Вршњачко насиље! Ваша мишљења и искуства

[Guest Оливера]

Девојчице с оне стране закона

Занемариване и злостављане у најранијем детињству крећу путем криминала. – Склоне су пићу, дроги, туку се, краду. – Самоповређивање као вапај за помоћ

Неповерљиве и веома затворене

„Ма, ту малу из шестог три сам пребила јер сам чула да је причала нешто о мени. Као, ја сам глупача која има крш оцене. Ма истресла сам је насред игралишта. Нико није смео да приђе да је брани. Сад кад ме види, само спусти главу. Не сме, бре, ни ћао да ми каже. Нек’ се зна ко је главни. И опет ћу да бијем, само ако чујем да неко каже нешто за мене. А ону из седмог два сам дохватила јер ми је ишла не живце. Мрзим позерке. Глуме добре рибе, а у ствари су сто пута горе од мене. Ништа није урадила, нервирала ме је...”

Тако Ј. М., ученица седмог разреда, објашњава новинарима „Политике” због чега бар једном месечно претуче неку од ученица школе коју похађа или девојчицу из краја. Безначајна чарка брзо прерасте у физички обрачун, а често није потребан разлог. За трен ока прораде песнице и нокти, а одмах уследи и шутирање и чупање за косу.

„Дисциплиновала” је, каже, барем десет девојчица до сада. И не каје се. Била је увек у праву, тврди. Свако вече је у граду. Пије пиво. Обрадовала се што је захладнело. Може да обуче омиљену кратку, уску јакну са капуљачом. Тамна шминка око очију је обавезна. Не скида патике „најки двојка”.

– Од ћалета сам једва искукала 12.000 за њих – добацује.

Књиге не чита. Каже да су смор. Повремено погледа филм. Омиљен јој је „Осми путник”. Воли хорор акције.

– Није то само крв. Глупаче које бијем не могу да разумеју такав филм – појашњава.

Живи са оцем и старијим братом. Мајку није упознала. Не жели о њој ни да прича.

Углавном није имала проблема због испада. Једном ју је само ишамарала мајка девојчице којој је поцепала мајицу.

– Нисам смела да кажем ћалету. Пребио би ме да зна. Али зато ми старији брат увек држи страну. Штити ме кад год ми нека старија риба прети – каже Ј. М.

Али, шеснаестогодишња Л. К. из исте школе није била те среће. На врата њеног стана покуцала је полиција.

– Крала сам мобилне телефоне. Као да је то нешто најгоре. Шта све други раде... Имам мобилни, али сам имала прилике да узмем и туђи. Неки лик је оставио мобс на столу у кафићу. И док је његова цица зевала наоколо, запалила сам са „нокијом”. Све је било ОК, док нисам скинула телефон малој из школе. Провалила ме и њени маторцису позвали полицију – прича Л. К.

Не мари за то, али криво јој је, каже, због кеве.

– Појела се када су јој јавили где сам. Дошла по мене, почела да плаче. Мени труба, матора се секира. Па сам признала да је фон код мене. Дала га мурији, а они ме послали на неку спику. У социјално или тако нешто. Е тек је ту био смор. Риба, шатро психић ме смарала. Пита, знаш ли где си погрешила, зашто си то урадила, немој опет. Ма, ужас – препричава Л. К.

Обећала је да неће више да краде. Није то ни урадила, каже, зато што родитељи нису могли да јој купе мобилни, само јој је „дошло”. Није планирала ни да их прода. Комшиница јој је причала да је једноставно украсти па је, каже, хтела да проба.

Ове две приче нису усамљени случајеви и све је више девојчица којима насилно понашање није страно. Злостављању, крађама, алкохолу прибегну још у основној школи. Преузимају улоге дечака за које се девијантно понашање углавном везује.

