Вршњачко насиље! Ваша мишљења и искуства

[RYLAH]

Znam neke teske kriminalce - dno drustva, niko od njih ne misli za sebe da je los ili zao.. 

 

Tom Ripley: Well, whatever you do, however terrible, however hurtful, it all makes sense, doesn't it, in your head. You never meet anybody that thinks they're a bad person.

 

Talented Mr Ripley

[Ненад Р.]

Читајући Иванову тему под називом ,, Агресивност и насиље " , наметнуло ми се питање : Шта је са жртвама насиља ? 

О насиљу као негативној појави се много пише , али не и о људима који то трпе и сада да не би тако нешто написао у Ивановој теми и на такав начин скренем тему , решио сам да отворим другу тему .

Кажермо да је агресивност природна појава , али како можемо да објаснимо да има људи (истина у мањини ) који апсолутно нису агресивни . Да ли је то природно ? 

Они по правилу постају жртве агресивних .

[Иван Ивковић]

Кажермо да је агресивност природна појава , али како можемо да објаснимо да има људи (истина у мањини ) који апсолутно нису агресивни . Да ли је то природно ? 

Агресивност је природна ствар а човека коме агресивност недостаје називамо апатичним.

[Иван Ивковић]

Ћутање продужава агонију: Психичко насиље најчешћи облик насиља међу дјецом

 

 

Према истраживањима која је спроводио Уницеф, већина ученика је барем једном била изложена неком облику вршњачког насиља. Најчешће се ради о вербалном насиљу, сплеткарењу и ширењу лажи, те пријетњама и застрашивању.

Крајем 2009. године Омбудсман за дјецу Републике Српске у сарадњи са младим савјетницима анкетирао је ученике у 18 основних и 17 средњих школа широм РС. Резултати показују да је психичко насиље најчешћи облик вршњачког насиља у школама. У средњим школама психичко насиље је доста израженије од физичког, док је у основним школама обрнут случај.

Насиље се може десити у различитим срединама, а у школском амбијенту је најзаступљеније вршњачко насиље. У том случају дјеца врше насиље над својим вршњацима и увијек се ради о истом обрасцу – јачи против слабијих или група против појединца, наводи се у публикацији „Смјернице за поступање у случају насиља над дјецом у БиХ“.

„Насилничко понашање дјеце, познато и као булинг, се разликује од краткотрајних инцидената и свађа дјеце. Основна разлика је управо у намјерној жељи да се другом дјетету нанесе зло, као и у понављању таквог поступања током одређеног времена и доминацији силе на индивидуалном или групном плану. Ово насиље се односи на различите врсте понашања које најчешће класификујемо као вербално (омаловажавање, добацивање, пријетње и уцјене), социјално (игнорисање, оговарање и сплеткарење, избјегавање), психичко (крађа, узимање и/или изнуда новца, пријетећи погледи, праћење, оштећење имовин) и физичко (шамарање, ударање рукама, ногама и предметима, гурање, рушење).“

Психологиња Ана Миленковић сматра да сваки човјек током свог дјетињства искуси неки вид насиља, без обзира да ли је он жртва, починилац или свједок насиља над неким другим. Она пак прави разлику између насилног и агресивног понашања.

„За разлику од насилног, агресивно понашање је једнократно, може бити само неконтролисана реакција или одбрана. Насилно понашање има обично исти или сличан садржај, траје дужи временски период и насилник има моћ над жртвом. Потенцијална жртва насиља јесте дијете које је субмисивно, дефанзивно, интроверт са ниским самопоштовањем. Овакво дијете ће и на најбезазленије опаске реаговати плачем, повлачењем, изоловањем од друштва. Плашљиво, тихо и повучено дијете омиљена је мета оних који воле да своју снагу демонстрирају над другима, било физичку или психичку“, наводи она.

Када се насиље препозна, први корак ка рјешењу јесте разговор са дјететом како би се дошло до информација колико оно већ траје, гдје и ко су актери. Дјетету треба показати да ћете учинити све како бисте зауставили то што му се дешава. Ипак, оно не смије мислити да ће насиље престати истог тренутка.

