Душекорисни садржаји

[Bokisha]

О ПУТЕВИМА ГОСПОДЊИМ И СУДБИНАМА ЉУДСКИМ

Пред читаоцима се налазе три приче које нам је пренео отац Димитрије Торошин, протојереј Успенске цркве у селу Озерскоје у Калушкој области. Оне говоре о томе којим путем крене живот људи који следе вољу Божију, ма како им она чудно изгледала, и како све крене са људима који по сваку цену раде све на своју руку.

Прва прича

«Без Мене не можете чинити ништа»

    

Имам једног познаника. Некада је био имућан човек, живео у Москви, управљао својим послом – аутосервисом. Ортачки је ушао у тај подухват и он и његов пријатељ су уложили сваки по пола неопходних средстава. У питању је била позамашна свота. И све је на почетку ишло како треба, зарада је била добра. Једино је с времена на време мој пријатељ упадао у униније, у неко незадовољство, буквално му је недостајало нешто у животу – неки смисао, нешто важније од свег тог материјалног богатства, које се само пожелети може.

Једном приликом се случајно упознао са оптинским архиђаконом Илиодором и после тога његове мисли су почеле да теку у другом смеру. Сасвим неочекивано је схватио да у животу постоји духовност, и да је та духовност много битнија од материјалног.

И тако је он једанпут упитао оца Илиодора:

– Како да променим свој живот?

Оптински архиђакон га је послао старцу Илији. Отац Илија није околишао већ се директно обратио бизнисмену:

– Остави свој бизнис и пресели се у Бељов.

    

За мог познаника су те речи биле као гром из ведра неба. Уређен живот у Москви, успешан посао – како наједном све то одбацити?! Притом, такав поступак би значио да мора да повуче своју половину капитала из посла, што би финансијски уништило његовог ортака…

На те примедбе старац му је одговорио:

– А ти му онда тај новац остави.

Мој познаник је прихватио те речи чистог срца, потпуно верујући да је то Божија Промисао. Преписао је све на свог партнера, укрцао своју жену, иначе службеницу града Москве, у кола, укуцао у GPS «Бељов» и пошао у неизвесност.

Ко је чуо за то мало провинцијско место са две асфалтиране улице (остало су сеоски сокаци), добро зна како је тамо живети. Старац им је дао благослов да се настане у Бељову, али они наравно нису имали где да живе у том непознатом градићу, стога су се само довезли до краја асфалтираног пута и потом скренули на сеоски друм. Тако су прошли мимо неколико неугледних кућица и зашли у ћорсокак.

Тада су изашли из кола и упитали пролазнике да ли неко у околини има кућу на продају.

Један од мештана им је одговорио:

– Да, баш је суседна кућа на продају.

У ту кућу су се и уселили. Бивши бизнисмен је почео да се бави обновом оближњег древног манастира, који је био напуштен после комунистичког периода. Окупио је невелику екипу радника који су колицима избацивали смеће из опустелих двоспратних храмова. Старац Илија им је помагао молитвом и врло брзо су добили мноштво покровитеља. Тада су радови кренули другим темпом и све под руковоством тог бившег бизнисмена. Он је по професији био архитекта и то врло добар.

    

Присетио се свог старог знања и показао пуноћу свог талента за архитектуру. Поред тога, кренуо је да се учи молитви и његов живот је почео да добија смисао. Очи су му засијале, униније је нестало, а жена, која га је јако волела, се радовала што је њен некада потиштени муж сада постао срећан.

Неспорно је да њихов нови живот на почетку није достизао ниво благостања на који су били навикли живећи у Москви, али кроз неко време Господ је све уредио на чудесан начин.

Примера ради, комшиница му је предложила да по смешно ниској цени купи од ње неколико кућица од цигле, које су биле изграђене још пре револуције. Од тих цигала је успео да изгради изванредну кућу. На сличан начин се и све остало довело у ред.

Кроз неко време, отац Илија га је благословио да се упише на ванредне богословске студије, што је он с радошћу и учинио. Тада су сазнали да је кућа у коју су се случајно уселили у ствари бивши дом месног проте, а да је на плацу некада био храм који су комунисти срушили.

Све је дошло на своје место. Сада он планира да подигне храм на месту срушеног и да вероватно и сам у њему почне да служи, ако је то воља Божија.

И данас када сусретнем свог познаника видим како му се од среће сјаје очи. Чак и по његовом спољашњем изгледу је јасно да он сада живи пуним животом, да је заборавио на било какво незадовољство и да своју духовну радост дели са својим ближњима.

Али такву благодат човек не добија тек тако, већ кроз труд када остави своју охолост и преда се Богу и Његовим путевима.

Нажалост, није сваки животни пут такав, јер понекад људи мисле да могу сами за себе створити некакву овоземаљску срећу, чак и против воље Божије. Али ма како да нам привлачно изгледа тај пут, он има трагичан крај, јер како је Господ рекао: «Без Мене не можете чинити ништа» (Јн. 15: 5).

Следећа прича се тиче једне такве трагичне судбине.

 

[Bokisha]

Друга прича

«Твој суђени ће ти доћи кроз десет година»

Још кад сам био тинејџер једне ноћи нас је пробудила наша стара комшиница. Бежала је од сопственог сина који је претио да ће да је убије. И није било никаквих сумњи да до тога може и да дође, јер сам ја лично више пута видео како је он секиром замахивао на њу и у самом последњем тренутку нагло скретао секиру у страну. Осим проблема са преким сином који је волео да пије, имала је проблема и са мужем који се понашао на сличан начин. У таквом истом несрећеном стању су се налазили и сва њена браћа и сестре који су живели у близини.

Та старица је неколико дана провела у нашој кући. Она се није жалила на своју судбину, а једном нам је испричала следећу причу. Рекла је да она и њени најближи знају зашто их је задесио такав усуд.

Почетком 20. века њена баба, тада девојка од 18 година, упознала је доброг, вредног момка. Одлучили су да се узму. Њени родитељи су живели недалеко од Оптине пустиње и послали су своју кћерку да тражи благослов за брак од оптинског старца Анатолија (Потапова), јер је он својим духовним очима могао да види даље и више него што су она и њени родитељи могли да досегну својим практичним размишљањем.

    

Девојка је заједно са својом сестром пошла старцу и замолила га да јој да благослов да се уда. Али старац не да није хтео да је благосиља, већ ју је врло строго упозорио да се окане те намере и додао:

– Бог не даје благослов за тај брак. Не удај се за тог човека. Твој суђени ће ти доћи кроз десет година, то је твоја судбина.

Младој девојци су те речи звучале јако чудно и она није могла да прихвати то што јој је старац рекао. Враћајући се кући, договорила се са својом сестром да слажу родитеље и да им кажу да су добиле благослов за брак. Обе су се надале да ту превару нико никада неће открити.

Девојка се удала, стигли су и малишани, али после тога све у њиховом животу почело је да се руши. Јади су се низали један за другим. Мужа су послали на робију. Није успела да васпита децу онако како је хтела. И њен живот је постао жалостан.

Али тачно после десет година појавио се човек који је некада живео у истом селу и који је тада због неког разлога био принуђен да напусти то место. Он је признао да је био заљубљен у њу још од када је био дечак и да цео живот није могао да заборави на то, те да је сад спреман да се ожени њоме и да подиже њену децу као своју.

Она је одбила његову понуду јер није знала да ли је њен муж у заточеништву жив или мртав, али је истог тренутка схватила шта јој је говорио старац пре десет година.

Такве ствари се дешавају када људи верују да увек знају шта је најбоље за њих и не траже Божију Промисао у свом животу, него чак иду и против ње.

[Bokisha]

Трећа прича

«Светитељу оче Николаје не изостављај нас из молитава својих!»

Прошлог пролећа на дан Светитеља Николаја позвали су ме на телефон из једног од суседних села. Сељаци су приметили да је једна усамљена старица, која је живела на самом крају села, престала да излази из своје куће. Пошли су да извиде ситуацију, а она лежи на поду и не може да се дигне. Комшије су позвале хитну помоћ, а успут и мене – за сваки случај. Обукао сам епитрахиљ, наруквице, узео Дарове и пошао.

    

Упутили су ме до њене куће. Била је то једна мала, трошна кућица, скоро у пољу. Врата су откључана. Усамљеност, устајалост. По свему се види да је у питању случај када је човек везан за постељу, а нема никог ни воде да му донесе. Нашао сам старицу у једној собици како лежи на троседу.

– Ох, оче Николаје, хвала ти роде мој, каквог си ми само посланика послао! – радосно је ускликнула старица када ме је увидела.

Тешко је речима описати то ликовање које је било на њеном лицу у том тренутку. Почео сам да разговарам са њом. Звала се, колико се сећам, Марија. Цео живот је музла краве у комбинату. Није ишла у цркву, јер у близини није било ниједног храма, али била је крштена – тако јој је мајка рекла.

А 1941. године је изненада почео рат и Маријног мужа су послали на фронт. Много је очајавала због тога. Мучила се, није имала мира, ридала је данима. Једне ноћи, када јој је било најтеже, јавио јој се Свети Никола Чудотворац – онакав, каквог га је видела на икони своје мајке.

    

«Зашто се убијаш, женска главо? Вратиће се твој муж жив и здрав. И ако устреба, увек ми се обрати, ја те нећу оставити.»

Тако ју је охрабрио и отишао. Све се десило баш онако како је угодник Божији и рекао да ће бити. И муж се вратио неповређен, и Свети Никола је цео живот био њен заступник и покровитељ. И она му се увек обраћала кроз молитву.

Тако и нисам успео да убедим Марију да ја уопште нисам посланик Светог Николе, већ само обични сеоски свештеник – јереј Димитрије Торшин из Успенског храма села Озерскоје – који јој је случајно дошао у посету.

Старица је сваку моју реч – о вери, о Богу, о вечности – упијала са великом пажњом и благонаклоношћу. А после се исповедила из свег срца, покушала је да се присети свих својих несавесних поступака, још од младости. И причестила се.

Чини ми се да је митрополит Антоније Сурошки говорио да су свеци људи који су се одрекли себе и отворили своје срце за Господа, како их благодат не би само испунила, већ и препунила и прелила се преко ивице тих светих сасуда на све људе који их окружују. Као код Преподобног Серафима Саровског, када се спасава један човек, а око њега хиљаде.

Док сам се враћао кући мислио сам о Светитељу Николају и благодати која се прелива преко свих граница земаља и времена. Архиепископ из Мале Азије, који је живео крајем 3. и почетком 4. века, и совјетска сељанка из забаченог сеоцета, која о Богу скоро да није ништа чула целог свог живота.

