Душекорисни садржаји

[Bokisha]

Како и кога муче речи Јеванђеља

Црква ће увек од нечега боловати, то је у складу са људским делом њене богочовечанске природе. Али не можемо одбацивање и неприхватање Цркве свести само на њене мане. Наши непријатељи не ратују са нама због наших грехова, већ ратују са Христом због Његове светости. И зато нема краја њиховим мукама од Његових речи, које у свет долазе кроз уста Христова, кроз Цркву.

Вера почиње од проповеди, коју усвајамо, а не само слушамо. „Тако дакле вера бива од проповедања, а проповедање речју Божијом“ (Рим. 10: 17). Има ли хришћанина који не зна о чудотворности јеванђељске благовести. Сведочанство о васкрслом Христу може да исцели душу, да нас окрене ка новом животу, да нам покаже свет истинске радости и смисла постојања. Дешава се да и једна-једина реченица из Јеванђеља преокрене нечије мисли на праву страну и положи темељ за корениту промену његове личности.

Међутим, јеванђељска проповед такође може да нам зада муке. Како је то чудно! Речи, које духовном топлотом загревају срца милиона, за неке су попут ужареног челика, који може озбиљно опећи. Свето писмо, а уз њега и животно искуство пружају нам много таквих примера.

„Докле ћеш мучити душе наше? Ако си ти Христос, кажи нам слободно“ (Јн. 10: 24), – захтевали су од Исуса Јевреји. Заиста, Богочовек их је, у одређеном смислу, намучио проповедима и чудесима. Он је сваког тренутка доказивао Своје месијанство речима и делима, али невоља је била у томе што се Он није бавио тиме шта су Јевреји подразумевали под месијом. Наш кротки Спаситељ није се уклапао у њихову слику „Машиаха“, који је био одраз њихових страсти: властољубља, среброљубља, гордости, таштине. Због тога их је свака реч Христа ударала баш тамо где их је највише болело, дубоко унутар њихове свести где су лежали скривени идоли. 

С једне стране учењаци и фарисеји су били сведоци невероватних чуда, која су јасно упућивала на почетак нове, месијанске ере, али су с друге стране осећали да им Христос, у недостатку боље речи, не одговара. Ако је Он месија, онда то за њих значи потпуну промену начина живота и погледа на свет. Управо зато је са сваким доказом тога да је Христос истински Спаситељ, расла мржња и злоба јеврејског свештенства према Њему.

Јеванђеље је повезано са старозаветном причом из Друге књиге Мојсијеве о „тврдом срцу фараона“. Зашто је написано: „И Господ учини те отврдну срце Фараоново“ (Излазак 9: 12)? Није ваљда Бог сакрио од владара Египта истину? Наравно да није. Фараон је видео иста чудеса као и сви остали, али док су она код других будила веру и страх, у њему су изазивала пркос. То што једне спасава, друге разгневљује, али у томе није крив Бог, већ сам човек. Испоставља се да и љубав и благодат, па чак и чудо и реч истине, могу да раздраже, све то зависи од тога прихватамо ли ми та блага дела, или не. Тако је и проповед Христова једне спасила, а друге разгневила, све до страшног греха богоубиства.

Христос је изградио дом за наше спасење и сео са десне стране Оца. На земљи је дело Богочовека продужила Његова Црква, коју је апостол Павле назвао телом Христовим (1 Кор. 12: 27). Црква представља руке, ноге и уста самога Христа. Када Црква чини милосрдна дела, то значи да руке Христове деле милостињу. Када Црква широм белог света распрострањује истинску веру, то су ноге Христове. А када Црква проповеда, чини то Христовим речима из његових устију. И те речи неће пресушити и говориће људима истину и мучиће њоме човечанство до краја света.

Откривење Јованово нам говори о два сведока који ће проповедати хришћанство и у време антихриста. Када они буду мученички страдали, „они који живе на земљи, обрадоваће се и развеселиће се за њих, и слаће даре један другоме, јер ова два пророка мучише оне што живе на земљи“ (Откр. 11: 10). То значи да ће се путеви истинског хришћанства и света разићи, у толикој мери да ће хришћанство за човечанство постати трн у оку. Хришћанство ће мучити безбожничко друштво и страдање проповедника апокалипсе (у складу са многим тумачењима то ће бити Илија и Енох) ће умногоме обрадовати становнике земље у то време.

Јеванђеље, које мучи… Сваки хришћанин, који не чува своју веру довољно брижно, се суочава са том мишљу. Како се брзо може захуктати расправа са неоцрковљеним човеком, ако неко случајно помене Христа, Цркву, свештенство, патријарха, Свете тајне. Било која религиозна тема, која се покреће озбиљно, може довести до оштре реакције. Понекад и није потребно много шта рећи. Довољно је прекрстити се, док се у аутобусу возите мимо цркве, и видећете да ће нестати злоба са лица тог путника с којим сте се расправљали. И сва та мржња нема никакве везе са „богатим поповима“, или ставовима патријарха, или по њиховом мишљењу недостатку усклађености међу државом и Црквом. 

Наравно да нико не тврди да у Цркви нема проблема. Проблем и грешке овоземаљске Цркве су неизбежни, али мржња према њој није изникла само због тих потенцијалних недостатака. По правилу, та мржња има други извор. Најчешће она проистиче из древне злобе и богоборства, о којем је својевремено писао Јован Богослов: „А сваки дух који не признаје да је Исус Христос у телу дошао, није од Бога: и овај је антихристов, за којега чусте да ће доћи, и сад је већ на свету“ (1 Јн. 4: 3). Дух, чије се присуство издалека осећа, све јаче дејствује у нашем свету.

Да, Црква ће увек од нечега боловати, то је у складу са људским делом њене богочовечанске природе. Али не можемо одбацивање и неприхватање Цркве свести само на њене мане, јер би то значило да смо сметнули с ума да Јеванђеље спаја, као што и раздваја: Христа и Велиара, добро и зло, Цркву и свет. Ђаво никада неће прихватити Цркву, како год да би она хтела да се „измени“ и мржња према Цркви никада неће пресахнути. На крају крајева, наши непријатељи не ратују са нама због наших греха, већ ратују са Христом због његове светости. И зато нема краја њиховим мукама од Његових речи, које у свет долазе кроз уста Христова, кроз Цркву.

Ако дође тај тренутак да се Црква допадне свима, то ће бити трагедија. „Тешко вама кад стану сви добро говорити за вама; јер су тако чинили и лажнијем пророцима оцеви њихови.“ (Лк. 6: 26) – тако је упозоравао Христос. То би значило да је Црква постала искључиво део овог света и да живи ван Светога Духа. Реч Божија никада неће изгубити своје својство, да сједињује, као што и разједињује. „Јер је жива реч Божија, и јака, и оштрија од свакога мача оштра с обе стране, и пролази тја до растављања и душе и духа, и зглавака и мозга, и суди мислима и помислима срдачнијем.“ (Јев. 4: 12). Спаситељ нас је упозорио, да ће увек бити људи који ће слушати благовеснике, али да ће њих свагда и прогонити: „Ако мене изгнаше, и вас ће изгнати; ако моју реч одржаше, и вашу ће одржати.“ (Јн. 15: 20). Ако би Јеванђеље напрасно објединило све, то би значило да је Црква постала пука светска институција, која проповеда световну идеологију.

„Шта је теби до мене, Исусе сине Бога вишњега? Заклињем те Богом, не мучи ме“ (Мк. 5: 7) – клицао је Господу Гадаринац кога је обузела нечиста сила. Зар тај јецај не добија све више на снази у постхришћанској цивилизацији? Хришћанство мучи свет, кога дух антихриста све више прожима. Јер тај свет осећа да се од једине вере разликује и да нису потекли из истог извора. Ипак, реч Божија и даље греје и пече, смирује и разгневљује. Свет остаје подељеним и нека нам Бог да милости да будемо на правој страни.

Сергеј Комаров
Извор: mitropolija.com 

http://www.prijateljboziji.com/_Kako-i-koga-muce-reci-Jevanđelja/82120.html

[Bokisha]

Свети Тихон Задонски: ПОЗИВ ЧОВЈЕКА НА СУДОВЕ

Када се човјек позива на суд, он о томе мисли, и све старање своје покреће, и са пријатељима својим савјетује се да на суду не буде осуђен и да се не посрами.

Хришћанине, ти се позиваш на суд и то не на људски него на Божији; јер нам се свима ваља јавити на Суду Христовом, да примимо сваки што је у тијелу учинио, или добро или зло (II Кор. 5,10). Колико ти више треба да се припремаш и стараш да се на оном Суду не посрамиш и не осудиш. Често се догађа да човјек и умакне од суда људског; али од оног суда нико не може да умакне или да избјегне, јер је он неминован за све.

На суду људском потребни су свједоци ради истраживања истине, који често и кривога оправдају. На оном Суду није тако, онај Судија не треба свједоке, него Сам све зна. На суду људском често помогне сребро и злато, како то бива на незаконим судовима, на оном Суду није тако: јер онај Судија поклоне не тражи и не прима. На суду људском кривца често заштићују високе и моћне особе и други помагачи; на оном Суду они ништа не могу; они ће се тада и сами скрити и биће као биједници. На суду људском често се гледа на лица. На оном Суду није тако, јер онај Судија на лица не гледа него на савјест и дјела. Онда ће пред Њим поједнако стати: слуге и господари, цареви и њихови поданици, богаташи и сиромаси. На суду људском лукавство често оправдава кривца; на оном Суду оно ће ућутати и онијемити, тамо му мјеста неће бити, јер је Судија свезнајући. На суду људском човјеку се суди пред малим бројем; на оном Суду судиће му се пред цијелим свијетом, пред Анђелима и људима. На суду људском гријехове човјека који се суди зна мали број; на оном Суду дјела човјекова, ријечи и зле помисли показаће се пред цијелим свијетом. На суду људском изриће се тјелесна смрт или каква друга пролазна казна; на оном Суду осуђени грешник предаје се вјечној смрти…

Видиш како се чојвек најмарљивије припрема за суд људски, који према Христовом није ништа…

Припремај се најбрижљивије за онај дан, послије свакоме следује да иде или у муку вјечну, или у живот вјечни. Подражавај у овом дјелу синовима овога свијета, који, позвати на суд људски, брижљиво се за њега припремају, да се не би осрамотили…

Догађа се да људи који су учинили какав пријеступ и сазнали свој гријех, прије него што се позову цару или другој којој својој власти, са смирењем гријех свој исповиједају, падају пред влашћу и просе опроштај, и добијају.

Хришћанине, знаш ли ти да ћеш бити позван на суд Божији, и да ћеш бити питан за све своје гријехове, учињене дјелом, ријечју и помишљу? Учини, дакле и ти, као што чине мудри синови овога вијека: остави гријехове своје и приђи Христу Судији, Цару Небеском, коме си ти згријешио, и исповиједи гријехове своје са смирењем, падај пред Њим и осуђуј себе пред Њим сада, да те Он не осуди онда.

