Šta je zapravo - ISPOVEST (naša iskustva)

[marija]

само да додам то је дуг и мукотрпан пут и рад на себи, покајати се, тешко је променити себе и своје поступке, начин размишљања, то је једино могуће ако човек успе да сагледа себе

[karadjordje]

Није џабе БОГ рекао Адаму да ће у зноју лица свог јести плодове.

[Драган άσημος :)]

Нисам читао претходна писанија, па можда понављам већ речено.

Исповијест није само набрајање гријехова, већ жеља да се промјени постојеће стање.

[Милан Меденица :)]

мени је исповест практично признање, али у смислу препознавања самог себе у греху и таквим ситуацијама. ако немам покајања нити га осећам, немам шта ни да признам.

онда ми је боље је да ћутим и чекам да ми се отвори рајсфершлус реалности да провирим даље у себе ... имаћу шта и да видим ...

није лако сагледати се, очи себе не виде ...

[PD]

Na svakoj ispovesti imam osecaj da zagrebem malo dublje u to ogledalo koje ima onu "srebrnu zavesu" i ne da mi da vidim kroz njega svet onakav kakav jeste nego vidim samo sebe.

Sama priprema za ispovest tece nekako da se vise molim i vise razmisljam o svom dosadasnjem zivotu, osecam neko smirenje, neko, usudim se reci, i blazeno stanje i iscekivanje samog cina ispovesti. E kad dodje taj trenutak ispovesti meni kolena klecaju i cini mi se da sam sve zaboravila sta sam mislila reci i u pocetku mi glas podrhtava a onda sve krene svojim tokom pa cak ispovedim i ono o cemu uopste nisam razmisljala niti mi je padalo na pamet ranije. Nakon samog tog cina je jedno veliko olaksanje kao da mi je neko skinuo veliki teret sa pleca.

Daj Boze da dodjem do tog stadija da nemam sta ispovediti...da li je to moguce... 0110_hahaha

[PD]

? ??? ?? ??????? ????????  0110_hahaha. ????? ???? ?? ?? ?????? ?? ?? ???? ??? ?? ?????.

?????? ??? ?? ????????? ?? ?? ????? ?? ???? ?? ??? ????? ?? ?? ????? ??? ???, ??? ????,

???? ??? ??? ??????? ???????? ?? ??? ??? ????? ???? ??? ????? ?? ? ??????? ????

????????. ??????? ? ?? ??? ????? ??????? ??????? ?? ????? ?????????? ?????????? ? ?????

??? ????? ?? ????? ''????????'' ? ????? ???? ??? ?? ???????. ? ? ????? ???? ????? ''??? ?? ???????? ?????'', ? ???? ??????? ????? ???????????? : ??? ??? ??????? ????? ?? ???? ????? ???? ????, ?? ??

??????, ? ?? ?? ????? ?????? ??????? ??? ??? ??????? ?????, ? ???? ??? ????? ????? ???? ???? ???????

???? ?? ???? ?????? ??, ??? ?? ????? ???????? ????? ?? ?????????? ?????? : ?? ?? ?? ????? ?? ????? ????? ? ?? ??????? ???? ?? ??? ????? ??.

E, odlicno...sada ste dotakli jednu veoma bitnu temu a ona je - sta da se kaze kada se sve vec reklo, odnosno, sta covek da ispovedi kada je vec sve ispovedio ili mu se neki, da kazem laksi, grehovi tipa - pusenje, psovanje... stalno ponavljaju da vec samo ispovedanje istih gubi na smislu. Sta onda?

P.S. Naumz, vama cu odgovoriti kasnije kada budem i sam postavio neke teze za dalje razmisljanje o ovoj temi, kao sto sam u uvodu i naglasio. Drzimo se sada razmisljanja o temi i svedocenja vlastitih uvida kao i razmisljanja o tudjim. Dobro ste poceli... idemo!

