Душекорисни садржаји

[JESSY]

У веку технологије човеку је све мање потребна помоћ другог човека, а мање му је и стало до ње – машина замењује човека. Средства масовних комуникација доприносе стандардизацији мишљења. Телевизор, компјутер и друга техничка достигнућа све више замењују живи контакт: човек одлази у виртуелни свет који постаје његова друга стварност. У том свету он нема одговорност, осећа себе слободним од обавеза и брига – илузорни свет ништа не тражи од њега.

Духовна отуђеност често прелази у аутизам. Човек осећа сопствену усамљеност, али и у том случају телевизор и компјутер нуде му општење на даљину, виртуелне везе без љубави, некакво мртво општење налик на општење сенки. Техника смањује физичко растојање међу људима, али их у исто време међусобно дистанцира на емоционалном плану. Човек престаје да воли другог; ближњи постаје далек. Особа губи жељу да се види са пријатељима, удобније му је да седи пред компјутером. Овде привидна удобност своди људско општење на ниво прагматичног. Емоционална хладноћа и отуђеност прерастају у моралну кризу која је много опаснија од економске. Овај процес се у различитим облицима појављује свуда, при чему је у технички развијеним земљама он снажнији и разорнији.

Архимандрит Рафаил Карелин

[Биљана, два]

*Ко хоће да буде хришћанин треба најпре да постане песник

 Душа хришћанина треба да је истанчана, да је осетљива и осећајна, да лети, вазда да лети, да живи у “сновима”. Да лети у бескрај, међу звезде, до величанства Божјег, у тишину.

 

Молитва за друге, вршена благо и са љубављу, некористољубива је и доноси велику духовну корист.  Облагодаћује онога ко се моли, али облагодаћује и онога за кога се он моли. То значи да низводи благодат божју. Када осећате велику љубав, и када вас та љубав подстиче на молитву, онда таласи ваше љубави запљускују онога за кога се молите и утичу на њега. Тако ви око њега стварате заштитни оклоп и вршите утицај на њега. Водите га путем добра. Видећи ваш напор, Бог штедро даје благодат Своју и вама и њему. Али притом вам ваља умрети за себе. Јесте ли разумели ово?

(Поуке преподобног Порфирија Кавсокаливита)

[JESSY]

Шта пост јесте

 

• Пост је одрицање од мрсне хране, злих помисли, лоших сећања. То је једна јако лоша дефиниција поста. Немојте мислити о ружичастом слону. О чему сад мислите? Дакле, немојмо говорити о посту као негацији, није важно шта пост није. Рецимо шта пост јесте. Јачање воље. Сагледавање и осмишљавање себе, својих мисли, жеља, поступака. Стицање храбрости да признамо и поправимо своје недостатке. Окретање ка Богу. Молитва, права, искрена, она која нагони на плач, па на осмех. Сусрет са ближњим. Сусрет са онима који ће нам тек постати ближњи. Тихо жртвовање себе зарад другог и Господа. Проналажење нових лепота самог живљења. Радовање свом крсту. Захвалност Господу за парче хлеба на длану, за близину вољених, захвалност за могућност да другима будемо узданица. Захвалност Господу на Њему Самом и на нама самима. То је тек део онога шта је пост. Није, дакле, толико важно читати има ли на кексима млеко у праху, питајмо се има ли нас пред лицем Божијим. Не паничимо ако смо заборавили, па постили на уљу, кад је требало постити на води, паничимо ако смо човека повредили или заборавили. Можемо ми мерити минуте пре поноћи, у које бисмо појели рибљу паштету пре сутрашњег Причешћа, али не можемо измерити своје дане на земљи и шансе које су пред нама. Пост је загледање у те шансе, понирање у себе, и дружење са Христом и светима. Ето светих свуда око нас, скупљају се сваке недеље пред Путиром. Не причајмо како се одричемо овога или онога, јер су та “одрицања” тако споредна да их не треба ни помињати. Пост је пут задобијања благодати, освајања врлина, Богаћења и проналажења себе. Нека нам је сретан и Богом благословен почетак поста!   AVDENAGO

[JESSY]

О посту, али не и о храни

Много текстова је написано о значају поста и колико он значи.  И док постоје јасно прописана правила када се пости на уљу, кад на води; кад на риби или вину – неким чудом слабо се говори о конкретним стварима које треба чинити мимо начина исхране. 

 

Говори се уопштено: за време поста је потребна љубав, вера, молитва, итд. Али ако то слуша верник који размишља уоквиру племенског морала на који је навикао, или уоквору обичајно-ритуалне  вере коју упражњава, он уствари чује: „Треба да волиш Србе, да се стицаш за своје, да палиш свеће, да стојиш на Литургији кад је црвено слово“.

 

Има и оних којима је сав пост у храни, па на крају не служе Богу, ни ближњима, него доказују себи колико су пожртвовани и очекују од Бога неку заштиту за тај велики напор. 

 

Иако су оба сегмента поста важна, пренаглашавамо храну некад и науштрб здраве, хришћанске љубави. Па хајде да поновимо нека „правила“ поста која се не тичу хране. Не измишљамо ништа ново, већ у савременом свету сведочимо Христове речи.
 

1) „Огладнех и дадосте ми да једем; ожеднех и напојисте ме; странац бејах и примисте ме...“ (Мт.25, 35) 

 

У време поста послушајмо Христове речи и нахранимо и напојимо што је више могуће људи. То могу бити наши пријатељи или познаници према којима ћемо указати гостопримство (наравно, без обзира на њихову веру, боју коже или националну припадност). Доброту можемо указати и странцу, просјаку – седимо с њим на питу! Веома је важно да ово не чинимо да бисмо испоштовали  правило, већ зато што је то људски и хришћански, и зато што маримо за гладне и потребите. Једно је бацити гвоздењак у кутијицу и не погледавши просјака, а друго је питати га за живот и проблеме. Човекову душу лечи ако  га гледамо као себи равном,  и обратно, човека боли ако га гледају с презрењем. То није тек просјак, то је човек са именом, особинама, квалитетима. Знамо ли бар имена људи којима понекад дамо који динар? 

 

2) „...наг бејах  и оденусте ме; болестан бејах и посетисте ме; у тамници бејах и дођосте ми.“ (Мт. 25, 36)

 

Слично раније наведеном, увек постоји неко коме је помоћ потребна. Ако можеш да позајмиш, позајми (ако је на добробит ближњем). И обукао си га. Ако можеш да даш – дај. Поплаве које су скоро задесиле нашу земљу су пример како у кризним ситуацијама из људи исплива све оно најцрње, али и најсветлије – свако својим жаром пламти. И многи наги су се обукли. Не морамо да чекамо тако нешто да бисмо наге обукли. Њима је сваки дан криза.

 

Болесне треба обићи, јер осмех и нада лече. Кад говоримо о болести, то се не мора нужно односити на физичку болест. Некада драги људи оболе од тешког живота и црних мисли, па и од свог греха. Колико је до нас, треба их обићи, имати стрпљења и љубави. Христос приступа и грешницима, и од нас исто очекује. Треба бити ту за оне у тамници сопственог греха, али и за оне који недужни утамничени или трпе било какву животну неправду. Опет – промишљено, без наметања, и зависно од особе и ситуације. 

