Душекорисни садржаји

[Bokisha]

Ја сам ту!

 

Јеванђељска прича о васкрсавању сина наинске удовице, као и све јеванђељске приче,дају нам да их можемо повежемо са својим животом. Ову причу не би требало да читамо као догађај који се десио некада давно у историји и који се односи се само на наинску удовицу и њеног мртвог сина, којег Христос оживљава, већ да све своје животне болове, муке и туге пренесемо на ову причу, налазећи управо ону утеху и путоказ који Господ пружа мајци опхрваној болом.

Ово јеванђељско чтеније предочава нам две слике крајњег људског бола - бола удовства и материнског бола због губитка сина јединца. Жена коју је Христос срео на градским вратима изгубила је била човека којега је у младим својим годинама тако љубила да је оставила оца и мајку и све - само да буде са њим. И, из њихове љубави се родио син, у кога су они положили, вероватно, сву своју наду, сву своју нежност, и који је имао, мислили су, да буде спокој њихових последњих дана, подршка њиховој старости, утеха у свакој жалости... 

И, ето, умро је он, прва љубав те жене, а сада она сахрањује и свога сина. И, на вратима је сусреће Христос. Испуњен самилошћу и састрадањем, Он јој се обраћа речима које већ говоре о томе да је дошао крај њеном болу: Не плачи! Не каже јој, на пример: “Утеши се, твој син ће бити васкрснут у последњи дан!” Не говори јој о томе да је смрт заједничка судбина свих људи и да је њој допао посебно горак удео, али да је Господ неће оставити. Христос јој каже: Не плачи! И, она застаје, заједно са погребном поворком, а Христос, Својим моћним словом, враћа овом животу последњу његову наду, враћа удовици све што јој је било остало, не само на земљи, него и оно што је сједињује са вечношћу, јер љубав руши баријере и укида смрт, удаљеност, време, и преноси нас у вечност. 

Многи су заиста били у ситуацији да доживе бол налик болу ове мајке. Колико је само мужева погинуло на бојном пољу или било однето болешћу, колико је деце погинуло и колико је суза материнских проливено! И, СВАКОЈ МАЈЦИ ГОВОРИ ГОСПОД: “Не плачи! Веруј! Не тражи сина свога, не тражи мужа свога, љубав своју, негде у прошлости! У прошлости је само - прошлост, али љубав не умире, љубав је јача од смрти, љубав нас сједињује и на земљи и у вечности”. 

Али, и они који нису пострадали на тај начин - који нису претрпели удовство, нису сахранили своје чедо - и они се понекад налазе, такорећи, пред животним сломом. Бива да је човек живео надом, живео у присности са Богом, живео осећањем да ће живот тећи победоносно, у ликовању, а онда дође време када се, изненада, на неки несхватљив начин, све руши у прах, све нестаје и човек остаје као наинска удовица, као мајка која сахрањује свога сина: све је прошло, све умрло, ништа остало није.

Христос, пак, и нама тада говори, у Своме дубоком састрадању: “Не плачи! Стани! ЈА САМ ТУ!...” И, Својим моћним словом, Он у нашим срцима, у нашим душама и животу може да васкрсне све што је нетрагом нестало. Зато се и ми научимо од Христа са каквим се састрадањем Он односи према људском болу, са каквом љубављу Он говори речи не плачи да жену не увреди, не понизи, не збуни. Треба да се и ми учимо да говоримо тако да наше речи о нади, вери, животу и Богу не постају узрок нечије повређености, понижења, гнева, но - утеха и радост. И, преко нас људима треба често да долази и утеха у земаљском болу и оживљавање вечне наде и снаге за живот. Подај нам, Господе, такво састрадање, такву љубав, да они којима ми будемо говорили реч вере, наде и утехе - оживе вечном надом и свепобеђујућом вером, и да поверују да све, до краја, побеђује љубав, и Божија и људска. 