    

И та чудесна утеха која је одагнала тугу у тој тешкој години. И та подршка и помоћ у тегобном, а у старости и усамљеном животу. И тај пролећни празник Светитеља Николаја када је старица наједном пала с ногу, а сељаци се сетили да не позову само лекаре, него и мене.

Марија, узгред, наравно није знала да је тај знаменити дан који је за њу представљао дан благовести и дан покајања, и дан причешћа Божанским Тајнама, био још и дан њеног небеског покровитеља.

Касније сам сазнао да је Марија преминула врло брзо после моје посете. Како се испоставило, моја случајна (да ли је случајна?) посета је за њу била и испраћај у живот вечни…

Светитељу оче Николаје не изостављај нас из молитава својих!!!

Свештеник Димитрије Торошин
Припремила Олга Рожњова
С руског Александар Ђокић

[Bokisha]

схиигуман Сава: СУШТИНА ГОРДОСТИ

Гордост – то је застрашујућа душевна болест, која се веома тешко лечи. Нема мрскијег греха пред Богом од гордости. Свети Оци је називају „семеном сатане“.

Гордост је крајња самоувереност, са одбацивањем свега што није моје; извор гнева, суровости, раздражености и злобе; одбацивање Божије помоћи. Али управо гордељивац има нарочиту потребу за Богом, јер њега људи не могу спасити, када болест достигне последњи стадијум.

Проналазач овог греха, пали анђео таме, сам је сагрешио супротстављањем Богу, односно гордошћу и сав људски род увео у ту душегубну страст.

Сваки грешник који угађа својој страсти води рат против Бога, као што се некада сатана узбунтовао и подигао на небу рат против Бога да му се више не би покоравао и да би живео по својој вољи.

Када горди, сујетни, самољубиви, властољубиви, сурови, гневљиви, завидљиви, арогантни, надмени, непослушни и остали удовољавају својој страсти и зарад свога „ЈА“ понижавају друге, онда они као да подижу мач на Бога и као да говоре Христу: „Не желимо да следујемо Твоме примеру, не желимо да будемо кротки и незлобиви! Не допада нам се твој закон! Нека се они нама покоравају, а не ми њима!“

Избави нас Господе од оваквог помрачења! Са гордима обично овако и збуде. Уколико се на време не зауставе, не покају, постају богопротивни.

Сваким грехом, чак и најмањим, у души слаби благодат Божја, а смртним грехом људи је потпуно губе и постају достојни вечне казне.

Горди излазе из власти Божјег закона, зато сами себе лишавају заштите и покрова Божјег. Они трпе поразе на свим својим путевима. Живећи у телу они су већ мртви душом, и још за живота окушају адска мучења: усамљеност, мрачно униније, тескобу, злобу, мржњу, бесплодност, мрак и очајање.

http://manastirpodmaine.org/shiiguman-sava-sustina-gordosti/

[Bokisha]

протојереј Родион Путјатин: О ПРИЧЕШЋИВАЊУ У ВРЕМЕ ПОСТА

Неки се од Хришћана, како нам је познато, чак ни у време Великог Поста, не причешћују Светим Тајнама Тела и Крви Христове. Уколико међу вама има који сада стојите у храму, постоји макар и један такав, моја је беседа упућена њему. Чуј што ћу ти рећи: Сам те је Бог послао сада у цркву, да би чуо како је за душу погубно да се удаљава од Светог Причешћа.

Реци, зашто не размишљаш о причешћивању Телом и Крвљу Христовом? Или ни ти сам не знаш зашто? Једноставно, без икаквог разлога не размишљаш да се причестиш, или чак не мислиш ни о томе да се нећеш причестити? За тебе је све једно причестио се или се не причестио? О, ако си такав, опомени се, поразмисли о себи. Слиазиш у дубину греховну, па због тога и не радиш о себи. Заборавио си на спасење душе, па и не схваташ да је потребно да се причестиш. Болестан си душом и не осећаш своју болест, па зато и не схваташ да ти је потребно да се причестиш да би се душа исцелила. Не бринеш се о будућем животу и уопште не мислиш да ли он постоји, па зато и не мислиш о причешћу на живот вечни, па ти је стога све једно да ли ћеш се причестити или нећеш. Опомени се, разнисли о себи: ти спаваш, умиреш, гинеш.

Али, можда ти имаш неки разлог, па зато не мислиш да се причестиш у току овога поста? Неки од хришћана се не причешћују зато што су, како они говоре, недостојни Светог Причешћа. Да ниси и ти међу њима? Да ли и ти не размишљаш о томе да се причестиш зато што себе сматраш недостојним Светог Причешћа? Ма како да овај разлог изгледа благочестиво, неће те спасти од погибли. Ти себе сматраш недостојним Светог Причешћа. Хоће ли икада наступити време да ћеш се сматрати достојним? Да ли ћеш икада бити у стању да кажеш или помислиш о себи: сада сам достојан Светог Причешћа и зато ћу се причестити? Нека те Господ сачува од таквог достојанства. Само је фарисеј могао да о себи говори на сличан начин – онај фарисеј кога је Бог осудио.

Они који су заиста смирени, који су заиста достојни Светог Причешћа, не суде и не говоре тако о себи. Ево како они говоре и суде о себи: „Знам Господе, да сам недостојан причешћа Пречистог Тела Твога и часне Крви Твоје, и крив сам, и суд себи једем и пијем“… Тако се молио свети Василије Велики. „Господе, Боже мој, знам да нисам достојан нити ваљан да уђеш под кров дома душе моје, јер је сав пуст и разваљен“… Овако се молио свети Јован Златоусти. Како онда ти можеш и када можеш рећи или помислити о себи: ја сам достојан Светог Причешћа? Не само овде на земљи, ми грешни никада не можемо себе сматрати достојним, већ ни на небу немамо смелости да то помислимо, да смо достојни тога да у дом наше душе уђе Исус Христос, на Кога ни Анђели не смеју гледати, јер себе сматрају недостојним.

„Шта ми је чинити?“, кажеш, „Не смем, бојим се, да се не бих причестио на осуду.“ Шта да чиниш? Питај свог духовног оца шта да чиниш. Исповеди пред њим све своје грехове, реци му све што имаш, па ће ти он рећи шта да чиниш. И шта ти каже, то и чини. Ако ти разреши да се причестиш, онда се причести: имаш пуно право да приступиш Светом Причешћу. Духовнику је од Бога дата та власт, да опрашта онима који се кају и да их удостојава светог Причешћа.

Ипак, и након што те духовни отац призна за достојног, ти не заборављај своју недостојност и када пођеш да се причестиш сети се да си недостојан светог Причешћа, па и када пођеш од Светог Причешћа не заборави да си се недостојан причестио. „Господе, ја сам недостојан дда се причестим Светим Тајнама, удостој ме“ – овако се моли пред Светим Причешћем. „Благодарим ти Господе, што си мене недостојног удостојио да се причестим“, тако ускликуј Богу након Светог Причешћа.

Уколико те, пак, духовник не разреши да се причестиш, онда се и не причешћуј, јер уколико те он не удостојава, значи да си заиста недостојан и Причешће би ти послужило само на грех и на осуду. Има случајева када је човеку грех да се причести; постоје грешници којима никако не треба допуштати да се причесте, макар они и желе да се причесте. Можда си и ти такав грешник, можда су и твоји греси такви, да је и теби грех да се причестиш, али нека ти то одлучи и каже твој духовни отац. Њега је Бог поставио као духовног судију над тобом, па нека ти он и суди, нека он одлучује. Одлука духовника је испуњење воље Божје, а твоја сопствена одлука је самовоља.

Дакле, сматрај себе недостојним Светих Тајни, али немој сам себе одлучивати од Причешћа, већ то остави духовном оцу, нека те он одлучи, уколико је неопходно. Схватати своју недостојност јесте твоја обавеза, а удостојити или не удостојити светог Причешћа јесте обавеза твога духовног оца. Ти си дужан да откријеш своју болест своје душе духовном лекару, то је до тебе, а треба ли или не треба узимати лек то зна духовни лекар, то је до њега.

Шта ћеш још рећи, ти који још увек не мислиш да се причестиш? Реци, зашто се ниси причестио претходног поста? Неки од хришћана се нису причешћивали, због, како кажу, недостатка слободног времена, проблема, послова; нису имали времена. Зар се због тога ниси причешћивао? Ниси имао времена да се причестиш?

Господе, Господе, ето до чега можемо да дођемо! Немамо времена да у дом наше душе примимо тебе, најслађег Исуса? Немамо времена да се припремимо да би смо се причестили на отпуштење грехова и вечни живот? Имамо послове које не можемо да оставимо ради Твог Пречистог Тела и Твоје Животворне Крви! Господе, Господе! Ето докле можемо доћи!

Не не, брате и сестро, ниси још дошао дотле, ти не говориш тако, ниси ти из ових разлога пропустио да се причестиш протеклог поста. Ниси се причестио тек тако, због слабости, незнања, а не из презира, не из небриге, ниподиштивши Свето Причешће. Ти си туговао и тугујеш што се ниси причестио. Не, не, ти још ниси доспео до таквог огорчења, да би тако мислио и говорио. Још увек ниси сасвим пропали човек, јер се молиш Богу, јер си дошао у храм Божји.

Немој да узгувиш душу заувек, причести се Тела и Крви Христове. У крајњој мери, припреми се за Свето Причешће: Изабери једну недељу поста, дођи у цркву, помоли се, отпости, исповеди грехе пред духовником, а духовник ће рећи да ли се можеш причестии или не. Ако те разреши, причести се, причести се без сумње, а уколико те не разреши, са покорношћу прими привремену забрану, и она ће ти бити на спасење.

http://manastirpodmaine.org/protojerej-rodion-putjatin-o-pricescivanju-u-vreme-posta/

О, како смо ми отпали далеко од тебе, Господе! Уместо да журно хитамо ка Теби, Извору нашег живота и нашег блаженства, нас треба неко да саветује, да нас убеђује да приђемо Теби, да би се причестили Твога Тела и Крви. Не, грешник не чува себе од греха, већ двоструко греши, када се самовољно удаљује од Светог Причешћа. Амин.