 

3) „И када се молиш Богу не буди као лицемери...“ (Мт. 6, 5)

Христос каже да у молитви не празнословимо (Мт.6,6), дакле, да промишљамо о речима које говоримо. Оне треба да буду јасне, искрене и прожете вером. Уколико је наша молитва гомила чутих или промрмљаних речи о којима и не размишљамо, због навике или немара, таква молитва не допире далеко. Боље кратка и искрена молитва, него ноћи престојане у акатистима од којих ниједна реч није била ни од срца, ни заиста наша. Молитва мора бити заиста наша, ми је морамо проживљавати док је упућујемо Богу. Исто, Бог је презрео оне који се моле на јавним местима и у црквама само да би их видели људи (Мт. 6, 5-6). У молитви, мој свет сусреће онај Небески и тражи у њему смисао и љубав. Моје срце сусреће Господа. Тај сусрет мора бити жив, искрен, и тада ће бити благодатан. Као што рече блаженопочивши Синан, ми не волимо речима, но срцем.

 

4) Не судите, да вам се не суди. (Мт. 7, 1)

Не суди жени на лошем гласу, можда има више љубави но ти (Магдалена се посветила). Не суди свештенику, не знаш колико је тежак терет на његовим раменима. Не суди неком који  не воли Србе/православце/тебе, предрасуде су често укорењене у страху, личној несигурности или искуству које га је потресло (Павле је гонио хришћане).  Можемо осудити поступак, грех, али немојмо човека. Разумимо га, или га оставимо Богу, Он га сигурно разуме.

 

5) И тако даље.

Ако узмемо Свето Писмо, нарочито Јеванђеље, пронаћи ћемо много речи о томе како треба живети и волети. И свако од нас је довољно паметан да те речи примени у свакодневним животним ситуацијама. Некад су то наизглед мале ствари, али како можемо чинити велике ствари, ако не желимо ни оне мале?

- Прича о милостивом Самарјанину: Човеку се покварио ауто. Станемо и помогнемо.

- Прича о немилостивом слуги: Опростимо пријатељу ако касни са враћањем дуга.

- Богати младић: Новац није најважнији, не требамо се сувише трудити и бринути око њега, а занемарити далеко важније ствари (Бога, породицу, здравље, пријатеље).

- Прича о два сина: Грешници некад пре нађу Бога него они који много о Њему говоре. Дакле, не треба одбацити грешнике, нити сувише говорити о Богу, издавајући се за побожног.

 

 

И тако даље, и тако даље. Педесет осма глава књиге пророка Исаије сјајно предочава суштину поста, али то сами прочитајте. 

 

Свакако да је важна самоћа, због самопосматрања и молитве, али Царство небеско се осваја у добром друштву.  Било би лепо, кад бисмо више енергије и љубави посветили другом човеку, а не себи и сопственој исхрани. 

(Све ово важи и кад је пост и кад није пост, хришћани смо, треба да тако и живимо.) 

AVDENAGO

[JESSY]

"Свако од нас може да пита на чему можемо да благодаримо Богу. Само постављање тог питања сведочи о томе да смо негде испали из центра, јер ако треба да се питамо због чега то треба да благодаримо Богу, то значи да са нама већ нешто није у реду. Имате став, мишљење, па вероватно и статистику која је веома тачна, да ће депресија да буде болест будућности и то врло скоре. Дакле, говоре о периоду од 5, 10 година. То можемо и да приметимо у нашој околини. Људи су незадовољни и такво стање води у депресију. Када су животне околности неповољне или их ми тако доживљавамо, онда су два крајња става: један је повлачење у депресију, а други је агресија. Тешко је претпоставити да ће доћи до агресије или неких револуционарних дешавања. Много је извеснији тај наш пут у депресију, која јесте болест губљења смисла. Ако наш живот нема смисла, ако смо незадовољни собом, ближњима, оним што нас окружује, једном теолошком речју, ми смо неблагодарни. Лоше животне околности можемо увек да претпоставимо. Зар су наши стари, дедови, прадедови имали добре животне околности? Није проблем у околностима - живот је увек мање или више тежак, али свакако је тежак. Проблем је у томе како ми то прихватамо и шта хоћемо од живота. Ту настају проблеми и ту се, заправо, стварају услови за депресију, стресове и све оно што називамо болешћу данашњег човека, једном речју, то је болест бесмисла. Нашем животу, ми тешко можемо да дамо смисао, а пазите, давање смисла животу јесте суштина наше вере. Оног момента када човек поверује, он животу даје смисао зато што постајемо сарадници Божији. Схватамо и верујемо да Бог има план и са нама и са целокупним човечанством и ето већ смисла. Други корак јесте наша спремност да учествујемо у остварењу тог плана и ето благодарности. Дакле, да човек и сви ми, овако мали, ситни и пролазни можемо да учествујемо у великом делу Господњем. То су елементи наше вере који су суштински и кажем џаба нама сви подвизи и постови, ако нисмо способни да благодаримо и захваљујемо Богу."
__________________________
ДР ЗОРАН КРСТИЋ, ректор крагујевачке богословије

[Драгана Милошевић]

ИСТНИТА ПРИЧА О ДОГАЂАЈУ НА КИМ

 

Тешки економски и животни услови натерали су Српкињу из Пећи, мајку двоје деце, да се одлучи да треће, тек зачето, абортира. У чекаоници, обзиром да су врата ординације била одшкринута, а она одлично знала албански језик, чула је разговор лекара и жене која је била на гинеколошкој столици. Најпре је питао колико деце има, а затим зашто је дошла, одговорила је да их има већ шесторо, и ово, седмо, жели да абортира.

-Јеси ли ти полудела? Ово ћу испричати хоџи…Имаш да родиш још једног Скендербега, ми стварамо Велику Албанију! -викао је гинеколог.
Жена је без речи устала са столице и напустила ординацију.

А онда је ушла Српкиња..
Доктор се обратио сестри да припреми потребне инструменте за абортус.
-Докторе, зашто и мене не питате колико имам деце?
-То се мене не тиче-хладно јој одговори.
-А зашто мене не покушате убедити да од абортуса одустанем?
-Дошла си својом вољом. Дакле, немам ја са тим ништа.

У том тренутку, Богу хвала, жени се отвориле очи, и са пркосом се обрати лекару:
-Е, нећеш га убити!!! Ја ћу родити једног Милоша Обилића да спасемо Свето Српско Косово!!! -Са тим речима изађе из ординације.
За овај случај чуо је тадашњи епископ Павле, и замоли да му пронађу ту жену и доведу њему.

-Роди то дете, ја ћу га крстити. Ако буде мушко-зваће се Милош.

Тако и би…

http://www.manastirklisina.com/istnita-prica-o-dogadjaju-na-kim/

 

[Драгана Милошевић]

ТРЕБА ЛИ ДА СЕ БОЈИМО БОГА?