Митрополит сурошки Антоније (Блум)
Извор: saborna-crkva.com 

http://www.prijateljboziji.com/_Ja-sam-tu/60188.html

[Данче*]

Наше страдање је у нашим греховима

Пре пада, наши први преци, односно човечанство је било срећно. Живели су у Рају сједињени са Богом и били су му као деца послушни. Ништа им није било потребно, а били су потпуну задовољни животом. Живећи у радости и весељу, човек је волео Бога, а Бог му је помагао у његовом развијању. Тада, за човека нису постајале болести нити смрт. Њему је Бог био све и свја и живео је сједињен са Њим. Као отац који воли своју децу, Бог је долазио у Рај и разговарао са човеком као са својом добром послушном децом. Бог је дао човеку да влада над целом природом као Цар, јер је човек створен по лику Божијем. А земља је рађала све оно што је човеку потребно. Човек је тада био без греха и није се упуштао у нешто што би било опасно за њега. Владао је светом и био мало нижи од Анђела, а имао је част и славу. 

Али због лукавства ђавола, човек је одлучио да не послуша Божију заповест. Хтео је да независно и од своје моћи живи, па је почео да не испуњава заповести Божије и да ради супротно Светој Вољи Божијој. Преставши да буде послушан Богу изгубио је божанску помоћ. Али погрешио је јер сва његова радост не зависи од човека нити од природе већ само од Бога, односно од сједињења са Њим. Због греха човек је остао без радости разговора са Богом, тако да је остао и без божанске помоћи па више ништа не разуме осим своје ништавило и тумарање у гресима. Његово срце више није топло од божанске љубави па је потамнело и чини вољу страсти и тела. Човекова воља је постала слаба без божанске помоћи, па не може да одоли греху и злу. Сада је човек почео да примећује како зло везује његову душу и заробљава његово срце. Иако човек разуме добро и тежи добром, воли добро, а мрзи зло, ипак у већини случајева он чини зло, јер му је зло привлачно, а добро захтева труда. 

Пошто је човек изгубио сједињење са Богом, његова природа је постала слаба, јер је изгубила извор своје снаге. Почела је да се суши као што се река суши ако се одвоји од извора. Пре пада и греха, човек је био миран, здрав, весео и радостан, без икаквих потреба, без туге, али након пада и греха његова савест је прорадила и корила га због греха који је рањавао његову душу као звер са оштрим канџама, па је човек остао без мира. Човеково тело је такође остало без божанске благодати, па је на њега почела да утиче промена времена и због тога је долазило до болести и страдања, а на крају и до смрти. За човека, смрт је постала тиха али константно подсећање на његов грех.
 
Када је природа увидела да је човек остао без своје краљевске величине, престала је да му служи, па чак је почела и да иде против њега. Дивље животиње су почеле да га нападају и да га повређују. Земља је тада давала коров уместо род за храну, тако да је човек морао у зноју да обрађује земљу да би добио рода. Али не само то, човек је постао човеку непријатељ, па мира нема ни на земљи ни на води, а ни међу браћом. Током историје све ово се само даље развијало и наставило.
 
Ту треба да тражимо узрок наших туга и страдања. Тако да је узрок нашег тешког живота и извор страдања наш грех. У нашем времену, људи који су научили да не чине грех, који су се приближили Богу кроз молитву и кроз испуњавање Божијих Заповести су срећни, а грешници несрећни.
    
Ипак у овом земаљском животу то се јасно не види. Често можете да видите супротно. Обично, праведници страдају, а грешници наизглед напредују и уживају у свим земаљским добрима. Али овај напредак није реалан. Хришћанин треба да мери живот по унутрашњем духовном стању, а не по спољашњем. Ех, кад би могли да видимо шта се дешава са душама оних који изгледају срећно у овом животу! Колико често спољашњи напредак крије озбиљне духовне патње и туге! Са друге стране, видљива страдања праведника само учвршћују њихову веру у Бога, усавршавају ћи их и приближавајући их Богу. Нама изгледа да је праведник сиромашан и да нема почасти овоземаљске, али он то и не жели и губитак истих га уопште не узнемирује. Он се увек сећа речи Господње да треба да тражимо прво Царство Небеско и Његову правду, а све што је потребно за овај привремени живот на земљи ће бити додато.

