним животом! Ако неко хоће да се спасе није довољно да зна само једну реченицу из Светога Писма, па и њу искривљено и наопако, не- го све! На много места у Светом Писму сам Христос говори да је пост неопходан и да се без поста не можемо спасти! Ко пости – душу гости!

 

Светосавско Звонце

[Владан Здравков Меденица]

Али је ли реална вијест?
прочитао и смијем се. волио бих да видим то, посебно те доконе што преносе жабе

ЧУДО!

[verum est in beer]

Сада када виде ово борци за права животиња биће вести "Монаси малтретирају жабе, не дају им да крекећу".

 

Како су величанствена дела Твоја Господе! Све си премудрошћу створио.

[Zero]

Логично веровање у Бога!

Професор : Ти си хришћанин, синко, зар не? 

Студент : Да , господине.

 Професор : Дакле, ти верујеш у Бога? 

Студент : Апсолутно, господине. 

Професор : Да ли је Бог добар? 

Студент : Наравно .

 Професор : Да ли је Бог свемогућ? 

Студент : Да . 

Професор : Мој брат је умро од рака, иако се молио Богу да га излечи. Већина нас би покушала да помогне другима који су болесни, али Бог није. Како је онда тај Бог добар? Хмм? 

( Студент је заћутао )

 Професор : Не можеш одговорити, зар не? Идемо поново, млади момче. Да ли је Бог добар?

 Студент : Да . 

Професор : Да ли је Сотона добар ?

 Студент : Не. 

Професор : Одакле Сотона долази? 

Студент : Од ... БОГА ... 

Професор : То је тачно. Реци ми синко,  да ли постоји зло у овом свету ? 

Студент : Да . 

Професор : Зло је свуда, зар не? И Бог је створио све. Тако?

 Студент : Да . 

Професор : Дакле, ко је створио зло? 

( Студент није одговорио)

 Професор : Да ли постоје болести? Неморал? Мржња? Ружне ствари? Све те ужасне ствари које постоје на свету, зар не? 

Студент : Да, господине.

 Професор : Дакле, ко их је створио ?

( Студент није имао одговор )

 Професор : Наука каже да имамо 5 чула које користитимо да идентификујемо и посматрамо свет око себе .Реци ми, синко, да ли си икада видео Бога? 

Студент : Не, господине.

 Професор : Реци нам да ли си икада чуо твог Бога?

 Студент : Не , господине.

 Професор : Да ли си икада осетио Бога твог,  окусио, омирисао твог Бога ? Да ли си икада имао чулну спознају о Богу? 

Студент : Не , господине. Бојим се да нисам.

 Професор : Ипак, и даље верују у Њега? 

Студент : Да.

 Професор : Према емпиријском, тестираном , видном протоколу, наука каже да твој Бог не постоји. Шта кажеш на то, синко? 

Студент : Ништа . Имам само своју веру .

 Професор : Да, вера... е у томе је проблем наука каже.

 Студент : Професоре, постоји ли таква ствар као што је топлота? 

Професор : Да . 

Студент : И да ли постоји таква ствар као што је хладноћа? 

Професор : Да . 

Студент : Не, господине. Нема је .

(Амфитеатар је постао веома тих са овим развојем догађаја )

 Студент : Господине , можете имати много топлоте, чак и више топлоте, прегревања, мега топлоте, узбуђење, мало топлоте или је немате. Али, ми немамо ништа што зовемо хладно. Можемо да достигнемо 458 степени испод нуле, која нема топлоте, али ми не можемо да идемо даље од тога. Не постоји таква ствар као што је хладноћа. Хладноћа је само реч коју користимо да опишемо одсуство топлоте. Не може се измерити хладно.Топлота је енергија. Хладноћа није супротно од топлоте, господине, само одсуство тога.

 ( Настао је тајац у амфитеатру)

 Студент : Шта је са тамом, професоре? Да ли постоји таква ствар као што је мрак?

 Професор : Да. Шта је ноћ ако не постоји тама? 

Студент : Ви сте у праву опет господине. Тама је недостатак нечега. Можете имати слабо осветљење, нормално светло, јаку светлост, трепћуће светло. Али, ако стално немате светлости , ви опет немате оно што зове мраком, зар не? У стварности, таме нема . Ако је има, ти би био онда у стању да направиш тамнију таму, зар не?

 Професор : Младићу, шта је твоја поента?

 Студент : Господине, моја поента је у томе да је ваша филозофска премиса погрешна. 