 

Сви бисмо требали да волимо Бога. Aко сте некада били на Божанској Литургији онда сте чули да свештеник или ђакон спомињу страх Божији. На пример, у прозбеним молбама ми чујемо следеће речи: „За овај свети храм и за оне који са вером, побожношћу и страхом Божијим улазе у њега, Господу се помолимо.“ А такође, пред причешће, чујемо следеће речи: „Са страхом Божијим, вером и љубављу, приступите.“ Шта, дакле, тачно значи страх Божији? Да ли треба да се бојимо Бога, као некога ко је страшан и суров? И ако Га доживљавамо на тај начин, како Га онда волимо? 
Ово питање „страха“ је интересантно, јер из тога видимо последице погрешног или нездравог страха Божијег. На пример, неки хришћани имају склоност да виде Бога као строгог и небеског судију. Као неког ко само чека да нешто погрешно урадимо, да би нас онда због тога осудио и бацио у паклену ватру. Ипак, ми нисмо грешници у рукама љутитог Бога, него смо грешници у загрљају Бога који нас воли. Зато је спасење боље схватити као наш одговор на Божју безусловну љубав, а не као Божије узвраћање за наше добро или лоше понашање. 
Шта заправо значи ријеч „страх“. Грчка реч за страх је φοβος, која не означава само страх када је нешто застрашујуће. Она буквално значи повући се, одмакнути се. Наравно, ми сигурно можемо побећи у паници од нечега, када смо уплашени. Али то је само друга врста страха, и то негативна. Међутим, постоји и другачија врста страха, која долази од страхопоштовања и побожности, а не  од застрашивања. На пример, у Јеванђељу по Луки, у 5. глави, читамо о догађају који описује Христов први сусрет са онима који ће касније постати и Његови ученици. Они су након свеноћног риболова били исцрпљени и уморни, а што је још горе, нису били ништа ни ухватили. Исус им је рекао да опет баце своје мреже, и они су то и учинили. И ухватили су толико рибе да су им се мреже скоро почеле цепати од великог мноштва рибе. Тада је Петар обузет овим чудом рекао нешто веома снажно: „Изиђи од мене Господе јер сам грешан човек!“ Петар је управо био сведок невероватног чуда. И знао је да се нашао у присуству некога ко је свет, неког ко је величанствен, и његова прва реакција била је осећање сопствене грешности и молба да Господ оде од њега. Баш као што рај и пакао нису различита места, већ пре последица два начина нашег односа према Богу, тако страх од Бога може заправо бити здрава (и скромна) реакција на сусрет са Господом. Истина је  да сви ми јесмо грешници, и сусретање са самим Богом, јединим светим, јединим безгрешним, природно ће изазвати реакцију. Али то не треба да буде болесни страх, не кривица, већ страхопоштовање, чуђење, и осећај наше дубоке недостојности.

Управо, због тога су молитве које споменусмо на почетку тако лепе. Размотримо сваку понаособ, имајући на уму да страх није застрашивање, већ осећај смиреног приступања, исто као што је и Петар стајао поред свог рибарског чамца. То се исто може запазити и на  Литургији када свештеник или ђакон говоре: „За овај свети храм и за оне који са вером, побожношћу и страхом Божијим, улазе у њега помолимо се Господу“, оне указују на свештену напетост: тј. да можемо ући у свети храм све док се рвемо са жељом да се повучемо из Његовог присуства, а све због наших грехова. Осећамо се неспремни, недостојни али ипак улазимо. И после пред свето причешће када чујемо речи свештеника: „Са страхом Божијим, вером и љубављу, приступите“, оне указују на још један узвишени трепет:  да можемо приступити Телу и Крви Исуса Христа, да можемо да постанемо део Христовог Тела, и у  исто време да можемо бити потпуно свесни своје недостојности. Ако размишљамо о томе на овакав начин, онда почињемо да схватамо зашто је премудри Соломон рекао: „Страх Господњи је почетак мудрости.“ Јер, кад стојимо пред Богом са страхопоштовањем, побожношћу и са осећањем властите недостојности, отварају нам се дубине Божје љубави и мудрости. Зато са страхом Божијим, вером и љубављу приступајмо Господу.

 

http://www.manastirklisina.com/treba-li-da-se-bojimo-boga/

[JESSY]

ЗАМКА ДУХОВНЕ ГОРДОСТИ

Духовна гордост је замка у коју лако упадају они који су нови у вери, који се први пут сусрећу са монашким животом, а који трагају и теже да живе истинским православним духовним животом. То може нарочито да буде опасно за оне који обилазе манастире, који трагају за духовним поукама, а не знају шта је и какав је истински православни живот у свету, у парохији. Многи верујући људи обилазе манастире и тамо виде монашку побожност и како се живи по монашком предању, и желе да томе подражавају, али без суштинског разумевања. Поклоници долазе и срећу се са духовним старцима и монасима који живе животом који је, по мишљењу поклоника, много „духовнији“ од живота који живи њихов парохијски свештеник, тако да почну да га осуђују, сматрајући га неодговарајућим за њихове духовне потребе. Одлазе у манастир на исповест, развијају духовни однос са духовним оцем или мајком у манастиру, и сматрају да је то за њих једини пут спасења. Они примају у манастиру духовне савете које, често, могу да тумаче на погрешан начин. Понекад, чак, у манастиру могу да добију и погрешан духовни савет, па га онда претворе у крајњу критеријум духовног живота. А каткад људи одлазе у неки манастир или код некога духовника кога је Црква казнила и који не поштује црквену дисциплину. Тада „поклоник-претворен-у-ученика“ пада у мрежу самооправдања заблуделог „старца“ , што у неким случајевима, чак, доводи до упадања у раскол. Претерана спољашња побожност, лажно смирење, заокупљеност оговарањима и „горућим питањима“ живота Цркве, осуђивање људи због њихове побожности или става у погледу ових питања, потпуна убеђеност у то да „ми једини знамо како би ствари требало да се раде“, и, што је можда најопасније од свега, идолатризовање одређене личности или места као крајњег критеријума Православља, јесу све симптоми ове духовне оболелости. Све су то аспекти духовне незрелости. Оно што у свему овоме недостаје јесте Христос и стварна духовна борба против своје огреховљености.

јеромонах Јона (Пафхузен) 

[Bokisha]

Како је велики човек када је - човек

Свакако да је једна од најзаступљенијих речи свих језика света, реч - човек. Но, истовремено, не постоји ни распрострањенији и растегљивији појам од појма човек. Од лика и иконе Божије до најдубљих дубина таме; од највеће, поред Бога, радости до највеће трагедије и жалости. И, све то стаје у само једном човеку. 

Како може да буде диван и велик човек - кад је човек! А, да би био човек, прво треба да је усправан. Усправан значи: исправан. Да је по лику Божијем, да гледа стално у Бога. И друге људе да гледа око себе, наравно, а не само да узме неке идеале. Отац Јустин ми је говорио: “Немој се много шепурити. Човек је тајна. Саслушај га и немој много да разглабаш о томе; помоли се Богу и препусти Богу и њега и себе. То је вера у човека. Кад приступаш другом људском бићу, приступај му на голубијим ногама, молећи се Богу да богопосредује твој однос са другим. Чак, да се и за себе молиш да богопосредује твој однос са собом самим: са душом, са срцем, са умом, са вољом...” 

Човек обично воли да одмах уновчи све. “Ја сам молитву урадио”, па пошто сам урадио, ја сам заслужан. Па, добро, хоћеш плату да ти платим одмах? Те претензије човекове, с једне стране, извиру из тих потенцијала које је Бог дао човеку. И има човек из чега да има претензије. Али, с друге стране, оне спречавају раст и способности. Једно је важно: никад немој себе ни да потцениш ни да прецениш. И једно и друго је погрешна процена и, у исто време, погрешан животни став. Светитељи то називају: страст. А страст у себи крије страдање, патњу, патолошко стање. Чим си ти претенциозан, ти си у једном патолошком стању. Дакле, страст се назива и претенциозност, гордост - највећа страст. 

Гордост се развија од самољубља, егоцентризма, “ја па ја”. С друге стране, преврнута слика, а истог садржаја је: разочарење, депресија. Ево, данас, три човека скочила и убила се у Београду. То никад није било у српском народу. Велика је мудрост живота да човек одржи једну нормалну равнотежу. То је здравље. То је, на грчком, спасење, сотириа, да је човек целовит. 

Здравље је, у ствари, целосност. И оно полако расте, разраста се, као дете што расте, јер је Бог уложио у човека једну динамику. Човек је стрела која је избачена и лети своме циљу, који је Бескрај, који је Бог. Зато су потенцијали човекови велики. Човек је увек радосно биће; ''Жизњи је радосна'', каже Достојевски; човек се радује животу, зато што је створен да живи. Да би неко осећао мир, треба да је жив. 