Не заборавите Православни Хришћани да нас грех одваја од Бога и приближава ђаволу као што Свети Јован Теолог каже, јер је написано да онај који чини грех је од ђавола, зато што ђаво греши од почетка. Ђаво је носилац греха, односно извор греха. Чинећи добро, испуњавајући Божије Заповести, човек се приближава Богу и радости. Ко год воли себе, ко год жели радост, он мора да се одвоји од греха и да тежи Богу. Бог је добар и они који чине добро су деца Божија.

У покушају да себе оправдамо ми кажемо да немамо неки озбиљан грех, већ смо обични грешници као већина људи. Када разматрамо грех веома је важно да гледамо духовну страну. Ако волимо Бога и поштујемо Његове заповести, а грешимо не намерно онда када се покајемо и чинимо добра дела Бог нам наравно прашта. Али ако је наша душа далеко од Бога и не тражи Бога, онда је сваки грех катастрофалан јер открива душу којој није стало до Бога. Тако да сваки грех који не наилази на отпор душе постаје веома опасан. Од малог греха настају велики греси. Сваки грех започиње као мали грех, али касније се развија и постепено се увећава. 
 
Зато, обратимо се Господу да нас научи и помогне нам да волимо добро, а да мрзимо зло: благословен си Господе Боже наш! Научи нас да испуњавамо Твоје Заповести!
 
Архимандрит Георгије
Извор: manastir-lepavina.org 

 

[Bokisha]

Понос – демонско упориште

Понос, егоизам и сујета – чему можемо додати бахатост, ароганцију и уображеност – све су то различите врсте основне појаве: окретања према себи. Из свих ових речи две имају најконкретније значење: сујета (таштина) и понос. Они су као младић и човек, семе и хлеб, почетак и крај. Симптоми сујете, овог почетног гријеха, су: неподношење критике, жеђ за похвалом, потрага за лакшим путем и стална усмјереност према другима. Шта ће други рећи? Како ће то изгледати? Шта ће други мислити?

Један од најистакнутијих стручњака за дубине људске душе, св. Исак Сирин, каже у својој 41. бесједи: „Онај који дође до спознаје властитог гријеха већи је од оног који подиже мртве молитвом; ко год је у стању да спозна себе, већи је од оног ко је добио визију анђела.“ У сврху самоспознаје ћемо испитати наведено у наслову. 

Понос, егоизам и сујета – чему можемо додати бахатост, ароганцију и уображеност – све су то различите врсте основне појаве: „окретања према себи.“ Из свих ових ријечи двије имају најконкретније значење: сујета (таштина) и понос. Према „Љествици“ они су као младић и човјек, сјеме и хљеб, почетак и крај. Симптоми сујете, овог почетног гријеха, су: неподношење критике, жеђ за похвалом, потрага за лакшим путем и стална усмјереност према другима. Шта ће други рећи? Како ће то изгледати? Шта ће други мислити? Иста усмјереност према публици објашњава гријех самооправдања, који се често непримјетно прикрада и у нашу исповијест: „Нисам грешнији од осталих... само безначајни гријеси... нисам никога убио нити било шта украо.“  

Демон сујете је пресрећан, каже св. Јован Љествичник, видјевши да се наше врлине увећавају: што више успјеха имамо, више је хране за таштину. „Када држим постим ташт сам, када кријем своје духовне напоре ташт сам преко побожности. Ако се лијепо облачим сујетан сам, а ако облачим стару одјећу још сам сујетнији. Ако почнем говорити обузет сам сујетом, а ако ћутим постајем још сујетнији. И без обзира на коју страну да окренете ову бодљикаву биљку, она ће увијек подићи своје бодље горе.“ Чим се добар осјећај или искрен покрет појави у човјековом срцу, одмах се јавља сујета која гледа у себе. Тако ови најдрагоцјенији покрети душе нестају, топећи се као снијег на сунцу. Они се топе, што значи да умиру; дакле, због сујете умире оно најбоље у нама. На тај начин сами себе убијамо сујетом, и мијењамо прави, једноставан и добар живот варкама.