Професор : Погрешна? Можеш ли да ми бјасниш, како? 

Студент : Господине, ви радите на претпоставци дуалности. Ви говорите да постоји живот, и да постоји смрт, добар Бог и лош Бог. Ви појмите Бога као нешто коначно, нешто што можемо да измеримо. Господине, наука не може објаснити ни мисао. Она користи електрицитет и магнетизам, али никада је није видела, а још мање их у потпуности разумела. Да бисте видели смрт као супротност животу значи бити неупућен у чињеницу да смрт не може да постоји као суштинска ствар.Смрт није супротност животу: само одсуство тога . Реците ми  професоре, да ли учите своје ученике да су еволуирали од мајмуна? 

Професор : Ако мислите на природни еволуциони процес, да, наравно. 

Студент : Да ли сте икада приметили еволуцију својим очима, господине?

(Професор одмахну главом уз осмех, почиње да схвата где аргумент иде ) 

Студент : Пошто нико никада није посматрао процес еволуције на делу па не могу ни да докажу да је тај процес у току подухвата. Да ви не предајете ваше мишљење господине? Зар нисте научник, проповедник?

(Студенти су се ускомешали  ) 

Студент : Да ли је неко од студената из разреда икада видео мозак професора?

(Настао је смех )

 Студент : Има ли овде неко ко је икада "чуо" професоров мозак ,"осетио", "додирнуо" или "мирисао" га ?Изгледа да то нико није учинио. Дакле,  у складу са утврђеним правилима емпиријског, утврђеног, очитог протокола, наука каже да ви немате мозак господине. Уз сво дужно поштовање господине, како да онда верујете у своје предавање господине?

(Настала је тишина, професор је зурио у студента, несхатљивим изразом на лицу )

 Професор : Претпостављам да ће морати то да  прихвате вером, синко.

 Студент : Управо тако господине ... Управо тако! Веза између човека и Бога је вера . То је све оно што чини ствари живим и покретним .

(Овај студент је био Ајнштајн)

Link:
http://manastirglogovac.blogspot.com/2013/09/blog-post_6.html

[Crvenokosa]

Христос је међу нама - јесте и биће

 

Додао садржај:: Пријатељ Божији2014-01-24 00:00:00

 

Иза наше привидне спољашње побожности пречесто се крије незаитересованост, отупелост и неосетљивост за друге људе. Пречесто нисмо кадри да у њима препознамо самога Христа те тако пропуштамо прилику да у малим доброчинствима учињеним малим људима остваримо јеванђелску заповест. Стајање на Литургији и читање из молитвеника није довољно да би се Христос вером уселио у наша срца.

Тагови:

 

Tweet

 

Веровати значи добро чинити, бар тако би требало да буде, иако није увек баш тако. Вера није само питање неког другачијег уверења у односу на оне који не верују, то је стално бдење у себи, над собом и животом уопште. Ту нема малих, небитних ствари, све је важно, тако да вера није сводива на деклеративно изјашњавање, номиналну припадност и беспоговорно извршавање заповести. Вера је непрестани доброделатни живот. Међутим, догађа се да то често заборавимо понесени „великим“ стварима, па „мале“ ствари не примећујемо. Христос је јасно рекао да је мера свега управо тај однос према „малим“, и то мера вечног живота. То осликавају његове речи: „Када учинисте (не учинисте) једном од малих мојих мени учинисте (не учинисте)“ (уп. Мт. 25). Ми, нажалост у свом свакодневном животу све ово заборављамо, што се да видети у нашем свакидашњем животу. Много је примера за ово, навео бих овде један са жељом да се сви мало тргнемо из своје самодовољности и саможивости.

 

ДОГАЂАЈ У ТРАМВАЈУ

 

 

Радња се одвијала у једном трамвају који је крстарио београдским улицама, носећи у себи тајне младих који су тог јутра журили са својих састајалишта у кревете на дневни одмор пред нови ноћни излазак. Трпео је њихове бесне ударце, писање и шта све још осим тога. Негде око подне, на станици недалеко од једног београдског храма, у тај исти трамвај ушло је негде око двадесетак верника који су после литургијског сабрања ишли својим домовима да се мало одморе пред следећу радну недељу. Сви су били тихи и достојанствени, свако је сео на своје место и полако су се груписали по двоје-троје, водећи мирне разговоре. Био сам и ја један од путника, и одмах ми је засметало то што нисам уочио баш много радости у очима, што значи да и у срцу није баш све како треба. Помислио сам да ми се ипак можда само чини да је тако, и почео да размишљам о томе како би требало мало више пастирског старања и разговора, да се људи боље и више упознају, да живе једни са другима у љубави Христовој, а не једни поред других говорећи само о љубави и заједници.