Странпутицу криминала раније су бирали клинци притиснути сиромаштвом. Економски моменат данас не игра пресудну улогу. Више нема правила. Осим једног – с оне стране закона газе деца која вапе за пажњом. Испоставило се да породицама из којих потичу малолетни делинквенти мора нешто да недостаје. Потпуне или непотпуне, оне изнедре проблематичан подмладак склон моралном посрнућу.

– Девојчице које се отисну у криминал најчешће су занемариване и злостављане у најранијем детињству. Од увреда и застрашивања, на пример, оца алкохоличара до батина и сексуалног насиља. Недостају им подршка и разумевање. Сигурност им је ускраћена, па су и саме неповерљиве и веома затворене. Зато су склоне бежању од куће и школе, а онда су ту и проституција и наркоманија већ од 11. године – каже Милена Јовић, психолог у Заводу за васпитање деце и омладине.

Малолетнице које одаберу пут мимо закона, пре или касније стигну у ову установу. Центар за смештај деце са изреченим васпитним мерама део је завода који нема чуваре ни стражаре. У њему је тренутно збринуто 48 деце прекршилаца закона. Распоређени су у групе од по шест до осам дечака или девојчица о којима даноноћно брину васпитачи.

– У последње две године повећан је број женске популације у овој кући, а драстично се мења и однос броја деце са изреченом васпитном мером и без ње, у корист „кажњених”. Од укупног броја девојчица које су овде боравиле пре три године, 12 одсто њих је извршило кривична дела, а сада их је више од половине. Није само број алармантан. Недела су комплекснија него пре. Раније су биле „специјализоване” за провале или џепарења и то су били појединачни прекршаји. У последње време приписују им се вишеструка кривична дела. Дешава се да једна девојчица буде одговорна за крађу, разбојништво и злоупотребу психоактивних супстанци – објашњава Драган Роловић, директор завода.

Женску васпитну групу у овој установи чини осам девојчица од којих пет може да се „похвали” изреченом васпитном мером – најмање шест месеци до највише две године боравка у заводу. После прилагођавања углавном се уписују у основну или средњу школу. А најчешће се опредељују за фризерски занат или „шегртују” као помоћнице кувара.

Ако васпитачи и стручни тим процене, боравак може бити скраћен и укинут, али делинквенти могу завредети и строжу казну. Пресељење у ригорознију кућу раније је било пракса, међутим, последњих година опада број деце која не желе да се поправе. У казнено-поправне домове претпрошле године премештено је 14 одсто штићеника, лане девет одсто, а ове године ниједан. Томе су допринели услови живота у заводу који су за последњих дванаест месеци драстично промењени набоље.

Клинци нису пресрећни када долазе у установу, али ни када одлазе из ње.

– Јавља се проблем отпуста. Питање је колико је здрава средина којој их препуштамо – додаје Роловић.

Под овим кровом имају до пет оброка дневно, чисту постељу, телевизију и Интернет, топлину и бригу. А напољу се уклапају у конкретан миље који не одолева изазовима малолетничког криминала. Њихова снага је, у ствари, привидна, а тескоба о којој не говоре сувише огољена.

– Самоповређивање је посебно карактеристично за делинквенткиње. Ране на видним местима од засецања оштрим предметима или гашења цигарете су апел за помоћ. „Било ми је тешко, види шта сам урадила”, типична је реченица којом се јадају. Желе да се ожиљци виде, тиме указују да их нешто мучи, да не знају како то да реше, али о проблему не разговарају – објашњава Јовићева.

Последњих година девојчице су склоније наркотицима него дечаци. Експериментишу. Пробају све врсте дрога, од траве до хероина. И док су некада међу малолетницима прави зависници углавном били мушког пола, данас то не важи.

– Изједначио се број девојчица и дечака који нам се обраћају за помоћ или код нас долазе огрезли у наркоманији. Са њима радимо по посебним програмима и у томе нам помажу Институт за ментално здравље и Специјална болница за болести зависности у Драјзеровој улици. Не кажем да програми дају охрабрујуће резултате, јер ми можемо да збринемо и да помогнемо деци зависницима онолико колико нам она то дозволе, а посебно се трудимо да остале кориснике центра заштитимо од наркоманије – каже Роловић.