О. Јустин Ћелијски је говорио: “Како Светитељ тако мирно зрачи? Као сунце зрачи: сунце је све само није мирно изнутра; то су врења, ветрови, таласи, чуда Божија, а оно мирно зрачи и греје те. Тако и Светитељ; и не открива ти се ко је он био, какве све дубине. И говорио је о. Јустин нама младима, који смо се већ спремали да будемо монаси: треба да се десе тектонски поремећаји, земљотреси у човеку, да се све то изнутра претресе, преиспита само, и онда полако да се, иза тога, надиђе, као што Дух Свети се надношаше над водама. Првобитни свет - то су били хаоси. И, онда, Дух Свети, који одозго, као квочка кад загрева јаја, даје живот. 

Човек треба да има поштовање према себи. Није узалуд рекао Господ: Љубите Бога свим срцем, свом душом и свим бићем својим. И ближњега свога као себе. Али - себе истинског, правог, вечног, онога какав треба да буде. И онда таквог да видиш и другога. Како каже о. Јустин: кад погледаш, у сваком да видиш, да сагледаваш свог вечног брата, с којим ћеш бити тамо. Немојмо да о човеку имамо депресиван став или да окривљујемо другога.

Ја имам око себе калуђере - највише ме некад наљути, некад разочара: кад почне да ми се правда. Немој ми се само правдати! Кажи: забрљао сам, па макар мање него што ти видиш. Готово је! А не: сад ти почнеш да причаш. Прво, ти мене онда сматраш глупим, да ништа нисам видео, ништа нисам схватио. Друго, клеветаш ме да сам злобан. Оправдавање је најгора ствар, која не помаже томе који почне да се правда. 

Човек што је обдаренији, све више је у опасности да га то опседа, да буде опседнут тиме. Хајде неком уметнику пробај да ставиш неку примедбу! Паја Аксентијевић, што пева, кад је ту долазио, причао нам је: пита он патријарха Павла: ''Ваша Светости, што имам увек трему кад треба да наступам?'' Каже он: ''Зато, дете, што ти певаш за себе, а не за Бога. Да певаш за Бога, не би имао трему''. 

То је: да не буде погрешна процена себе, оцена себе, самосазнање. Али, да би то постигао човек, стари Грци су говорили: Познај себе. А Свети Василије то исправља, на основу Светог Писма: не може човек да спозна себе, него да пази на себе. То може, то је у власти човека. Да човек не прецењује себе, али ни да потцењује себе. А не може очувати ту равнотежу ако се сам са собом бави, и пред Богом. 

Опасно је и у молитву се удубити, поставити само себе у центар; увек треба претварати у множину. Молиш се: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, па онда: помилуј нас. Или: чујеш неке невоље, муке нечије - укључи и њих, њега. Човек је саборно биће, у заједници са свима Светима.

Човек је живи ходећи крст. Кад рашири руке, он је живи ходећи крст. Ако укинете вертикалу крста, имаћете једну мотку попречну. Ако укинете хоризонталу, имаћете једну усправну мотку. Ни једно ни друго није човек, него спојено само. Зато је Господ рекао: љуби Бога и љуби ближњега. То човека уравнотежује, то га уцељује, то човека спасава. ... Бог је створитељ човека и зна ко је човек; као добри Лекар. А ко себе прати, зна да не може ни лекар да те спасе ако сам себи не будеш пажљив, не будеш нека врста самолекара. Да сам себе пазиш, али да и друге пазиш..

Владика Атанасиије Јевтић
Извор: saborna-crkva.com 

[Предраг М]

Беседа архимандрита Андреаса Kонаноса. 

Kроз шалу провукао је све наше мане. Посебно  људе који посте, исповедају се , причешћују а после , у кући , кад се врате загорчавају живот породици својој сталним замеркама, контролом туђих живота...
Kако је рекао архимандрит Kонанос : "Ако би Господ поново дошао ,дружио би се са "αλήτες όχι σα Αρχιμαντριτες''.
''Са пропалицама а не са архимандритима."
Јер смо уверени да смо свети ,само што поштујемо правила а покајања нигде , што смо у цркви и не видимо себе и шта дајемо? Да ли дајемо љубав, трпљење или контролу људи око себе , исправљање њихових грешака... даћу вам примере које је споменуо.
Чујемо за комшију да је учинио недело или злочин или крађу, цокцемо устима..Боже ста је урадио, о а ми безгрешни, то се нама никад не може десити, ми смо изнад,
Сви смо у цркви са осмехом, осмехом и  побожним изгледом...Излог!Претварање!! Лажним осмехом а изнутра кључа казан. Чим уђемо у кућу , осмех нестаје , креће наша борба да спасемо децу, мужа. Kреће гунђање, обуци џемпер хладно је , видиш да сам се прехладила.. "Али мени је топло" .. контрола, контрола.
Да пазимо шта радимо, ван наших молитви и разговора са Богом. Исувише смо сигурни. Можда ипак грешимо. Можда онај што пуши је бољи, можда му је срце чистије.
Исувише смо сигурни ,да поштујуци правила ,да смо срели Господа.
Имао сам беседу у храму. Била је чудотворна икона Пресвете Богородице. СВИ СУ СЕ ГУРАЛИ. Једна жена стајала је иза једног стуба , и чекала. Целивала је последња. Приметио сам је. На излазу ми је рекла: "Није требало да приђем, мени је пришла Богородица ушла ми је у срце , разговарале смо, дала ми је савет, утешила ме је.
То да тражите . Не гледајте децу шта раде , шта греше, тражите своје грешке а за њих се само молите,. Никакве примедбе.
Ти постиш и једеш пасуљ, муж ти је дошао са посла, уморан, и једе крменадлу и ти га једеш, једеш му душу уморног и исцрпљеног својим придикама. То је твоја духовност. Уместо да мy додаш сенф, бибер да га услужиш . Дошла си и кажес ми ,да ти је све живце уништио. То је твоја духовност. Муз ми казе да није знао шта једе, од притиска од гунђања њеног, никакав укус, ма каква крменадла, само је мислио кад ће престати.
Или ти је син имао удес са мотором. И ти му кажеш "зато што си јеο месо у среду, зато си имао удес у цетвртак."  Зар је Бог казна.
Такође одлуке морају бити наше. Ми морамо бити одговорни. А не долазе ми и кажу "оженио сам се , јер ми је рекао мој духовник. Па зашто то мени говориш. Не могу више у браку,  Била је грешка, а мој духовник  је умро."  Па шта  ја сад да радим? "Питаш да би могао да одговорност скинеш са себе, и да окривиш другога ,ако не иде. Ја могу да се молим ,да Господ уклони облак , који ти заклања видик, да те просветли да можеш правилно да видиш. Само то, а одлука је твоја. Ни ја, некад не знам да одлучим  . Грешим, то учимо док смо живи."
Сретнем младића, вози леп ауто. "Оче радим, лепо зарађујем, купио сам ауто. Има 34 г. "А да ли си се оженио?"
Не, мрзи ме да излазим, гледам тв и серије.. Помолите се Оче ,да нађем девојку и да се оженим "
''Да ли наручујес брзу храну ,док гледаш серије.?''
Да ,Оче"
Па могу да се помолим само, да деливери бој буде девојка твог живота "
Пише ми муж: "Оче грешим стално, молите се за мене "
А његова супруга ми пише четири стране и завршава:, "Оче ,остатак кад се видимо''
Нигде покајања. Признај , погрешио сам .
Толике године идеш на литургије, исповедаш се и исти си. Никакве промене. Гледај у себе, промени се. Да виде сви , да си одласком у цркву , постао  нови човек , бољи, да кад умреш , кажу'': диван човек, светог живота , за пример, да пусте сузу јер си их напустио."
Док се народ тискао, гурао око Господа као и ви сад, само је једна жена оздравила, само је једна жена додирнула његове скуте и он је осетио силу да излази. Само је једна излечена од хиљаде и хиљаде. Да ли ће данас бар један од вас отићи промењен, да ли ће један од вас променити живот постати нов човек . Само ваша промена  може утицати на вашу децу , вашег супруга. Ви као ново биће које носи љубав и радост , које мења себе и другима оставља слободу и  простор.