На моменат ме прекиде једна интересантна појава, висок младић бистрих и лепих црта, сав поцепан и босоног, некако стидно је зборио, више себи у браду, говорећи: „Молим Вас помозите ми...“, идући ужурбано кроз трамвај. Присутни, као да не иду са литургијског сабрања, почеше да негодују и приговарају: „Види како је млад и јак, коњу реп да ишчупа...“ Не снађох се ни ја у том метежу речи и идеја, и док се тргох и пожелех да из џепа извадим новчаницу младић изиђе на следећој станици и оде, а да ни динар није добио од свих нас који мислимо да смо истински верници. Отишао је не обазирући се назад, и не осуђујући никога, трагајући за добрим човеком, а ми смо остали...Помислих у себи: „Оде Христос, а нико од нас Га није препознао...“ 

Некоме може све ово деловати празно, неутемељено, нејасно и нетачно. Али, није тако. Да, овде је један млад човек који долази пред нас срамежљиво и тражи пролазећи тихо поред нас. Не стоји и не чека нас да се предомислимо, поштује наш став, не изнуђује нам ништа сувишним речима. Долази и одлази. А ми? Идемо са Литургије, напунили смо се нове благодати, али смо све то у себи чврсто и сигурно спаковали, тако да остаје само нама и једино за нас. Мислимо да смо Христа чврсто везали у себи и за себе, па нам и не пада на памет да је могуће да овај „лењи“ младић има било шта са „нашим Господом“. А тек помисао да је то сам Господ, па то је јерес за многе. И тако идемо, свако својим путем, случајни  сапутник из трамваја је за многе само још један у низу многих превараната, иза кога стоји неки организовани ланац. Тако да је хула и помислити, а камоли рећи нешто лепо о њему. Колико је таквих? Ко ће свима њима надавати? - ређају се наша самооправдања. И тако презиремо „мале“ у име наше велике и јаке вере, не знајући да се на тај начин супростављамо љубави Христовој.
 
МИЛОСТИЊА

 

Шта би било да је свако од нас дао том човеку и најмању могућу новчаницу? А тек да смо дали колико можемо? Гладног би нахранили. И онда би и,али право да га питамо ко је? Шта ради? Како живи? Овако, остали смо странци једни другима. Да, али би се он можда и напио, приговориће неко. Не би се сигурно напио са том свотом новца коју би од нас добио, али зашто  тако судимо инсистирајући на најгорој могућој варијанти? Па због тога што немамо у себи довољно љубави. Опет ће неко рећи да пише у Библији: „Ако неко неће да ради, тај нека и не једе“ (2. Сол. 3, 10). Да пише, али чему пребрзо закључивање о непознатом човеку? Апостол Павле опомиње конкретне људе, а на намеће нам закључак унапред, тако да ове речи не треба на пречац примењивати, јер библијски текст није збирка парола и прописа које себи и својој тренутној потреби прилагођавамо. То је посебно опасно онда кад у потреби да се за нешто изговарамо наводимо речи истргнуте из контекста. На тај начин показујемо нестваралаштво које покушавамо да оправдамо самовољним тумачењем библијске благовести. 
 
НАШ СУВИШАК ЊИХОВ НЕДОСТАТАК

 

Било како било, човек је прошао поред нас, нисмо га примили. Ми смо били на литургијском сабрању, сакупили „позитивну енергију“ и нисмо дозволили да тај наш унутрашњи склад било ко наруши. А тај човек? Па нек ради нешто? Да, тако је али само у површном посматрању. Да смо бар испунили минимум библијског предлога: „Ваш сувишак нека буде за њихов недостатак“, учинили бисмо хуман гест људског разумевања. Не, нико њега не мрзи, само смо се показали сви као себични, и то у име само нама познате вере. На Христа смо заборавили, иако тврдимо дугачије. Поступак нас је показао као неделатне хришћане, људе који мисле само на себе и своје потребе.