Повећање сујете даје повода за понос. Понос је врховна самоувјереност и одбацивање свега што не произилази из властитог ја. То је извор бијеса, свирепости и злобе; то је одбацивање Божије помоћи; то је „демонско упориште“. Понос је „жељезна завјеса“ између нас и Бога; то је непријатељство према Богу; то је извор сваког гријеха; и он је присутан у сваком гријеху. Сваки гријех представља попуштање своје воље пороцима, свјесно кршење Божијег закона, дрскост против Бога. „Онај који је предмет поноса очајнички треба Бога, јер га се ниједан човјек не може сачувати“ (Љествица).

Одакле долази овај порок? Како почиње? Чиме се храни? Кроз које фазе пролази у свом развоју? По чему га можемо препознати?

Ово посљедње је нарочито важно јер поносна особа обично не види свој гријех. Мудри старац једном је савјетовао једног од својих монаха да избјегава понос. Монах, заслијепљен својом памећу, му одговори: „Опрости ми оче, али у мени апсолутно не постоји понос.“ Мудри старац му рече: „Нема бољег доказа твог поноса, дијете моје, од таквог одговора!“

У сваком случају, ако је неком тешко да тражи опроштај од других, ако се лако увриједи и ако је неповјерљив, ако је злобан и ако осуђује друге, све су то, несумњиво, знаци поноса.

У „Бесједи против пагана“ св. Атанасија Великог записано је сљедеће: “Људи су пали у самољубље, радије размишљајући о себи него о божанском.“ Ова кратка дефиниција открива суштину поноса. Човјек, ком је до тада центар и предмет његове жеље био Бог, окренуо се од Њега; он је пао у самољубље; он је почео да више воли себе него Бога; он се одлучио да радије размишља о себи него о божанском. Ово окретање према размишљању о самом себи и својим жељама постало је дио наше природе, и често се може видјети као снажан инстинкт за самоодржањем, како у нашем свјетовном тако и у нашем духовном животу.

Баш као што раст канцера често почиње безазленом модрицом или сталном иритацијом одређеног мјеста, тако и духовна болест поноса често почиње изненадним шоком (на примјер због неке несреће) или сталним порукама нечијег ега усљед успјеха, добре среће или сталним истицањем нечијег талента, итд.

Често се ради о такозваном „темпераментном“ појединцу, који је страствен, талентован и који неодољиво привлачи. Таква особа је као вулкан при ерупцији, са својим непрекидним активностима које га одвајају од Бога и људи да му се приближе. Он је пун себе, потпуно се прожимајући у себи, трујући се сам са собом. Он не види и не осјећа ништа осим свог ватреног талента из којег црпи велики ужитак и задовољство. Тешко било ко може учинити ишта са таквим људима, све док не буду исцрпљени и док им се вулкан не почне гасити. То је опасност свих талентованих и надарених људи. Таленат треба бити избалансиран дубоком духовношћу.

Иначе, у обрнутом случају, у ситуацијама велике туге добија се исти резултат: особа постаје потпуно прожета властитом несрећом; у њеним очима околни свијет постаје празан и мрачан; она не може мислити или говорити ништа друго што није предмет њене туге; она се дави и напослијетку се грчевито држи за то као јединим разлогом за живот што јој је преостао.