[Bokisha]

Родити за Бога

Многи у ово наше време постављају питање да ли има потребе и оправдања мисионарити. Најчешћи аргумент је чињеница да смо хришћани већ два миленијума и да ту нема места никаквим додатним причама. Ипак, да ли је то баш тако? Најпре, једна од првих заповести Христових је управо заповест о проповедању Истине Божије. А потом и небројена искуства хришћана која сведоче о потреби ширења благе вести о Христу.

Практични примери итекако користе мисији у духовном животу, али и сазнање да је мисија доступна свакоме ко то само пожели. Код уцрковљених људи може да наиђе период одређеног „застоја“ у духовном животу и управо труд на испуњавању Христове заповести о мисији може помоћи да се огањ духовног живота поново разгори, да човек осети велику истину духовног живота да смо живи само док се жртвујемо за друге у Христу Богу.

Ако се мисија не врши по утицају страсти, гордости и сујетној жељи да покажемо себе као „учитеље“, већ ради испуњавања воље Божије, онда Господ даје посебну радост, благослов, благодат проповеднику. Ову чињеницу потврђују и мисионари наше школе који одлазе у мисију.

На пример, они који су узимали учешће у раду мисионарских станова у републици Тува. Тамо имамо два мисионарска стана, један у граду Шагонар, други у граду ак-Довурак. Неки од наших мисионари су одлазили тамо забринути, неки су се сусретали са тешкоћама, није све било у потпуности без проблема, али су сви говорили да нису желели да оду одатле. На мисији Господ много открива човеку, пре свега о њему самом. Многи су касније долазили и други пут, а неки су се чак и преселили у Туву за стално. У овој републици су тешке животне околности, у питању је најсиромашнији део Русије, тамо је високи степен криминала, то јест, мисионаре не привлачи удобност тамо. Међутим, они су тамо чак у тако кратком временском периоду осетили благодат апостолског служења која је тако снажно одушевила.

Када човек одлази у мисију почиње да бива свестан да ништа не може без Бога. У свом свакодневном животу, у познатом окружењу, ми, иако и знамо, да Бог управља свиме, ипак не можемо да се избавимо од осећања да сами владамо својим животом, знамо шта и како да чинимо, постављамо задатке и долазимо до резултата. На мисији ова илузија нестаје. Долазиш до схватања да си ништа без Бога и тада и молитва сасвим другачије тече и на други начин се доживљава веза са Богом.

Када се ослобађамо од уздања у себе, надања на сопствене снаге, знања и умеће, онда почињемо да заиста верујемо Богу и Бог на посебан начин улази у наш живот и делује кроз нас чак и без обзира на наше недостојанство. То доноси срећу са којом се мало шта може упоредити. Срећу да видиш задивљујуће деловање Промисла Божијег међу народом који седи у тами и сени смртној. Срећу да видиш како се духовно рађа нови хришћанин, како Православна вера преображава човека. Као што је писао Свети Николај Јапански: „Моја срећа на земљи је добро стање мисије… то је за мене једина истинска срећа на земљи.“ Ова срећа даје снаге мисионару да издржи све тешкоће на свом путу.

Један искусни архимандрит ми је једном приликом испричао нешто што му се догодило деведесетих година: „Понекада ми на исповест долазе жене које су извршиле абортус и говоре: ‘Баћушка, већ много година се кајем за тај грех, исповедам се, молим се, причешћујем. Међутим, тежина због оног што сам учинила свеједно не одлази. Шта да урадим да би ми Господ отпустио, да не би било више тежине на души?’

Једном приликом сам рекао неколицини таквих жена, најозбиљнијим међу њима:

‘Постоји начин’.
‘Који?’
‘Ето, убила си једног. Роди уместо њега другу двојицу за Бога.’
Видим запрепашћење: ‘Како да родим баћушка, немам мужа, а и да имам, већ сам стара’.
Ја им говорим: ‘Реч Божија говори: „Нека зна да ће онај који обрати грјешника са пута заблуде његове, спасти душу од смрти, и покрити мноштво гријехова“ (Јк. 5:20). Да ли си схватила шта значи ‘родити за Бога?’

Рекао сам им то, отишле су, прошло је доста времена и изненада ми долазе, тако радосне и говоре: “Баћушка, родиле смо!’ Ја сам већ заборавио на тај разговор, гледам их и не схватам. Настављају: ‘Ја сам родила двадесеторицу, а она – скоро тридесет!’ Ја сам већ у потпуној недоумици. ‘Па, урадиле смо како сте нас саветовали. У Казахстану постоји место где никада није било свештеника. Отишле смо тамо, почеле са људима да говоримо о Богу, вери, да их припремамо за крштење, затим смо се договориле са свештеником, довеле га и он их је све крстио. И знате, таква радост и лакоћа на души и више нас не оптерећује ништа. Ниски поклон за савет оче! Али, знате, нама се допало и ми још желимо да рађамо за Бога.’“
Таква је благодат, сила и радост мисионарског служења.

Свештеник Георгије Максимов
Извор: svedokverni.org

http://prijateljboziji.com/родити-за-бога/

[JESSY]

Ne traži drugog učitelja, imaš reč Božiju, niko te tako neće poučiti, kao ona. Drugi učitelj često mnogo skriva, nešto iz slavoljublja, nešto iz zavisti.

Postigne li te žalost? Pribegavaj Svetom Pismu, kao sudu napunjenom celebnom materijom. Desi li ti se šteta, smrt, gubitak bližnjih? Iz njega crpi utehu u svojoj nesreći. Ili bolje, ne samo pribegavaj mu  nego ga usvajaj i čuvaj u svome umu.

Od neznanja Svetog pisma dolazi svako zlo . Mi izlazimo na rat bez oruđa, i kako da se spasemo? Sa Svetim pismom lako se spasti, a bez njega nemoguće je. 

Čitanje Svetog pisma može da pruži najveću pouku. Zato su i opisane ne samo dobrodetelji svetitelja neo i njihovi gresi, da bismo ove posledice izbegavali, a prvima podržavali. Ali to nije sve. Božansko pismo pokazuje ti da su i pravednici često padali, i grešnici pokazivali veliko popravljanje, da bismo se  i od jednih i od drugih poučili, da se pravedni ne bi predavali bezbrižnosti. Videći da su i pravednici padali, a grešnici pokajali da ne bi očajavali, znajući kako su se mnogi grešnici pokajali i dostigli najviši stepen dobrodetelji.

Sveti pismo iskorenjuje trnje greha, čisti njivu, seje seme pobožnosti i dovodi plod do zrelosti.

Veliki gubitak za spasenje je – ne znati ništa od božanskih uredaba. Ovo neznanje  porodilo je jeresi, navelo na razvratni život; ono je sve tumbe okrenuto.