Миленија Симић– Стефан Деспотовић

[објављено: 26/10/2009]

Политика

http://www.politika.rs/rubrike/Beograd/Devojchice-s-one-strane-zakona.sr.html

[Владан]

Деца се убијају због силеџија из школских клупа

Дечак који је извршио самоубиство почетком лета у Нишу учинио је то јер није могао више да трпи свакодневна шиканирања и батине које је добијао од „другова", али и даље нико у Србији не жели да говори о страшној страни одрастања. О овоме се углавном не прича, а број дечака и девојчица који са масницама на телу и души сваког дана долазе са часова - и то јер су сиромашни или другачије изгледају - како тврде саговорници Пресса, све је већи

Дечак који је почетком лета извршио самоубиство у Нишу учинио је то јер више није могао да трпи насиље својих вршњака, који су га свакодневно задиркивали, шиканирали и тукли, открива Пресс. Несрећни школарац је чак осам пута добио батине од својих „другара" из клупе, а нико од наставника, директора и школских психолога ништа није учинио да се детету помогне.

Ово је само један - додуше, најбруталнији - пример вршњачког насиља у српским школама, једне од последњих табу-тема наше јавности. О томе се у Србији углавном не прича, а чак и када се деси таква трагедија, ствари се гурају под тепих. А број девојчица и дечака који са масницама на телу и души сваког дана долазе са часова, како тврде саговорници Пресса, све је већи.

Неће да буду тужибабе

Бранка Кордић, психолог у Телефонском саветовалишту за превенцију самоубистава, ово илуструје случајем од пре само неколико дана.

- Петнаестогодишњак, такође жртва насиља, рекао ми је: „Не знам ни зашто вас зовем, већ сам решио да се убијем!" - каже Бранка Кордић. - Испричао је да већ неко време трпи малтретирање својих вршњака, да га туку, отимају му новац, вређају га, да родитељима не може да каже јер су оптерећени другим стварима, а ако за то сазна неко у школи, испашће тужибаба.

Она каже да се о самоубиствима младих који су жртве вршњачког насиља ћути, због чега се и не зна колико њих у Србији годишње дигне руку на себе.


- Број самоубистава међу младима се у последњих пет година у целом свету учетворостручио. Самоубиство је на другом месту узрока смрти у узрасту од 15 до 24 године. Иако је број самоубистава код младих испод 14 година редак, Републички Завод за статистику наводи да је у 2000. години било чак девет самоубистава деце испод 15 година. Ово не износимо због сензационализма и застрашивања, већ да отклонимо често присутно веровање да је детињство период безбрижности и среће у ком нема места за тугу и стрес. Школе и све образовне институције јако чувају податке о самоубиствима и покушајима самоубиства младих. То је прича која је обавијена велом тајне због социјалне осуде, али и страха од одговорности свих који раде са децом, од психолога, педагога, наставника, па до директора школе - упозорава Бранка Кордић.

Дечак који је између свакодневног шиканирања и смрти одабрао ово друго, завивши у црно и своје родитеље и читаву породицу, само је један од многих који су трпели и трпе насиље на малом или великом одмору. Потресни случај родитеља овог несрећног дечака подстакао је најистакнутије српске психологе да, уз помоћ Пресса, скрену пажњу јавности на оно о чему се не говори.

Они желе да охрабре родитеље чија деца трпе насиље да најзад проговоре о последњој великој тајни одрастања у Србији.

Постојећи систем, и поред покушаја кроз разне пројекте, не успева да се ухвати у коштац са проблемом вршњачког насиља. А да је ово забрањена тема уверио се и новинар Пресса приликом покушаја да ступи у контакт са породицама деце која су биле жртве насиља - не желе да причају јер се њихова борба да дођу до правде свела на неуспелу битку са системом који нема одговор на овај проблем. Проблем који почиње још од момента када крену у школу.

