Šta je zapravo - ISPOVEST (naša iskustva)

[Trifke]

Да ти ја пробам одговорити, мада не да нисам мјеродаван него скроз напротив, а нисам нешто ни рјечит па нећеш замјерити.

 

Потребно ти је једино и искључиво ради тебе самога. Ако ти схватиш да у  нечему гријешиш, следећи корак би био, ако искрено осјећаш покајање, да пођеш код свештека(духовника), а ваљало би да га сам изабереш, да подијелиш тај терет са њим. Чим то  подјелиш са човјеком, да и свештеник је човјек - живо биће, лакше ћеш да се ослободиш тог гријеха. Притом, тај твој духовник је, како бих рекао, посредник између Бога и тебе, а ту је да ти да савјет, да те усмјери, да руководи твојим животом. Пред Господом нема ништа скривено, то треба да ти је полазна тачка, и није Њему потребно да ти  дођеш  код неког свештеника да би Он знао који су твоји проблем. Исповјест је искључио због тебе самог - најтеже је суочити се сам са  собом, па још то подијелити са неким. Ако си ти спреман да то подијелиш са неким, лакшеш ћеш почети да се суочаваш са тим проблемом, а свештеник је ту управо да ти помогне у томе.

 

Ово ти говорим из личног искуства, иако свјестан чињенице да није исто исписати то овдје и урадити.

Ја сам се после прве исповјести осјећао као да сам скинуо са себе све муке овог свијета и радовао сам се као мало дијете, а урадио сам то тако некако спонтано. Исповиједио сам се још два, три пута(премало, дефинитивно), али нисам био задовољан својом искреношћу. Ево година и по, можда и више од како се нисам  исповиједио, а нема живога човјека који се  за толики период не би огријешио. 

Хоћу да ти кажем, ако човјек није искрен, ако не преломиш у себи, та исповјест може да ти буде, као што ја имам осјећај за ове моје, осим прве, пуко набрајање гријехова, а мислим да од тога немаш  никакве корист,

Ево скупљам храброст да се суочим са собом и да то, Боже здравља, исправим у најскорије вријеме.

 

Hvala ti na savetu i iskustvu ali ja nemam potrebu da nekome pricam moje grehe pogotovu ako sam to razresio sa Bogom. Za savet ne moram da razgovaram sa svestenikom i mogu ti reci da sam mnogo bolje savete dobijao od civila nego od svestenih lica.

Osim toga npr. Sv Simeon Novi Bogoslov je za duhovnika ima starca koji nije bio svestenik i kao sto vidis nista nije falilo.

[Trifke]

Postoji jedan rani hrisacnski spis, ja mislim Didahe koji govori o tme da se covek moze ispovedati samo jednom u zivotu. Neki zakljucuju na osnovu toga da u prvih nekoliko vekova pod ispovescu nisu podrazumevali sto i danas. Stvarno me zanima ova tematika i bio bih zahvalan ako bi mi ko mogao ukazati makar na literaturu.

[алиса]

Svojevremeno, prilikom prelaska sa stare na novu verziju programa (koji odrzava ovaj forum, koji u stvari jeste forum), a zbog razlika u kodu i kompatibilnosti, doslo je do trajnog gubljenja nekih poruka, kao sto je ova.   Za sad nema nacina da se ove poruke vrate...

Штета, баш штета! Хвала на одговору, свако добро од Господа. 

[Trifke]

Исповедити, испричати догађаје који муче и пеку душу, некоме у кога се има поверења, је резултат доброг односа са тим другим, а тај однос јесте љубав. Бог Је Извор Љубави, а истовремено и Творац свега видљивог и невидљивог, што пројектује да и у исповедању неверујућег, некрштеног, са православним хришћанином Бог Посредује, Присутан Је. Православни хришћанин слушањем исповести свог некрштеног пријатеља у некој умањеној димензији такође посредује између Бога и свог пријатеља. Њему заиста није дато да разрешује од греха, али ако наступи искрено с љубављу и водећи се речима Господа нашег записаним у Светом Јеванђељу, он мисионари, призива Христу још једног човека. Стрпљиво и с љубављу, без присиле, штурих упућивања одмах на свештеника, застрашивања некаквим кажњавањима Бога због дотадашњег начина живљења, већ с топлином речи које ће ту рањену душу помиловати и повести у Цркву...