Често ово окретање према себи се развија код људи који су тихи, покорни и повучени, чији лични живот је потискиван још од дјетињства. Ова потиснута субјективност се компензује изазивањем склоности према егоцентризму у најразличитијим испољавањима: брзина којом се увриједе, неповјерљивост, кокетирање, тражење пажње, па чак и облицима директне психозе као што су манија гоњења, мегаломанија, итд. Дакле, опсједнутост собом води човека далеко од свијета и од Бога; он постаје одсјечен, да тако кажемо, од свијета, вртећи се у празном простору. 

Покушајмо навести основне фазе развоја поноса, од ситних самозадовољстава до есктремног духовног мрака и потпуне деструкције. 

У почетку то изгледа као честа усмјереност пажње према себи, што је скоро нормално, праћено добрим рапсоложењем које се граничи са лакомисленошћу. Особа је задовољна собом, пуно се смије, звиждуће, пјевуши и пуцкета прстима. Воли да буде оригинална, да забавља друге духовитошћу и необичностима, показује необичан укус и избирљивост у храни. Радо даје савјете и пријатељски се мијеша у послове других; несвјесно испољава изузетно интересовање за себе сљедећим фразама (прекидајући разговор): „не, пусти ме да ти кажем,“ или „ ма не, ја знам бољу причу,“ или „имам навику да...,“ или „ја обично имам правило...“.  

У исто вријеме такав човјек у великој мјери зависи од одобравања других зависно од чега ће или процвјетати, или увенути и постати огорчен. Међутим, генерално у овој фази расположење остаје прилично добро. Овај облик егоцентризма је обично одлика младости, мада се понекад може видјети и код одраслих.

Таква особа је срећна ако у овој фази наиђе на озбиљне бриге, нарочито за друге (брак, породица), посао или неки пројекат. Или уколико уђе у духовни живот и, привучена љепотом духовног напора, спозна своје духовно сиромаштво и пожели стећи благодат. Ако се то не појави, болест даље напредује. 

У њему се јавља искрено вјеровање у властиту супериорност. Често се то изражава кроз незадржљиву рјечитост. Шта је рјечитост ако не, у једну руку, недостатак скромности и, у другу руку, радости у самом себи? Егоистична природа рјечитости није умањена примјерима разговора о озбиљним темама; поносна особа може лако да држи проповиједи о понизности и тишини, величајући пост и расправљајући о предностима добрих дјела наспрам молитве. 

Самопоуздање се брзо претвара у страст за уређивање других; оваква особа намеће своју вољу другима (али је нетолерантна да потчини своју властиту вољу); усмјерава пажњу, вријеме и напоре других и постаје дрска и одвратна. Само су послови те особе важни, док су послови других од мале вриједности. Она покушава да уради све и мијеша се у све. 

У овој фази се расположење поносне особе почиње кварити. У својој агресивности поносан човјек се природно суочава са противљењем и одбијањем, постаје иритантан, тврдоглав и зловољан; он постаје сигуран да га нико не разумије, чак ни његов духовни отац, и његови сукоби са цијелим свијетом се повећавају доводећи га да начини коначан избор: „Ја“ против других (али још увијек не против Бога). 

Душа постаје мрачна и хладна; она постаје боравиште ароганције, презира, љутње и мржње. Ум постаје помрачен; разликовање између добра и зла се смућује мијењајући га разликом између „моје“ и „није моје“. Он бјежи од свих послушности постајући нетолерантан према свим сегментима друштва; његова сврха је да преноси своја властита гледишта, да покори и обрука друге; он бијесно тражи славу, чак и озлоглашеност, светећи се свијету за недостатак признања. Ако се ради о монаху, он напушта свој манастир који му постаје неподношљив, тражећи свој властити пут. Повремено је ова сила самопотврђивања повезана са стицањем материјалног; усмерена према каријери или друштвеној и политичкој активности. Понекад, ако постоји таленат, он је усмјерен према креативности; у том случају кроз напоран рад, поносна особа чак може постићи и неку мјеру успјеха. На овом истом темељу настали су раскол и јереси. 