[Bokisha]

 

протојереј Димитрије Смирнов: ВЕРА ЈЕ ДАР, НЕ ЗАНЕМАРУЈМО ГА

Господ говори: „Не молим се за сав свет, него за оне које си ми дао“. У Москви само има 10 милиона људи. А колико њих је Господ обдарио вером? Тек неколико хиљада од 10 милиона. Ето и нама је Господ дао ту највећу драгоценост, коју би остали људи желели да имају, али је немају. Јуче ми је долазио човек, некадашњи војник, и говорио: „Ја бих желео да верујем, али вере нема… Нема је…“ А нама је вера дата на дар. Зашто? Да није можда зато што смо ми сами тако добри? Не. Ми смо још гори него многи који не верују. Али из несхватљивих разлога, који су познати једино Богу, Господ нам је даровао веру. Зашто? Зар да би смо били као украшени гробови? Зар да би смо распињали Христа као што су Га фарисеји распињали? А зар су фарисеји били атеисти? /

Не. они су били дубоко верујући. Господ се нама обраћа. Докле ћемо распињати Христа? Када ће нам се коначно пробудити савест? Када ћемо почети да живимо као хришћани?

Господ ће свој Суд почети од Цркве, као што је код нас већ био први, припремни, суд, 1917. године. Кога су најпре почели да убијају? Свештенике. А онда су се дохватили и осталих. Ко је био први на списку државних непријатеља? Патријарх Тихон. Најљући непријатељ совјетске власти. Питаћете се шта је могао кротки Тихон? Он никада није ни нож узео у руке, а камо ли што горе. И зашто је он био тако опасан? Зато што је говорио и сведочио о другом (будућем) животу. И уколико поново буде суд, опет ће почети од нас. И шта? Од нас ће се само перје разлетети. Где нам је храброст? Где нам је љубав? Чак ни у споственој породици не можемо да сачувамо елементарни мир и поредак.

Заиста показујемо да нисмо способни ни за шта, ничим се не разликујемо од неверника. Испашће да нам је вера дарована узалуд, да је она за нас бисер који смо бацили пред свиње. Ми не само да другима, већ ни сами себи не можемо указати на хришћански начин живота. И зато, док још није касно, док нас још ноге служе, док нам је ум још увек, хвала Богу, бистар, потрудимо се да стекнемо истинску духовну ризницу, а сам Господ ће нам у томе помоћи. Треба се уздати у Господа, трудити се да не упадамо у малодушност, јер ако нам је Господ даровао веру, онда ће нам даровати и све остало. Помози Господе. Амин.

18.04.1992.

 

http://manastirpodmaine.org/protojerej-dimitrije-smirnov-vera-je-dar-ne-zanemarujmo-ga/

[Bokisha]

Свети митрополит Филарет Вознесенски: УЛАЗАК ГОСПОДЊИ У ЈЕРУСАЛИМ

Када је Господ наш Исус Христос улазио у град Јерусалим, у дан Свог славног Уласка, то је било нешто посве необично. Он је не једном улазио у овај град, посећивао га је много пута, много је разговора имао са књижевницима и фарисејима, познаваоцима Мојсијевог закона, али је овај улазак био потпуно другачији. Збила су се пророчанства неколико пророка који су предсказивали о томе како Цар Сиона „Иде к теби, праведан је и спасава, кротак и јаше на магарцу, и на магарету“ (Зах. 9, 9).

Јуче смо слушали у Јеванђељу, како Јеванђелист Матеј Говори да када је Господ улазио, „потресе се сав град“ (Мт. 21, 10). Читав је град био потрешен, усталасао се и узбудио због овог Уласка. А Јеванђелист Јован нам је појаснио зашто је Улазак био тако славан. Данашње се Јеванђеље завршава указивањем светог јеванђелисте на то да су сви који су били око Спаситеља, сведочили о Његовом великом, потресном и страшном чуду. Васкрсавању Лазара. Стога, како правилно примећује јеванђелист, зато Га је народ и сусретао тако, јер је чуо какво је знамење учинио, да је учинио такво чудо!

Христос Спаситељ се спуштао по Јелеонској гори ка светоме граду и храму. Део тога пута пролази кроз башту Гетсиманске обитељи, која припада нашој Духовној Мисији. Тамо је указан пут нашег Спаситеља којим је Он прошао. Када је Господ ступао на овај пут, сав се народ радовао, осим Његових озлобљених непријатеља. А Он сам, не само да није делио њихову радост већ је и заплакао када је видео прекрасни град који се простирао пред њим. Са Јелеонске горе Јерусалим се, са свим својм светињама, видео као на длану. Господ је заплакао и рекао: „Кад би и ти знао, бар у овај дан твој, оно што је за мир твој! Али је сада сакривено од очију твојих. Јер ће доћи на тебе дани, и окружиће те непријатељи твоји опкопима, и опколиће те, и стегнуће те са свију страна; и срушиће тебе и дјецу твоју у теби, и неће оставити у теби ни камена на камену, зато што ниси познао вријеме у којему си похођен.“ (Лк. 19, 42 – 44).

Народ је излазио у сретање Христу Спаситељу, јер је учинио чудо Лазаревог Васкрсавања. И раније је он васкрсавао мртве. Васкрсао је кћер началника синагоге, Јаира, васкрсао је сина наинске удовице, али ово су биле жртве смрти, које тек што је смрт била захватила. Девојка Тавита је умрла за време док је Господ ишао према дому у коме је живела. Младић је, пак, већ био мртав, и носили су га на гробље. Треба ипак имати у виду да тамо сахрањују истога дана када човек умре, па је и он, стога био свежа жртва смрти. А овде се Господар живота приближио док је смрт, непријатељ људскога рода, у потпуности ликовала, јер је смрт већ увелико начела тело умрлога Лазара, и постао је смрдљиви и готово распаднути леш. Ето зашто такозвани теософи и окултисти уопште не воле ово чудо и на сваки начин покушавају да га оклеветају и изокрену. За прва два чуда васкрсавања, када је Господ васкрсао девојку, а затим и младића вратио у живот, они говоре да је Исус Христос био у Индији и тамо изучио свакаве тајне окултне науке. Они кажу да девојка и младић нису ни умрли већ само уснули летаргичним сном, а он их је на неки начин пробудио. Али тамо где је већ кренуло распадање, не може се говорити ни о каквом летаргичном сну. Зато они пошто-пото покушавају да одрекну ово чудо.

Живео је писац, по имену, Ренан, који је написао књигу „Исусов живот“, у којој, премда да нашег Спаситеља обасипа многим похвалама, ипак га не признаје за Богочовека, за оваплоћеног Бога, већ само за обичног човека, мудрог учитеља и то је све. Ова богохулна књига је била веома популарна, на жалост и пре, а и након револуције. Ево какву јерес овај богохулник пише о овом чуду, о васкрсавању Лазара: Као да Лазар уопште није умирао већ се сакрио а у гроб су ставили неки леш од кога се ширио смрадни задах, док је Лазар уствари био жив?! Ни то му није доста. Он говори да је Исус Христос знао за то, осносно приказује Га као обмањивача, мистификатора, мађионичара, лажног чудотворца. Зашто је уопште и похваљивао Исуса, ако га је на крају крајева, желео приказати као човека који чини директан духовни преступ? И људи су читали ову књигу. Али најблаженији митрополит Антоније у своје време, већ изван граница Русије, обратио је пажњу на ово богохулно Ренново дело и извео богохулника на видело. Ренан у својој књизи поставља доста референци на Свето Писмо, а владика Антоније, који је навикао на прецизан рад, проверио је његове референце на текстове који уствари не постоје?! То се, на жалост дешавало након револуције. Било би добро да је то учињено још пре револуције у Русији. Али, понављам, владика Антоније је изобличио овог богохулника за јавну обману и након тога је његова књига изгубила сваки ауторитет.

Али, присетимо се браћо и сестре, како је Господ заплакао, прилазећи Јерусалиму, како је Он горко оплакао неверје Јерусалима и то што Јерусалим није знао време у којем је посећен. Шта би, пак, било са нашим Господом, уколико би Он сада погледао на нас? Не би ли исто тако заплакао? Зато што када у ове дане погледамо на живот хришћанског света, видимо да је отишао тако далеко од свих хришћанских и моралних начела, да постаје језиво. Неко је безумље обухватило свет, безумље злобе, нечистоте, разврата и лажи! И једноставно је верујућем човеку постало страшно да живи у свету.

Али не треба падати духом и очајавати. Апостол је још давно рекао: „а гдје се умножи гријех ондје се још већма умножи благодат“ (Рим. 5, 20). Што више греха окружује човека, што је више око њега нечистоте и прљавштине, уколико жели да буде хришћанин, њему је припремљена нарочита благодатна помоћ, и он свакако може да буде хришћанин. Али то ће бити тешки подвиг, јер у наше време хришћанин реално иде кроз овај свет и међу данашње, назови хришћане, као овца међу вукове. Сетите се овога, вољени, а не заборавите ни на то да наступа Страсна Седмица и Пасха, најдивније време богослужбене године. Црква вам у ове дане предлаже пир духовног богатства! Немој морити своју душу глађу, човече, већ тежи да у ове свете дане што можеш више посећујеш храм Божји и тада ће се твоја душа нахранити, наситити и напити духовно на будуће време твога живота.

http://manastirpodmaine.org/sveti-mitropolit-filaret-voznesenski-ulazak-gospodnji-u-jerusalim/

[Пријатељски]

Беседа о дивном обећању Христовом
Који побиједи даћу му да сједи са мном на пријестолу мојему. (Откр. 3, 21)
То је, браћо, обећање Христа, Победиоца ђавола, греха и смрти. Но и ђаво, и грех, и смрт јачи су од човека – ко их може победити? Нико осим Христа, и оних који чврсто стану уз Христа и с Његовим оружјем ступе у борбу. Ђаво је стар као свет, и старији још од света. Како може човек, чији се век мери педљу, победити онога који се многе хиљаде година учи борби против људи? Како ће један смртан створ савладати сва ђаволска искушења, чији број износи колико и број зала на земљи? Никако, ако не зна да Господ Исус победи три главне врсте ђаволских искушења на гори високој. И никако, ако човек не стане чврсто уз Христа, старијег од времена и моћнијег од свих ангела, злих и добрих. Грех је стар као и ђаво. Како може човек, чији се век мери педљу, избећи грех, који се као заразна болест и зао мирис преноси с колена на колено и с човека на човека од кад човек постоји на овој и оваквој земљи? Никако, ако не зна да је постојао један Човек, један једини, који не згреши, ни у рођењу ни по рођењу, Богочовек Исус Христос, који смерношћу Свога човечанства и огњем Свога божанства скруши грех на Крсту? И никако, ако човек не стане чврсто уз Христа, старијег од греха и моћнијег од свих сејача и носиоца греха.
Смрт је стара као и човек, истерани из Раја. Како може човек, чији се век мери педљу, победити смрт на овоме гробљу светскоме? Никако, ако не призна силу Крста и страдања Христова, и истинитост васкрсења Његова из гроба. Никако, ако не стане чврсто уз Христа, свемоћног победиоца смрти.
О каква красна награда онима који победе! Они ће седети увенчани венцима славе на престолу највећега Победиоца на небу и на земљи! Њему нека је слава и хвала вавек. Амин.