Завапи Му митаревим гласом: БОЖЕ МИЛОСТИВ БУДИ МЕНИ ГРЕШНОМЕ! И чини плодове достојне покајања (Лк. 18,13; 3,8). Тада ће сви твоји гријехови и безакоња бити избрисани и неће се више поменути. Јер Он неће судити онима који нису згријешили, него онима који су згријешили а нису се покајали. Због овога је покајање и било проповиједано, да се грешници покајемо, и задобијемо од Њега мислост. Кај се, дакле, и заглађуј уздасима и сузама гријехове своје, исписане у савјести твојој, да би се и у књизи Божијој загладили и да се не појаве на оном Суду. То је припремање за онај страшни Суд! Другог сем овога нема. Буди, дакле, увјиек у истинском покајању, и тиме ћеш се припремити за онај Суд, на коме ћеш се неминовоно и ти појавити; и тако започевши нови хришћански живот, очекуј од Њега милост.

Ко се каје и живи новим хришћанским животом, његов ранији грешни живот неће нашкодити; од нас се једино то тражи: да се поправимо и промијенимо на боље.

Мисли увијек на тај дан и чврсто мисли да ћеш и ти, као и други, на онај Суд, суд Божији а не људски, бити позван, и то позван изненада, кад труба анђелска затруби. Ово размишљање покренуће те на истинско покајање и држаће те у смирењу и скрушењу срца.

Сјећање на онај Суд и размишљање о њему неће ти допустити да чиниш гријех, да се светиш ближњему, него ће те покренути на приљежну и искрену молитву.

Сјецајуци се онога Суда, нећеш тражити весеља у овоме свијету него ћеш више жељети сузе, плач и уздахе. Што се људи веселе, угађају тијелу и гријеше, то бива због заборава на онај Суд и неразмишљања о њему.

Сјећај се, дакле, Суда и кајаћеш се истински и свакодневно ћеш се обнављати и у бољег мијењати…

 

                                                                            Свети Тихон Задонски

    

 

Човјека окривљеног на суду обузима стид и страх; тако ће грешнике на оном Суду обузети неизмјерни страх, трепет и ужас; јер ће их окривљитави сам Бог, кога нису хтјели да поштују; окривљиваће се због незахвалности коју су према Њему показивали, окривљиваће се пред цијелим свијетом.

Окривљен на суду преступник закона искључује се из броја добрих грађана и обиљежава се као злочинац а не син Отаџбине; тако ће се хришћани-преступници Закона, који се нису покајали, на оном Суду избацити из броја добрих хришћана и, као јарци, одвојиће се од

оваца, и обиљежиће се као невјерни… Преступник закона осуђује се на смрт, или другу какву казну по законима одређену; тако ће се на оном Суду грешеници осудити на вјечну казну. ИДИТЕ ОД МЕНЕ ПРОКЛЕТИ, У ОГАЊ ВЈЕЧНИ, ПРИПРЕМЉЕН ЂАВОЛУ И СЛУГАМА ЊЕГОВИМ (Мт. 25, 41). Преступник осуђен на казну по закону одваја се од својих домаћих сродника и пријатеља, и иде са неутјешним плачем на одређену му казну. Тако ће се грешници, на Суду оном осуђени на вјечну казну, одвојити од Бога, од светих Анђела Његових и изабраника Божјих, одвојиће зе за вјечна времена и поћи ће са неутјешним плачем, трепетом, ужасом и очајањем крајњим у вјечну муку. И ови ће отићи у муку вјечну (Мт. 25, 46).

Биједни грешниче, покај се и чисти гријехове своје скрушењем срца и сузама, да све ово не искусиш онамо.

http://www.pravoslavie.ru/srpska/108639.htm

[Bokisha]

старац Јефрем Аризонски – ДУХОВНА БОРБА

Без Божије помоћи не можемо да учинимо ништа добро. Према томе, потребно нам је много смирења да би наше душе нашле мир.

Лукави никад неће престати да нас гађа пламеним стрелама, покушавајући да нас победи и надвлада. Ми, међутим, такође поседујемо мноштво смртоносног оружја. Ту је превасходно молитва „Господе Исусе Христе, помилуј ме“, која га дословно спаљује. Он из тог разлога покушава да нас посредно нападне, али нас Христос Својим молитвама просветљује да се боримо са њим.

Ђаво користи тог човека да би се борио с вама, да би вас навео да прекршите свете Божије заповести и да на тај начин не нашкоди само вама, него да посредством вашег преступа превасходно ражалости и нападне Бога. Напротив, ако се боримо да истрајно одржимо реч Божију, не само да ћемо спасти своје душе него ћемо се удостојити и тога да постанемо оруђа којима се прославља Бог: Оне ћy поштовати који мене поштују (1. Сам. 2;30).

Према томе, чедо моје, бори се с љубављу, трпљењем и смирењем да уз Божију помоћ онеспособиш замке ђаволске. Вероватно је да ће Бог кроз тебе учинити да се тај човек покаје: Победи зло добрим(Рим. 12;21).

Своје дане морамо проводити уз велику опрезност. Ђаво је врло вешт и увек вреба да нас ухвати у замку у време наше духовне поспаности, како би нас учинио одговорнима пред Богом и нашом савешћу. Нека га Бог уништи, како нам више не би шкодио! Међутим, како је Бог праведан, Он не жели да уклони човекову слободну вољу. То је разлог због којег ми, а најпре ја сам, добровољно следимо ђаволске наговоре и грешимо

http://manastirpodmaine.org/starac-jefrem-arizonski-duhovna-borba/

[Bokisha]

свети Јован Златоусти: РАЗЈАШЊЕЊЕ ПРИЧЕ О МИЛОСТИВОМ САМАРЈАНИНУ

Како вели свети апостол: они што трче на тркалишту, трче сви, а један добија награду (1Кор. 9, 24). Пролазио је данас свештеник, пролазио и левит, а само самарјанин је задобио награду. Он је с лакоћом надмашио оне који су отишли испред; то што нису извршили они који су знали закон, успешно је учинио странац. Они, видевши у другоме своју сопствену природу у невољи, закључали су своје састрадално срце, оборили поглед и прошли као поред положеног мртвог дебла, као што ни богаташ никада није био милосрдан према Лазару, баченому пред његов дом. Неверујући пак, самарјанин, вернији од јудејаца, оставивши своје послове, утешио је странца, и заборављајући на своје неодложне потребе, похитао је да се побрине за пострадалим, и тако незнајући закон, испунио га је, учинивши све по закону: Јер кад незнабошци немајући закона чине од природе што је по закону, они немајући закон сами су себи закон; Они доказују да је у срцима њиховим написано оно што је по закону, пошто свједочи савјест њихова, и пошто се мисли њихове међу собом оптужују или оправдавају. (Рим. 2, 14 – 15)

Шта дакле говори Јеванђелист: Човјек неки силажаше из Јерусалима у Јерихон, и западе међу разбојнике, и ови га свукоше и ране му зададоше, па одоше, а њега полумртва оставише. Случајно пак силажаше оним путем неки свештеник и видјевши га, прође. А тако и левит, кад је био на оном мјесту, приступивши, погледа га и прође. А Самарјанин неки путујући дође до њега, па кад га видје сажали му се; и приступивши зави му ране и зали уљем и вином; и посадивши га на своје кљусе, доведе га у гостионицу, и постара се око њега. И сутрадан полазећи извади два динара те даде гостионичару, и рече му: Побрини се за њега, а што више потрошиш ја ћу ти платити кад се вратим (Лк. 10, 30 – 35).

Размотримо, шта представља Јерусалим, а шта Јерихон и ко су разбојници са којима се он неочекивано сусрео и шта означава одећа коју су скинули са њега, шта ране које су му причинили, и зашто су отишли оставивши га полумртвим; ко је свештеник, ко левит и ко самарјанин; шта је уље, шта вино, шта завоји и шта кљусе; шта гостионица и гостионичар; шта представљају два динара, шта сувишни трошкови које је обећао платити; и шта је повратак самарјанина?

Дакле, човјек неки силажаше из Јерусалима у Јерихон. Јерусалим је рај, а Јерихон овај свет. Човек који је ишао из Јерусалима у Јерихон јесте првостворени Адам; након изагнања из раја, ишао је у Јерихон, односно у овај свет. И западе међу разбојнике, односно међу сурове и зле демоне. Они су са њега свукли одећу бесмртности, коју је имао на себи до греха и обукли га у смоквино лишће. Зашто у смоквино? Јер су ови листови чврсти и горки. Пошто је након греха запао у суровост дела и мноштво горчине, зато је био оденут у смоквино лишће. Зададоше му ране, што су уствари страдања у овом животу. Заправо „с муком ћеш се од ње хранити до свог века; Трње и коров ће ти рађати; с мукама ћеш децу рађати (Пост. 3, 16 – 19) – ово су ране за душу. Одоше, а њега полумртва оставише: Преступивши Божју заповест, Адам није био ни међу живима, ни потпуно мртав, јер се није у потпуности одрекао Бога.

Случајно пак силажаше оним путем неки свештеник. Ово „случајно“ не значи: „ненамерно, неочекивано, када се нешто дешава само по себи“. Ово означава да неко нешто ради по Божјем Промислу, у овом случају да је свештеник по Промислу Божјем ишао овим путем. И видјевши га, прође. А тако и левит. Ко је свештеник, а ко левит? Свештеник означава Мојсејев закон, а Левит пророчке речи. Они су, по промислу Божјем дошли да помогну ономе кога су разбојници изранавили, али пошто нису били у стању да га исцеле, прошли су поред. Када нису могли да поново подигну онога који је лежао (полумртав), долази самарјанин, који је Владика Христос, стражар наших душа.

„Самарјанин“ значи „стражар“. Самарјанин неки путујући дође до њега. Није рекао да је једноставно наишао, већ да га је пронашао, односно, примио је на себе тело, као и он, постао подложан телесним страстима, али без греха. Кад га видје сажали му се; и приступивши зави му ране и зали уљем и вином; Шта означава повезивање, шта уље и шта вино? Завоји су Христове заповести, уље је свето миропомазање а вино означава тајну вере. Овим трима средствима се лече ране наших душа. Они који су почели да се поучавају закону Христовом, знају о чему говорим.

Посадивши га на своје кљусе, доведе га у гостионицу. Својим кљусом Христос назива тело, које је ради нас примио од пренепорочне Дјеве. Изранављенога од разбојника је посадио на Своје кљусе, пошто, по пророку Исаији Он болести наше носи и немоћи наше узе на се (Иса, 53, 4).