Оног часа кад човек почне да осећа Љубав Божију, кад осети и снагу и утеху задобијене Светим Причешћем, сам почиње са непрестаном борбом против овосветских искушења, јер препознаје погубност греха чије га чињење води ка исповедању, болном процесу искрене самоспознаје и осуде самог себе. Зато је неописиво важно што чешће се Причешћивати јер осим сталног оснаживања Божанским енергијама имамо и стално подсећање на избор, између тренутне сласти греха и Вечне Сласти живота са Христом и у Христу.

Pricesce nije samo dihovna snaga za podvige. To je ustvari najmanje vazno i bitno cak uopste nebitno. Prcesce je ulazak u Crkvu. Pricescem mi postajemo Hristos u malom, mi ulazimo u Carstvo Bozje. a ne nekakva duhovna snaga. Nazalost nisi jedni koji tako gleda na pricesce. Pricescujem se da bi se lakse podvizavao je pogresan stav prema pricescu!

 

Исповедање је чишћење душе а самим тим и тела за Усељење Христа Спаситеља у нас, на пример као чишћење стана пред долазак нама драгог госта, па кад смо нејаки ми позовемо пријатеље да нам помогну при чишћењу. А кад Гост дође, кад осетимо његову топлину и радост јер види да смо се потрудили, и није толико важно да ли смо га обавестили на шта нам је стан личио пре него што је он дошао. У овом поређењу морамо се подсетити да Бог Зна све о свима, па сам мишљења да је најважније примити Бога у себе, заволети Га као што Он Воли нас, а онда размишљати о значају и значењу разрешења раније почињених грехова.

Иначе, сваког дана јутарњим и вечерњим молитвама ми се директно обраћамо Богу и молимо га за опроштај учињених сагрешења. Није намера мог писања да се занемари исповедање свом свештенику, већ напротив, да људи који то до сад нису чинили, што пре искораче из овог света подемтања. лажи, лицемерја у свет искрене љубави, јер тај свет јесте ту, и јесте предокушај Царства Небеског.

 

Uzput ako je ispovest priprema za pricesce i ciscenje od greha zasto se onda svestenici mole na liturgiji da nam Bog oprosti grehe i udostoji pricesca? Ako to nisi primetio ili nisi mozda imao prilike da cujes procitaj tekst koji svestenici citaju za vreme liturgije.

[banana]

Као проповедник чешћег причећшивања, Никодим Агиорит је био и велики борац за оживљавање Свете Тајне Исповести и Покајања. Он је у „Душекорисном приручнику за свештенике и вернике – о исповести” дао упутства како се обавља ова Св. Тајна и како се духовно руководи покајницима. Често се дешава да они који се позивају на књигу Св. Никодима о причешћивању заборављају да помену његову покајничку дисциплину.

 

Пре свега, он тврди да духовник не може бити сваки свештеник, него само онај који се уздигао у стање слободно од страсти. У том смислу, оштро упозорава: „Тешко теби, ако, упркос страстима, ипак тежиш да постанеш духовник. Ти, наравно, будући да ти је ум страстима помрачен нећеш моћи да расудиш шта треба исправити код сваког појединог грешника /.../ Нећеш се управљати по канонима како доликује, него ћеш изузетно лако прекомерно попуштати оним грешницима који падну у оне исте страсти које и сам имаш /.../ Нећеш моћи да грешнике обратиш својом речју, него ће грешници, напротив, тебе окренути на своју страну: они ће тебе окренути по својој вољи, а не ти њих по својој вољи, а то брани Бог, говорећи Јеремији: „Они нека се обрате к теби, а ти се не обраћај к њима” (Јер. 15, 19).”