(Свети Николај Жички - Охридски пролог)

 

[Bokisha]

свети Лука Кримски – ПРОПОВЕД НА НЕДЕЉУ ЖЕНА МИРОНОСИЦА

Велике су се части удостојиле жене мироносице, јер Света Црква слави њихов спомен у трећу недељу по Васкрсу.

Чиме су оне заслужиле овакву част? Зашто их Црква прославља? Због тога, жене, што вам оне сијају светим и по узвишености недостижним примером онога што би све жене требало да буду.

Света Црква поштује свете мироносице великим поштовањем због њихове неизрециве љубави према Христу, јер су свецело предале своја срца Господу Исусу.

Поштује их због тога што су Му служиле чиме год су могле: служиле су Му својим имањем, служиле су Му својим женским пословима, бринуле се о свим Његовим животним потребама. И свима вама, женама, дале су пример како требате свим срцем да волите Господа Исуса и да му служите.

А како да Му послужите? Нећете служити Њему лично, као што су Му служиле свете мироносице, јер Он сада није са нама (на начин на који је био тада), већ ћете му служити у лицу Његове мање браће, свих несрећних, сиромашних, обесправљених и угњетених, свих који имају потребу у вашем милосрђу.

Дакле, Христос је пред вас хришћане истакао свете жене-мироносице као велики пример за подражавање.

Свима нама, хришћанима, Христос је заповедио да будемо савршени као што је савршен Отац наш Небески. О како је то неизмерно тешко – бити савршен као Отац Небески!

Али није тако тешко, а далеко је више доступно вама, женама, да будете савршене како су биле савршене свете мироносице. Подражавајте им, стремите да достигнете ту чистоту срца, ту несебичну љубав према Христу којом су горела њихова срца. Подражавајте им, а пре свега Марији Магдалини, која је својом усрдном проповеђу заслужила назив равноапостолне, па и свим осталим мироносицама које су ништа мање од апостола чиниле апостолска дела.

Света Марија Магдалина је била најревноснија проповедница Христовог Јеванђеља. Њено је срце пламтело таквом безмерном одважношћу према том великом делу, да се чак није уплашила да на сам Васкрс дође пред самог римског императора Тиберија. Дошавши, она му је донела црвено јаје и поздравила га са „Христос Васкрсе!“.

Проповедала је она императору о Христу, и њена је проповед била тако снажна и силна, да је он поверовао у Христа. Ви можда не можете да произносите блиставе проповеди, али свакако све ви можете о Христу проповедати својим животима и макар и својим слабим речима. Угледајте се на свете жене Мироносице.

Претходних година сам ја на овај дан преузносио женско срце и указивао на његове узвишене части у односу на мушко срце. Ово свакако, ни сада не поричем, и сада ћу рећи то, да сте све ви блажене зато што сте жене. Поносите се звањем жене, поносите се тиме што се нисте родиле као мушкарци, већ управо као жене, јер вам је Господ дао далеко боље срце него мушкарцима, срце пријемчиво за све свето, срце меко као восак, које осећа Христову истину.

Ви не живите хладним умом, као што то чине мушкарци, ви живите осећањем срца, јер је људско срце, заједно са умом средство познања. А познање срцем је узвишеније него познање умом.

Нека је, дакле, благословен Бог који вам је даровао добра и мека срца, која су осећајна према добру.

Али, да ли су све жене такве? О не, не! Далеко од тога да су све, јер женска срца бивају тако супротстављена као северни и јужни пол: упоредо са добрим женама, које имају мека срца, постоји и много злих жена. И треба да знате да је зла жена много више зла него зао мушкарац. Верујте да је то тако, јер уколико жена иде по путу зла, она стигне много даље него мушкарац који крене тим истим путем.

Живео је некада давно велики мудрац, наиме Исус, син Сирахов, и ево шта је он рекао о злим женама: „Свака се злоба може поднети, сем злобе зле жене“. И још: „Зла је жена попут воловског јарма који се неукротиво гиба тамо-вамо, држати се ње је исто као и ухватити шкорпију“ (премудрости Исуса, сина Сирахова, 25, 15; 26, 9).

Истинита је и то веома истинта, ова константација. Управо је тако: Злоба је женска неподношљива и злоба је њена неизмерно већа него злоба мушкараца.

Други велики мудрац старога света, премудри цар Соломон је у својим причама овако рекао: „Више од свега што се чува, чувај срце своје, јер је у њему извор живота“, или благодатни, миомирисни, или пак смрадни и одвратни.

Сви су извори живота у срцу и стога је од свега што се чува боље чувати срце, да би било чисто и да би из њега истицали извори миомирисни, извори благословени.

„Одбаци од себе уста лажљива и лукавство језика удаљи од себе“ (Приче. 4, 23 – 24).

Видите, већ сам престао да хвалим и преузносим женска срца, а почео да их разобличавам. Зашто? Наравно, не из дрскости, већ из љубави према вама, из жеље да вам помогнем да исправите ваша срца.

Јер пре него постанете достојне подражаватељке светих мироносица, треба да се покајете, треба да очистите ваша срца, треба да из њих почупате све оно чему ни трага није било у срцима светих мироносица – све зло.

У житију преподобне Јелисавете, која је била настојатељица женског манастира, читамо да је она увек детаљно испитивала своје сопствено срце, пратила и испитивала срца својих сестара.

И до каквих сазнања је дошла? Шта можемо и ми да сазнамо од ње? Сазнајемо да су женама пре свега својствени греси лажљивости, злобе, неискрености и свадљивости. И то је истина – дубока истина.

Лажљивост је најраспрострањенији порок међу женама. Има несрећних жена, а нарочито међу омладином, које су од раног детињства научиле да увек лажу. А небрижни родитељи их нису кажњавали, нису их исправљали, тако да је лажљивост постала непоправљива навика таквих несрећних жена.

Оне непрестано лажу, лажу без икакве потребе, стварајући од свога живота нечувене приче. Лажу, као да се све то заиста догодило, као да су све то заиста преживеле. Лаж се у њима развила до тог степена да и саме почињу да верују у лаж коју изриче њихов језик.

Како бити тако јадан? Како се поправити? Пре свега би требало да схвате како је лажљивост страшна, како је то тежак порок и да упамте страшне речи пророка Малахије: „Проклет је лажљивац“!

Треба запамтити и речи псалмиста Давида: „Блажен је човек… у чијем духу нема лукавства“ (Пс. 31, 2). Лукавство је, пак, облик лажи. Овоме блаженству треба стремити.

У другом псалму читамо: „Господе, избави душу моју од уста лажљивих, од језика злога“ (Пс. 119, 2).

Пророку Давиду је било тако тешко да подноси лажљивост да се молио Господу да га избави од уста лажљивих, која су мучила и растрзала његово свето срце.

Нека се свака лажљива жена препадне оних речи, које је од самога Бога у великом Откровењу на острву Патмос чуо свети Јован Богослов. Ево шта је он чуо од Бога: „блудницима и врачарима и идолопоклоницима и свима лажама, њима је удио у језеру које гори огњем и сумпором“ (Откр. 21, 8).

Уколико се таква несретна жена, безочна лажљивица, која стално истаче лаж из уста својих, ужасне ових речи пророка Малахије, уколико се запрепасти удела у језеру, које гори огњем и сумпором, шта да чини, како да се поправи?

Дајемо јој савет. Уколико те небрижни родитељи нису кажњавали, опомени се сада, побрини се сама о поправљању, замоли да те избију до крви, а уколико не помогне, нека и понове. И када изубијају тада ћеш се опоменути, тада ћеш гристи свој лажљиви језик. Тада ће се страху придодати сопствени стид.

А шта да кажем оним женама које не лажу увек, као ове јаднице, већ које као и сви ми, као и мушкарци, понекада лажу?

Рећи ћу им: Лагање је тешки грех. Уколико ухватиш себе у лажи, застиди се и покај за лаж коју си допустила. Кај се толико дуго, колико ти саветује сопствено срце. Кај се са Исусовом молитвом на уснама и земним поклонима.

Направи земни поклони реци: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме лажљиву“.

И опростиће Господ, и исцелиће од лажи. Лаж има много различитих облика. Неискреност, која је тако својствена многим женама, јесте један од облика лажи.

Видео сам жене које су се тако вешто претварале, да иако су уствари биле мрске и зле, умеле су да на себе ставе маску светости, умеле су да се претварају да су побожне. Такве Господ тешко кажњава.

Довољно смо рекли о лажи и њеним различитим облицима.

Уствари не сасвим: постоји облик лажи који се назива извештаченост. А веома многе жене воле извештаченост, воле да украшавају себе скупоценом одећом, разноразним украсима. О њима овако говори апостол Петар: „жене, будите покорне својим мужевима, да ако неки не вјерују ријечи, онда понашањем жена и без ријечи буду придобијени, када виде чедно понашање ваше са страхом. Ваше украшавање да не буде споља: у плетењу косе и у кићењу златом или у облачењу хаљина; него у скривеноме човјеку срца, у непропадљивости кроткога и тихога духа, што је пред Богом драгоцјено“ (1Пет. 3, 1 – 4).

О, какве свете речи!

О како се треба опомињати овога да чедним, богобојажљивим животом, кротошћу духа, без икаквог украшавања, без шминкања можете променити срца ваших мужева, можете их покренути на пут хришћанског живота.

О како је ово истинито!

А с друге стране, како је неважно шминкање усана, сенчење обрва – то је све извештачено, извештачено, извештачено!

Извештаченост је лаж, а лаж је омражена.

Нека нико од вас не буде извештачен. Сви будите чедне.

Нека украс свију вас буде скривени човек срца.

Али ето, огорчих вас грдећи вас… Опростите ми, опростите!

И сам сам грешан, а вас грдим…

Али шта да радим! Господ ме је поставио на такво место, да сам дужан да вас руководим на пут спасења, дужан сам и да вас грдим, а не само да вас хвалим.

А још ћу вам рећи: да све ви, драге моје, заиста драге, побожне, да будете тако чедне, као што су биле чедне жене мироносице.

Нека вам жене мироносице буду идеал женског савршенства.