Bog vas blagoslovio - Ugrin

Da znam da je samo On bezgresan, a htela sam samo da se nadovezem na ovo gore.

[after_silence]

Mnogo pitanja, mnogo siroka i odlicna tema.

Da znamo odgovor, ne bismo bili tu gde jesmo niti bismo se i dalje borili sa sobom.

Da li je pokajanje "kajanje", da li je "zalost" zbog onoga sto smo ucinili, da li je dar od Boga koji se daje onima skrusenog srca iskrenim i svesnim da je prosto "normalno" da grese i da ne prave toliku pompu "ju kako sam samo mogao da zgresim, to meni wanna be savrsenom ne sme da se desi", da li je to osecaj krivice ili ne?

Da li mozemo da se pokajemo i da nastavimo da gresimo, sta znaci kajanje, pokajanje, raskajanje...

Leleeee koliko tema 0110_hahaha

Secam se svojih prvih ispovesti kada sam jurila maltene svakodnevno u Crkvu kod mog oca jer bih se uvek setila neceg novog sto sam cinila i nisam mogla spavati nocu dok Mu nisam citav svoj zivot iskazala i tek posle toga shvatila sam Kome se kajem i zasto izgovaram.

Jednom, pre recimo 5god moj duhovnik je otiasao na put u vreme Petrovskog posta.

Ja kao svaka "fina", htedoh da se ispovedim pred pricesce i medjutim, odem ja u nedelju, tacno se secam Petrovdan je padao u sredu i rekoh aj da se ispovedim ranije, ne volim te ispovesti po Liturgijama i nisam tako kod svog oca navikla, nego lepo sednemo i prvo se dobrano ispricamo pa se onda ispovedim, a sve to skupa zna trajati i po dva sata i jace.

Medjutim on nije bio tu, drugi svestenik iz nase Crkve me je ispovedao i rece mi da smem da se pricestim naravno u sredu. Sreda je dosla, ali nesto meni nije dalo mira, pa kako cu da se pricestim, pa sta ako me vrate, znam da je u nasoj velikoj crkvi bio obicaj da se na Liturgiji ispovedaju i posto znaju i nekrsteni da dodju i da se priceste oni paze da onaj ko se nije ispovedio ne pristupi ili ne tad nego inace onaj koga ne poznaju, nazalost desavalo se svasta...

I rekoh ajde posto je isti svestenik ispovedao da mu pridjem i kazem mu da sam se u nedelju ispovedila i sve po psu.

Medjutim oces nista nije kao sto sam ja zamislila. Pridjem ja njemu, kazem mu to, a on cuti, cuti i gleda me. Od ranije sam ja tog oca znala i nesto mi se nije "svidjao", uvek mi je bio cudan, bez brade onako, namrgodjen uvek, tmuran i bucan, bas mi je bio suvise mracan, gleda on mene, gledam ja njega. Prolazi meni sve to kroz glavu kako sam mislila o njemu i kakve sam predrasude ranije imala i jos "sizim" u sebi gde bas zapadoh kod njega i zar je bas tad moj duhovnik morao na put. A on me gleda, gleda i cuti.

Trajalo je to tako dobrih nekoliko minuta i ja sam tek onda postala svesna Ko je Onaj koji me gleda i kome se zapravo ja ispovedam. Samo me je jos jednom "odmerio" i rekao "posti jos par dana i dodji u nedelju da se pricestis". "u redu oce, kako vi kazete" uspela sam samo to da kazem...

Pocela sam plakati kao klapklap, pa kako cu da postim, i ovo sam jedva izdrzala, treba se sad kriti i dovijati, a da niko ne sazna da postim, to je jos 4 dana, i zasto i kako...Placem ja, gleda me prijateljica i pokusava da me smiri, a ja u jednom trenutku brisem suze i nasmejem se.