Доведе га у гостионицу, т.ј. у свету Цркву и у почетку се сам бринуо о њему. И сутрадан полазећи, односно, након светог васкрсења, извади два динара те даде гостионичару. Ко је гостионичар и шта су „два динара“? Гостионичар је апостол Павле, који је постављен за главу Цркве међу незнабошцима. Назван је гостионичарем јер све прима и све води ка спасењу. Христос је након Свога васкрсења, извадио два динара, Стари и Нови Завет, даде гостионичару, и рече му: Побрини се за њега. Теби поверавам незнабожачки народ, изранављен најсуровијим разбојницима, брини се о њему, а што више потрошиш ја ћу ти платити кад се вратим. Шта је Павле додао поврх динара (Старог и Новог Завета)? Четрнаест посланица које је разаслао незнабошцима.

Шта значи: ја ћу ти платити кад се вратим? На другом доласку када дођем да судим живима и мртвима, када се вратим, даћу ти што више потрошиш, како и сам Павле говори: Добар рат ратовах, трку заврших, вјеру одржах, сад ме чека вијенац правде, који ће ми у онај Дан дати Господ, праведни Судија: али не само мени, него и свима који с љубављу очекују Долазак његов(2Тим, 4, 7 – 8). Нека би смо и сви ми задобили такав венац, по благодати и човекољубљу Господа нашега Исуса Христа, с којим Оцу са Светим Духом слава и моћ, сада и увек и у векове векова. Амин.

http://manastirpodmaine.org/sveti-jovan-zlatousti-razjasnjenje-price-o-milostivom-samarjaninu/

[Bokisha]

свети Архиепископ Никифор (Теотокис): На причу о безумном богаташу

Беседа о изненадној смрти и како да је предупредимо

Од многих поука које нам нуди данас прочитана Јеванђелска прича, желели би смо да расуђујемо о нимало пријатној изненадној смрти. Ова истина у нама порађа велики страх и прекомерни ужас. Изненадна смрт је мач гнева Божијег за наше грехе. Ово јасно видимо на примеру богатог човека о коме се говори у причи. Био је користољубив, слуга тела и хирова; потпуно је заборавивши на бесмртност душе, на смрт и Бога и прилепивши ум и срце за земаљска добра и телесне насладе, умро је не као човек који верује Богу, већ као безбожник и отпадник од вере; не као човек који има бесмртну душу, већ као онај који умире душом; не као човек обдарен разумом, већ као неразумна животиња. Због његовог безакоња и глупости, Бог му је одредио насилну и изненадну смрт. Али да би свакоме било јасно да га коса неочекиване смрти није покосила природним путем, већ по наредби Божјој, Исус Христос је у причи навео оно што се не догађа при природној смрти, то јест приказао је самога Бога који напре разобличава овог најнесрећнијег грешника и објављује му страшну казну изненадне смрти: Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе (Лк. 12, 20), а затим и кривицу која је узроковала ову погубну пресуду: пошто си захваћен пороком лихоимства, сакупљајући и никада се не засићујући, због тога ће ти душу узети, а то што си стекао, ко ће наследити? А оно што си припремио чије ће бити?

Страшна је ствар – изненадна смрт; пошто у каквом се стању нађемо у часу смрти, у таквом ћемо бити у бесконачне векове. Након смрти нити ће се врлински променити из врлинског у порочног, нити грешник из порочног у врлинског, јер какав се човек нађе у часу смрти такав и остаје. Ово потврђује и свештени Проповедник (премудри Соломон) говорећи: „Ако дрво падне на југ и ако падне на север, на место на које падне, на томе ће и бити“ (Проповедник, 11, 3); односно, каквог се места нађе достојан човек у часу смрти: рајског или адског, тамо и бива послан и тамо борави у бесконачне векове.

Ми несретни, грешимо скоро сваког тренутка. Када то грех не прати наша дела? Један час проводимо у многом једењу и многом пијењу – у преједању и пијанству; други проводимо у одмору и хировима, у убиствима и свађама; преостало време жртвујемо грабљењу и неправди, угњетавању и гоњењу браће (Рим. 13, 13). Када то грех није спојен са нашим речима? Изругивања, клевете, осуђивања, лажи, саблажњиве речи, а нарочито празнословље скоро увек избљувавамо из наших уста. Када то наша мисао пребива несмешана са гордошћу, славољубљем, гнусним маштањима и злим уобразиљама? Готово никада, па ни у време када у молитви приклањамо колена пред Богом. Непрестано се погружавамо у грехове: и у младости и у зрелом добу, чак и у самој старости: Лако приступачни грех увек је око нас, стално дајемо „уде своје да робују нечистоти и безакоњу за безакоње“ (Рим. 6, 19).

Када пре смрти човекољубиви Бог шаље сурову болест као Анђела: ова дошавши, као други Исаија, благовести нам, говорећи: Нареди за кућу своју, јер ћеш умрети (Ис. 38, 1). Тада као да громка труба бруји: Човече, припремај се за будући живот и за Страшни Суд који ће се тамо догодити! Немоћи и слабост у болести и велики самртни страх често умекшавају и најсуровије срце; тада човек осећа растанак са овим светом, види да му не користе ни богатство, ни слава, нити каква друга блага овога света; вољени сродници и истински пријатељи тада му призивају духовног оца и онога који га наставља ка спасењу. Тада време постаје угодно, а још и више уколико се болест продужи, за покајање, плач, обраћање Богу, исповедање грехова и сједињење са Спаситељем Исусом Христом кроз причешће Његовим пречистим Телом и Крвљу, и уређивање куће своје. Несумњиво, тада постоји нада да такав може пасти и остати не на северу, на месту мучења, већ на југу, на месту блаженства.

Али ако смрт уграби живот изненада, као неочекивана бура и изненадни вихор, када, кажем, у том тренутку човек буде пун снаге, здрав и склон греху, а већ идућег трена постане нем и безосећајан – где је тада наде на спасење? где покајање? где исповест? где преображај? Тада не могу помоћи ни сродник ни пријатељ ни свештеник, чак иако би неко покушавао и усрдно то желео. Само што умирући човек обамре, одједном долазе немилосрдни и траже његову душу! Ове ноћи тражиће душу твоју од тебе (Лк. 12, 20).

Они који имају искуства у лекарским вештинама тврде да чим престане кретање венске течности, односно животних функција у можданим ћелијама, престаје истовремено и кретање крви у срцу, а заједно са тим престају и дисање и живот. Таква несрећа се назива аполексија, инфаркт, а последица је изненадна смрт. Ни ми не противречимо овим лекарима, нити кажемо да је такво њихово природословље лаж, већ тврдимо да престанак животних функција и заустављање крви нису главни узроци изненадне смрти, већ последице или оружја, помоћу којих долази и наступа изненадна смрт. Познато је да тестера струже, плуг оре и мрежа лови рибу, али ове се алатке не називају узроцима, већ само оруђима послова који се помоћу њих извршавају: столар у своме послу, земљорадник у пољопривреди, а рибар у риболову сматрају се главним и реалним узроцима.

Бог и награђујући и кажњавајући човека делује кроз твар као неким оруђима. Усхођењем сунца осветљава и ватром загрева земљу и све што се налази на њој; заустављањем сунца поражава Амореје и ватром спаљује Содом и Гомор (Ис.Нав. 10, 12). Водом напаја земљу и узраста биље, али водом потапа свет и погружава Египћане (Изл. 14, 27). Ваздухом даје дисање и живот свим животињама, али у ваздуху наводи таму у Египту, која се могла опипати (Изл. 10, 21) и гнојни прах на Египћане и на животиње њихове (Изл. 11, 5). Од земље храни сваку животињу, али посредством земље кажњава Датана и Авирона (Број. 16, 32). Сам он, као Владика и Господ заустављања и покретања и природних закона и саме природе и Творац свих ствари и Сведржиељ и зауставља и покреће и све мења и све што жели то и чини по Својој вољи и произвољењу. Сам, дакле, Бог, када пожели, зауставља и кретање животних функција мозга, и кретање крви у срчаним коморама и на тај начин бива узрочник изненадне смрти.

У почетку, Бог везује грешника малтером свога Божанског човекољубља. Богаташу данашњег Јеванђеља је даровао богатство: „човеку“, каже, „некоме богатоме“. Овај, пак, никоме не уделивши, напунио је своје житнице и сакупио своје богатство у њима. Бог, да би задовољио његову жељу и изменио његов користољубиви дух у дружељубиви, поврх свега је учинио да земља донесе обилан род: У једнога богатог човјека роди њива (Лк. 12, 16). Род и плодови многи и неизмериви, амбари напуњени, богатство превелико, али уместо да отвори житнице и испразни их од пређашњих плодова, напуни новим и тако и даље остане богат и има пуне житнице, послушајте о чему богаташ мисли и на шта се одлучио: размишљаше у себи да разруши пређашње житнице и сагради нове, које ће моћи да сместе и пређашње и нове плодове. Срушићу житнице своје и саградићу веће (Лк. 12, 18). Ради чега ће срушити и саградити? Да ли да би одмеравао потребитима, као што је чинио патријарх Јосиф у Египту (Пост. 47, 14)? Не ради овог, већ да би се једино његова душа успокојавала, јела, пила и веселила се. И казаћу души својој: Душо; имаш многа добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се (Лк. 12, 19). Бог, пак, видећи да овај презире богатство његове доброте и кротости и дуготрпљења, не знајући да га доброта Божија на покајање води (Рим. 2, 4), видећи да овај не само да се не исправља, већ и греши више него раније, онда или зауставивши му мождане функције, како тврде лекари, или на неки други, Њему знан начин, пресеца његов живот изненадном смрћу. Ове ноћи тражиће душу твоју од тебе(Лк. 12, 20).

Свака несрећа, свака жалост, свако зло, бивају далеко тежи и несноснији, када се десе изненада. Зато је Пророк Божји благовестио: припремих се и не смутих се (Пс. 118, 60). Када се човек припреми за несрећу која ће му се догодити, уколико ју је могуће избећи он је се или потпуно ослобађа или је на разне начине чини подношљивијом, а уколико је неизбежна, припрема своје срце да је поднесе. Али ако се несрећа деси без и најмањег знања о њој, он постаје неутешан и очајан.

Несумњиво је да је смрт неизбежна, страшна, ма и предвидели ми да се приближава. И сам Господ наш Исус Христос, који је по личном сједињењу своје људске природе са Божанством имао, премда и као човек, сва савршенства, ипак је туговао када се приближио час Његове смрти: Жалосна је, говорио је, душа моја до смрти; и молио је Оца Свога да не испија горку чашу смрти: Оче мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова (Мт. 26, 38 – 39). Његов подвиг у томе часу је био тако велики да зној његов бијаше као капље крви које капљу на земљу (Лк. 22, 44). Уколико предвидимо блиски час смрти ми ћемо: као прво, по нашој жељи распоредити све у дому и међу децом и у вези тога шта са нама има бити након наше смрти, од чега душа постаје спокојна и безбрижна; као друго, олакшавајући тешко бреме наших грехова покајањем и исповешћу, ослобађамо се гриже савести и прогонимо прекомерни страх од вечног мучења; као треће, примивши Свете Тајне, сједињујемо се са Христом Спаситељем. Од овога се у наше срце неодложно усељава нада на милост Божју, очекивање вечног покоја, нада бесмртног царства, која одгони тугу због растанка са светом и добавља радост и наслађивање небеским добрима н неизрецивом Божјом славом. Тада већ ништа не бива тако жалосно и страшно осим подвига раздвајања душе од тела. Након такве припреме долазе свети Анђели, милостиви и светли, одгоне далеко демонске пукове, услађују тугу, олакшавају напоре, одгоне душевни страх и са радошћу је узимају. Блажен је браћо онај ко се удостојио овакве благе смрти! Такав поје са Давидом: у миру ћу уснути и починути (Пс. 4, 9).