Нека ваша срца весели дубока, дубока љубав према Господу Христу!

Нека би све ви стремиле, што више можете, да Му служите, као што су Му служиле жене мироносице, а служићете му љубављу према људима и милосрђем према њима.

13.05.1951.

http://manastirpodmaine.org/sveti-luka-krimski-propoved-na-nedelju-zena-mironosica/

[Bokisha]

Епископ Висарион (Нечајев): ДУХОВНА РАСЛАБЉЕНОСТ

Уданашњем Јеванђељу се говори о чудесном исцељењу раслабљеног, односно парализованог. Лишен могућности да се креће са једног места на друго, он је тридесет и осам година очекивао, неће ли му се ко сажалити, неће ли му ко помоћи да се ради исцељења спусти у силоамску воду, онда када се Анђео Господњи појави на овом месту и додиром воде учини је лековитом.

Парализа, као и свака тешка болест, велика је несрећа и само се у ретким случајевима може излечити природним путем. Али све је то ипак телесна невоља, која може не само да не буде штетна за душу, већ још и корисна, уколико се подноси са хришћанским трпљењем и преданошћу вољи Божјој, уколико је сједињења са делима побожности, љубави према Богу и ближњима. Неупоредиво су опасније и погубније душевне болести, односно греси и греховна стања, која нераскајаном грешнику прете вечном смрћу. У такве болести спада и духовна раслабљеност, која је налик на телесну парализу. Ова последња или човека оставља непокретним или потпуно безосећајним или обоје истовремено. Нешто се слично дешава код многих грешника. Слично парализованима, осуђенима на непокретност, ови се налазе у стању духовне непокретности, духовнe тромости према добру, тако да упркос жељи да испуњавају Божју вољу, да живе богоугодно, схватају да за то немају снаге.

У мањој или већој мери, овакво несрећно стање је удео свакога од нас, јер свако од нас треба себи да припише оно што је рекао апостол: „Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним… Али видим други закон у удима својим који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом гријеха који је у удима мојим“ (Рим. 7: 19, 23). Ова немоћ човекове воље да се бори са грехом, ова немогућност да се избегне грех, назива се првородни грех, који смо наследили од Адама и преноси се са родитеља на децу рођењем, јер се сви ми у гресима родисмо и у безакоњима зачесмо (уп. Пс. 50, 7). Чак ни велики праведници нису ослобођени од греховних склоности. Али праведници се не наслађују њима, не мире се са њима већ се непрекидно боре и то са успехом, уз помоћ Божје благодати.

Нису међутим такви грешници који су погођени духовном раслабљеношћу. Премда они и знају своју немоћ у борби са духовним искушењима, али навика на грех, на понављање једних те истих грехова, довела их је до таквог жалосног стања да они потпуно одустају од борбе са гресима иако би желели да ступе на прави пут, пут Господњих заповести, али поставши поробљени греховним навикама, не одлучују се да учине макар један корак, да би их се ослободили.

То су, на пример, пијанице, псовачи, коцкари, лопови, кавгаџије и сл. Греховна пристрашћа и навике су до те мере овладале њиховом душом да немају снаге да се истргну из њихових канџи.

Упоредо са непокретношћу удова паралисани или раслабљени човек у неким случајевима губи осећај, тако да он у удовима ништа не осећа: не осећа бол од убода, гледа отвореним очима, али не види, звукове и буку око њега не чује. У њему се још држи живот, али се његова свесност губи. Живот се одржава само једењем, за коју не губи способнст. Ево слике душе у којој је грех отупио осећање за добро и зло. Човек који се налази у сличном стању, веома је склон ка свему што служи потхрањивању његовог самољубља и чулности, радује се свему што задовољава његове светске, чулне и телесне укусе, што оставља пријатан утисак на његове очи, уши, мирис и интелект и губи спокојство уколико нешто повређује његово самољубље.

Он је потпуно безосећајан према духовним радостима и жалостима. Њему су непојмњива задовољства која имају побожни људи, која се јављају од читања Речи Божје, богомислија, молитве, благодаћу тајни. Све то њему је досадно. Ништа од овога њега не храни, па га чак и помен о овим потребама доводи до разочарења и љутине.

Када га Господ обасипа животним добрима, њему се то допада, али не осећа ни најмању благодарност према Господу, уопште не схвата да је овим доброчинствима Господњи дужник.

Када Га господ посећује болешћу и разним животним невољама, он или уопште не пројављује смирење пред Господом, не признајући његову власност у управљању људским судбама и стога се и не каје за своје грехове пред Њим, не благодари му зато што га подсећа да се поправи и не труди се да Га умилостиви или је чак пре спреман да заропће на Њега и на добронамерне савете блиских му људи да се обрати Господу, одговара негодовањем, па чак и псовањем, ни мало не осећајући да је завистан од Господа.

Овај губитак осећаја се код паралисаних људи нарочито испољава онда када је парализом захваћен и мозак. У овом случају човек губи свест и разум, изговара неповезане речи, одлута у току разговора, не препознаје никога од оних који га окружују, бунца у будном стању.

У сличном се стању налази и духовно раслабљени човек. У физичком смислу, он је здрав, не примећују се поремећаји у умним способностима, у сећању, у деловању чула. Али греховне навике, пристрасност према делима овога света и земаљским добрима доводе га до тога да престаје да схвата постојање натприродног света, не придаје никакав значај духовним истинама, нимало не помишља о спасењу душе. За врховну драгоценост у животу и циљ, он поставља задовољавање чулних потреба и прохтева, губи схаватање разликовања добра од зла, геха од онога што није грех; у испуњавању грађанских, породичник, животних обавеза не руководи се страхом Божјим, схватањем хришћанских дужности, савешћу, већ искључиво животним побудама, страхом одговорности пред судом, пред јавним мишљењем, разматрањем штете или користи од својих поступака.

Ум и савест таквога човека у односу на све што превазилази самољубље и чулност подсећају на парализу мозга, иако њихов мозак нема физичку повреду. Такви људи добро расуђују о стварима овога света, а односно расуђивања о ономе што је изнад овога света, њихове речи наликују на бунцање оболелог од парализе мозга. Њима се све чини погрешно. Чак и непромењиве Јеванђелске истине, обећања и претње, они или потпуно одбацују или их схватају тако да је јако тешко закључити има ли ишта заједничко између њиховог расуђивања и самог предмета.

Например, у Јеванђељу не постоји учење о незаконости и криминалитету јавних правосудних институција. Међутим, нашли су се људи који ово учење приписују Јеванђељу. Није ли то бунцање? И уопште, сви неверујући и они који не сматрају себе обавезним да се у суду о истини руководе Речју Божјом и учењем Цркве, само бунцају и своје бунцање износе као истину.

Наши расколници нас задивљују потпуним одсуством здравог расуђивања, бранећи своје најгрубље сујеверје. Ма колико да је истина коју они одбацују јасна и очигледна, они гледајући не виде и слушајући не чују (Мк. 4, 12). Непријатељство против Цркве их побуђује да изрекну такве смућујуће хуле на њу, какве се могу очекивати једино од умно поремећених и поседнутих.

Тешко је стање оних који су телесно раслабљени, али духовна раслабљеност, која се пројављује у облицима на које смо указали је неупоредиво погубнија и опаснија. Али не постоји болест, ни телесна ни духовна, коју не би могла да исцели Божја благодат. Господ Исус, који је свемоћном Речју, на чудесан начин исцелио Раслабљеног у Овчијој бањи, моћан је да исцели свакога који болује од духовне раслабљености, уколико овај, макар и минимално осети своје жалосно стање и потребу у томе да му Бог помогне. Ову помоћ му Господ, лекар душа и тела, може послати и непосредно или преко људи који су у стању да послуже као оруђа Његовог милосрђа, какви су пастири Цркве и уопште све хришћанске састрадалне душе.

http://manastirpodmaine.org/episkop-visarion-necajev-duhovna-raslabljenost/

[Bokisha]

Шта значи носити свој Крст?

Крст наш, то је наш живот. То су невоље и страдања земаљског живота, код сваког човека, његова лична. Други благочестиви подвизи, којима се тијело смирује и покорава Духу. То су грешне слабости или страсти, грешне навике код сваког човјека само њему припадајуће. Све наше особине и околности живота које нас чине таквима какви јесмо и које носимо собом, наш су Крст.

Ако хоће ко за Мном ићи, каже Господ, нека се одрекне себе и узме крст свој и за Мном иде. Услов идења за Господом јесте узимање крста - ако хоћеш. А, ако нећеш, остани ту гдје јеси и чекај смрт вјечну, окружен мржњом и болешћу. А, ако хоћеш из те таме да изађеш, од мржње да се ослободиш, живот да наслиједиш - чуј Ме: узми крст свој и хајде за Мном. 

“Шта значи крст свој?” - пита Свети отац Игњатије Брјанчанинов јер је свјестан да има посла са непросвећеном генерацијом. А, каква ли је тек наша...! Шта значи: крст свој? Зашто се тај крст свој, тј. засебни крст сваког човјека, уједно назива и Крстом Христовим? И, онда, даје кратка објашњења: “Крст свој - то су невоље и страдања земаљског живота, код сваког човјека своја”. Крст мој - моја страдања, невоље кроз које ја пролазим, кроз које ме Господ води. То је много важно да препознамо као благослов Божији, као крст свој. Наравно, уколико кроз невоље будемо пролазили са вером, са свијешћу да ми нисмо презрени, да ми нисмо одбачени, нисмо хендикепирани, него ликовани, благословени, и да кроз те невоље ми путујемо, крећемо се ка Царству небеском. Да је то наше знамење, које открива и свједочи нашу припадност. 

Па, чујемо нашега Вукашина, који каже: “Сине, само ти ради свој посао... Ја се овога одрицати нећу. Ја са овог пута не скрећем никуда. Мене је овдје и пред тебе довео човекољубиви промисао Божији, у који ја уопште не сумњам. Ја кроз тебе и кроз ово зло видим - Добро, вјечно Добро, које ти, на жалост, не видиш и нећеш да видиш. Зато - свако свој посао...” То је исповиједање једног хришћанина. Али, не једног високопреподобног архимандрита, столпника, монаха, владике, свештеника, но једног српског сељака Вукашина. Видите га какав је! Сила! Само ти, синко, ради свој посао... Сила, велика сила! ... Носећи свој крст, поготово Вукашин или мученици, сјединили су се са Крстом Христовим. И, онда, сила Христовога Крста улази у њихове душе, у њихове животе, освећује њихове кости. Ми се после грабимо за њихове кости, за честице! Па се то сматра великим благословом. Зашто? Зато што је та кост сједињена са Божијом силом. Јер је он носио свој крст до краја и сјединио га са Крстом Христовим и постао Уд Христов. Па, то се види како демони реагују на мошти мученика - не смије да приђе. Осјећа силу Христову у тим костима. 

