Šta je zapravo - ISPOVEST (naša iskustva)

[о. Горан]

Колико често? Имате ли исповедника? Да ли тик испред причешћа?

[Mиљан Танић]

Imam duhovnika-ispovednika-prijatelja - i to "običnog" sveštenika. On doduše nema svoju parohiju, jer su ga stavili da radi u patrijaršiji u administraciji (ali je zato duhovnik u studenjaku, i služi uglavnom tamo). Ispovedam se kad god me nešto tišti i imam potrebu da ispovedim - nikad pre pričešća, jer smatram da je ta praksa skrnavljenje same tajne liturgije. A i svakom ko se iole zadubi u razmišljanje o ispovesti bi trebalo da bude jasno da ispovest nije nešto što ide "na dugme", odnosno da kajanje ne ide tako. Neko će reći "ipak treba se ispovediti i kad se ne kaješ" - ne treba, jer bismo time prešli na katolicizam forme. Ispovest ne funkcioniše bez našeg iskrenog kajanja, a ako se za nešto i ne kajemo baš (ili ako još, nemajući šta konkretno da ispovedimo, počnemo da nabrajamo trivijalnosti, eto čito da nešto kažemo), onda može sveštenik i milion otpusnih molitvi da pročita, isto dođe kao da se nisi ispovedio. Tako da ta formalna ispovest dođe i kao skrnavljenje same ispovesti kao Tajne. No sad se, hvala Bogu, eto kod nas u hramu sv. Save ne ispoveda u toku liturgije više (čak je istaknuto na jednom listu da se to ne radi, da to mora da se obavi ranije).

Nego, jedna stvar koja mi je zapala za oko - odnosno um, dušu, šta već.

Dobro je nekad i pričati o nečemu, čak i kad se ne kaješ, jer i sama priča čoveka ume da dovede do stanja kajanja, do raspaljivanja tih osećanja preumiljenja.

Isto tako, meni kad god pričam o Hristu ponovo plane ljubav prema Njemu u srcu.

Ume to da bude dobro.

Oprostite oče, ako ja preterah s pričom.  29dz8zk

(usput, žao mi je što nisam bio onda na onom krštenju u fontani ispred hrama sv. Save (ja pevam u horu tamo 4chsmu1)) - Dok je o. Vukašin tamo sa vama bio, ja sam pevao liturgiju u paraklisu.  bighugbighug

[Аљонка]

Imam duhovnika-ispovednika-prijatelja - i to "običnog" sveštenika. On doduše nema svoju parohiju, jer su ga stavili da radi u patrijaršiji u administraciji (ali je zato duhovnik u studenjaku, i služi uglavnom tamo). Ispovedam se kad god me nešto tišti i imam potrebu da ispovedim - nikad pre pričešća, jer smatram da je ta praksa skrnavljenje same tajne liturgije. A i svakom ko se iole zadubi u razmišljanje o ispovesti bi trebalo da bude jasno da ispovest nije nešto što ide "na dugme", odnosno da kajanje ne ide tako. Neko će reći "ipak treba se ispovediti i kad se ne kaješ" - ne treba, jer bismo time prešli na katolicizam forme. Ispovest ne funkcioniše bez našeg iskrenog kajanja, a ako se za nešto i ne kajemo baš (ili ako još, nemajući šta konkretno da ispovedimo, počnemo da nabrajamo trivijalnosti, eto čito da nešto kažemo), onda može sveštenik i milion otpusnih molitvi da pročita, isto dođe kao da se nisi ispovedio. Tako da ta formalna ispovest dođe i kao skrnavljenje same ispovesti kao Tajne. No sad se, hvala Bogu, eto kod nas u hramu sv. Save ne ispoveda u toku liturgije više (čak je istaknuto na jednom listu da se to ne radi, da to mora da se obavi ranije).

Nego, jedna stvar koja mi je zapala za oko - odnosno um, dušu, šta već.

Dobro je nekad i pričati o nečemu, čak i kad se ne kaješ, jer i sama priča čoveka ume da dovede do stanja kajanja, do raspaljivanja tih osećanja preumiljenja.

Isto tako, meni kad god pričam o Hristu ponovo plane ljubav prema Njemu u srcu.

Ume to da bude dobro.

Oprostite oče, ako ja preterah s pričom.  

(usput, žao mi je što nisam bio onda na onom krštenju u fontani ispred hrama sv. Save (ja pevam u horu tamo stadaradim)) - Dok je o. Vukašin tamo sa vama bio, ja sam pevao liturgiju u paraklisu.  

E bas si kaz`o!

U potpunosti se slazem sa svim.

Ja takodje imam ispovednika, i isto tako se ispovedam kad osecam potrebu. Mada, par puta mi se desilo da tu potrebu nije izazvlao neko osecanje kajanja (ili jeste, ali ga ja nisam bila svesna), nego neko cudno osecanje ravnodusnosti, praznine...

Takodje ne vidim poentu u ispovesti kao obavezi pre pricesca. Mada mislim da covek mozda sam sebe treba da uci, navikava, na potrebu cesceg ispovedanja. Kako? Pretpostavljam cescim razmisljanjem o svojim gresima, citanjem Jevandjelja, zitija svetih, molitvom, pricescivanjem...

[Mиљан Танић]

A ne, to opet prelazi u formalizam i uniformu.