„Договорите се о предстојећим корацима рјешавања проблема. Имајте на уму да родитељи које не пријаве насиље не могу га ни зауставити. Ово наравно не подразумијева да се ви лично светите насилнику или некоме њему блиском. Многа дјеца ће престати са насиљем уколико њихови родитељи сазнају чиме се дјеца баве у слободно вријеме. Нажалост, родитељи дјеце која врше насиље не желе увијек да погледају истини у очи. Бране се углавном неистинитим аргументима како запослени у школи мрзе њихово дијете, како су они били још гори у тим годинама, или како они једноставно не проналазе начин да контролишу сопствено дијете.“

 

Мотиви за вршење насиља могу бити разнолики – од тога да починиоци не схватају тежину својих поступака, па до угледања на старију браћу и сестре или идоле са телевизије. Неки од њих врше насиље и на наговор својих вршњака, јер им је битно да буду прихваћени и дио неке групе.

„Деца које пролазе кроз неки тежак период у животу, губитак или развод родитеља, селидба или нешто слично, могу своје незадовољство показати и кроз агресију над другом дјецом. Родитељи или старатељи би у том случају морали више пажње посвећивати дјетету које је неспремно за новонасталу ситуацију и потражити помоћ стручних лица. Насиље ће вршити и дијете које је и само жртва породичног насиља или се у породици толерише овакав вид понашања. Родитељи који су без саосећања и топлине, или превише попустљиви и не постављају границе у понашању, одговорни су за насилно понашање дјеце. Такође, стереотипни начин мишљења, систем вриједности и менталитет утичу на развој личности сваког од нас, могуће и негативно“, упозорава Миленковићева.

Улога посматрача

Насиље се нипошто не своди само на насилника и жртву, ту постоје и посматрачи који често не чине ништа како би промијенили ситуацију. Марија Крмек са Поликлинике за заштиту дјеце града Загреба каже да посматрачи не само да не бране жртву, већ често стају на страну насилника.

„Учестала заблуда о ученицима ‘проматрачима’ је да остану неутрални или да покушавају подржати жртву када виде да се насиље догађа. Нажалост, истина је заправо да су ученици који проматрају насиље склонији стати на страну насилника и помоћи му, него да покушају помоћи жртви, а каткад постану и активни учесници насиља. Постоји неколико објашњења зашто се то догађа. Једно је да насилници уживају одређени углед међу вршњацима, они су ‘цоол фаце’ којима се остали диве, те на тај начин могу утицати на проматраче. Утицај ће бити снажнији ако проматрач има осјећај несигурности и не уклапа се лако у друштво. Може се бојати, ако би покушао спријечити насиље, да ће му се насилници осветити или да ће неког од својих пријатеља довести у невољу. Такође, ако се чини да је насилник на неки начин награђен за своје понашање, проматрач је склонији укључивању“, сматра она.

Друго објашњење за насилно понашање посматрача јесте то да се они осјећају мање кривима за своје поступке уколико су дио неке групе. Код њих постоји страх да ће бити искључени из групе уколико се не понашају као други њени чланови, а многи чак жртву сматрају одговорном за насиље, „јер је изазивала, мање им је симпатична, виде је у негативном свјетлу, те јој зато теже прилазе у помоћ“.

„Један од разлога зашто дјеца не реагују како би спријечили насиље је што многи мисле да се ни тако ништа не би промијенило и одрасли им не би помогли. Превенцију вршњачког насиља отежава управо чињеница да међу ученицима постоји јаки табу против информисања наставника о појавама насиља. Многи ученици наводе забринутост да би били незаштићени у ненадгледаним подручјима школе. Неки проматрачи такође осјете олакшање када нису мета и често се удаље од жртве, смањујући емпатију и олакшавајући себи одмак од ситуације.“

Интернет ново средство злостављања

Вршњачко насиље проширило се и на виртуелни свијет, гдје дјеца у туђе име отварају Фацебоок профиле и блогове, а онда пишу разне лажи које жртва тешко може спријечити. Најбољи примјер за то је случај из САД-а, гдје су вршњаци једног дјечака прозвали терористом, а за другог проширили неистину да је хомосексуалац. Такве ствари се могу зауставити, али ни дјеца, а често ни старији, не знају да се ти случајеви требају пријавити провајдеру како би се спорни садржај уклонио са интернета.