“Крст свој - то су бдења, то је пост и други благочестиви подвизи, којима се тијело смирује и покорава Духу. Ти подвизи морају бити саобразни снагама сваког човјека, и код свакога они су своји”. Свети Игњатије овдје мудро, као искусни љекар и пастир, говори: и ту свако треба да има свој крст. Тачно је: имамо начелно задате подвиге - пост васкршњи је пост васкршњи, али не може свако да га пости на исти начин. Треба да одредимо свакоме по његовој мјери, да би то био његов крст. Зато нису у праву они који дају те “рецепте”, па кажу: сви постите овако, сви се молите овако... Не може, морамо да видимо човјека. 

Па, Господ је дошао ради свакога човјека - дај, постарај се и ти, одвоји мало времена, па га погледај, одмјери га, дај му нешто што он може да носи. Не може неко ко је јуче извадио иглу из вене, који се пумпао хероином, да уђе како је ушао неко ко је већ ојачао у подвизима. Морамо полако, врло опрезно са њим, нешто што он може да понесе, да то буде његов крст. То је велика обавеза пастира Цркве, да не промаше у процјени, да би то био његов крст, а не да му даш крст Светога Макарија Великог! Или Светога Антонија Великог или Светога Јована Лествичника, па каже: “Тамо пише тако, ево ти, изволи!” Ниси му дао онда његов крст, него си га крстом Светога оца опалио по глави и он више није ни за шта, ни за мале, ни за велике крстове. А, тако се врло лако пострада. Мало неискуство, мала непажња - тако су многи људи обољели. 

Немојте ни ви сами себи крстове да дајете! “Могу ја то...!” Па, кад се пости, каже: “Дај, оче, можемо ми то све на води!” Чекај, полако, мислимо да одмах можемо све. Па, онда, нагомиламо тамо и некаквих молитава. Ми смо недавно били свједоци једне готово породичне трагедије. Муж натоварио на себе толико молитава! Жена је једва успјела, давећи се, да завапи: “Упомоћ, оче, спасавајте! Потонусмо!” То је злочин! Он замало није уништио и себе, и своју породицу, и своју дјецу. Молитвом, замислите! Узео је нешто што не може да носи, није то његов крст. И Господ није могао да му помогне, није могао да му да благодат. Он то није радио из љубави, он је то радио из самољубља. Како онда да прими жртвену љубав Крста Господњег? Значи: промашио у процјени, у мјери. Не носи свој крст, иако му је Црква говорила који је његов крст, али он није хтео да се смири, он је хтео велики крст да носи! 

“Крст свој - то су грешне слабости или страсти, код сваког човјека своје. Са једнима се рађамо, другима се заразимо, на путу земаљског живота”. Видите: моја слабост, моја страст - то је мој крст. Не треба сад падати одмах у панику, очајање, него - дај, носи то! Болуј ту болест и, у духу трпљења и смирења, лијечи је. Јер, видите: страсти на које ми реагујемо панично: “Куку мени, ево завист!” - на такав начин борити се против страсти је немогуће. Оне се само развијају, још више и више. И, наравно, врло брзо воде човјека у очајање. 

Имамо страст? У реду. Болест не може а да се не пројави. Па, дај, болуј мало. Па, има стрпљивих болесника, који болују годинама, болују од рака, од леукемије, од тешких болести, иду на тешке терапије, па се смирио, па иде, полако, има неку наду. Има наду, а иде код оних који, у суштини, и не могу да му помогну. Не могу ни њему, а не могу ни себи. А, ми овдје припадамо Љекару Који све болести лијечи! Све болести! Али, чекај, да нас остави мало у тој слабости.

Понеси мало тај свој крст, носи мало ту своју страст, носи мало ту своју муку. Ми трчимо одмах на исповијест: има неких - одмах хоће на исповијест, да они то заврше, да се очисте, обезбиједе и да са мирном савјешћу, спокојно, живе свој духовни живот. И, захваљујући тој њиховој ревности, тамо се духовници разбољевају. Носи мало! Слабост - у реду, носи је, рвај се мало. Удара она тебе - удари и ти њу! Проживи са њом, да научиш нешто - то је твој крст. Па ће та страст да те постепено смирава, смирава, па ћеш ти да пробаш нешто сам, па ћеш видјети да не можеш ништа. Па, кад помислиш: готово је, завршио сам, а онда - јак ударац и пад. Док се добро не смиримо - нема побједе. Јер се сила кроз немоћ пројављује 

“Сујетан је и бесплодан крст свој, колико год он био тежак, ако се, кроз угледање на Христа, не преобрази у Крст Христов”. Носећи своју муку, свој бол, свој крст, ми стално да созерцавамо Онога Који је ради нас понио Крст, и да ту дистанцу све више умањујемо. Ја имам бол, али - Он је ради мене боловао. Ја страдам, али - и Он је ради мене страдао. Ја немам да платим стан, ја немам стан - јер то је данас многима проблем - а Он каже: Ја немам гдје главу да склоним. Нас прогоне, али - и Њега су прогонили. Нас клеветају, али - и Њега су клеветали. Да успостављамо ту везу: та наша мука, наш крст - да нас сједињује са Његовим Крстом. Да носећи свој крст - непрестано Његов созерцавамо! И, кроз тајну тог созерцања, да непрестано свој крст сједињујемо са Његовим, да би био спасоносан! Јер, у супротном је, како каже Свети отац Игњатије, сујетан! Јер, ако ми страдамо, па ропћемо, нема од њега спасења, то је крст разбојника који је пропао. 

И, “да се никаква невоља не би приближила њему да је Христос није допустио. Кроз невоље, хришћанин усваја Христа, постаје причасник Његове судбине на земљи, а стога и на Небу”. Зато размислимо мало и о Крсту Христовом, који нас спасе и преко којег нам открива савршену љубав, којом нас љуби. Провјеримо колико ми одговарамо на ту Његову љубав својим крстом, колико ми свој крст препознајемо и колико га као хришћани носимо. Да у њему препознамо - не проклетство и недостатак, него благослов и потенцијално богатство. Не нешто што нам угрожава живот, него што нам живот нуди и од лажнога живота спасава и одваја. Те да тај наш крст узмемо, да га цјеливамо, да га украсимо цвјетовима благодарења, славословља. И да уопште не тражимо од Господа да га склони, да га одузме од нас - напротив! Него да тражимо само силу, да можемо у духу трпљења и благодарења да га носимо. А, у Царство се неће ући без крста...

Игуман Рафаило (Бољевић)
извор: saborna-crkva.com 

http://www.prijateljboziji.com/_Sta-znaci-nositi-svoj-Krst-/137507.html

[Bokisha]

протојереј Ајексеј Тимаков: ИЗГУБЉЕНА РАДОСТ ОЦРКОВЉЕНОСТИ

„Створио си нас ради Себе, Господе и пашти се срце наше, док се не успокоји у Теби“ (бл. Августин, Исповести)

УЦркву су свагда долазили и долазиће људи за које је улазак у храм тежак и често несхватљив корак, зато што је ово прво искуство у њиховом животу, повезано са за њих непознатим стајањем пред лицем Божјим. У наше је време ово нарочито актуелно, јер је у великој мери прекинута нит преношења вере кроз поколења, али није у потпуности изгубљена тежња за истинским духовним животом. И од тога какав ће одговор човек задобити унутар црквених зидова, често зависи, хоће ли он остати тамо или не. Православни се живот гради на молитви, Јеванђељу и учешћу верујућих у Светотајинском животу Цркве. За савременог човека је веома неопходно да усвоји то да је молитва дисање, Јеванђеље – жива вода, исповест – бања, а причешће – храна за душу. Уколико не угради у темеље својих животних принципа то да духовни живот, у крајњој мери, није нимало мање важан него телесни, неће моћи да се истргне из шапа „овога света“ које га обавијају попут хоботнице и заувек ће остати са опредељењем које заиста понижава људско достојанство: члан потрошачког друштва. У Цркви је све прожето смислом. Усвајање овога смисла разумевањем језика Цркве јесте један од најважнијих задатака човека који улази у храм и који са своје стране мора да уложи не мали напор.

Али уколико човек не пронађе одговоре на своја питања, он може отићи, саблазнивши се оскудношћу мисли људи из Цркве. И, следствено, они који прихватају нове људе који прелазе преко црквеног прага имају одговорност: отварати ризнице Цркве, скривене од „овога света“. Задатак постаје двоструко сложенији због тога што новопридошли не разуме језик Цркве и овај му се језик може учинити туђ и неприхватљив, те га може одбацити. А „језик овога света“ лако може да профанизује све што Црква брижно чува, као драгоценост. Зато увек настају покушаји превода језика Цркве, на језик света, што уствари представља катихезацију, која поставља задатак да не одбаци и да не профанизује, и самим тим да не постане извор саблазни за оне који желе да уђу…

http://manastirpodmaine.org/protojerej-ajeksej-timakov-izgubljena-radost-ocrkovljenosti/

 

[Bokisha]

Бог тражи чисто срце

Не тражи Господ механички шапат наших усана. Он жели да ми крикнемо из срца; не да Му се клањамо него да с њим будемо и за њим ходимо. Срцима својим с њим да разговарамо а не да срца наша буду затрована злобом, руке упрљане гријехом а ми, на јави, да се приказујемо другим и другачијим. Не трпи Христос наше дупле и тродупле стварности.

Свето Јеванђеље жива је и животворна ријеч Божија. Треба само уронити у ту текућу, бистру воду, свете мудрости да би се доживјела и доживљавала јеванђелска истинитост. Нажалост, ми смо у опасности да све оно што нам Црква говори примамо с неком нехатном необавезношћу и без стварне жеље да то у животи применимо. Наши животи и наше стварности, махом су одвојени од стварности Цркве.