Али када се деси изненадна и неочекивана смрт и нађе нас у безакоњима нашим – о како ће тада бити страшна, како ужасна и погубна! Видеће тада несрећни човек изоштрен и исукан мач, подигнут над његовим вратом. Пожелеће да побегне, али неће више имати где; пожелеће да устроји свој дом, али мисао ће се помутити и помисли нестати; пожелеће свештеника, да исповеди своје грехе, али језик ће отказати и неће моћи другима да да знања о томе; уста ће се затворити и неће моћи да изрекне безакоња своја; увидеће да је након смрти међу својим вољеним наследницима оставио жалосна мишљења, и то ће за њега бити суров ударац; схватиће да ће умрети нераскајан и предосетиће одлуку страшног суда, и казну вечне муке. Ово ће му причинити неиздржив бол: од овога се рађа мрачно смућење, ужасан страх, болно мучење, потпуно очајање. Сем тога, и демони, тамни и немилосрдни, разобличујући његова дела и тражећи његову душу, причињавају му ужасну муку. На крају се душа немилосрдно одваја од тела у трепету и стењању, бива насилно уграбљена. Свемилостиви Господе! Избави нас од овакве страшне осуде! Тешко, браћо моја, оном човеку који на овај начин сконча свој живот! Ово је љута смрт, о којој говори пророк Давид: Смрт грешника је љута (Пс. 33, 22).

О несретни људи! Ми не само да не знамо када ћемо умрети, већ не знамо ни на који ће се начин то десити… Хоће ли ми смрт доћи кротко и смирено, или сурово и зверски? Хоћу ли видети њене знаке пре него дође или ће ме затећи као лопов у ноћи? Хоће ли ми оставити макар мало времена, да оплачем своје грехе, или ће ме муњевито ухватити нераскајаног? О зашто таква тама? Зашто такво непознавање смртног часа и начина смрти, тога од чега зависи спасење душе? Тако је, драги моји, установио најчовекољубивији Бог, ради нашег спасења. Незнање о смртном часу производи страх, страх – уздржање, уздржање пресеца порив к греху и пад. Незнање о смртном часу рађа пажњу, пажња – жељу, жеља бива узрочник успеха у врлини. Ради тога је остала непознаница, хоће ли наша смрт бити добра или љута, да би се ми, уплашивши се, чували од греха, да би, чувајући опрезност, успевали у врлини. Колико смо се често, бојећи се смрти, уздржавали од греха? Колико често, бојећи се да ћемо сутра умрети, богатили смо се врлинама? И ради чега се жалостимо? Зар би хтели да знамо када ћемо умрети да би смо трговали спасењем, односно, да би смо грешили свакаквим гнусним греховима све до последњег часа, а тада, приступивши покајању, постали наследници небеског царства? Али Бог се не да поругати (Гал. 6, 7), већ као Свевидећи и Праведни види наше помисли и суди праведно свој земљи.

Дакле, тренутак смрти је неизвестан, непознат; смрт често наступа изненада. Ово је истинито и праведно. Твој спаситељ и Господ показао ти је шта треба чинити: Стражите, дакле, рекао је, јер не знате дана ни часа у који ће Син Човјечији доћи (Мт. 25, 13). Зато и ви будите спремни; јер у који час не мислите доћи ће Син Човјечији (Мт, 24, 44). Стражи и пази, буди спреман. Изненадна смрт се несумњиво догађа, али коме? Непажљивом и неспремном. Уколико неко живи зло и развратно и мисли да ће смрт закаснити и неће још доћи, и настави да срамоти, вређа, отима и угњетава ближње и слепо се предаје преједању, опијању, пијанству и другим безакоњима и неправдама: Ако ли тај рђави слуга рече у срцу своме: Неће мој господар још задуго доћи; и почне тући другове своје, а јести и пити с пијаницама (Мт. 24, 48 – 49), таквога ће у дан у који се не нада и час у који не зна, сићи изненадна смрт. Доћи ће господар тога слуге у дан када се не нада, и у час када не мисли(Мт. 24, 50).

Час смрти је неизвестан, смрт ће доћи као лопов. Ово је истинито и праведно. Стражи и пази; буди спреман. Јер ће Господ онога кога нађе нераскајаног и неспремног расјећи напола, и даће му удио са лицемјерима; ондје ће бити плач и шкргут зуба (Мт. 24, 51). Јер свако треба да добро пази, свако треба да се стално припрема, свако треба да се побрине о овоме и да често излива своју молитву пред Богом, да га, помиловавши га по великој Својој милости, избави од изненадне и љуте смрти.

Час смрти је неизвестан, смрт често долази изненада. Ово је истинито и праведно. Али зашто се плашити тога? Уколико желиш можеш се ослободити страха од изненадне смрти и од ове смртоносне ране. Буди верни и мудри слуга Господњи, као што су били Авраам и Исаак, тада ћеш умрети испунивши своје дане, у доброј старости (Пост. 25, 8) и нећеш умрети принудно и изненадно већ са радошћу и надом, а након смрти бићеш убројан у збор праведних. Буди верни и мудри слуга Господњи, као што су били Јаков и Јосиф, па ћеш и ти бити обавештен о часу своје смрти и предсказати, као и они: Ево ја ћу скоро умрети (Пост. 48, 21). Тада ћеш видети децу деце твоје, тада ћеш отићи из овог живота благосиљајући и молећи се за децу своју (Пост. 49, 25); тада ћеш претходно заповедити о своме погребу, и тада ћеш подићи ноге твоје на постељу твоју, уснути и почивати у миру и вечној радости (Пост. 49, 33). Буди верни и мудри слуга Господњи: верни, чувајући православну веру, до последњег даха, као зеницу ока; мудри, удаљујући се од свакога греха и извршавајући сваку правду и тада се већ нећеш уплашити изненадне смрти, нећеш се уплашити вечног мучења. Јер када дође смрт и нађе те таквог, тада ће те твој Владика и Господ убројати у ред блажених. Јер је Он Сам рекао: Благо томе слуги кога господар његов, дошавши, нађе да чини тако (Мт. 24, 46). Амин.

http://manastirpodmaine.org/sveti-arhiepiskop-nikifor-teotokis-na-pricu-o-bezumnom-bogatasu/

[JESSY]

 

[Bokisha]

протојереј Родион Путјатин: БЕСЕДА НА ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Ангели вхождение Пречистиа зрашче удивишасја…

При помену уласка у храм Пресвете Богородице, помислио сам на наш улазак у храм Божји. Како се само, мора бити, свети Анђели чуде, када виде неке хришћане како улазе у храм Божји. Ах, неки од нас долазе овде понекад са таквом љутином и злобом у души, да чак и ми недостојни не можемо, а да се не зачудимо, како они у таквом стању улазе, стоје и остају исто тако зли и пргави. Са нама у храму присуствује Бог, својом благодаћу, Свеблаги и Свемогући Бог и стога је у њему толико свега свештеног, освештаног, што нас радује, теши, да нам се чини да је не могуће да љутити и злобни не нађе покој и не напусти своју злобу и љутину.

Шта дакле значи то да се неки хришћани чак и у храму Божјем не престају гневити и злобити на друге? То значи да заборављају да је у храму невидљиво присутан Бог. Стојећи овде, они и не мисле о Богу, не моле му се или, молећи се, осењујући се крсним знаком, клањајући се пред иконама, они уопште немају Бога у мислима и срцем му се уопште не обраћају. Да, тако је. То да можемо да се гневимо, то је, свакако разумљиво. Разумљиво је, јер се рађамо са склоношћу ка љутњи, ка злу. Ипак, није никако схватљиво, може се рећи и неприродно, стојати у храму Божјем, у том станишту мира Божјег и не успокојавати се, не заустављати гнев; молити се Богу – Богу љубави и не јењавати, не заборављати злобу!…

Мора бити једно од двога: или ставши на молитву истог часа престајеш са гневом и злбом или уопште немаш Бога у мислима када се молиш. Онај који отвара очи на светлости, тај се осветљује, и онај ко се обраћа душом ка Богу, тај се неизоставно успокојава. Није могуће да се никада ни на кога не наљутимо, али је такође и немогуће не заборавити зло када се сетиш Бога и молиш се Њему, Свеблагом и Свемогућем. Понекад од неког човека, као од хладноће, наша душа задрхти, а од Бога, као од сунца, она се загрева.

Шта да чиним, када не могу да се не срдим, не могу да напустим злобу? Управо чинити оно што не чиниш. Оставивши сваку животну бригу, треба да се обратиш Свеблагом и Свемогућем Богу. Када се из душе молиш Богу, нарочито када се молиш у храму Божјем, биваш тако миран, спокојан, успокојавајући се благодаћу и милошћу Божјом, да заборављаш на све, престајеш да се гневиш на човека, макар ти он учинио и много зла. Гневе се и злопамте једино плашљиви људи, који се боје за себе, незадовољни собом, неспокојни духом.

Сети се, слушаоче, због чега биваш зао и гневљив: зато што се не молиш Свеблагом и Свемогућем Богу или се не молиш од све душе. А памтећи ово, не заборављај да се и Анђели и људи чуде како ти ни у храму Божјем не остављаш свој гнев и злобу према другима. Амин.

http://manastirpodmaine.org/protojerej-rodion-putjatin-beseda-na-vavedenje-presvete-bogorodice/

[Bokisha]

свети Исак Сиријски: СЛОВО 20

Свакодневно подсећање на оно што је од свега потребније и што је најкорисније за онога ко пребива у својој келији и ко је решио да пази само на себе.