еТрафика.нет – Вања Стокић

 

http://www.etrafika.net/izdvojeno/23606/cutanje-produzava-agoniju-psihicko-nasilje-najcesci-oblik-nasilja-medu-djecom/

[Marina Djokic]

Деца се убијају због силеџија из школских клупа

...

извор: ПРЕС

Радим у основној школи већ 12 година. Моје скромно искуство у раду и комуникацији са децом, узраста од 7 до 15 година је следеће: деца ко деца, неко мирније -неко живахније, неко интелигентније - неко мање- неко васпитано - неко мање (или уопште). Углавном, деца нису крива ни за шта! То подвлачим и потписујем. Деца само емитују оно што им се сервира у кући у породици и преносе у школску средину! Када би се родитељи више позабавили својом децом, више разговарали, грлили се, шетали...па где би нам био крај? Овако, шта очекивати од девојчице или дечака коме или којој су мама и тата разведени, или се туку, дрогирају? Ти исти родитељи углавном не раде нигде, или раде код приватника од јутра до мрака. Ти исти родитељи - тате су били на ратиштима од Словеније до Косова! А маме??? Маме су одрасле на Гранду, Лепој Брени и осталим фолкеркама. Шта ми онда тражимо од њихове деце? Да буду нешто друго? НЕ! Деца су копија својих родитеља. Ти исти родитељи, које је Бог удостојио да се тако зову, од своје деце праве нераднике, физички неактивне и у сваком смислу запуштене...осим наравно изузетака. То је јако мали број деце која су заиста дивна, вредна, ревносна...Да закључим: насиља је увек било. Мангупа је одувек било. Ни ми нисмо ишли у школу тако давно. Али...ако ми одрасли променимо свест, мерила вредности, ставимо Христа испред себе и имамо пуно,пуно љубави за своје најмилије па и за све око себе онда неће више бити ни туча, ни злобе, пакости међу децом.

[marko pavlovic]

.. licno nemam primedbi na svoje odrstanje,niko me u zivotu nije maltretirao,upravo zahvaljujuci stavu koji imam prema zivotu od kada znam za sebe,druge postujem na sebe ne dam .. bio sam tucen i ja sam tukao .. ali se slazem sa ovim ljudima koji kazu da pojedina deca nemaju ni snagu ni ratobornost,a ni vaspitanje,da se odupru i da im taj period u zivotu najgori,nazalost,svojim sam to ocima gledao i jako mi je bilo zao tih ljudi!Moj otac mi je govorio,a Boga mi i to u praksi primenjivao "Budes li nekoga prvi dirao i maltretirao,onda cu ja da ti pokazem sta su batine a ne budes li odgovorio krajnjom fizickom silom bez biranja sredstava kad budes napadnut,opet ces sa mnom imati posla" .. i moram priznati da taj metod vaspitanja stiti decu,jer pogresno je verovati da ce sve biti dobro i lepo i da ce svet biti bolji ako budemo sadili cvece .. sto se tice posmatranja nasilja,tu sam imao  vrlo neprijatno iskustvo .. evo kako je bilo,jedan momak je sedeo klupu ispred mene i doslovno receno bio zrtva maltretiranja i fizickog i psihickog .. nakon par dana meni "pukne film" i odlucim da ga zastitim i udjem u otvoreni sukob sa "siledzijama" koji su do tog' momenta vazili za moje drugare jer takvi ne pokusavaju gde je "tvrdo",posto nisam ustuknuo od svoje namere oni su se okanili neduznog coveka,nakon par dana imam sta i videti on im sam prisao i "slihta se" i donosi im sokove,nije mu bilo dosta sto je se ratosiljao bede nego bi i da postane clan bande,onda videh da sam samo ja ispao budala i digoh ruke,naravno oni su posle mesec dana ponovo poceli da ga maltretiraju "po slobodi",mene i ljude oko mene vise to nije zanimalo i izvukao sam zakljucak da se nikome nista dzabe ne desava,dete treba uciti od malih nogu kako da se zastiti .. neka me niko pogresno ne shvati,generalno sam protiv nasilja bilo koje vrste ali sam pristalica jednog viteskog kodeksa vaspitanja "za cast i dostojanstvo,ako treba zivot poloziti" 

[BorisR]

Деца само емитују оно што им се сервира у кући у породици и преносе у школску средину! Када би се родитељи више позабавили својом децом, више разговарали, грлили се, шетали...па где би нам био крај?