Da, postalo mi je kristalno jasno kod koga sam se ispovedila i zasto bas kod njega, ma kakve bile moje predrasude pre toga, sam Bog mi je govorio kroz tog svestenika. Uspela sam i da se sakrijem i da otpostim i da ta cetiri dana prozivim toliko toga, da toliko toga saznam o sebi i da dozivim cudo. Bogu hvala na tome i Bogu hvala sto moj duhovnik tada nije bio tu!

Njemu sam se posle ispovedila nadugacko i nasiroko i ne da je bilo materijala, nego samo tako...

Od tada svaki put kada pomislm nesto slicno, ja odem na ispovest. I obicno krenem na ispovest sa jednom mislju u glavi, a ispovedim neku sasvim drugu. I posle mi bude jasno zasto je to tako i zasto tako treba...

Svaki put kada sam na Liturgiji, a vidim nesto me tisti, ja posle uhvatim mog oca za rukav i makar nemao ni 5min vremena nateram ga da me ispovedi, ne zelim da cekam, ne zelim da ostavljam za kraj.

Ako ja budem "merila" to kada cu se ispovediti i da li ce se steci uslovi i da li cu reci ovo ili ono, ima belaj da bude.

Kako divno Lazarica rece, pa zar se ne ispovedamo svi uvece kad legnemo? Zar ne pricamo sa nasim Ocem svakodnevno, svakog trenutka i casa?! Kome cemo drugom pricati i ko nas drugi moze razumeti?!

A ispovest, ispovest je Tajna, meni mozda najdraza i najpotresnija.

Ali nekako uvek odem "rasterecena", uplasena, po malo i nesigurna i zbunjena, ali sa osecajem da sam to vec Gospodu rekla, samo treba da zavrsim zapoceto delo i nekako sigurna da me nece ostaviti.

Mozda su to i jedini trenuci kada sam sigurna u Njega, jer da nije bilo ispovesti moj zivot bi tekao mnogo drugacijim putem.

[antoneta]

Исповест.....тај предиван спој једне туге због наше палости, вере да ће нам бити опроштено и радости јер се приближавамо Богу....

Осећај након исповести..... неописиво. До пре неке секунде си плакао, сломљен стидом и неком горком тугом... а онда док подижеш главу, бришеш сузе, почињеш да осећаш лакоћу, направиш корак а као да не додирујеш тло, зрачиш Христом.....

Атмосфера покајања мислим да треба да постоји увек, да је негујемо, увек свесни како смо мали и ништавни, како сваким дахом пунимо котарицу наше душе трулим вишњама....Ако заборавимо на котарицу, препуниће се и нећемо моћи да је подигнемо више. Ако предуго чекамо може се десити да се навикнемо на мрак у који се уводимо грешећи, да се привикнемо као што након периода проведеног у ноћи – почињемо да се сналазимо у том мраку и да чак назиремо обрисе предмета у неким сиво-мрким тоновима. После нам не прија да нагло упалимо светло. По инерцији остајемо у полутамној соби...

Мислим да Бог зна кад год ми грешимо и да опрашта истог момента, али да би нам помогао да склонимо прашину са рамена која нас кочи, потребно је да завапимо....а како ћемо да завапимо ако не постанемо свесни да смо промашили...а чим постанемо свесни – кајемо се, кајемо се и молимо за помоћ...(јер и када нам родитељи кажу немој тим путем, пашћеш али ми кренемо тим путем и паднемо – неће нас оставити у рупи, потрчаће да нас извуку истог трена али морамо и ми пружити руку да би нас они дохватили, а како ћемо пружити руку ако не схватимо да је то стварно био пад... (јер може нам се учинити да можемо ми и у рупи да живимо....још ако видимо да је, као што кажу, ту екипа...)

На наш један корак Господ прави три...Дакле исповест је нама потребна, нама а не Богу, без терета се лакше трчи Њему у загрљај, зар не?