Nije poenta u ispovesti kao takvoj, poenta je u kajanju.

[Аљонка]

A ne, to opet prelazi u formalizam i uniformu.

Nije poenta u ispovesti kao takvoj, poenta je u kajanju.

Pokusala sam da se ogradim od tog formalizma, ali ocigledno nisam uspela

Ja jesam protiv prvenstva forme nad sustinom, ali sto se ispovesti tice, mislim da je pokajanje i te kako nesto na sta svako od nas moze da utice, ne samo nesto sto se ceka da `padne`... I mislim da treba na tome da radimo. Kao sto sam rekla - citanje Jevandjelja i zitija Svetih, molitva, post, pricesce...

[Mиљан Танић]

Ma slažem se ja, samo volim da izbegavam formalizam potpuno. 

[о. Горан]

Добро, Миљане очекивао сам такав став према исповести од некога ко добро промишља о самој Тајни. Али  не дај се преварити у чекању покајања, јер оно треба да је у правом хришћанину увек присутно!!!

Иначе постоји и треба да је у теби увек потреба за исповешћу. Не треба да се плашимо формализма, ако је наша вера чиста и права и ако наша душа жуди за тим. Не треба чекати озарење ''одозго'' да би се исповедио.

[о. Горан]

позната реченица: Кај се непрестано!!!

[Emilijan]

kad budem krenuo da se ispovedam, recicu svesteniku da popije nekoliko bensedina, za smirenje...... 

zezam se, meni je malo frka od ispovesti, nekad pomislim da bi mi mozda bilo lakse razgovarati sa samim Bogom, nego sa covekom..... ali verovatno gresim 

[о. Горан]

Што се тиче обавезном исповедању пре Причешћа, то су две потпуно одвојене Тајне. Достојан никад ниси, али из понизности пред Богом отварамо двери срца свога које је Он сам створио!

[о. Горан]

kad budem krenuo da se ispovedam, recicu svesteniku da popije nekoliko bensedina, za smirenje...... 

zezam se, meni je malo frka od ispovesti, nekad pomislim da bi mi mozda bilo lakse razgovarati sa samim Bogom, nego sa covekom..... ali verovatno gresim 

Дефинитивно грешиш брете и ти то знаш. Ако ти је као што кажеш фрка, онда стварно имаш покајање. Онај ко нема страха, тај нема ни покајања.

[Guest srna u izgubljenom raju]

Prije deset godina

Na kraju dana stanem pred Tebe, :0104_cheesy:

sjetim se svojih danasnjh "djela", 229229229

pa mi dodje da mlatnem sebe, :0104cheesy:

gresna ,gorda u grijehu smjela. buuuuuuu

Sada...

Poput najgoreg gada

panem u krevet ne mislec na Tvorca,

ma briga me nije zbog najgoreg pada

i nikad ne idem kod duhovnog oca.  :0104cheesy:

Pa da pred njim kao svjedokom,

otvorim dusu i kazem Tebi,

ono sto znas svevidecim okom

a to ja ne mogu oprostiti sebi.

[PD]

Kada osetim potrebu, a to je nekad cesto a nekad prodje podosta vremena iako mislim da bi imala sta ispovediti svaki dan. Klasicna ispovest pred pricesce, da li dan ranije ili pre same liturgije, zavisi i od mene a i od mog svestenika. Ali da li bi se moglo reci da je evo i ovaj forum jedan vid ispovesti...ne one pre svestenikom, naravno...a i recimo ja praktikujem da razgovaram sa svojim svestenikom i preko emaila, iako to nije ispovest, i u tim razgovorima ima dosta toga sto me muci i sta zapitkujem a nakon toga se mnogo lepo osecam, pa i kad mi da odgovor drugaciji nego sam ja ocekivala. Mos mislit onda kako je tek lepo nakon pricesca.

:0104_cheesy:

[PACTKO]

Разумем потребу за исповешћу, али је не осећам.

Хтела бих да могу да се исповедим, али опет, мислим, немам шта. Кад бих стала пред свештеника не бих знала шта да кажем. Није да нисам грешна, али некако се стално, свакодневно у животу кајем, премеравам свако дело, сваку реч изговорену, а нарочито сваку мисао која ми надође и "решим" то са Богом и са собом. Знам да то није исправно и знам да то тако не треба, али...

Мој свештеник не инсистира на исповести. Каже да смо довољно свесни да знамо да ли можемо или не можемо да се причестимо, тако некако. Тако се и понашам. Ако ме је нека грешна мисао дуго опседала, потреба за осветом (али само мисао), рецимо, или дуготрајан бес, очај, не могу да станем на причешће иако сам се "изборила" с тим.

Не знам шта да радим. Хоћу да осетим потребу, али је не осећам. pravopop

[о. Горан]

У Православном Хришћанину осећања треба да су у позадини(да ме неко сада само не разуме погрешно ). Свакако да су она део нас и неизоставна уз нашу личност, али итекако нечастиви користи управо та осећања (преко којих се најчешће јављају наше слабости) да нас обрлати са правога пута.

Зато промишљај и користи Богом дану мудрост(коју сви иначе имају) да пројавиш своја добра дела, а не руководи се осећањима јер она често могу да преваре, а и непостојана су! sHa_sarcasticlol klapklap dada 0110_hahaha 0110_hahaha