То потврђује и професорка српског језика из једне београдске школе која је желела да остане анонимна и која каже да су искуства показала да вршњачко насиље почиње још у првом разреду.

- Знам за случај детета из првог разреда којем свакодневно отимају ужину. То су први кораци једног будућег насилника, што ће се до петог разреда, када данашња деца улазе у пубертет, већ претворити у отворено физичко насиље, тучу, повређивање, Ургентни центар, лекарске налазе... Полиција не може да се укључи јер су деца мала па школа и наставници испадну грбави, јер под сопственим кровом не могу држати насиље под контролом. И за нас је то ужасан стрес јер смо ми одговорни за децу док су у школи - каже она.
Почиње већ у првом разреду

Наша саговорница додаје да су запосленима у школама одузети сви инструменти и оруђа којима могу да спрече насиље. Остављене су им само васпитне и дисциплинске мере - у преводу: огромна административна процедура која траје месецима, што у ствари представља само додатно време да се насиље и даље дешава.

- То је бирократски толико сложено да све време док траје процес насилници остају у школи, свесни да школа не може ништа предузети против њих док не напуне 14 година, и понашају се још насилније, повређују децу и све, а не сносе никакве последице. Испада да је школа увек крива, а школа то не може да спречи. Министарство просвете је заузело готово трговачки став да је муштерија увек у праву, јер су нам оставили само бирократско оруђе, што значи да се налив-пером боримо против физичке силе.

Она оцењује да су највећи проблем, заправо, родитељи.

- Они подржавају децу и њихово насилничко понашање, правдајући то „њиховом напраситом нарави", јер код куће спроводе политику насиља и сами су узор својој деци за такво понашање. Ми бисмо изашли на крај са децом, али не можемо са родитељима, јер на сваку нашу одлуку која им се не допадне шаљу инспекцију у школу, повлаче политичке везе и подносе разноразне пријаве Министарству. Малтретирају нас, а ми се повлачимо.

Са друге стране, родитељи деце која су жртве постају огорчени, жале нам се и траже да их школа заштити, а ми немамо механизме да им помогнемо. Ово је системски проблем који се у време економске кризе још више продубио. Зато би требало скратити бирократску процедуру и дати школама овлашћење да насилну децу могу пребацити у друге школе, што ће зауздати насилне родитеље и натерати их да двапут размисле кад саветују своју децу да се са „непријатељем из школске клупе" обрачунају песницама - каже наша саговорница.

Препознајте вршњачко насиље


Психолог Ана Покержник објашњава како да родитељи препознају да дете трпи вршњачко насиље.

1. Дете се неуобичајено понаша и повлачи се у себе.
2. Мења навике у исхрани.
3. Погоршава успех у школи јер емоционално пати, опхрвано је проблемима и нема енергију да учи.
4. Избегава друштво.
5. Има физичке симптоме - главобоље, стомачне тегобе које немају органску основу, већ се јављају зато што дете пати.
6. Изостаје и бежи из школе.
7. Понаша се насилно.

извор: ПРЕС

 

[Иван ♪♫]

ух, прочитао сам само првих пар реченица

страшно је то шта се догађа

мислим да такво понашање деца понесу од куће, из породице - недостатак саосећања (емпатије)

Шта то децу тера да буду сурова? Осећање револта или беса које носе из породице? Или је то просто научено насилничко понашање, психичко и физичко, које постоји у породици? Занемаривање? Ја не знам.

Ту је и ТВ. Нпр. када су почели да емитују оно америчко рвање, деца су почела да опонашају све то и да се бију по двориштима, да скачу једни на друге и све редом. Оно што кажу као: ,,Не покушавајте ово код куће", којим придевом то да назовем?