 

Говорећи да је у његово доба тешко наћи бестрасне људе, Свети Никодим препоручује епископима да за духовнике постављају старије и искусније свештенике, чије су страсти већ умртвљене.

 

У књизи о исповести греси се излажу подробно, као и начини њиховог лечења. Исповедник се стара да сазна: ко је починилац греха; какав је грех учинио; зашто га је учинио; на који начин, у које време, на ком месту и колико пута га је поновио.

 

У одређивању епитимија, Свети Никодим је био веома озбиљан: „Ако је покајник починио много грехова, треба да му одредиш епитимију за највећи грех, то јест ону која садржи више година (неприступања причешћу) /.../ А ако неки време не чини грех који је исповедио, па онда поново падне у исти грех, време епитимије почиње поново из почетка”. Епитимија се дели на телесну и духовну. Телесна је пост (али са некуваном храном) и коленопреклонење, а дела телесног милосрђа су: хранити гладне, појити жедне, сабирати странце и бринути о њима, одевати наге, посећивати болесне, старати се о утамниченима и сахрањивати покојне.

 

Они који посте по епитимији, док су одлучени од причешћа, смеју да се омрсе само Светле седмице и на Христове празнике, а велике метаније не праве једино недељом и током Педесетнице (зато праве мале). Свештеници који сагреше блудом, по Светом Никодиму, не само да не треба да служе Литургију, него ни да обављају друга свештенодејства. Без обзира на све, духовник треба да саветује грешнике да не сматрају да ће од Бога примити опроштење само зато што су поднели епитимију („јер будући да је грех, по речима богослова, бесконачан, као хула на бесконачнога Бога, немогуће га је разрешити делима и задовољењем коначног створења, и то нечистог створења, какав је грешник”.) Они морају да верују да опроштај примају само због бескрајне милости Божје и Христове жртве на крсту. Духовник је дужан да поучи покајника да са радошћу прими епитимију, пошто, ако се недостојно причести, биће као Јуда „и подобан Јеврејима, јер, као што су онда Јевреји проболи тело Господње, не зато да попију Његову крв, него да је пролију, као што тумачи Св. Златоуст (XXVII беседа на 1. Кор.): тако ће се, због твоје недостојности, сматрати да и ти проливаш пречисту и невину крв Господњу, а не да је пијеш”.

 

Духовник је дужан да га опомене да, ко не прихвати каноне по Св. Јовану Поснику, мора да се држи још строжих номоканонских епитимија древних Отаца. На крају, подсећа га: „Знај да ће одсуствовањем од Причешћа твоје покајање постати сигурније: више ћеш се утврдити у благодати Божјој и боље ћеш разумети зла које ти је грех нанео, док будеш гледао како се други причешћују а ти си тога лишен /.../ И због свега тога треба да омрзнеш грех и добро да чуваш убудуће благодат коју си изгубио, па ћеш тако из страдања извући поуку”. Ко не прихвати епитимију, свештеник му каже да од њега неће примати просфоре, и упозори да он више не одговара за његову душу.

 

Какви су епитимијни канони Светог Јована Посника?

 

За врачаре, три године одлучење од Причешћа, уз свакодневни пост до три поподне, једење суве хране и двеста педесет великих метанија дневно (канон 2).

 

За истечење семена у сну, један дан одлучења од Причешћа, читање 50. псалма и 49. великих метанија (канон 8).

 

За мастурбацију – четрдесет дана сухоједења и сваки дан по 100 метанија (канон 10).

 

За свештенике, који падну у рукоблуд после рукоположења, годину дана забране свештенослужења; ако грех понове, рашчињење (канон 12).

 

Жена која се страсно љуби и додирује с мушкарцем, одлучује се као за мастурбацију – рукоблуд (канон 13).