Свето Јеванђеље своди све актере догађаја у наша животна окружења и ми присуствујемо оштрој свађи између Бога и људи. За утјеху нам је, и за поуку, да се људи посрамише. Христос, поштујући предања и законе, бијаше у суботу, на молитви, у храму и учаше народ. Нађе се ту тешка болесница, згрчена жена, која пуних, тешких, осамнаест година није могла поглед свој у небо управити. „А кад је видје Исус, призва је и рече јој: Жено, ослобођена си од немоћи своје. И стави на њу руке, и одмах се усправи и слављаше Бога.“ (Лк. 13, 12 – 13)

Удубите се у речено и замислите себе у таквом догађају. Христос, ставши у по ријечи, поврати здравље једној жени; зашкрипаше њене кости и, послије дугих осамнаест година, она исправи леђа своја и заурла од радости и захвалности; с њом и сав народ. Али, као и свакад, и као и у свему, увијек се нађе неко ко себе издваја од свију и чије срце не може прихватити радост других. Нађе се „старјешина зборнице, негодујући што је Исус исцијели у суботу,“ (Лк. 13, 14) паметујући да има друго вријеме када се лијечити може; субота, по њему, није за тај посао.

Није му Господ остао дужан, не бојте се. Сву своју благост преточи у гњев и викну на њега: „Лицемјеру, сваки од вас не одријешује ли у суботу свога вола или магарца од јасала и води да га напоји? А ову кћер Аврамову, коју свеза сатана ево осамнаест година, не требаше ли одријешити од ове свезе у суботњи дан.“ (Лк. 13, 15 – 16) Господ се уопште не либи да овом укалупљеном скреше, право у очи, сву истину о њему и њему сличним; не убоја се Христос да му у лице и пред свима, јавно, каже да је лажов претворни. Народ се одмах приклони Христу и његовој храбрости, а сви који му се противљаху стиђаху се а „сав народ радоваше се за сва славна дјела што их Он чињаше.“ (Лк. 13, 17)

Можемо, и сами, замислити колико је обичном свијету било мило кад се нашао неко да њихову истину каже у очи онима којима би сви они то радо казали, а само када би смјели. Цјепидлачење и чангржљивост старјешинска била им је свима додијала. И ми своје симпатије поклањамо Христу и листом смо на његовој страни. 

Но, станимо и пресаберимо се, и запитајмо се, да ли нам је ту и мјесто. Не чинимо ли и ми често оно што учини формалиста, законик? Немамо ли и ми толико пуно својих шема и калупа, црно-бијелих коцкица у које, по својој вољи и нашем знању, смјештамо људе и догађаје? Није ли тачно да по нашим, укалупљеним, схватањима истина је увијек и искључиво на страни на којој се ми налазимо; добри су они које ми таквим сматрамо и прогласимо а други, који се у наше оквире не уклапају, чуда могу чинити – не прима им се. Када и добро чине, а ми то порећи не можемо, ми се свим силама упињемо да изнађемо неке задње, и скривене, разлоге њихове доброте и тек онда, када нам то пође за руком, умиримо своју укалупљену савјест.

А Христос неће укалупљење; он тражи храбре. Зар не видимо, у име истинског и животног слављења Бога, Христос руши окове законске, надилази и гази сваки формализам. А ми, кад се, поштено, суочимо сами са собом, видимо да смо се у формализам дубоко заглибили због чега не можемо да се упустимо у изазов храброг и животног хођења за Христом. Отуда је тако мало истинских хришћана међу нама.

Не тражи Господ механички шапат наших усана. Он жели да ми крикнемо из срца; не да Му се клањамо него да с њим будемо и за њим ходимо. Срцима својим с њим да разговарамо а не да срца наша буду затрована злобом, руке упрљане гријехом а ми, на јави, да се приказујемо другим и другачијим. Не трпи Христос наше дупле и тродупле стварности. „Зато кад ширите руке своје, заклањам очи своје од вас; и кад множите молитве, не слушам; руке су ваше пуне крви – вели нам. Умијте се, очистите се, уклоните злоћу дјела својих испред очију мојих, престаните зло чинити. Учите се добро чинити, тражите правду, исправљајте потлаченога, дајте правицу сироти, браните удовицу. Тада дођите, вели Господ, па ћемо се судити; ако гријеси ваши буду као скерлет, постаће бијели као снијег; и ако буду црвени као црвац, постаће као вуна.“ (Ис. 1, 15-18)

Још је давно, преко пророка свог Исаије, Бог поручио људима да се он не да обманути. „Зато рече Господ: Што се овај народ приближава устима својим и уснама својим поштује ме, а срце им далеко стоји од мене, и страх којим ме се боје заповјест је људска којој су научени;“ (Ис. 29, 13) због тога „мудрост мудрих његових погинуће и разума разумних нестаће.“ (Ис. 29, 14)

Пуно је лакше, површински и формално, испуњавати спољне обавезе; долазити и појављивати се у цркви, и прилоге чак давати, пуно говорити и исправно се изјашњавати, него суштински и дубински бити Христов сљедбеник. Наша је невоља да нас је и таквих мало а правих још мање, што не даје права онима, који ни толико не чине, да такве осуђују. Све ово речено, опет, не ослобађа нас од Божијих заповијести за правим поштовањем Бога. Јер Богу је милост мила а не жртве – дакле, суштина и познавање Бога већма него жртва паљеница.“ (Ос. 6, 6)

Бог тражи наше чисто срце. Он хоће да види наше чисте руке; не опране и убијељене, него чисте од сваког дјела рђавога. „У кога су чисте руке и срце безазлено, ко не изриче имена његова узалуд и не куне се лажно, он ће добити благослов од Господа, и милост од Бога спаса својега.“ (Пс. 24, 4-5) Не можемо ни то постићи без помоћи Божије. Знао је то пророк Давид и завапио да Бог у њему учини чисто срце и дух прав обнови у њему. (Пс. 51, 10) Знајмо то и ми и завапимо исто.

Права и једина чистота је унутрашња, и унутра, у нама, одвија се истински живот. Дјела која творимо само су излив наше унутрашњости и спољашности. Неко од нас има чвршће бране и уставе те успије да дуго своју унутрашњост држи забрављену али, кад тад, пробије бујица њиховог зла из њих. „Јер унутра, из срца људскога, излазе мисли зле, прељубе, блуд, убиства, крађе, лакомства, пакости, лукавства, разврат, зло око, хула на Бога, гордост, безумље. Сва ова зла изнутра излазе, и погане човјека.“ (Мк. 7, 21-23) Зато нас апостол Божији позива да се приближимо Богу да би се он приближио нама. „Очистите руке, грешници, поправите срце ваше, дводушни,“ (Јак. 4, 8) вели нам.

Послушајмо га, а сви имамо зашто, и „очистимо себе од сваке нечистоте тијела и духа, творећи светињу у страху Божијем,“ (2. Кор. 7, 1) да би нас Бог, који види тамну дубину наших душа, нашао чисте и причислио нас чистима у светом и свијетлом Царству свом небеском.

Протојереј Василије Томић
Извор: vasilijeprotatomic.com 

http://www.prijateljboziji.com/_Bog-trazi-cisto-srce/137726.html

[Bokisha]

Злопамћење

Говорећи из духовног угла, злопамћење је, у ствари, наша реакција када откријемо да не можемо да контролишемо личност и поступке других људи. Када нам не успева да потчинимо људе око нас да поступају по нашем наређењу или упутству, откривамо да је наша власт над њима ограничена, те испољавамо свој гнев, попут малог, увређеног, побеснелог тиранина. Злопамћење је отров који ми испијамо, у нади да ће неко други умрети

Недавно, моја жена и ја смо упали у једну од оних бесмислених малих препирки које су тако честа, свакодневна појава у браку. Знате о чему говорим: те препирке се никада не баве смислом живота, Божијим постојањем... У већини свађа се углавном ради о оним другим “великим” питањима: да ли даска на wc шољи треба да остане подигнута или спуштена, ко је оставио оне прљаве судове, где треба да стоји сланик... Схватате већ о чему говорим. Из тих ситних свађа ослобађа се оно што је, по мом мишљењу, најсмртоноснији отров у људским односима: злопамћење. 

Узмимо, на пример, нашу недавну свађу. Нешто није било враћено на своје место. Реаговао сам тако што сам одржао мало предавање, које моја жена није добро примила. Разменили смо речи и попео сам се на спрат. Мало касније сам јој се неучтиво извинио. Извињење је примљено, али није узвраћено на исти начин. То је, бар што се мене тиче, био окидач. Понизио сам се да јој покажем како ми је жао због нечега, иако сам сматрао да у ствари нисам крив. Како се само усуђује да ми се не извини? Иако тада ништа нисам рекао, демон је био пуштен на слободу. До краја дана сам се пушио од злопамћења. Осећао сам се депресивно, тешко и све ми је сметало. Живот ми је одједном постао горак и сив - а све то због једне ствари која није била на свом месту! 

То је злопамћење: када свесно потхрањујемо љутњу на своје ближње због тога што су нам стварно или замишљено нешто скривили. Неко није испунио наша очекивања, препречио нам се на путу, нарушио наше планове, није желео да прати наш дневни ред или испоштује наше рокове. А, када их исправимо, те особе још више греше, зато што немају намеру да се исправе и лете по задатом курсу. Они могу, ако су врло предусретљиви, да се подвргну дисциплини неко време, али ипак на крају крајева неће постати оно што бисмо ми желели да постану. Резултат: злопамтимо. Потиштени смо. Анализирамо их бескрајно и бесплодно. Премарамо се и нервирамо. А, због свег тог нервирања и нашег неуспеха да исправимо тобожње грешке код других, постајемо још гневнији, злопамтљивији и озлојеђени. У међувремену, предмет нашег злопамћења наставља да живи. Можда ће заборавити на безначајну свађу или се чак понашати као да се ништа није збило. Као да то није био крај света. 

Говорећи из духовног угла, злопамћење је, у ствари, наша реакција када откријемо да не можемо да контролишемо личност и поступке других људи. Укратко, увидео сам да нисам Бог. Када нам не успева да потчинимо људе око нас да поступају по нашем наређењу или упутству, откривамо да је наша власт над њима ограничена, те испољавамо свој гнев, попут малог, увређеног, побеснелог тиранина. Док овај “унутрашњи Наполеон” шутира и виче - премда може да повреди друге - његова највећа жртва је управо душа у којој обитава, тј. сопствена. Ето зашто се злопамтећи осећамо много горе од особе ка којој је наше злопамћење било усмерено. 

 

Као што је једном неко рекао: “Злопамћење је отров који ми испијамо, у нади да ће неко други умрети”. И поред ситних и замишљених повода за жаљење, постоје и они стварни - када се људи према нама понашају на начин који превршује меру, када нас вређају, па чак и злостављају. Када такви поступци откривају да нисмо свемоћни као Бог, ми смо ти који одлучујемо како ћемо реаговати, да ли ћемо дозволити да унутарњи излив гнева тако духовно и емотивно опустоши наше срце и ум. 