Dolazite što češće u hram i pažljivo slušajte čitanje Svetog pisma, a i kod kuće češće ga uzimajte u ruke i sa usrđem izvlačite iz njega korist za sebe. Veliko je blago čitanje Svetog pisma. Ono umudrava dušu, prenosi um na nebo, orapsoložava čoveka na zahvalnost Bogu, ono mu ne dopušta da ima strast prema čemu bilo ovozemaljaskom,ono privoleva naš um da postajano obitava na nebesesima pobuđuje nas na dobrodetelji.

Sveto pismo – Duhovna apoteka

Sveto pismo jeste duhovna apoteka, i kojoj je milosrdni Otac nebeski radi nas sakrio različite lekove. Jer u dušama našim imamo raznovrsne nemoći i bolesti, pa radi toga imamo potrebu za različitim lekovima, što sve u Svetom pismu nailazimo. Tamo je sakriven savet onome koji se koleba, i onima koji ne znaju – znanje i mudrost, i ožalošćenima – uteha. Jer, Bog, po svome milosrđu, ovakome potrebno u Svetom pismu pokazuje i predlaže.

Izvor: Knjiga „Azbuka spasenja“ /protojerej Živan Marinković

[Bokisha]

Новац и несрећа
Мт 11, 20-30

Тужну смешноћу начина нашег живота није могуће схватити у овом потрошачком друштву. Чак се ни одласцима у цркву не извлачимо из пустопашне свакодневнице. Гледам једног протопопа који је гори од сваког аутомеханичара, а војни је намесник, будући Понтије Пилат. Човек нема везе са нашом светом вером и љубав га уопште не занима. Занима га „само бизнис – али фер, црквени бизнис“, по његовим критеријумима и по његовим речима. Баш је овај интересџија усрећио нашу свету Цркву. Тај клерикалиста не види људе, он види само посао и материјалну корист. Један тај напрсни крст о његовом врату. Међутим, духовно развијенији свештеници, верници, потпуно неутрално, мирно, умносрдачно гледају на наше људе бијене капитализмом и сасвим уморне, полугладне и полупсхихотичне траже и налазе излаз из напетости у којој су саплетени. Већини православних Срба живот се одвија у свакодневном досађивању које нема краја, јер већ сутра дан почиње и завршава на истоветан начин. Ноћу спавамо или месечаримо, одмарамо се или вештичаримо да бисмо опет били радни на радном месту. Радимо за плату, ако је могуће дочекамо тај пораст од 5 или 10 %. Са платним кофертом у руци луњамо обилазећи излоге, претражујући трговине. Одмеравамо своје имовно стање са ценама истакнутим на роби, стварима које су нам потребне. А ако је на нивоу наше куповне моћи, улазимо у продавницу и купујемо. Сестре су избирљивије од браће. Сестрама се не може подвалити, а браћи може, јер су старе наивчине. Купујемо јестије и питије, е да бисмо га појели и попили. Међутим док слатко једемо и попијемо ипак слутимо да и нас једе време и овај приглупо устројен начин живота. Пунимо се и празнимо. Одвратно је што сам рекао, али је истинито. Живот у овој досадној вожњи троши попут мотора. После подне даме пију кафе и чајеве, а господа „беванде“ и „гемиште“. Узбуђујемо се читајући угледни лист „Курир“ и гледамо утакмицу Звезда – Партизан. А потом, сећање на обично, на свадбама мојих сестрића, братанаца и унука, неко од рођака наручи за мене две песме: „Има један кућерак у Срему“ и „Нема раја без роднога краја, нема милине без Херцеговине“. И с обзиром на то да сам „тетка“, плачем ми се уз те песмице, али још успевам да суздржим сузе. Они дубокомисленији истражују узроке и сврховитости света и живота, те у очају поставављају себи питања: „Је ли то заиста све?!“ Они су бегунци из овог омађијаног шара који ограничава и раслабљује домет духовних видика. Такви су од реда Црногорци или Херцеговци, јер настоје да се снагом дух-душе издижу из ове жабокречине свакодневнице да их властити богоум издигне из баналне стварности, опипљивог, према невидљивом, али Присутном, Стваривом, у Ком налазе свој узрок и смисао. Од тада живе своју веру и схватају да границе свог живота морају продужити, од вечне смрти далеко, даље – све до у вечност. Ни у духовном животу се не одричемо баналне „земаљске стварности“, али она сада постаје подржаватељка и надзорница телесног живота у ком се светоотачком мудрошћу отвара онај продужетак – дух-душевни, односно духовни који је у Богу и који је обожење. Многи и многи немају снаге, а ни молитвене подршке духовних отаца, те ни благослова да остваре духовни живот на путу обожења. Многи не могу да се размреже, одхрвају од хоботнице са хиљадукраким пипцима тог баналног, од рођења уходаног живота, па скоро редовно под његовим рушевинама налазе свој свршетак. Улажење у свето , царскосвештеничко из оземљаналог, неплемићког, увек је веома тешко и траје око двадесет година уредног литургијског живота и уз обилно надахњивање Духом Светим благодат се само умножава. Међутим, веома је погрешно ако продуховљење покушавамо собом и сами, без духовника. Они пак који уђу у благодатно стање временом успевају да пробуде, па и продубе своје дарове – закопано благо. Одједном се човек нађе на сасвим друкчијем, благодатном, животном путу, као што је то недавно био случај драмске уметнице, чланице Југословенског драмског позоришта, †Марије Милутиновић. Њено обраћење и покајање блаженопочивше истакнуте драмске уметнице †Марије Милутиновић. Имао сам част да јој будем сведок на Страшном суду Божјем, да примим њену задњу исповест. Мој брак није био успео, говорила ми је, али сам сачувала уљудне односе са својим бившим мужем, јер сам се у њему остварила као мајка. И више од тога, моја кћи Милица, унук Вања и зет Бранимир су ме увек изнова усрећивали. Сутра или прекосутра ћу вероватно умрети, и умрећу у миру са свима и веома радосно, задовољно срећна. С обзиром на то да сам морала да негујем мајку, родитељку моју, на самрти, живела сам код ње у Франкфурту. Мој проблем је била охолост живота, мада сам је ја називала љубав. Нисам умела да волим, свети оче, те ми се чинило да и мене нико не воли. Понело ме је ипак волео. Тек када сам у Гајлнау, у скиту Светог Спиридона упознала великодушност оца Василија (Basilius) Гролимунда, свештеног схиархимандрита, Светогорца, Швајцарца и имаоца Молитве Исусу, открила сам да права хришћанска љубав заиста постоји. Он ме је духовно потпуно отрезнио потањем: „А кога ти сестро волиш?“ Марија, заиста блажена, умрла је 2. октобра и сахрањена 3. октобра 2006. године на Новом гробљу. Земаљска уметничка слава коју је уживала само је доводила до очајања. Њен проблем је била љубав. Осећање да је нико није волео. Чинило се да је привиде љубави куповала. Када је упознала светог оца Василија, његову свештену великодушност и дубоку побожност, открила је да права љубав постоји и управо од тада постала је вечита искушеница, напустивши потпуно свој глумачки занат.
Ова преоријентација од врхунске глумице до обичне беле искушенице је плод мењања животног става, пошто је осетила крајњи умор од досадашњег начина живота. Осетила је, Марија, истинску пажњу и праву љубав свештеника, монаха и верника, те и чула, Христов позив упућен управо Марији сличнима: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити“ (Мт 11, 28).
Мртвосанима од умора је свакако потребан одмор или ће од премора издахнути. Своје телесне снаге људи не одмарају било где. Промена околине мора да донесе и одмор од радног места, од наше веома угледне дневне штампе, од телевизијских програма, од прјатеља и непријатеља, од лактова којима су били закрпе, од стопала којима су били гажени, од језика који су оговарали, осуђивали и оптуживали, од клипова које су подваљивали.
Ипак, заморнији је онај умор који долази из дух-душе, јер се према животу нисмо правилно поставили, јер се нисмо нормално определили, те и веома залутали. Тражећи после тих ломова, ми смо се извргли сатирању, опасностима и сувишним бременом грешења која би сигурно изостала да смо остали на правом Путу. Разочарани од укућана, од деце и брачног друга, љубавнице и проститутке, твз. партнера у ђаволским пословима; разочарани у себе и заједницу у којој живимо и радимо, због назовидуховних помија којима смо хранили, знамо да нам је срце израњављено странпутицама, те отворена због упражњавања греха, свог и туђег. Дуго већ, не знајући ко смо, шта смо и зашто смо, лебдимо, левитирамо у безтежинском стању у ком кључа и дави мучнина и тера нас на повраћање. Дрогирали смо се, пили погрешне лекове, бежали од здравља. Тражили смо мира тамо где га нема – јога. Тражили смо мир, а налазили немир; прижељкивали смо несрећe. Начин живота нас води у потиштеност, очај, самоубиство и у психозу, у лудило. То је до данас случај милиона оних који нису имали снаге да промене околину (амбијент), да се окрену поштењу, пријатељима и здравој храни, као што је то чинила наведена глумица која се сада радује у Царству свога Господа. Сам јој Господ беседи: „Пој из свег грла... (Марија). Кликћи од радости... твој Цар се ево теби враћа: правичан је и победоносан“ (Зах 9, 9).
Е то је она права околина за одмор и духовну обнову. Срдачно пријатељевање са онима који је „праведан и победоносан“, који доноси „мир народима“ (Зах 9, 10), који је „кротак и смирен срцем“ (Мт 11, 29)... А то значи бити на извору те погажене правде и на домаку победе над својим утученим стањем, на извору тако потребног мира, радости и тако дирљиве кротости. Мир, радост и кротост уравнотежују и изводе из немира и духовног нереда у савршену тишину, која се може продужити у тиховање, у безмолвије, односно у стање без дрхтања савести која је коначно растерећена и у миру.
Све ово што сам рекао у овој беседи је лепше и боље сажето код апостола Павла: „Ако живите по тијелу, помријећете“; ако ли Духом дјела тјелесна умртвљујете, живјећете“ (Рим 8, 13). Са овом идејом суочавају се „мудри“ и „безазлени“ (Мт 11, 25). Ови први у име „мудрости“ забацују овакво умовање као отуђење човека од земаљске стварности. Господ Христос и Црква поручују да се не ради отуђењу већ упутству за целисходну и часну употребу земље, схватајући је као кутак, са ког ће једном бити наш унебоход вере, наде и љубави у Божијем наручју. Зато су безазлени у праву када у љубави када у неопходној кроткости и смирењу примају Реч Божју за коју је историја доказала обистињује на овима који је као такву пружају, као на онима који је обезвређују. Ево, бирајмо, јер смо још у времену бирања.