 

 

Najlakse je svu odgovornost i krivicu svaliti na roditelje. Istina, ima dosta slucajeva gde deca povuku nasilnicko ponasanje iz roditeljskog doma, ali sta cemo sa mnostvom slucajeva gde roditelji imaju po dvoje dece, i jedno je dete za primer, dok je drugo susta suprotnost?

Jedno je odgovorno, kulturno, vaspitano, smerno, a drugo nekulturno, nevaspitano, neodgovorno, sebicno, samozivo...

A u pitanju su isti roditelji, isti vaspit, jednaki uslovi, a deca se drasticno razlikuju.

Treba uzeti u obzir da na decu ne vrse uticaj samo roditelji, vec citav niz faktora,  citavo drustvo...Uticaj medija na razvoj svesti najmladje populacije je ogroman. Imamo previse nasilja u svim strukturama medija, pa koliko samo ima nasilnih poruka u crtacima. Trovaci decije svesti uporno promovisu da se stice moc kad nekoga povredis, nasiljem se dobija postovanje ostalih, omalovazavanje napadnutog i jos mnogo toga....Nista to nije naivno i smatram da se i sami roditelji nisu snasli u takvoj atmosferi promovisanja nasilja. 

[Zero]

Neko vreme sam i sam bio da kažem žrtva nasilja, što fizičkog (u nekoj maloj meri), ali je više to ostavilo neki malko dublji uticaj... Strašnije mi je što sam kasnije i sam u nekoj meri maltretirao druge (to je više bilo psihički, pošto nikad nisam bio nešto gabaritan). U stvari, sećam se jedne osobe sa kojom sam danas u dobrim odnosima i to stvarno cenim. Na to nekako danas gledamo kao na detinjarije. Možda to i jesu, ali eto prosto moje neko iskustvo da na dete/čoveka u razvoju mogu i drugari da deluju (u mom slučaju "drugar"), ne samo roditelji... U svakom slučaju okruženje. Naravno, roditelji su glavni po pitanju usmerenja, ali pitanje je može li i šta može dete da uradi po tom pitanju? Naravno, u zavisnosti od svesti...

[Дијана.]

Radim s djecom i nažalost nasilje je sve izraženije, sve težih oblika, sve ranije prisutno. Kreće već od prvog razreda (!) i najčešće su na meti manje agresivna, slabašna, plašljiva djeca. Na uzrastu 10 godina već je čisti poremećaj ponašanja, pa i psihopatija sa karakterističnim odlikama (ciljana okrutnost, neosjećanje krivice, opravdavanje sebe) i ima cijela skala nasilja: od verbalnog maltretiranja uživo i na fejsbuku, do fizičkog iživljavanja. Čisto iskaljivanje (pomjeranje agresije). Razumljivo je u domu donekle kod djece koja su tu došla krajnje zanemarena i nerijetko zlostavljana i sama, ali u razredu, djeca iz 'normalnih' porodica... Djeca su s jedne strane zanemarena, slažem se s Marinom, s druge imamo to 'liberalno' vaspitanje koje se svodi na stav "moj sin kad dira drugu djecu to je muški karakter i nestašluk; njega ako neko pipne, - oćete li vi da preduzmete nešto?". Djeca oponašaju okolinu i uče ponašanje koje se podstiče ili dozvoljava.  Djeca su okružena lošim primjerima u porodici i lošim uticajima s medija. Jako je teško sve to u školi nivelisati. 

[Иван Ивковић]

Због чега дјеца бивају насилна?

...  

[звончица]

У школи су наставницима руке везане на леђа, јер немају адекватну меру којом би регулисали ученичко понашање. Неретко су и сами незаинтересовани да било шта учине по том питању. Све се, углавном, свело на отаљавање, да не би дошло до замерања, било родитељима, било руководиоцима, а неретко и самим ученицима.