 

Блудник се одлучује од Причешћа од седам до девет година (канон 14), док се строже поступа с прељубником (канон 15); Јован Посник предлаже да се блудник одлучи на две године, под условом да једе једном дневно суву храну и прави по 250 великих метанија (канон 16); клирици да буду рашчињени (канон 18). Жена која има менструацију, а дотакне се Светиња, да се одлучи на четрдесет дана (канон 28). Хомосексуалци се одлучују на три године, да једу једном дневно, праве по двеста метанија и плачу; ако су немарни, треба да су одлучени на петнаест година (канон 29).

 

Својевољно убиство подразумева петогодишње одлучење, 300 метанија дневно и један оброк (сухоједење) (канон 31); за абортус – одлучење од три до пет година; за нехотичан побачај – годину дана (канони 33 и 34). Ако дете умре некрштено, кривицом родитеља, родитељи се лишавају Причешћа на три године, са сухоједењем, великим метанијама и милостињом (канон 37). Жена које оставе децу, макар их други одгајио, подлежу епитимији за убице (канон 39). Ко погази заклетву, годину дана сухоједење и по 250 метанија дневно – без Причешћа (канон 45.) Ко поврати Причешће, четрдесет дана да се не причести, да чита 50. псалам и да чини по 50 великих метанија (канон 48). Ко учини блуд са кумицом, одлучује се од осам до десет година, са сухоједењем и 300 метанија дневно (канон 57). Ко учини блуд са иноверницом, подвргава се одлучењу од четири до пет година, уз сухоједење и 250 метанија дневно (канон 60).

 

Ако свештеникова жена учини прељубу, он мора да је отпусти, или се лишава свештенства (канон 62). Ко са својом женом учини противприродни блуд осам година да се одлучи од Причешћа, са 200 метанија дневно и једе једном дневно, после три поподне (65. канон).

 

А какви су људи данас?

 

Колико их иде код врачара и гатара? Колико њих „анални секс” сматра „обогаћењем” своје сексуалне праксе, начином да муж и жена „не досаде” једно другом? Колико их мастурбира? Колико је блудника и прељубника, итд.?

 

И још нешто: Свети Јован Посник није скраћивао године одлучења од Причешћа да би угодио људима. Он каже да је број година одлучења од Причешћа мањи код њега него код Св. Василија Великог и других Отаца зато што су у његовом канону године покајања спојене с постом, бденијем, метанијама, а не само са непричешћивањем. („Ако се неко заветује да ће се уздржавати од сира и јаја, или од рибе и уља, и тако за уздржавање сваке од таквих врста (јела), треба смањити по једну годину”, каже он.)

 

Дакле, Свети Никодим Агиорит јесте био за често причешћивање. Али, под каквим условима? Чује ли се данас да се неко, залажући се за сваколитургијско причешћивање, залаже и за увођење у употребу канона Светог Јована Посника?

 

О значају епитимије у духовном животу Свети Никодим је имао недвосмислен став. Ево какву поуку покајнику даје Свети Отац, говорећи му да обавезно прихвати духовни лек: „Допуштам себи да кажем да чак и ако се деси да духовник хоће да ти одреди незнатну епитимију, ти треба сам да га молиш да ти одреди велику, као што то чине и многи други, који се топло кају, како би овом привременом епитимијом више умилостивио божанску праведност и како би се што боље уверио да те је Бог ослободио вечне казне, коју је требало да добијеш за тај грех /.../ Говорим ти укратко, брате, да треба да изабереш једно од двога: или да овде привремено примиш епитимију за своје грехе, или тамо вечно. Ако је примиш овде, избављаш се оне тамо. Ако је не примиш овде, у сваком случају имаш тамо да примиш вечну казну, као што пише и Гаврило Филаделфијски у свом спису о Светим Тајнама: „Онај ко се не подвргне њима (епитимијама), нужно ће тамо бити послат да му се суди и полагаће рачун за сва нечасна дела, јер је одбацио каноне свете Цркве”. Али, ако се ти, упркос свему што је речено, не сложиш са одлуком духовниковом и не примиш праведну епитимију, коју ти одреди, знај да духовник нема власт да ти опрости, како каже свети Василије Велики: „Власт отпуштања грехова уопште није дата, него се састоји у послушности покајника и сагласју са његовим вољним делом душе; јер је о томе писано: „Ако се два од вас сложе на земљи у било којој ствари за коју се узмоле, даће им Отац мој који је на небесима”(Мт. 18, 19) (Кратко изложена правила, 15).