 

 

Такав став нас је затворио до обневида, и тако не само да нисмо видели потребу једног човека, него нисмо препознали Христа у њему. Можда је неко и препознао, али тек кад је отишао својим путем да тражи нове и боље људе,  сигурно је да је нашао неког доброг човека, а можда и много добрих људи, преживео је дан и дочекао нови дан. А ми? Остали смо да чекамо нови сусрет, сигурно спремни да препознамо, а Бог зна колико ћемо пута опет поновити данашњи превид и не препознати Христа Који пролази поред нас, умишљајући да је довољно то што смо одстојали неко време у храму на молитви. Не, није довољно то да би се Христос „уселио вером у срца наша“, и да би свако од нас узрастао, „док не дорастемо у човека савршена по мери раста висине Христове“ (уп. Еф. 4, 13). 

Дакле, реч је о непрестаном процесу узрастања на личном и саборном плану у стварности христоликог крстоношења. Одрицање себе и узимање крста Христовог најбољи је начин остварења у вери, неоптерећеност пореклом и припадношћу је гарант сигурног идења путем вере. Тако и тада ћемо у сваком човеку видети икону Божију, у богочовечанској стварности вере, и препознати оно најбоље у њему. Ми често грешимо, па у другоме тражимо најгоре како би нашли оправдање за своје погрешне ставове или радње, а не треба чинити тако, треба видети оно што је најбоље у њему. 

Ми то поступамо према онима који су нам драги, и не треба другачије радити, али је потребно то примењивати и према другима, а не само према њима. То смо превидели ми поред којих је прошао човек који нас је молио за помоћ, његова рука остала је празна, јер су наша срца била испражњена, иако смо ишли са литургије где смо: „видели истиниту светлост, примили духа небеског...“ 

И сад, уместо самоосуђивања или самооправдања, отворимо срца једни за друге и наше очи ће препознати Христа у себи и око себе...     
 
Протојереј др Љубивоје Стојановић

[Иван Ивковић]

"У мајчиној утроби разговарају, још нерођени, близанци. Један од њих је верујући, а други неверујући.

Неверујући малишан: Верујеш ли у живот после рођења?

Верујући малишан: Па, наравно! Свима је јасно да постоји живот после рођења. Ми смо овде само зато да бисмо постали довољно снажни и да бисмо се ваљано припремили за оно што нас доцније чека.

Неверујући малишан: Ма, то је глупост! Никакав живот после рођења нити постоји нити може постојати! Можеш ли уопште и да замислиш како би тај живот могао изгледати?

Верујући малишан: Не знам баш све појединости, али верујем да ће тамо бити више светлости и да ћемо, можда, сами ходати и својим устима јести.

Неверујући малишан: Е, каква бесмислица! Нема шансе да сами ходамо и да својим устима једемо. То би било заиста смешно!Па, ми имамо пупчану врпцу која нас храни. Знаш, хтео бих нешто веома озбиљно да ти кажем: живот после рођења не може постојати и због тога што је наш живот – пупчана врпца – и иначе сувише кратак.

Верујући малишан: А ја сам сигуран и да може и да постоји. Само што ће све бити мало другачије, него што је сада. Ја то заиста могу да замислим.

Неверујући малишан: Али, нико се никада није отуда вратио! Живот се једноставно завршава рођењем. И уопште, живот – то ти је само огромно страдање у тами.

Верујући малишан: Не и не! Заиста се не слажем с тобом. Не знам тачно како ће изгледати наш живот после рођења, али, у сваком случају, знам да ћемо видети маму и да ће се она побринути за нас.

Неверујући малишан: Маму? Зар заиста верујеш у маму? Ма, где се то она уопште налази?

Верујући малишан: Она је свуда и у свему око нас. Ми у њој пребивамо и захваљујући њој крећемо се и живимо. Без ње ми једноставно не можемо постојати.

Неверујући малишан: Е, то је стварно тотална бесмислица! Ја нисам видео никакву маму и зато је очито да она једноставно и не постоји.

Верујући малишан: Не могу се никако с тим сложити. Јер понекад, када све унаоколо утихне, чујем је како поје и осећам како посматра овај наш свет. Чврсто верујем да ће наш прави живот почети тек након рођења. А ти?"

 

Светлана Копылова - Близнецы

 

http://www.youtube.com/watch?v=TzGFLYkA9mo

 

Вратнице раја

 

Војник по имену Нобушиге дође код Хакуина и запита га: постоје ли заиста рај и пакао? Ко си ти?, упита Хакуин. Ја сам самурај, одговори ратник. Ти, војник!, узвикну Хакуин. Који би то владар тебе хтео за чувара? Лице ти је као у просјака. Нобушиге се толико разбесне да поче да вади свој мач, Хакуин настави: па ти имаш мач! Оружје ти је вероватно превише тупо да би ми одсекло главу. Када Нобушиге извуче мач, Хакуин примети: овде се отварају вратнице пакла! На ове речи самурај, схвативши учитељеву поуку, врати свој мач у корице и поклони се. Овде се отварају вратнице раја, рече Хакуин.