Читао сам у некој књизи како су посматрали децу у обданишту и још тада, у тако малом узрасту, су приметили да има веома саосећајне (емпатичне) деце, док има и оне која то нису.

Нисам још увек родитељ, али сам имао прилику да чувам децу и да их гледам како одрастају, и све више ми се чини истинита она идеја да су првих неколико година живота, можда, најважнији за васпитање, као и то да деца уче понашање од родитеља.

[kirios1]

naravno da je to strasno i da treba nesto preduzeti, ali sa tim roditeljima

[Дијана.]

naravno da je to strasno i da treba nesto preduzeti, ali sa tim roditeljima

Uzasno je da se dovede do takvog raspleta; da se covjek zapita, a gdje su bili svi oni gluvi slijepi i nijemi koji su znali vidjeli i cutali (kao i u zlostavljanju djece u porodici). Gdje nastavnici, pedagozi, socijalni radnik, drugovi, roditelji jednog i drugog djecaka, SVI?

SVI SMO ZA SVE KRIVI.

Djecak nasilnik je vjerovatno zrtva nasilja i sam. Jednostavno korelira sa zlostavljajem i zanemarivanjem. ne mora biti cak ni klasicno zlostavljanje, samo emocionalno zanemarivanje.To moze biti dijete imucnih roditelja koje naizgled ima sve (sve osim paznje i ljubavi). Ta djeca prije svega trebaju pomoc, da posle ne bi i ona postala probem. Najsmislenija je prevencija. To se jos ne radi dovoljno u skoli. Tu je mjesto, a poceti jos kod uciteljice.

[Дијана.]

Iako ne sa ekstremnim posljedicama kao u prvom, uzasnom, primjeru, nimalo bezopasno psihicko zlostavljanje od strane vrsnjaka:

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/181720/Bila+sam+'vazduh'+za

Znam za slican ovakav slucaj ovde u gimnaziji u Banjaluci: djevojka je zbog sikaniranja u razredu morala preci u drugu skolu.

[Михајло]

Све више личимо на америчко друштво..и по коментарима..и по размишљању..НСП је урадио своје...

Аман Браћо и Сестре...

Дал је ко од вас ишао у школу, обданиште или факултет...

Па вазда смо се нешта гуркали .."тукли" .. и шта нам је хвалило?

Па зар свиленкасти и пуше да будемо?

[Владан]

Све више личимо на америчко друштво..и по коментарима..и по размишљању..НСП је урадио своје...

Аман Браћо и Сестре...

Дал је ко од вас ишао у школу, обданиште или факултет...

Па вазда смо се нешта гуркали .."тукли" .. и шта нам је хвалило?

Па зар свиленкасти и пуше да будемо?

[Marjanovic]

Неко је као камен, а неко је као памук. Проблем је што ће увек јачи да малтертира слабијег. Не могу да заборавим један догађај. Нисам се никад насилнички понашао, просто нисам тај тип човека, чак сам и сам некад трепео насиље али сам преживео то некако.

Међутим, једном сам срео друга из основне школе после дугог низа година, некако смо почели да причамо и он мени каже "Ти си мене малтретирао у школи". Јa се забезекнуо, "кога сам ја то малтертирао"? Премотам мало филм и сетим се. Нaравно, ја то нисам тад доживаљавао тако, али на њега је то лоше утицало, чим се сећа. И ко зна како је то утицало. Ја себе не доживаљавам као силеџију, нити су мене тако доживљавали, и ко ме је познавао и ко ме познаје свакако ће рећи да сам далеко од било каквог силеџије и насилника, међутим очигледно сам се према том другу тако доносио, а нисам марио за то. И дан данас кад се сетим тога буде ми баш жао и душа ме боли што је неко због мене трпео бол.

[cloudking]

Све више личимо на америчко друштво..и по коментарима..и по размишљању..НСП је урадио своје...

Аман Браћо и Сестре...

Дал је ко од вас ишао у школу, обданиште или факултет...