Мислим и да је врло корисно признати и замолити опроштај и од ближњег о ког смо се и огрешили – Брате украо сам ти толико, враћам два пута толико, нисам био искрен према теби, оговарао сам те, помислио ово и ово, опрости ми... То је јако тешко...поготово ако се не ради о безазленим стварима....И запитајмо се ако нам је тако пред братом како ли нам треба бити пред Богом?

Кад грешимо нечастиви нам одузме стид...а кад постанемо свесни тог недела, неречи, немисли, он нам је враћа...Али превазиђимо себе, и станимо смерно...“Сагреших Небу и Теби и нисам више достојан да се назовем сином Твојим...“

[antoneta]

Материјал за исповест....хиљадостранична књига са тенденцијом појаве нових томова...

Осим што грешимо чинећи зло и то сви јасно препознајемо, треба да се подсећамо да грешимо и не чинећи добро, тиме што нисмо позитивни, када не подметнемо раме ономе који плаче, када не понесемо бреме ономе коме је тешко, када не дамо осмех ономе ко га је очекивао, када не саслушамо оног ко жели да нам каже шта му је битно, када заборавимо на оног коме значи да га не заборавимо, када не развеселимо тужног, када не позовемо оног ко жели да нас чује, не направимо друштво оном ко иде сам, не изненадимо оног ко воли изнанећења, када заборавимо рећи волим те оном ко нас воли (и оном ко нас не воли!), када не дамо себе другоме, када не дамо све од себе да тај други осети љубав Божију....

[after_silence]

Jel smem ovo da citiram sele?

Mnogo mi se svidelo kako si napisala!!!

dada

[antoneta]

Jel smem ovo da citiram sele?

Mnogo mi se svidelo kako si napisala!!!

dada

0110_hahaha 319.gif bleh crvenilo crvenilo crvenilo ??????? ? ???? ???? ???????? ?? ?? ????? ??? 0110_hahaha

[after_silence]

prelepo si rekla ono sto mnogi od nas osecaju...

previse je ideala i idealizovanja "bogova" ma koji oni bili, a covek, coveka ko sisa...

On je samo jedan u nizu,  nebitan i sitan, bitno da se borimo za ideju.

Prelepo zaista nam Bog posalje rec kad nam je potrebna

dada

[antoneta]

Али мени је посебно интересантан тај осећај пред исповест, увек исти али као да га по први пут доживљавамо, није то трема јер се она углавном превазилази суочавањем са њеним узрочником, ми се исповедамо стално али тај комплексан осећај не јењава...и заиста је комплексан....покушала сам да га опишем али не налазим праве речи...

[Guest O.Ugrin]

Pazite, morate razdeliti u svom razmisljanju - duhovne razgovore i konsultacije od same ispovesti. Sa druge strane morate uociti dve kategorije pokajanja, samim tim i ispovesti - ontolosku od eticke i, samim tim, prisajedinjenje Crkvi, od koje ste se svojim promasajem Puta otudjili jer ste ''skrenuli sa Puta''; od ispovesti, koja je posledica nase svakodnevne introspekcije i retrospektive sopstvenih desavanja pa zapravo predstavlja izraz/zakljucak pomenutih procesa. Koliko ste razmisljali o tome?

Bog vas blagoslovio - Ugrin

[marija]

Ispovest je Sveta tajna i ontološki ona je nepromenjiva, sve ostalo u vezi ispovesti je promenljivo, tj. forma se može menjati

Ispovest(pokajanje) činimo radi obnove svoje zajednice sa Bogom i pomirenja sa liturgijskom zajednicom

Meni lično često neke ispovesti više liče kao da je čovek na kauču kod psihijatra a ne u stvarnom pokajanju pred Bogom

tajnom Ispovesti mi dobijamo ono za šta se ustvari molimo, ja lično da savladam svoje strasti, da pomogne mome maloverju

U Tajni ispovesti čovek mora da želi da se menja, jer u Tajni Ispovesti duhovna promena je najbitnija, bitnija od svih ostalih