Неко од братије је написао следеће речи, које је увек стављао пред себе, подсећајући се на њих и изговарајући их:

Неразумно си проживео свој живот, посрамљен си и достојан сваког зла; одврати се од тога макар у овај дан, који је још преостао од дана твојих, који су узалуд протекли, без добрих дела и у богаћењу злим. Не питај ни за свет, ни за живот у њему, ни за монахе, ни за дела њихова, ни о томе како они живе, је ли велик подвиг њихов. Не занимај се ни за шта слично. На тајанствен начин изашао си из света и сматраш се мртвим ради Христа. Не живи више свету и ономе што је у свету, да те дочека мир и да будеш жив у Христу. Буди спреман и наоружај се трпљењем против сваког понижења, сваке увреде, подсмеха и покуда од стране свих. И све то примај с радошћу, као онај ко је то заиста заслужио. Са благодарењем подноси сваку муку и невољу, и сваку несрећу од демона чију си вољу испуњавао. Храбро подноси сваку беду, и све што се природно догоди, и сваку жалост. У  нади на Бога трпи лишеност онога што је неопходно за тело, а брзо се претвара у ђубре. Нека твоја жеља буде да све то примиш у нади на Бога, не очекујући ниоткуд више ни избављење, ни било какву утеху. У Господа свога се уздај (Пс. 54,23), и у сваком искушењу осуђуј самог себе као онога ко је за све крив. Ничим се не саблажњуј и не укоревај никога од оних који те љуте; јер и ти си окусио са забрањеног дрвета, и ти си стекао различите страсти. С радошћу примај тугу, нека те мало и узбуди: зато ће ти после бити слатко. Тешко теби и смрдљивој слави твојој! Јер душу која је испуњена свакојаким грехом оставио си као неосуђену, а другима си судио речју и мишљу. Доста ти је те хране за свиње којом си се до сада хранио. Шта ти имаш заједничко са људима, нечисти, и зар се не стидиш да останеш у њиховом друштву, да проводиш живот тако неразумно? Ако обратиш пажњу на ово, и ако све то сачуваш, можда ћеш се, уз помоћ Божију и спасити. У противном, отићи ћеш у мрачну земљу, у насеобину демона чију си вољу бестидно извршавао. Ето, посведочио сам ти о свему томе. Када би Бог праведно покренуо против тебе људе да ти узврате за увреде и омаловажавања која си држао у мислима или изрекао против њих“ током целог свог живота, онда би цео свет морао тобом да се бави. Дакле, од сада престани, и претрпи казне за дела твоја које су те задесиле.

Брат је себе свакога дана на све то подсећао како би, када дођу искушења или невоље био у стању да их претрпи са благодарношћу и коришћу за себе. О, када бисмо и ми могли да са благодарењем подносимо невоље које нас задесе и да извлачимо из њих корист за себе, по благодати човекољупца Бога! Њему слава и власт у векове! Амин.

http://manastirpodmaine.org/sveti-isak-sirijski-slovo-20/

 

[Bokisha]

Једно тијело, један дух (Еф. 4, 4).

Да се старају верни, да буду једно тијело и један дух; то препоручује свети апостол. Под једним телом разуме се једна вера, без цепања, без јереси, без самовоље: цела црква је једно тело, коме је глава Христос. Под једним духом разуме се љубав, љубав пламена свих верних према Христу, од кога произлази и узајамна љубав. Множина да буде као једнина; много људи као један човек. То је чудо хришћанске вере и хришћанске љубави. Нема те силе у свету, која може бити јачом споном међу људима. Ни иста крв, ни исти језик, ни исто огњиште, ни исти родитељи, нити ма какви материјални интереси – ништа од тога није ни издалека онаква силна спона као вера и љубав хришћанска. Том силном и неодољивом споном повезани су сви чланови цркве међу собом. И црква Божја стоји као један човек, у времену и у вечности – Једно тијело, један дух. Овоме чудесном јединству ништа тако не противречи као гордост појединих људи. Гордост криви веру, хладни љубав; гордост ствара јереси, цепа цркву, жртвује добро целине угодности личној. Гордост је у суштини одсуство и вере и љубави. Нека нас Бог, браћо, сачува од гордости, праисконог недуга рода људског. Да би били вазда једно тијело и један дух у Господу нашем Исусу Христу. Теби Господе Исусе, Теби Главо Цркве, Теби слава и хвала вавек. Амин.

Пролог

св Николај жички

http://www.pravoslavnikalendar.iz.rs/

[NinaSavic]

Овај душекорисни документарни филм преноси поуке Грузијског исповедника Св. Старца Гаврила који је спознавши савремени свет био упознат са модерним и прикривеним замкама за душе. Потрудите се да одгледате цео филм јер само његов целокупни садржај даје праву слику старчевих поука. Свакако да је старац био познат по томе да ни једна горућа тема за њега није била "табу тема" а што се и у овом скромном филму који је пре свега (душекористан) као једна духовна сликовница може закључити.

У четвртак, 20. децембра 2012, Грузијска Православна Црква канонизовала је архимандрита Гаврила (Ургебадзеа), чувеног подвижника и исповедника 20. века. За дан његовог спомена одређен је 2. новембар, дан када се 1995. године светитељ упокојио. Гаврило је многе године проживео одбачен, напуштен и омрзнут од свих, али за све то време никада није посустајао у својој вери. Повлачио се у рупу, коју је сам ископао у једној стени, и ту се често молио са сузама. Када се завршило време прогона хришћана и када је у срцима људи почела да се рађа чежња за духовним одговором на питање овог крвавог света, многи су почели да долазе јеромонаху Гаврилу по духовни савет.

Он је постао Старац и духовник многим људима, укључујући ту и монахиње једног женског манастира у Грузији. И управо су страдања кроз која је прошао и која је истрпео са љубављу, била оно што му је отворило двери Царства Божијег. Кроз страдања која је претрпео Истине Божије ради, Бог Истинити је дошао Свом слуги Гаврилу и отворио му двери духовнога света. По сведочењу хиљада ходочасника, уље из кандила које непрекидно гори на Старчевом гробу је чудотворно. Грузијској цркви већ годинама пристижу писма из свих крајева Грузије, Русије и православних земаља у којима се извештава о исцељујућем дејству овог уља на људе који су боловали од рака, хидроцефалије, церебралне парализе и сличних болести.

 

 

[Bokisha]

Да није Ње

Пресвета Богомајка уведена је данас у свети Храм да живи у њему, у трећој години Својој, и живела је до дванаесте године Своје у Храму. Ради чега! Она је доведена у Храм да се васпита у Храму, у светилишту, у Светињи над Светињама, да се васпита у служењу Богу! Како се служи Богу? Свим срцем, свом душом, свом мишљу, свом снагом!

 

Браћо и сестре моје, да није Пресвете Богородице људи би давно, давно постали ђаволи. Јер да није Ње не би било Господа Христа у овоме свету, не би било Спаситеља, Спаситеља од греха, Спаситеља од смрти, Спаситеља од ђавола и људи, људи који су тако заволели грех и сласти греховне, да би давно постали ђаволи! Али хвала Њој, Пресветој, Хваљеној, Славнијој од Херувима и Серафима, хвала Њој драгоценијој од свих бића створених, што је подвигом Својим, безгрешним животом Својим, очистила Себе, удостојила Себе да роди Господа Христа, да роди Бога, да буде Богородица, да да Спаситеља света! Без Ње, овај свет је без Бога; без Ње, овај свет је без Спаситеља; без Ње, овај свет пакао је од греха и смрти и демона.

Рођен од Пресвете Богородице Господ је основао Цркву да се у њој спасавају људи од свакога зла, од свакога греха, од сваке смрти, од свакога ђавола. И она стоји непоколебљива, она необорива, Црква Света неразрушива; неразрушива ни од каквих Диоклецијана, Тамерлана, Хитлера, Нерона и свих ондашњих и данашњих гонилаца Цркве Христове у овоме свету. Гле, она јача, јача од свих њих, Чудесним Господом Христом, Победитељем смрти, Победитељем греха, Победитељем пакла, Победитељем Сатане и свих његових ђавола. Да!

Ето, Господ, Кога нам је Пресвета Богомајка родила, Цркву нам Христову дала. Да, жена, - жена је увела ђавола у овај свет, али и Бога! Жена Ева је увела ђавола у тело људско и претворила га у храм ђавола, али жена - Пресвета Богомајка, увела је у тело људско Бога, претворила га у Храм Божји! И данас дивне црквене песме брује том дивном истином: да је Пресвета Богомајка постала Храм Божји, Храм Божији родивши Бога и Господа Христа. Вели се у једној дивној песми данашњој за Њу: "Данас Пресвета Богородица, Која је сместила у себи Бога, уводи се у Храм Господњи". Још се Она назива данас у црквеним песмама и молитвама: Живи Храм Божји! А каква је одлика храма, браћо! Каква је одлика храма? Богослужење, непрекидно богослужење, ето то је одлика храма. А Богу се непрекидно служи светим мислима, светим осећањима, светим расположењима, светим делима, светим поступцима.

Провери себе, проверавај себе, служиш ли ти Богу? Јесу ли твоје мисли свете мисли? Јесу ли твоја осећања - света осећања? Јесу ли твоја дела - света дела? Јесу ли твоји поступци - свети? Да ли ти кријеш нека тајна срамна дела? Гле, може бити да у очима људи, у овоме свету, изгледаш честит и поштен човек, а ти скриваш у себи богзна какве змије, богзна какве грехе, богзна какве тајне зла дела! Тргни се, не служиш Богу него ђаволу, јер човек само светим животом служи Богу, а грешним животом служи ђаволу. Твоја завист, гле то је тамјан ђаволу; твој блуд, твоја прељуба - ти кадиш ђаволу, ти служиш ђаволу свим бићем својим. Твоја завист, мржње, клевете, оговарање, псовка, па то је смирна за ђавола, ти кадиш ђаволу, служиш ђаволу. Браћо и људи, тргните се! Човече, па ти си саздан да будеш храм Божји!

Пресвета Богомајка уведена је данас у свети Храм да живи у њему, у трећој години Својој, и живела је до дванаесте године Своје у Храму. Ради чега! Она је доведена у Храм да се васпита у Храму, у светилишту, у Светињи над Светињама, да се васпита у служењу Богу! Како се служи Богу? Свим срцем, свом душом, свом мишљу, свом снагом! Тако је Пресвета Богомајка као девојчица ушла у Свети Храм Јерусалимски. Своју душу чистила је непрекидним молитвама, постом, читањем Светих књига, слушањем свештеника Божјих, учествовањем на богослужењима. Сав живот Њен био је очишћавање узношење бића Њеног, душе Њене из овога у онај свет. Сва се светила и осветила, сва се чистила и очистила од сваке и најтананије и најневиљивије нечистоте духовне и телесне. И тако служећи Господу и Богу непрекидно свим срцем, свом душом, свом снагом, свом мишљу, Она је очистила Себе, учинила Себе безгрешном и удостојила се да постане Мајком Божјом.

И ми хришћани, ми смо зато хришћани да сваки од нас буде храм Божји, живи храм Божји. То што је Пресвета Богомајка - у највећој мери - дужни смо да будемо и ми! Гле, Свети Апостол пише хришћанима: "Ви сте храм Божји, Дух Божји живи у вама", вели он Дух Божји живи у вама! Пазите коме служите! Пазите, дух ваш, дух ваш људски, човечански нека се сједини са Духом Божјим, еда бисте служили Богу свом душом, свим срцем, свом снагом, свим животом својим! Било је међу хришћанима и онда и данас грешних људи, не само грешних људи него и грехољубивих људи! Човек од слабости пада у грехе. Има људи који су навикли на грех и неће да одступе од греха и желе да га понављају. Страшно је то, браћо, то је погибија, то је пакао. Човек себи ствара вечне муке на земљи, ствара вечне муке себи и у ономе свету. Зато Свети Апостол Христов вели: ,Јесте ли ви, јесу ли тела ваша храм Божји, храм Духа Светога"? Пазите како живите!