 

Поврх свега, брате, кажем ти да треба тачно да се придржаваш удаљења од причешћа, онолико времена колико ти је одредио твој духовник, јер ово удаљење је искупљење над искупљењима, нужни саставни део твог истинског покајања. Јер, уколико се дрзнеш да се у то време причестиш, постајеш као Јуда, а ако присиљаваш духовника да ти да отпуст грехова, ти више ниси покајник, него самодржац и тиранин, који врши насиље над Законима Божијим и канонима светих Сабора и Отаца. Стога ће ти божанствено Причешће бити, не на отпуштење грехова, него на осуду и још већу казну. А да би то боље разумео, узми овај пример.

 

Као што неко, ко има ране по телу, иде да их покаже лекару и добије од њега упутство да стави такав и такав облог на њих и уз то да не пије вино и не једе такву и такву храну, јер у супротном његове ране неће зарасти, и то тако и ти, брате мој, имаш душевне ране, грехе. Отишао си и показао их духовнику, то јест, исповедио их. Духовник је одредио да на њих ставиш облог, а то је епитимија: пост, узимање само суве хране, коленопреклоњење, милостиња и молитва. Уз то те је упутио да не пијеш и да не једеш одређену храну, то јест, да се не причешћујеш Светим Тајнама. Ако га ти онда не послушаш и једеш, шта бива? Твоје ране – греси, не зацељују, него пођу по злу и постају још веће. Ма шта кажем не зацељују? Прети ти и душевна и телесна смрт, како каже божански Павле: „Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире” (1. Кор. 13, 30), то јест, зато што се многи недостојно причешћују, па се разбољевају и слабе, а неки до њих и умиру. Сагласно апостолу Павлу говори и његов ученик Дионисије Ареопагит: „Остали редови оних који се очишћују (то јест оних у покајању) заслужено се одсецају до божанских Тајни, и причасништва у свештеним символима (обредима): јер ће оне (душе, или редови) које у њима без благослова узимају удела бити тиме повређене и шта више (тиме) ће ниподаштавати и светиње и саме себе” (О црквеној јерархији, 7. Поглавље).

 

Напослетку, кажем ти, брате, да епитимију, коју ти одреди духовник треба да извршиш у што краће време можеш, уколико си у благодати Божијој и да је не одлажеш, јер не знаш шта те сутра чека: „Не хвали се сутрашњим даном, јер не знаш шта ће дан донети” (Прич. 27, 1).

 

А поврх свега тога ти саветујем, драги мој, да никада не верујеш својој помисли да се твојом сопственом „епитимијом”, ма колико строга и велика била, одрешују и праштају твоји греси. Никако. То бива само по милости Божијој и искупљењем пред Исусом Христом”.

 

Јасно је да књигу о честом причешћивању Светим Тајнама не треба схватати ван контекста целокупног исихастичког и покајничког предања Св. Никодима Агиорита. Јесте, приступити Св. Причешћу – али како се припремити?

 

Духовна обнова мора бити праћена обновом духовништва и духовног руковођења. Не можемо да се пењемо на Хималаје у шортсу и патикама. Свет у коме живимо тоне у мору греха, и деца од пет година на TV-у могу да виде оно што ни у најгрешнијим подухватима не би могло да падне на памет окорелим грешницима пре само педесет или сто година. Ако данашњег човека позовемо да се причешћује као рани хришћанин, а он живи као позни паганин, каква је корист и њему и Цркви? Зар смо заборавили речи Светог Јована Кронштатског да „ко год прилази Св. Чаши с било каквом страшћу у срцу, тај је Јуда и прилази да лажно целива Сина човечијег”?