 

Блатњави пут

 

Једном Танзан и Екидо заједно путоваше по блатњавом путу. Јака киша је још увек падала. Идући путем, сретоше лепу девојку обучену у свилени кимоно обавијен појасом, која није могла да пређе раскршће. Дођи, девојко, рече одмах Танзан. Подигавши је у своје наручје, пренесе је преко блата. Екидо не проговори до увече, све док не стигоше до храма у коме је требало да преноће. Тада више није могао да се суздржи. Ми свештеници не прилазимо близу женама, рече Танзану, посебно не младим и лепим. То је опасно. Зашто си ти то учинио? Ја сам девојку оставио тамо, рече Танзан. Да ли је ти још увек носиш?

[Vladimir Vlada]

ČETRI SVEĆE

Četiri sveće su polagano gorele..



Bila je tišina i mogao se čuti njihov razgovor.



Prva je sveća rekla:



“Ja sam mir…ljudi me ne uspevaju sačuvati…nema potrebe da gorim i mislim da ću da se ugasim.” I odmah se ugasila.



Druga je sveća rekla:



“ Ja sam vera…nažalost mnogi ljudi imaju površnu veru i ja ih ne zanimam…nema smisla da gorim dalje…”





Tek što je to izgovorila, dunuo je lagani povetarac i ugasio je.



Treća je sveća žalosno progovorila:



“ Ja sam ljubav…nemam više snage…ljudi često zaboravljaju na mene…”



I istog momenta se ugasila.



Nedugo zatim je uslo jedno dete u sobu…



“Šta je to…? “ upitalo je dete.





“Trebale ste da gorite do kraja.” I rekavši to, počelo je plakati.



Uto je progovorila četvrta sveća:



“Ne boj se…dokle god ja gorim moći ćemo da upalimo ostale sveće…ja sam nada.”

[Иван Ивковић]

Кад помену свеће... Ево још једне добре зен приче.

 

Учење о ћутању

 

Ученици школе Тендаи учили су се медитацији још пре но што је зен стигао у Јапан. Четворица њих, међу собом блиских пријатеља, обећаше једно другом да седам дана неће проговорити.

Првога дана су сви ћутали. Медитација им је успешно започела, али када паде ноћ и уљане лампе почеше да жмиркају, један од ученика не издржа да не узвикне слуги: „Намести те лампе.“

Други ученик, изненађен, чувши овога да говори, примети: „Не би требало да изговоримо ни једну једину реч.“

„Глупаци. Зашто причате?“ упита трећи.

„Ја сам једини који није проговорио“, закључи четврти.

[JESSY]

Живео једном у давна времена један човек. Његова светост је била тако велика

да су јој се чудили чак и анђели и долазили су с неба само да виде како је могуће,

живећи на земљи, обући се у такву светост?

И анђели су једном рекли Богу:

- Господе, даруј овом човеку дар чудотворења!

- Хоћу – одговорио је Господ. – Само питајте да ли он то сам жели.

И анђели упиташе свеца:

- Да ли желиш да дарујеш здравље само једним додиром руке?

- Не – одговори светац. – Боље је да Господ сам то чини.

- А да ли желиш да имаш такав дар красноречивости чијом силом би обраћао

грешнике на покајање?

- Не, то је у Божјим рукама, а не у рукама слабог човека. Ја се молим за обраћење

грешника, али не обраћам.

- Да ли можда желиш да привлачиш себи сијањем врлине и да тако прослављаш

Бога?

- Не, привлачећи себи одвлачићу људе од Бога.

- Па шта желиш? – упиташе анђели.

- Шта још да желим? Да ме Господ не лиши Своје милости! А с њом ћу имати све.

Али анђели су наставили да инсистирају.

- Добро – одговорио је светац. – Желим да чиним добро тако да сам за њега не знам.

Анђели се збунише, али онда одлучише: „Нека сенка овог човека, коју он не

види,исцељује болеснике, олакшава туге и жалости.“

Од тада је тако и било: где год би се овај светац појавио, његова сенка је покривала

зеленилом угажене стазе, враћала је воду потоцима који су пресушили, испод ње

је цветало цвеће и сушиле су се људске сузе. А светац је просто ишао по земљи,

ширећи око себе добро, као цвет мирис, ни сам не знајући за то.