[Tumaralo.]

Skole su zatvori za decu i u skladu sa tim treba ih vaspitavati kako da se ponasaju u takvom okruzenju.

 

Bas danas u prevozu slusam jednog pametnog oca koji vraca sina iz vrtica. Predskolsko. I pita ga kako je bilo sta se radilo danas i decak odgovara kako su crtali nesto, igrali se i uzgred jedan drugar ga je tukao. Pita otac "kako tukao"? Kaze mali "pa udario me je". "Jesi li mu vratio?" pita otac. Dete kaze "nisam on je moj najbolji drug". Otac kaze "pa zato jer ti je najbolji drug treba da pusts da te bije?" i kaze dalje "Slusaj- nikada nemoj prvi da udaras ali ako te neko udari odmah uzvrati!"  I to mu je ponovio jos 2 puta.

 

Najbolji moguci savet xD Bas kao u zatvoru...

[Кратос]

Skole su zatvori za decu i u skladu sa tim treba ih vaspitavati kako da se ponasaju u takvom okruzenju.

 

Bas danas u prevozu slusam jednog pametnog oca koji vraca sina iz vrtica. Predskolsko. I pita ga kako je bilo sta se radilo danas i decak odgovara kako su crtali nesto, igrali se i uzgred jedan drugar ga je tukao. Pita otac "kako tukao"? Kaze mali "pa udario me je". "Jesi li mu vratio?" pita otac. Dete kaze "nisam on je moj najbolji drug". Otac kaze "pa zato jer ti je najbolji drug treba da pusts da te bije?" i kaze dalje "Slusaj- nikada nemoj prvi da udaras ali ako te neko udari odmah uzvrati!"  I to mu je ponovio jos 2 puta.

 

Najbolji moguci savet xD Bas kao u zatvoru...

Pa šta treba da dopusti da ga maltretiraju?Treba da uzvrati dete uvek kad je napadnuto.Trebao je tri puta da bude po naški.

[Дијана.]

http://www.nasiljenemaopravdanja.org/

 

koristan članak

 

https://poznajsebe.wordpress.com/2016/02/17/nasilje_u_skoli/

[Ненад Р.]

Радим у основној школи већ 12 година. Моје скромно искуство у раду и комуникацији са децом, узраста од 7 до 15 година је следеће: деца ко деца, неко мирније -неко живахније, неко интелигентније - неко мање- неко васпитано - неко мање (или уопште). Углавном, деца нису крива ни за шта! То подвлачим и потписујем. Деца само емитују оно што им се сервира у кући у породици и преносе у школску средину! Када би се родитељи више позабавили својом децом, више разговарали, грлили се, шетали...па где би нам био крај? Овако, шта очекивати од девојчице или дечака коме или којој су мама и тата разведени, или се туку, дрогирају? Ти исти родитељи углавном не раде нигде, или раде код приватника од јутра до мрака. Ти исти родитељи - тате су били на ратиштима од Словеније до Косова! А маме??? Маме су одрасле на Гранду, Лепој Брени и осталим фолкеркама. Шта ми онда тражимо од њихове деце? Да буду нешто друго? НЕ! Деца су копија својих родитеља. Ти исти родитељи, које је Бог удостојио да се тако зову, од своје деце праве нераднике, физички неактивне и у сваком смислу запуштене...осим наравно изузетака. То је јако мали број деце која су заиста дивна, вредна, ревносна...Да закључим: насиља је увек било. Мангупа је одувек било. Ни ми нисмо ишли у школу тако давно. Али...ако ми одрасли променимо свест, мерила вредности, ставимо Христа испред себе и имамо пуно,пуно љубави за своје најмилије па и за све око себе онда неће више бити ни туча, ни злобе, пакости међу децом.

Све је то уреду и заиста све полази од родитеља, али сада се поставља једно питање.

Како објаснити детету који је предмет насиља или особи која је у детинству трпела насиље да тај неко који му је загорчавао живот и наносио боли није крив? 

Питање је деликатно, јер ма колико је истина у ономе што си написала, се ипак оправдава деца која врше насиље. А шта ћемо са жртвама насиља, ко њих да оправда и заштити?