 

https://www.facebook.com/ilarion.djurica/posts/2359070694359721

 

 

[Bokisha]

Горки плодови пијанства

У нашем времену у свим друштвима влада права помама за алкохолом. Пију сви: стари, млади, мушкарци и девојке… Завладала је напросто мода пијанчења при чему је похвала таквог понашања постала подразумевајућа. Пошто је и у нашем народу алкохолисање прихваћено као неко нарочито добро и по здравље корисно, ево шта на ово каже наше освештано предање.

Први грозд пијанства то је помрачење ума, губитак способности расуђивања, губитак сазнања, јер из желуца испуњеног вином и алкохолом, постају безумни и ма какво зло да им се догоди, срамота, туча, они се сутра ничега неће сећати. На такве се односи написано у Причама Соломоновим: „Избише ме, али ме не заболе; вређаше ме, али не разумех“ (Приче 23:35).

Други грозд пијанства то је одсуство стида: пијан се никога не стиди, губећи савест, изговара непристојне, богохулне, ружне, увредљиве за пристојне људе речи; његова уста постају слична штали испуњеној смрдљивом балегом, а језик – лопата која избацује ту балегу… Шта је друго срце таквога човека, до депонија многих зала, из којег не може изаћи ништа друго, до зло, по речима Јеванђеља: „зао човек из зле клети срца свог износи зло, јер уста његова говоре од сувишка срца“ (Лк. 6:45)?

Трећи грозд лозе пијанства је неочување тајне. Пијанац отворено прича свима и сваком, све тајне, своје и туђе, које је пажљиво чувао у дубини своје душе, никоме не говорећи о њима док је био трезан. И то је чак мало: оно што је већ одавно прошло и предато забораву, и тога се он сећа, и као мртваца васкрсава из гроба. И као што обично пијанац повраћа храну из желуца, тако, обично и тајне открива; и једно и друго, и храна и тајне, у пијаном се не задржавају.

Четврти грозд содомске лозе пијанства је распаљивање телесне похоте, због које и опомиње Апостол: „И не опијајте се вином у коме је блуд“ (Еф. 5:18).

Пети грозд, пун змијског отрова, је бес, гнев, освета, свађа, злостављање и крвопролиће. Опивши се вином, људи с бесом насрћу једни на друге. Ето зашто се говори с прекором: „Коме: Јаох? Коме: Куку? Коме свађа? Коме вика? Коме ране низашта? Коме црвен у очима? Онима који седе код вина, који иду те траже растворено вино“ (Приче 23:29-30). И премудри син Сирахов опомиње: „… Против вина се не показуј храбрим, јер је многе погубило вино. Вино је корисно за живот човека, ако га будеш пио умерено. Мука за душу – вино је, када се пије много у раздражењу и расправи.“ (Сир. 31:29,31,34).

Шести жучни грозд с лозе пијанства је нарушено здравље, исцрпљеност телесних сила, дрхтање руку, главобоља, слабљење вида, бол у желуцу, стењање, немоћ, превремена старост, скраћење живота и смрт у несрећи.

Седми грозд — расипање имовине, губитак богатства, лишавање користи: „Радник, склон пијанству, неће се обогатити“ (Сир. 19:1). Како је много људи, који су због пијанства од великог богатства спали на последњу беду! Пример – блудни син, описан у Јеванђељској причи.

Осми горки грозд — губитак спасења. Као материјална богатства, тако се и духовна блага расипају пијанством, зато што пијан има склоност к свим гресима. Грехова којих се трезан гнуша, боји и стиди, пијан се не боји, не стиди и не гнуша.

Постоји прича у књизи „Отечник“ (или „Патерик“) о једном египатском пустињаку, коме је демон обећао, да га неће више узнемиравати никаквим искушењима, ако он једном учини један од три греха, и предложио му да бира: убиство, блуд и пијанство. „Учини било који од њих, – говорио је демон, – или убиј човека или блудничи или се напиј једном, и после тога ћеш живети у миру, ја те више нећу искушавати ни саблажњавати.

И размишљао је тај пустињак: „Убити човека је страшно, јер је то веће зло и за њега следи смртна казна и по Божијем и по људском суду. Блудничити је срамота, и жалосно је оскрнавити толико чувану телесну чистоту; одвратно је човеку да згреши, када још није упознао тај грех. Напити се једном, чини се, није велики грех – јер човек ће се када одспава и отрезнити. Напићу се, да ми демон више не би досађивао и да би после мирно живео у пустињи“.