Свако живо биће страда. Наше људске моћи су ограничене. Међутим, и онда када морамо да страдамо, ипак имамо право да бирамо да ли ћемо злопамтити због тога и узалудно махати песницом као човек који би да буде Бог, не прихватајући своју људску природу. 

Ако је злопамћење духовна болест, укорењена у нашим безуспешним божанским амбицијама, тада и лек мора бити духовне природе. Не говорим само о томе да је потребно повећано духовно делање: молитва, читање Св. Писма, доласци на богослужења - што је, свакако, добро и корисно. Говорим о конкретном делу. Када други учине нешто што разоткрива нашу људску немоћ, морамо да се суочимо са тим откривењем, не бежећи од њега кроз маштање, анализирање, забаву, трошење новца. Затим, морамо да предамо своју борбу Сили Која је већа од нас самих: не неком апстрактном Богу, већ Богу који пројављује Своју вољу преко објективних људи који нас воле и не боје се да нам кажу истину о нама самима. Само тада ће чир на нашем гордељивом егу моћи да пукне и да се исцеди, а истинско исцељење да започне. Коначни резултат овог исцељења је сасвим супротан зломапћењу: прихватање (других људи, животних околности...). Могу бити срећан само ако прихватим живот онакав какав јесте. Треба да се усредсредим не на то шта треба променити у свету, колико на то шта треба да променим у себи и у свом ставу. 

О. Ричард Рене, православна црква Светог Ајдана, САД
Извор: saborna-crkva.com 

http://www.prijateljboziji.com/_Zlopamcenje/137732.html

[Bokisha]

Не бој се, мало стадо

Провидећи кроз векове Господ наш тачно нас ословљава оним што нам следи. Зато и шаље упозорење: „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство.“ Како ствари стоје, гледајући духовне вукове како растржу стадо словесно, и једну по једну овцу у своје јазбине одвлаче, видимо да је „стадо мало“, сваким даном све мање. Тако нам постаје јасно зашто се Господ пита да ли ће, кад поново дође, „наћи вјеру на земљи“.

Обично се мучим да насловим своја сочињенија. Наслов треба у неколико ријечи да сажме све што испод њега тече. Овом приликом, међутим, наслов ми се појавио да ме утјеши и осоколи у мојим превирањима. А ево и зашто: добар дио године проводим на југу Америке. Топло је и годи мојим старачким костима. Господ је преобилно излио љепоту на те просторе. Примјетих: гдје је Господ највише дао, човјек је, управо, тамо најгрешнији и најнеблагодарнији. Ријетко гдје се котрља толика количина гријеха као у Калифорнији и Флориди, на примјер.

Кад сам, у своје вријеме, почео долазити у флоридску Бистрицу нисам знао ни претпоставити могао колико је то мјесто затровано једним од највећих, и најопаснијих, америчких култова – култом Сатане. Доскора сам вјеровао да је у то граду главно сједиште тог култа. Сазнадох, недавно, да није. Устрашен, помислих: ако им је овдје овакав сјај и тафра, како ли је тек тамо, гдје главешине култа и њихови шегрти и калфе живе и планове ђавољске кују.

Јер овдје, у мјесту о којем словим, све високе зграде и монументална здања, у самом, строгом, центру града, и његовој непосредној околини, припадају овом култу. Све су оне савршено лијепо одржаване, сјајно освјетљене и окречене њиховом препознатљивом, бојом. Одакле год да идете, не можете их мимоићи. У несавршеном свијету, усијече вам се у очи њихова неприродна савршеност. Ту је грандиозни, њихов, хотел, претпостављам, изнад свих хотелских категорија. Пред хотелом мноштво луксузних аута, свакако њихових. Ту су момци, стасити, савршено уредни; с осмјехом усађеним у њихова лица, и већ окамењеним. Погледате, на сусједној, монументалној, згради у камен уклесан назив неке банке. Јест, врага, била је то, некад, банка; сад је то њихова нека установа. Овдје банка, ондје библиотека, тамо и овамо ресторани, кафићи – све њихово. Све су освојили и прекрилили.

Прича ми један мјештанин како је, доскора, центар града био живахан и разноврстан. Имало је ту свега и свачега од заната и услуга. А сад, ко год им се није покорио, врата своје радње је за собом затворио. Тако су закатанчили многе послове.

Недалеко од центра, на самој обали, њихово одмаралиште; вјероватно за најбоље, или најмоћније. Љепота и луксуз да се описати не може. Између зграда круже њихови аутобуси; развозе их на дужности разне. А већи, и не мање луксузни, аутобуси одвозе их које куда, у лов на душе људске.
 
Разумије се, у самом граду, све и да хоћете, избјећи их не можете. Гдје год да се окренете, на њих налетите. Савршено уредно униформисани. Види се, за сваког, према мјери му, одијело скројено. Дезени различити, ваљда, према рангу и положају. Махом, младићи и дјевојке. Сви љепушкасти. Маторе, вјероватно, држе по канцеларијама и које куда, да им слику њихове ”ведрине” и снаге, не кваре.

За своју душу, и тегобна размишљања своја, многима сам загледао лица и, понекад, пиљио у очи. Хтио сам да продрем и прочитам, колико се да и може, шта се под тим оклопом уредности и извјештачене љупкости налази. Вјерујте ми на ријеч: нисам ни код кога од њих истинску ведрину спазио. Све чисто, уредно, све углађено, и, очигледно, као најбољи сат функционише, али стварне радости у очима нема. Сударајући се с њима свакодневно, и видећи ту страшну, војничку, машинерију, помислих, кукаван, да ће ови цијели свијет прегазити. У свој јарам упрегли су армију славних и моћних: глумаца и глумица, умјетника свих врста и подврста, спортиста, богатих и пребогатих бизнисмена, моћних политичара; свих и свакога, од сваке сорте људске. Неко ми рече да их има у самом политичком врху несрећне моје земље, Србије.

Ја нисам био опчињен њима; устрашио сам се пред мишљу, како та моћ, сјај и луксуз дјелује на једно младо људско биће, устрептало пред свим неизвјесностима и несигурностима данашњег доба. И још кад то чељаде долази из разбијених и растрешених фамилија, одбачено и несигурно. Па му приђе његов вршњак, облије га љубазношћу; понуди му посао, окриље и море слатких ријечи и преварних осмјеха...

Не знам кад сам први пут у Светом писму наишао на утјеху Господњу којом сам ово слово насловио. Била је негдје у мојој подсвијести, а сада је, наједном, искрсла, да ми мисли разбистри и душу оснажи. ”Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство.” (Лк. 12, 32) Ово: ”мало стадо”, упечатљиво је. Господ наш, провидећи кроз вијекове, тачно нас ословљава оним што нам слиједи. Јер, како ствари стоје, и како се увјеравамо, ове вукове гледајући како стадо распуђују, једну по једну овцу, слабашну малену јагњад, у своје јазбине одвлаче, видимо да је ”стадо мало”, заиста; сваким даном све мање и тање. Тако нам постаје јасно зашто се Господ пита да ли ће, кад поново дође, ”наћи вјеру на земљи”. (Лк. 18, 8) Не вели Господ, да ли ће наићи на храмове и катедрале, грандиозне људске творевине са насађеним крстовима на њима; Хоће ли бити попова којекаквих, него, да ли ће ”наћи вјеру на земљи”!

Овдје сам се подуже позабавио само једним примјером преварне људске моћи; нажалост, тога има свуда и на све стране, и безброј. Непосредно у мом комшилуку, ”сусједна врата”, како Енглези кажу, комшија је издао кућу извјесној секти. И, опет, људска моћ и војничка уредност. У ту кућу, са својих ловачких похода, слијећу по двојица, савршено уредно униформисаних. Снабдјевени су свим и свачим. За сваку прилику и годишња доба по једно одијело. Обавезна бијела кошуља и привезана машна. Између, види се, многог и осталог, ту је добар и сигуран ауто. Гледам га док ово пишем.

Уочио сам, смјењују се, по некаквом њиховом распореду, на сваких неколико мјесеци. Један се помјера и одлази, нови младић долази. Сачекује га старији колега да га упути и искуства му пренесе. И тако, у круг.

Свештеник сам одавно. Прошао сам све и свашта; много тога видио и искусио, па, ипак, у судару са овом силом људском, устреперим. Вјерујући сам човјек – мада, заиста, грешан – и вјера ме снажи. И кад ми Господ каже да се не бојим, ја то охрабрење к срцу примам. Али опет, и поново, питам се: шта се збива у души слабије утврђених; како на све ово гледа један млад човјек, свим могућим медијима већ припремљен да поклекне, на страну да превагне. Или, на примјер, неки старац и старица, жељни људске ријечи, ма каква била и од кога долазила. Кад и једне и друге ослове ови, холивудски увјежбани, како да не поклекну? Господ нам вели да хоће. И опомиње нас да ходимо уским и стрмим стазама, трновитим, и да се у Царство небеско улази кроз уска врата. ”Јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду. Јер су уска врата и тијесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе.” (Мт. 7, 13-14)

На једној страни, Господ нас ословљава ”малим стадом” а другој страни вели нам да је оних, других, ”много”. Сав је свијет преплављен ”многима”. Они имају сва могућа и немогућа средства на располагању. Култ, о којем сам говорио, мада је у неким земљама, које воде бригу о себи, забрањен, а у неким земљама Европе – ко би то помислио – воде се судски спорови против њих, они, од прије неки дан, добише и телевизијски канал. Сад ће, заједно с муслиманима, и мниогим другим, који имају паре да купе и поткупе, улазити несметано у куће оних који би им, иначе, врата пред носом залупили.

Како нас Господ соколи да се не бојимо, тако нас апостол његов, снажећи, опомиње да стојимо приправни на бранику наше вјере. Јер, лако се може из малог стада изабраних оклизнути, широким путем, у предубоко море званих, а неодазваних. ”Бдите, стојте у вјери, мушки се држите, снажите се.” (1. Кор. 16, 13) Подстиче нас апостол да се не  саображавамо овоме вијеку, (Рим. 12, 2) јер ”свијет сав у злу лежи.” (1. Јн. 5, 19) Да нас у пропаст не гурне наша тежња ка ”савременошћу” и оно, ”куд сви, ту и ја”. Једино, ако смо у ”малом стаду” Христовом, ту и да останемо.

А ”доћи ће Дан Господњи”, (2. Пт. 3, 10) када ће свака ствар на своје мјесто поставити. ”Ко претрпи до краја, тај ће се спасти.” (Мт. 24, 13)

Протојереј Василије Томић
Извор: vasilijeprotatomic.com