 

Предање се, по нашем најдубљем схватању, мора обнављати у свој својој пуноти. Ако тога не буде, сва прича ће нам бити узалудна: обнова ће се свести само на речи, које, како би рекао Владика Николај, „звече, али не лече”. А то – не дај нам, Боже!

 

Литература

 

1. Јеромонах (сада митрополит) Амфилохије: Покрет Кољивара, духовно-литургички препород и грчка црквена братства („Гласник СПЦ”, 3. март 1976.)

 

2. Сергеј Говорун: Кољиварски покрет, са сајта www. pagez. ru (на руском)

 

3. Протојереј Александар Геронимус: Богословље свештенотиховања, са сајта: www. hesychasm. ru (на руском)

 

4. Протојереј Георгије Флоровски: Црква је живот, Образ светачки, Београд 2005.

 

5. Св. Никодим Агиорит: Књига духовних савета, Атос, Београд 2003.

 

6. Св. Јован Шангајски, Образ светачки, Београд 2006.

 

7. Св. Никодим Агиорит: О исповести, у књизи: „Од греха ка Богу”, Образ светачки, Београд, 2006.

 

8. Свештени канони Цркве, приредио епископ Атанасије, Београд 2005.

 

[Piksi94]

Ja se obavezno ispovedam pred svako pricesce.Bez ispovesti nikako!

[Ленка*]

Па, тема је више о епитимијама, а не о Исповести пред Пеичешће...

[Trifke]

O ovoj i slicnim temama vec se ovde naveliko raspravljalo. A ovaj tekst jedan je samo jedna neznalacka konstrukcija kao sto protestanti upotrebljavaju Bibliju. Nebi me cudio da se potpise sa manastir Rukumija,

[Trifke]

Da ne zaboravim. Opasno je praviti ovakve kompilacije i tumacenja tekstova bez poznavanja pozadine tekstova kao i vremena uslova pa i zivota pisaca tih tekstova. 

Banana prvo procitaj nekoliko rasprava koje su bile na ovu temu. Ako neznas kako odi na temu Liturgijske nedoumice i videces puno toga. To za pocetak. A ako hoces da ti tekst ima ikakvu vrednost onda moras da procitas jos puno toga.

Ovakvim tvrdnjama i polutumacenjima tekstova samo zbunjujes ljude oko sebe.

[Гром]

@Банана

Не дај да те поколебају ови модерни православци, да не кажем њуејџ православци. Драго ми је да видим да има правих боготражитеља. Не брини се што те вређају, и с нашим Господом су исто радили.

[lab_man]

kao da je tekst izvučen iz konteksta... :.mislise.

[Trifke]

Nije malo nego mnogo!

[Megidon]

Питање је где је граница између покајања и канонске одредбе. Вероватно у томе да ако сам искрен у намери да се покајем истрајаћу и у послушању које намеће епитимија. Да ли може да се деси да испунивши потпуно епитимију изостане покајање или да се покајем много пре истека епитимије. Овакав вид духовности мора бити вођен од стране искусног духовника а мислим да се никако не смемо сами без духовног вођства ослањати и радити по овим правилима. Опет је духовник тај који може епитимију да скрати или продужи или да је по исповести уопште не наметне.

[Trifke]

Питање је где је граница између покајања и канонске одредбе. Вероватно у томе да ако сам искрен у намери да се покајем истрајаћу и у послушању које намеће епитимија. Да ли може да се деси да испунивши потпуно епитимију изостане покајање или да се покајем много пре истека епитимије. Овакав вид духовности мора бити вођен од стране искусног духовника а мислим да се никако не смемо сами без духовног вођства ослањати и радити по овим правилима. Опет је духовник тај који може епитимију да скрати или продужи или да је по исповести уопште не наметне.

Stos je prijatelju sto niko ne sme bez odobrenja episkopa da da epitimiju duzu mislim od 6 meseci. A i problem je sto je ovo kompilacija tekstova izvadjenih i isecenih po sistem: ode Juda i ubi se . Idi i ti cini tako.

[Ленка*]

А, замислите да ово прочита неко ко је почетник у вери, или размишља да ступи у веру...