Па вазда смо се нешта гуркали .."тукли" .. и шта нам је хвалило?

Па зар свиленкасти и пуше да будемо?

Mene su gurkali i tukli jer sam bio manji i slabiji od ostalih. Zbog toga sam citavog zivota imao ozbiljne probleme sa samopouzdanjem i dugo vukao traume zbog toga. Gade mi se ovakvi postovi nekog napaljenka i siledzije shvatam da bih jako voleo da je tada postojala svest o tome u drustvu. Ali neee mi smo srbi! Sta nam fali da se malo "gurkamo" i da se malo "bijemo" i da se malo "izivljvamo" nad slabijima... jer mi smo jaki i opasni... naravno tresu nam se gace kad stanemo pred nekim jacim od nas al zato udri po slabijima ... cast i srpski ponos su u pitanju...

Trebalo bi da te bude sramota...

A jel znas sta nam zaista fali? Dok si se "gurkao" zaboravio si da ucis tu skolu u koju si isao... zato ti sad "hvali" malo gramatike... SRPSKE!

[Михајло]

мене су тукли као клинца..и ја сам се тукао(бранио) и никаквих проблема са самопуздањем немам..већ баш обрнуто...научио сам да се борим за своја права...у Сарајеву су ме нападали мухамеданци јер сам Србин...у Србији у избетглиштву јер сам избеглица изјелица...и сваки нови град је доноси сличне проблеме..

да нисам показао зубе био би ко Multivers и имао проблема са самопоуздањем...

п.с

Multivers де ме батали са шупљом..

Моја поента је да неће све у животу да вам буде потаман...и да нису сви добронамерни..

ако у младости не научите да излазите у сусрет таквим проблемима...има да имате доста проблема у животу.

[cloudking]

Sramota...

Ima dece koja jednotavno nemaju te neandertalske gene i nisu kdra da "uzvrate" silom na silu... bezumno razmisljanje totalno...

[Михајло]

Sramota...

Ima dece koja jednotavno nemaju te neandertalske gene i nisu kdra da "uzvrate" silom na silu... bezumno razmisljanje totalno...

молим модератора да регаују на ове провокације..и вређање...

[obi-wan]

молим модератора да регаују на ове провокације..и вређање...

Kakvo vredjanje? Ko je tebe uvredio ovde?

I sto sad ne pokazes zube kao sto predlazes drugima? De ti je sad zustrina?

Pa kazes "znas sta multivers, dobro je sto te nema ispred mene, jer bi ti ja @$%#!~ familiju......"

Svasta...

Covek je lepo rek`o potpuno tacnu stvar - ima dece koja nemaju bitku u krvi, i kojoj treba normalna zastita od siledzija...

Ima dece koju je Bog tako dao da budu umiljati i mirni, bez imalo zelje da budu nasilni, i da na silu vracaju silom... iako se to tebi mozda ne dopada, ali to je tvoj problem... ne moraju ni pod razno da budu svi kao ti - daleko bilo - da im je svaki impuls na drugog osveta i milo-za-drago...

I nemoj da me i ti nerviras, lak sam jutros na obaracu...

[Михајло]

Kakvo vredjanje? Ko je tebe uvredio ovde?

Covek je lepo rek`o potpuno tacnu stvar - ima dece koja nemaju bitku u krvi, i kojoj treba normalna zastita od siledzija...

Ima dece koju je Bog tako dao da budu umiljati i mirni, bez imalo zelje da budu nasilni, i da na silu vracaju silom... iako se to tebi mozda ne dopada, ali to je tvoj problem... ne moraju ni pod razno da budu svi kao ti - daleko bilo - da im je svaki impuls na drugog osveta i milo-za-drago...

 

јел ти читаш моје поруке или спаваш?

Ај лепо размисли још једном...и види о чему ја куцкам..и прочитај поеруке дотичног..

и ако имаш проблема са живцима ..молитва Брате!