Гле, ти - ти псујеш - о! ти поганиш храм Божји. Ти прељубу чиниш, о! смрад пред Богом разносиш и разливаш у храму Божјем. А ми, ми смо позвани да непрекидно служимо Богу, а служећи Богу, браћо, ми Њему уствари ништа више не дајемо него што Он има; ми служимо себи, своме спасењу, служимо својој вечности, служимо својој бесмртности, своме Вечном Животу у оном свету. Ето како служимо ми служећи Богу. И Господ Христос, дошавши у овај свет, дошао је да нас људе врати Богу, да нас људе врати вечноме човеку, ономе што је бесмртно и вечно у свима световима - да нас људе учини вечним бићима. То, то даје само Он, Чудесни Господ Христос, и нико више у овоме свету. А ми имамо пример, најсавршенији пример Храма Божјег у Пресветој Богомајци, Пресветој Богородици! Ето нам узора. То што је Она у највећој мери, нека се сваки од нас труди да постане храм Божји, по силама својим и моћи својој!

Она, Она је Света и Најсветија Васпитачица рода људског. Богослужење јесте најбоља школа, најбоља васпитачица! То је факултет, универзитет над универзитетима, школа над школама: храм Божји, богослужење Божје, Господ Христос, Његово Свето Еванђеље. Шта је циљ, шта је циљ светога васпитања? Шта је циљ светог бића човековог? Шта? - Непрекидно служити Богу свим бићем својим, служити Му свом душом, свим срцем, свим умом, свом снагом. И на тај начин ти овечнујеш себе, ти обесмрћујеш себе, ти освећујеш себе, ти обожујеш себе, ти охерувимљујеш себе, ти охристовљујеш себе, ти утројичујеш себе! Ти постајеш вечни син Божји, постајеш брат Христу, постајеш сунаследник свих Небеских блага. Ти постајеш син Божји по благодати.

Гле, човек си хришћанине! Хришћанине, срце твоје то је престо Божји, престо на коме ти стално жртвујеш душу своју Господу Христу. Приносиш је на жртву. А савест, то је тамјан којим кадиш чудесног Господа Исуса! Молитве, то је истина, та осећања твоја нека буду свеће које горе пред Господом Христом. Мисли твоје нека буду муње светог живота! Покајање твоје нека буде ђакон душе твоје! Љубав твоја јеванђелска нека буде свештеник твој, а смирење нека буде владика. Ето, нека се тако у теби врши непрекидно служење Богу. Ти си хришћанин, ти си на то позван. И онда, онда осигураваш себи блаженство, вечно блаженство души, вечно блаженство и у овоме и у ономе свету. Тако и ти, мајко, и ти, оче, родитељи и браћо, ви деци својој осигуравајте то. То је најбоље обезбеђење, то је осигурање, вечно осигурање човечијег бића и личности. Господ Благи Исус Христос и Његова Пресвета Богомајка Која нам је Њега родила.

Ето, ми данас и празнујемо тај велики славни Празник, Празник најбољег васпитања, светог васпитања хришћанског, празник свете школе хришћанске, Храма Божијег. То је једина света школа у овоме свету. Има пуно школа у овоме свету, универзитета; авај! шта се на њима све не учи! Какве се све зле науке не проповедају тамо? Какве зле теорије, какве све зле мисли, идеје које поробише, ево, Европу, целу Азију, Америку. Европа, Европа, зле школе, школе без Бога, школе без Христа, школе без Богомајке! Шта стварају те школе? Зверове, зверове, који сами ратове стварају и уништавају род људски, а обећавају блага, обећавају мир, обећавају благостање, обећавају богатство свакоме и свима а свет заливају крвљу. Ето вам света без Христа, ето вам света без Пресвете Богородице.

Нису ли људи ђаволи када су без Господа Христа, када су без Бога, када су без Пресвете Богомајке? Како је страшно бити европски човек, бити најмудрији технолог, авионолог, неболог, а овамо мрачне демонске црне мисли, црне идеје и такозване црне теорије њихове изводе се из Европе, и ето, мре, мре род људски на свима континентима. Таква је просвета без Бога, такво је васпитање несвето и васпитање без Бога.

А ми хришћани и ви хришћани, браћо моја, ми имамо и морамо имати свето васпитање, а то је васпитање: служити непрекидно Богу свом душом, свим срцем, свим бићем. Јер служећи Њему служимо себи; а ту, ту увек наш непобедиви Вођ, бесмртни и предивни Вођ, јесте Пресвета Богомајка! Зато, ето, ми православни чудесне величине служитељи Божји, ми свакодневним молитвама својим сав живот свој предајемо Господу Христу: да га Он води и руководи, да га Он обесмрћује и оживљује.

Ви чујете непрекидно дивну молитву: "Спомињући Пресвету, Пречисту, Преблагословену, Славну, Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију, са свима Светима, сами себе и један другог и сав живот свој Христу Богу предајмо!" И сав живот свој Христу Богу предајмо! И сав живот свој Христу Богу предајмо, да служимо Њему и овога и онога света! Амин!

Ава Јустин Поповић
Беседа на Ваведење Свете Дјеве Марије 1966. године у манастиру Ћелије
Извор: crkvaub.rs

http://www.prijateljboziji.com/_da-nije-Nje-/82265.html

[Bokisha]

Скрнављење дечијих душа

- О погубном дигиталном васпитачу у кога имамо неизмерно поверење -

  

Ко каже да данас нема светих људи? Итекако их има и то скоро у свакој кући. Зар наша деца не носе радост Светога Серафима Саровског, који је из срца препуног љубави, без имало патетике, свакоме познатом и непознатом клицао: "Радости моја"? Зар њихове бистре, чисте, безазлене очи немају сјај очију великих подвижника и испосника, и зар такве очи нису имали Свети Јован и Света Петка и многи, многи други...? Погледајте и њихову незлобивост по којој они брзо праштају и заборављају понекад и неправедне казне и батине и по којој нам убрзо затим трче у загрљај, ломећи тако у парампарчад наша ледена срца, није ли то незлобивост равна Светоме Стефану Првомученику, који је у тренутку каменовања подигао руке и узнео молитву за своје мучитеље и убице: "Господе, не урачунај им грех овај!"? Погледајте и њихово усхићење када су заједно, није ли и то управо братољубље и саборност Светог апостола Павла и првих хришћана? Загледајте и удубите се у њихове веселе и раздрагане цртеже, не скривају ли они исту тајну и лепоту божанског које лебди у иконама преподобног Андреја Рубљова? На крају, није ли њихова природна чежња и потреба за нереалним, надљудским и божанским иста она по којој су светитељи чистих дечачких душа, Ђорђе и Димитрије, пострадали за Христа и живот вечни? Заиста су наши малишани траг божанског на земљи и заиста су тачне јеванђељске речи упућене нама одраслима: "Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско"...

 

Међутим, разлика између наше дечице и правих светитеља који су дечију чистоту и дечије врлине тешким подвигом и одрицањем очували или великим покајањем и сузама постигли, јесте у томе што ови малени необични светлоносци немају разумну и духовну силу да се одбране од опасности које их, као никада до сада, вребају и то – са свих страна. На жалост, ми данашњи родитељи нисмо свесни да смо управо највећи саучесници у обесвећивању и светогрђу чистих дечијих душа, излажући их неумереном и неконтролисаном утицају ТВ-а и видео игара. Ево какав сумрак у душама наше дечице настаје, када ми, што због жеље да нам деца буду учена и напредна, што због неразумно дугог и исцрпљујућег европског радног времена које нас превише троши и умртвљује, препуштамо нашу децу виртуелном васпитачу у кога изгледа имамо бескрајно много поверења и у чији програм рада ни мало не сумњамо.

 

Скрнављење дечије чистоте. Учени људи су открили да човеков разум пред ТВ екраном улази у такозвано алфа-стање у коме су мождани таласи успорени и у коме гледалац и без своје сагласности олако упија и усваја информације, слике и сугестије. Замислите шта се тек дешава у слабашним и чистим душама наше дечице у тренутку када их са овог врло сугестивног медија спопадну слике разврата или крвавог убиства!

 

Скрнављење дечије незлобивости и радости. Невероватно је да у земљи Србији нико ништа радикално не чини по питању насиља, бруталности и осветољубивости који се агресивно пропагирају скоро на сваком ТВ каналу и у свакој видео-играоници. А када се деси оно најгоре и када насилни и брутални медијски убица убризган у слабашну дечију душу покрене несретно дете на злочин – онда многи који ништа нису предузели (а морали су, не да упозоравају, већ и да вриште) фарисејски лицемерно климају главама и говоре о генетици или о суровој природи или некој космичкој грешки...

 

Скрнављење божанског у детету. Свидело се то некоме или не, сасвим је јасно да је Холивуд и скоро сва филмска индустрија, богоборна, тачније, Христоборна и да иза ње стоје јудео-масонски владари света. Памтите како је бурну реакцију недавно изазвао филм "Страдање Христово" у режији Мела Гибсона, који је ово своје храбро исповедање вере морао добро да плати. Новине кажу да су му овим пројектом сва врата Холивуда, и његове такозване А-продукције, заувек затворена. Зато, нека се не бусају родитељи-атеисти мислећи да су им деца "изнад" старомодног православног хришћанства, јер су упали у велику замку – деца су им итекако уназађена, тачније, враћена су у паганска времена! Наиме, наши чудочежњиви малишани су са ТВ-а заражени погубним паганским вештичарењем и магијом. Оно божанско у њима попуњено је, на жалост, Винкс и Југио "моћима", чаробњаштвом и магијом Харија Потера, часописом "Witch" (Вештица) и многим, многим другим паганштинама...

Скрнављење дечије креативности и делатности. Уђите у било коју предшколску установу и упитајте неку од искуснијих васпитачица какви су цртежи данашње деце у односу на ону пре двадесетак година. Добићете изненађујући одговор: креативност и моторика наше деце је за њихов узраст – изузетно лоша. Узрок овоме можете и сами да откријете...

 

Скрнављење дечије саборности. Сви смо ми сведоци да ова мала дружељубива бића све мање другују, а све више се отуђују и осамљују у вештачке и нездраве светове видео игара и ТВ-а. Запитајте се који вештачки и синтетички светови чекају ову отуђену и осамљену децу када једнога дана из својих дигиталних соба изађу на улицу? Језа ме хвата од помисли да су деци у целој Србији наркотици свих врста доступни колико и нама одраслима лесковачка паприка на јесењој пијаци!