И узео је оно што је направио, пошао у град, продао то, ушао у крчму и почео да пије и напио се; под утицајем сатане, пришла му је једна бестидна жена и почела да разговара с њим, завела га је и згрешио је с њом…
И уто долази муж те жене и затекавши пустињака у греху с њом, поче да га бије, а он му је, бранећи се, узвратио и убио га…

И учинио је тај пустињак сва три греха: блуд и убиство, а почео је од пијанства! И те грехе, којих се бојао и гнушао трезан, сада је без страха чинио, јер је био пијан и уништио је многогодишњи свој труд… Тако пијанство охрабрује на све врсте грехова и лишава спасења, уништавајући врлине. Лепо о томе говори светитељ Јован Златоусти:

„Ако у некоме пијанство нађе и чедност и стидљивост и разборитост и благост и скромност – оно све то утапа у понор греха!“

Зар човек, који је кроз пијанство изгубио све своје врлине, не лишава себе спасења и не отуђује себе од Небеског наслеђа? Исправно говори Апостол: „пијанице… царство Божије неће наследити.“ (1Кор. 6:10)

Девети жучни грозд — гнев Божји: пијаница, нарушавајући заповести Божије, побуђује на гнев Самог Бога својим греховима. Ето зашто вапи пророк Исаија: „Тешко онима који ране, те иду на силовито пиће и остају до мрака док их вино распали.“ (Ис. 5:11)

Десети, најгоркији плод пијанства, то је потпуна погибељ душе. Други грешници, када настане час смрти, могу да се кају и жале за своје грехе, зато што је њихов ум трезан; како може да се покаје умирући пијаница, када ничега није свестан, када не схвата да наступа смрт, коју он уопште није очекивао? За умирућег без покајања, пакао је неизбежан. Ето какви су морални гроздови тог содомског винограда, то јест пијанства; ипак, на укус они у почетку изгледају слатки, али потом та сласт прелази у горку жуч, у отров змијски и аспидин!

С правом светитељ Јован Златоусти сматра да су пијанице горе од паса и других бесловесних животиња: “Никаква животиња не пије и не једе више него што јој је неопходно и нико не може да је натера да једе и пије више, него што захтева њена природа. А пијаница и без принуђивања, све више и више пуни своја црева, док не нашкоди сам себи“.

Нико тако не угађа ђаволу, као онај који у „пијанству пребива, зато што нико тако не испуњава његову вољу, као пијаница“ (светитељ Тихон Задонски). Реч Божија шаље лење к мравима, да би се научили вредноћи, а пијанице треба слати к стоци, да би их научила уздржању. Саветујући грешнике, Црква им указује на пример Исуса Христа и светих; а пијаницама се мора указивати на пример стоке: каква брука! (протојереј И. Толмачев). Пијаница није ни за шта, осим за пакао. Пијаног човека ни у пристојну кућу не пуштају, не само у Царство Небеско.

Архиепископ Никон (Рождески)

https://prijateljboziji.com/грех-пијанства

[Bokisha]

Хришћанин никада није сам

Постоји велика група људи, који себе сматрају верујућима, а при том налазе све могуће разлоге да не би ишли у Цркву. Да ли је могуће бити хришћанин и при томе не ићи у Цркву?!

Греше и обмањују себе и друге људи, који кажу: „Бог ми је у души, најважније је бити добар човек. Зашто су ми потребни сви ти ритуали, зашто је потребно молити се Богу, када Он ионако све зна? Зашто је потребно молити се светима, када нам нису потребни посредници између нас и Бога?“ Постоји велика група људи, који себе сматрају верујућима и при томе налазе све могуће разлоге да не би ишли у Цркву.

                                                           

Имати Бога у души је недовољно за то да се постане хришћанин, – чак, многи од тих људи, који сматрају да им је Бог у души, у ствари Бога у души немају. Имати Бога у души – то значи непрестано се сећати Њега и постојано усмеравати на Њега сав свој живот, непрестано се обраћати Богу кроз молитве и црквене Тајне. На тај начин, немогуће је носити Бога у души а да се не буде у Цркви.

Религија јаких духом

Хришћанство је религија за људе јаке духом. Али то не значи, да слаб човек не може наћи себе у хришћанској вери. Црква је отворена за сваког: у њој се налази место и за праведника и за грешног, за богатог и сиромашног, за здравог и болесног, за јаког и слабог. Црква даје могућност слабом да стекне духовну снагу, стекне духовну енергију, а болесном човеку – ако се не излечи од телесне болести, то, да у сваком случају нађе снагу у себи да је поднесе са стрпљивошћу и надом на божанствено милосрђе. Црква помаже сваком да поднесе искушења, незгоде и невоље које га сналазе.

Црква је, како су говорили свети оци, духовно лечилиште – место, где човек долази ради тога да би добио исцељење, пре свега исцељење од грешног начина живота, грешних навика. Али Црква је – и школа, која је апсолутно незаменљива за човека, коју не могу заменити никакве књиге, никакве научне дисциплине, зато што је Црква школа духовног живота. Та школа помаже човеку да правилно гради не само своје узајамне односе са Богом, него и да гради узајамне односе са светом и људима који га окружују. Управо због тога, Црква је извор духовне снаге, и због тога је Црква може направити од слабог, човека са јаким духом.

Наћи смисао живота

Данас многи млади људи пате не због тога што немају довољно новца, забаве или некаквих материјалних вредности, него због тога што им недостаје смисао живота: имају све, али не знају зашто живе. Тај унутрашњи конфликт много младих људи води ка наркотицима, алкохолизму, неприродном начину живота и то су неки од узрока не само превремене смрти, него и самоубистава. Бесциљно, бесмислено постојање, лишено Бога, лишено вишег смисла, а то значи и виших вредности – ето шта, као коначни закључак предлаже човеку безбожни секуларни свет.

                                                                    

Данас потрошачко друштво обезбеђује младом човеку све могућности за задовољавање његових материјалних потреба. Узети од живота све – таква је идеологија потрошачког друштва. Како више зарадити, стећи новац, успех, напредак у каријери – су идеали, који се нуде, између осталих, и младим људима.

Ничега се не одрицати, ни у чему себе не ограничавати, забављати се, наслађивати се животом, зато што је кратак, и не приметиш, како младост прође: ево идеологије по којој живи много младих људи. Ми, православни хришћани, дужни смо да помогнемо тим људима да схвате, да је човеку немогуће да нађе смисао живота, ако он буде сву своју скалу духовно-природних вредности оријентисао искључиво на потрошњу, успех, каријеру, на достизање земаљске среће и забаве.

Ми смо дужни, чврсто уверени, у чему је смисао нашег сопственог живота да помогнемо и другим људима да живе са одређеним циљем, који мора бити духовно усавршавање, да би свако од нас постао бољи, да би се око нас, како је говорио преподобни Серафим Саровски, спасило хиљаде људи.

Млади хришћанин је позван да буде мисионар

Каква је одговорност младог хришћанина у савременом свету? Сваки хришћанин је позван да буде мисионар и апостол – млад и стар, здрав и болестан, образован и необразован. Али млад човек, зато што има још много снаге и енергије који нису протраћени на непотребне ствари, може донети посебну корист себи и другима, ако буде са свом озбиљношћу схватио своје хришћанско призвање.

Млади човек данас је окружен са много саблазни, и та идеологија, која влада савременим светом, оставља мало места за духовни развој личности, за то да човек у животу оваплоти хришћанске идеале.

Да би се било со земље и светлост свету, треба имати јак природни и духовни унутрашњи стожер, а то се не може стећи путем механиког одрицања од нечег.

Митрополит волоколамски Иларион.

https://prijateljboziji.com/хришћанин-никада-није-сам-2/