 

Шта нам је чинити? Ништа више од Била Гејтса, творца савременог компјутерског софтвера и једног од најбогатијих људи на планети, који је својој деци разрезао норму од 45 минута дневно гледања у екран. На питање малишана кад ће ово ограничење да престане, он је неумољиво одговорио: "Када одете из ове куће". Зашто не бисмо и ми Срби, много мање технолошки образовани од западног света, одлучношћу и чврстином овог компјутерског генија, одредили нашој деци норму боравка пред екраном и брижно контролисали садржај гледања? Зашто се не бисмо и ми, поноситошћу Енглеза, окренули својој традицији и нашли у свом светом Православљу и својој часној историји много садржаја који могу нашој богочежњивој деци итекако да напоје жедне душе? Зашто им уместо мађијарских филмова, цртаћа и часописа не бисмо читали и препричавали предивна и неисказано поучна житија Светих Чудотвораца, у којима итекако има надреалног али истинитог и божанског? Зашто нашим дечацима не бисмо уместо сурових америчких боксера и других анимално-бруталних јунака причали о храбрим хришћанским исповедницима, о великом јунаштву и смелости Светога Николе, који је у својој праведности знао и јавно да иступи и да џелату неустрашиво отме мач пред само погубљење недужних људи? Зашто мали Србчићи своје јунаке не би нашли у нашим светим прецима и зашто се не би угледали на кроткога принца жалостивих очију Растка, на витезове храброг срца Лазара и Милоша, на незлобивог и трпељивог Стефана Дечанца? Зашто да нам наше предивне, прелепе и преслатке девојчице постају вештице, и зашто пред собом не би за пример имале чистоту и нежност Дјеве Марије, уздржање и одрицање преподобне Параскеве, мајчинство мајке Југовића?...

 

Наша деца нису наша, већ су Онога који их је креирао и створио тако драге и умиљате, тако лепе и свете, тако животне и тајанствено мудре. Наша деца су Божија и само су нам поверена да их са страхом и љубављу чувамо, да их васпитавамо и подижемо у праве људе. Ми, данашњи родитељи, морамо велику бригу, трезвеност и храброст да покажемо у заштити ових малених драгуља, који су као никада до сада угрожени и нападнути од оних медијских пробисвета и полусвета на које је Господ Христос упозоравао и за које је исказао велику претњу: "А који саблазни једнога од ових малих који вјерују у мене, боље би му било да се објеси камен воденички о врат његов, и да потоне у дубину морску". Нема државе, нема установе, нема закона који штити нашу децу од медијске демо(н)кратије, и ми родитељи једина смо институција која може и мора исповеднички храбро да иступи и да сачува непроценљиво – чистоту и радост на лицима и сјај живота и љубави у очима наше деце.

 

Жељко Перовић

https://www.saborna-crkva.com/index.php?option=com_content&task=view&id=440&Itemid=321

[Драшко]

http://www.spc.rs/sr/neobjavljena_beseda_svetog_vladike_nikolaja

[Bokisha]

протојереј Александар Шаргунов: НАЈВЕЋА ОПАСНОСТ ЗА ЦРКВУ

Чули смо у данашњем Јеванђељу како је Христос исцелио жену која је осамнаест година била згрчена и није се могла исправити. И одмах се умешао старешина синагоге. Није имао храбрости да се директно обрати Христу и почео је да са гневним протестом говори народу. Господ је исцелио у суботу. Пошто је исцељење било посао, рад у неком смислу, могло се посматрати као нарушавање суботе.

Али Господ одговара Јудејима, имајући извор у њиховом сопственом закону. Ма како да су људи сурови у својим законима, не могу а да бар донекле немају снисхођења, бар у односу према бесловесним животињама. Због тога се чак и у суботу сматрало потпуно у складу са законом, одвезати вола или магарца од јасала и напојити их. Господ говори да уколико је у суботу дозвољено бринути се о животињама, подразумева се да је у очима Божјим праведно ослободити човека од мучних окова болести.

Старешина синагоге и многи њему слични људи, које сусрећемо у Јеванђељу били су они људи за које је неки религиозни систем, скуп правила, био дражи него сам човек. За њих је важније до ситница испунити писани закон, него помоћи страдалнику. И на ову болест закоништва наилазимо у човечанству кроз сву његову историју у различитим и понекад застрашујућим пројавама. Спољни систем бива пожељнији од човека.

Непријатељ људског живота жели да створи такву атмосферу живота, да људи живе као у рату; да никада не буде мира, када човек може да се заустави и да угледа другог човека као јединственог и непоновљивог, да га угледа као једно чудо, већ да буде као у рату, када се људи схватају као припадници неког рода у војсци, или неке групе. И од свега је важније то како су они наоружани, како су опремљени, а сами човек и то што се са њим дешава нема значаја.

У наше време тај прастари рат задобија нарочито сурови карактер. Човек је захваћен овим ратом са свих страна и свакако са стране економског и политичког живота. Управо данас, не само јуче, у току седамдесетогодишњег вавилонског комунистичког ропства, ради достизања извесних економских циљева, због некаквог економског система, човек је дошао у такав положај да управо нестаје. Милиони људи могу бити увијени у сиромаштво и болести, али главно је да победи овај нови економски систем. Мноштво људи може да једноставно буде принесено на жртву и убијено, само да би ликовао овај или онај систем. Исто се ово догађа и догађало се и у политици.

Суштина онога што се дешавало у годинама бољшевизма своди се на следеће: Утопити људску личност у безлични колектив, тако да и човек постане безличан, да се не би видео изван зидова овог политичког система. А постоји, показује се, још страшнији систем, још страшнија идеологија, када грех постаје норма људског постојања.

Шта више од свега обезличује човека? Грех, сваки грех, ма какав да је, ма и најнезнатнији, јесте оно што помрачује нашу личност, чини је као бесловесном, несвесном, брише црте јединствености и непоновљивости, које постоје у свакоме од нас. Када се, пак, читава атмосфера састоји од греха, којим ми природно дишемо, и он улази у нашу крв, у наш ум и срце, људска личност потпуно ишчезава, утапа се. Ова застрашујућа појава се дешава управо зато што људи систем цене више него човека.

Али ова појава постаје нарочито опасна на тој апсолутној дубини, која је присутна у Цркви, јер оно што се дешава у Цркви, не само оно што се дешавало у Старом Завету, како смо данас слушали, већ и оно што се данас дешава и што ће се дешавати, одређује све остало. Али уколико то постане могуће у Цркви, онда већ не постоје никакве препреке да се и ван Цркве унизи људска личност, да она ишчезне. Морамо бити јако пажљиви према данашњем Јеванђељу и замислити се над путевима који предстоје нашој Цркви, над оним болестима које већ данас болујемо.

Новомученик епископ Дамаскин је говорио да када дође антихрист, неће се неизоставно сви сложити са његовом философијом. Свети оци претпостављају да антихристов печат неће бити истовремено ударен и на чело и на руку, већ или на чело, кажу они, или на руку.

По светом Андреју Кесаријском, онај ко прими печат на чело, делиће са антихристом начин његовог мишљења, а онај ко га прими на десну руку, признаће исправност његовог деловања, његову власт, говорећи да је дозвољено чинити то, уколико само останемо хришћани у души.

То заправо значи да се печат антихриста може примити на тако танан начин, када људи, да би сачували свој живот, или да би одржали неки спољашњи систем, а у том броју и Цркву, као организацију, буду спремни на страшне жртве. Искушења могу бити неподношљива за људски ум и савест. Морамо ово уочити.

Све што постоји у Цркви драго је срцу хришћанина: сви устави, сви прописи, сви канони, сва Црквена организација, коју Господ чува Својом силом. Али све ово постоји ради тога да би ми постали способни да видимо другог човека онаквим каквим га види Господ. Може да наступи време када Црква, слично лађи упалој у смртоносну буру, као што је то описано у књизи Дела апостолских (Дап. 27, 38), мора да се оослободи најдрагоценијег што има, пшенице, да би се људи могли спасити.

Највећа опасност за Цркву је, како каже свети Теофан Затворник, када остане само спољашњост, односно очување система, на пример, очување поста или ма чега другог, свега спољашњег, у сваком случају драгоценог и нужног, ако се при том губи оно најважније. Ова спољашњост јесте, по речима светог Теофана, тајна безакоња унутар Цркве. Управо у таквој атмосфери унутар Цркве, у храму Божјем, јавиће се „човек безакоња“ и зацариће се у њему, издајући себе за Бога. И шта ће храмови, који су бесконачно драгоцени, значити, ако се одузме „Онај који задржава“, односно благодат Светога Духа?

У време најсуровијих прогона Цркве, старац архимандрит Лаврентије Черњиговски, неколико деценија пре него је црква добила релативну слободу, какву данас има писао је:

„Доћи ће време када ће обнављати чак и затворене храмове и украшавати их, и то не само споља, већ и изнутра, позлаћивати куполе и црквена звона. И када се то заврши, наступиће царство антихриста. Молите Господа, да продужи време, да би могли да духовно ојачамо, јер нас очекује страшно време. Ви ћете видети како се све подмукло спрема. Храмови ће бит величанствени као никада, али у те храмове се неће моћи ући.“

Господ нас напушта тамо где се чува једино спољашњост. Благодаримо Господа за све предивно што примамо у нашој Цркви и не заборављајмо данашњу Спаситељеву опомену, опомену преподобног Серафима Саровског, да пост и молитва и сва добра дела сами по себи ништа не значе. И то да је све спољашње у Цркви само изванредан грађевински материјал, златне цигле од којих можемо сазидати тамницу за себе, за сопствену душу, али такође и царски небески дворац.

Ни кроз каква правила ми нећемо досегнути до спасења. Заносити се може, како је то потресно рекао свети Игњатије Брјанчанинов, било чиме, па чак и служењем свете Литургије – као још једним системом, и при томе изгубити оно главно.

Памтимо да нам Господ није оставио ниједан систем, осим Својих свештених заповести и страшне заповести о љубави, у коју спада и љубав према непријатељима, ка сваком човеку, без изузетка. И не заборављајмо да се смисао историје (или пре обесмишљавање) састоји у томе да што смо ближе њеном крају, то ће људи постајати хладнији и суровији, јер ће „због умножења безакоња охладнети љубав“.

Али најважније за хришћанина у сва времена јесте чување љубави. При томе, тамо где се умножава грех, тамо изобилује благодат и значи да тим више треба да се пројави наша љубав у окрутности и суровости овога света. Потрудимо се да схватимо да се једино тиме и ничим више хришћанин не разликује од света, чак иако се тај свет, како је говорио отац Серафим (Роуз) понекад назива хришћанским, па чак и православним.

http://manastirpodmaine.org/protojerej-aleksandar-sargunov-najveca-opasnost-za-crkvu/

[Bokisha]

Храброст за молитву

Молитва као – стрела. Стрела је увек способна да полети, да достигне своју мету, да продре кроз отпор материје, али само ако је избачена из доброга лука снажном мишицом. Средиште мете погађа само ако је стрелчев нишан непомичан и прецизан. А оно што често недостаје нашој молитви јесте та снага духа, свест о озбиљности наше ситуације.

Очајничка нада је такође један од путева на коме можемо сусрести Бога. Постоји за то више примера у јеванђељима и житијима Светих. У јеванђељу св. Марка, у глави 10. читамо причу о слепоме Вартимеју, који сеђаше код капија Јерихона. Јеванђелска прича о његовом исцељењу пружа нам неке чињенице пресудне за разумевање молитве. Ми се сувише често чудимо што нам молитва не бива услишена. Мислимо да треба само да принесемо молитву, да би Бог постао обавезан да на њу одговори. 

Уствари, ако помно испитамо своје молитве за мољење, и своје потребе, видећемо да се често не молимо за оно што нам је неопходно но за оно што нам је сувишно. Лакоћа са којом одустајемо од своје молитве када нисмо услишени, показује да чак и када се молимо за нешто без чега не би требало да можемо живети, немамо ни стрпљења ни упорности да у искању истрајемо. Када не успемо да одмах измолимо, више волимо да живимо без тога што нам је потребно, него да се за то очајнички боримо. 

Један црквени Отац каже да је молитва као – стрела. Стрела је увек способна да полети, да достигне своју мету, да продре кроз отпор вештаства (материје), али само ако је избачена из доброга лука снажном мишицом. Средиште мете погађа само ако је стрелчев нишан непомичан и прецизан. А оно што често недостаје нашој молитви јесте та снага духа, свест о озбиљности наше ситуације.

Вартимеј је слеп. Ми не знамо да ли у му се очи помрачивале полако, је ли драги познати свет из његовог погледа исчезавао мало-помало или је тако слеп и рођен. Али, оно што јасно видимо, јесте одрастао човек који седи крај прашњавог пута, просећи. Колико само пута у своме, можда, тридесетогодишњем животу мора да је покушавао да задобије вид? Колико често мора да је посећивао учитеље, свештенике, видаре, и молио за молитве и помоћ од било кога ко би му их могао пружити?! Колико често мора да се понадао, надом која се ослања на људе, разум и искуство, али и на веру у милост и састрадање, понадао у доброту и братску љубав? Колико често мора да се та нада подигла у његовој души да би, онда, неиспуњена, пропала?! И сада га затичемо крај пута код градских капија, уморног од живота, како више и не тражи да прогледа, него већ само покушава да преживи милосрђем пролазника. Не милосрђем горљивим које негује, него милосрђем хладним које без састрадања удељује новац добацујући га безимено гладном просјаку, а да га притом чак и не погледа. 

Пролазник је такође слеп као и просјак покрај пута, а његово слепило је можда чак и веће зато што је то – слепило срца и савести, он више нема никаквог удела у људском братству. Али, ова прича одвија се у Христово време. Слепи просјак мора да је чуо за овога учитеља, који се прво био појавио у Галилеји и сада путује кроз читаву Свету Земљу, творећи чуда. За човека за којег се говори да исцељује слепе, да је подарио вид слепорођеноме.

Како ово далеко присуство исцељујућег Бога мора да је оживело Вартимејеву веру и наду, али и његово очајање; наду – зато што је све могуће Богу, очајање зато што ништа није могуће човеку! Ако би му Бог дошао, он би могао бити излечен. Али како би слепац пронашао тог неухватљивог чудотворца у Галилеји или Јудеји, када се он непрестано селио из места у место и често појављивао само да готово у трену ишчезне? Тај начин на који се Бог приближава и, побуђује и последњу наду и још дубље очајање, није само Вартимејева истина. То је такође и наша сопствена ситуација. Божије присуство је као мач који одељује светлост од таме, али који нас тако често баца натраг у таму тиме што нас заслепљује. И баш зато што је Бог ту, баш зато што је вечни живот могућ очајно је важно да не вегетирамо у животу који пролази.

Једнога дана Вартимеј, седећи крај пута, зачује да неко људство пролази поред њега. Његов извежбани страх разазнаје нешто нарочито у ходу тих људи, у њиховом разговору, и атмосфери уопште. То није бучна гомила или караван, та скупина има неко своје средиште. Вартимеј пита народ у пролазу:“Ко је то“? Они одговарају:“Исус из Назарета“. У томе тренутку свеколико надање и очајање његовог живота достижу врхунац. Он је, у исто време, у најдубљој тами и најблиставијој светлости. Могао би бити исцељен, јер поред њега пролази Бог. Али, морао би да уграби настали тренутак, који ће минути у магновењу. Исус ће му бити на дохвату само неколико корака. Пре тога, биће исувише далеко, заокупљен разговором са другима. Након тога, отићи ће од њега далеко, заувек. 

Вартимеј вапајем извија своју очајничку наду: „Исусе, сине Давидов, помилуј ме!“ То је, већ само по себи – исповедање вере. Слепи човек мора да се томе домислио у месецима који су сусрету предходили, чувши све приче о исцељењима која је учинио Господ. За Вартимеја Исус није тек неки лутајући пророк. Исус је син Давидов. Вартимеј Га тако назива, тако Му се и моли. Но, сви гласови око слепога заграјаше, наређујући му да ућути. Како се само усуђује да постави један тако безначајан захтев Учитељу, који говори о небесним стварима?! Али Вартимеј зна да је читав његов живот, сва радост и све очајање његовог живота – у његовом слепилу и могућности да оно буде излечено. Тако он виче к Исусу а људи га, уколико гласније виче, љутитије ућуткују. Напокон, зато што се моли усрдно за једину животно му важну ствар, Господ га чује и исцељује га и отвара пред њим нов живот.

Ово је уистину тешка поука. Како бисмо озбиљни морали бити у мољењу, ако хоћемо да се удостојимо величине сопствене судбине и Бога, Који у Своме смирењу жели да нас слуша! Очај, глад за Богом, животна неопходност за нас онога што иштемо, све су то услови да се стрела наше молитве сигурно вине својој мети, изметнута из напетог лука снажном мишицом и поузданим оком.

Постоји нешто нарочито у овој причи, на којој бих волео да се још мало задржим. Док се Вартимејева молитва пробија до Господа, одасвуд је окружује метеж. Овај сусрет Господа и Вартимеја догодио се у двострукоме метежу. У унутрашњем метежу Вартимејевих осећања – наде, страха, очајања, узрујаности, и у метежу гласова изван њега, који му наређују да ућути, због тога што је Господ заузет стварима достојним Његова достојанства и светости. Вартимеј није једини који среће Господа усред метежа. Читав наш живот јесте један непрекидан метеж. Низање ситуација, које изискује наше присуство, наша осећања, наше мисли, срце и вољу, у хармонији, у трвењу, и све тако. И усред тога метежа наша се душа окреће ка Господу вапије Му и тражи у Њему починак. Колико само често помислимо да би било тако лако молити се, када не би било ничега што би нас у томе спречавало, и колико нам често управо метеж помаже да се молимо!
  
Али, како можемо да се молимо у стању узнемирености? Волео бих да наведем неколико примера и покажем да је то могуће. Ту узнемиреност могао бих готово да назовем предношћу, зато што нам попут неке храпаве стене помаже да се уз њу горе успужемо, када већ нисмо кадри да летимо.

Прва прича је узета из Житија светих. Неки безимени подвижник сусреће другог подвижника, молитвеника, у планинама. Они започињу разговор у коме гост, који је очаран молитвеним духом свога сапутника, пита: „Оче, ко те научи да се молиш без престанка?“ А његов домаћин, који увиђа да је човек духовно искусан, одговара: „Ја то никоме не бих рекао, али теби ћу рећи истину – то су били демони„. Гост онда рече: „Мислим да те разумем, оче, али да ли би могао да ми то подробније разложиш, тако да те не схватим погрешно“. 

Овај му исприча следећу причу: „Када бејах млад, бејах неписмен и живљах у малом селу у равници. Једнога дана уђох у цркву и зачух ђакона где чита посланицу апостола Павла, који на том месту заповеда да се молимо без престанка. Када чух те речи, огреја ме нека радост и доживех просветљење. По завршетку службе, оставих своје село у великој радости и повукох се у планине, да бих проводио живот искључиво у молитви…

То стање потраја у мени неколико часова. Онда поче да се спушта ноћ, постаде хладније а до слуха ми почеше допирати чудни шумови, кораци и урлици. Око мене засветлуцаше неке страшне очи. Зверови излажаху из својих јазбина, да лове плен који им је као храну Бог назначио. Ја се препадох, и уколико сенке постајаху дубље, мој страх биваше све већи и већи. Читаву ноћ проведох у ужаснутости корака, прасака, сенки, ужарених очију, од свести о својој беспомоћности, знајући да немам камо да се окренем за помоћ. Тада почех да вапијем Богу само оним речима, које ми долажаху на ум: „Исусе, сине Давидов, помилуј ме, иако сам грешан!“ Тако пређе прва ноћ. 

Ујутро моји страхови ишчезоше, али бејах огладнео. Храну потражих по грмовима и ливадама, но тешко могах да утолим глад. А када сунце опет зађе, осетих да се ужаси ноћи враћају. Почех у вапијању да изгрцавам Богу свој страх и своју наду. Тако прођоше дани и затим месеци. Навикох се на језивости природе, али док бих се молио, из трена у трен искрсавала би нова искушења и невоље. Демони и страсти почеше да ме спопадају са свих страна, и пошто престаше да ме плаше ноћне звери, силе таме бешњаху против моје душе. И ја још више него раније, вапијах Господу речима: „Господе, Исусе Христе, помилуј ме!“ 

Ова борба трајала је годинама. Једнога дана нађох се на измаку снага. У својој агонији и јаду почех без престанка да вапијем Богу, али одговора не беше. Бог ми изгледаше неумољив, и пошто се искрзана нит надања у мојој души већ прекиде, препустих се Господу, говорећи: „Ти ћутиш, не бринеш због овога што ми се дешава, али Ти си још увек мој Бог и мој Господар, и ја ћу пре умрети на овоме месту него што ћу одустати од свог искања!“ А онда, изненада, Господ ми се јави и на мене и све око мене спусти се – мир. 

Дотад ми се чинило да је сав свет у тами, а сада га гледах где се купа у божанственој светлости, блистајући благодаћу Божијег присуства, која одржава све створено. Тада, у бујици љубави и благодарности, ускликнух Богу једину молитву која је изражавала све у мени: „Господе, Исусе Христе, помилуј ме грешног!“ И отада, у радости, и страдању, искушењу и борењу или у часу када ме походи мир, ове речи ми свакад избијају из срца. Оне су песма моје радости, мој вапај Богу, молитва моја и моје покајање„.

Овај пример непознатог подвижника показује нам како страдање, очајање и неспокој изнедравају из нас ове речи молитве. Тај очајнички вапај, рођен из наде која је јача од очаја, храни се очајањем и надилази га.

Митрополит Антоније (Блум) 
Из ПРАВОСЛАВНОГ МИСИОНАРА
(година 31.свеска 184.број 6/88страна 259.)

http://www.prijateljboziji.com/_Hrabrost-za-molitvu-/82340.html