Коначно, у посљедњој фази се поносан човјек одваја од Бога. Ако је претходно он згријешио из несташлука и побуне, он сада себи све дозвољава: гријех га више не мучи већ му постаје навика. Ако осјећа олакшање у овој фази за било шта, онда је то његов пријатан однос са демонима и његов лак приступ тамним путевима. Стање његове душе је суморно, безнадежно и потпуно усамљено. Међутим, у исто вријеме постоји искрено убјеђење у исправност његовог пута и осјећање потпуне сигурности упркос чињеници да је на црним крилима пожурио у пропаст. Уистину, такво стање ума се не разликује много од лудила.

У овој фази поносна особа живи у стању потпуне изолације. Погледајте како она говори и како се свађа: она или не чује ништа шта му други говоре, или чује само оно што се подудара са њеним властитим ставовима. Ако се неко успротиви њеном мишљењу она постаје бијесна као да је изузетно увријеђена, и све жестоко побија. У онима који је окружују она види само оне квалитете које им је она сам приписала, тако да чак и у својим похвалама остаје поносна, егоцентрична и неприступачна за објективност. 

Карактеристично, најчешћи облици психолошке болести – мегаломанија и манија гоњења – потичу директно из „повећане самосвијести“ и потпуно су незамисливи код особа које су скромне, једноставне и самопожртвоване. Чак и психијатри вјерују да је параноја заснована на основу претјеране свијести о самом себи, непријатељском ставу према другима, губитку нормалне способности за прилагођавање и неразумним вјеровањима. Класична параноична особа никад себе не критикује: у њеним властитим очима она је увијек у праву, изузетно је незадовољна људима око себе и условима свог живота.

Ево савршене илустрације дубине одлучности св. Јована Љествичника: „Понос је крајње сиромаштво душе.“ Поносан човјек доживљава пораз на свим фронтовима. На психолошком: тугу, бол и туробност; на моралном: самоћу, недостатак љубави и бијес; психо-патолошком: болести нервозе и лудила. Са теолошког становишта: смрт душе претходи физичкој смрти; искуство пакла још у овом животу. 

Да закључимо. Природно је поставити ово питање: Како се можемо борити против ове болести, против уништења које пријети онима који слиједе тај пут? Одговор извире из суштине овог питања. Најприје, понизност, затим послушност према онима које волимо, старијима, законима у свијету, према објективној истини и свему оном што је добро у нама и око нас; послушност према Божијим законима и коначно послушност према Цркви, њеним правилима, заповијестима и светињама. Постизање овог значи стајати на почетку хришћанског пута: „Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе...“ (Мт. 16:24).  

Поносан човјек се мора одрећи себе и наставити са одрицањем себе сваки дан. Сваког дана он мора преузети на себе свој крст: крст подношења увреда, стављати себе на посљедње мјесто, подносити тугу и болест, тихо прихватати неправду, и нудити потпуну и безусловну послушност – тренутну, добровољну, радосну, неустрашиву и сталну послушност. Онда ће пут који води у царство мира и најдубље мудрости, који уништава све страсти, постати отворен. 

Отац Александар Елчанинов
Извор: manastir-lepavina.org 

http://www.prijateljboziji.com/_Ponos-–-demonsko-uporiste/60239.html

[Bokisha]

Хришћански пост

Пост као привремено или трајно одрицање од неких јела и уздржавање од извесних навика присутан је, у разним облицима, у свим религијама и кроз целу историју човечанства, од праисторије до данас. Најчешће је то био израз кајања и туге, или покушај прочишћења и постизања вишег духовног нивоа ради умилостивљења Творца, а не ретко је пост био саставни део припреме за неке религиозне обреде и ритуале. Но, нас занима хришћански пост и његова примена, потреба и смисао.

Прва заповест у Рају била је Божји позив прародитељима на пост и уздржање: „Од дрвета познања добра и зла не једи” (1Мојс. 2, 17) . Био је то позив Божји човеку да буде у заједници са својим Творцем и Оцем и да се, кроз ту заједницу са Богом, храни Речју Божјом као Дрветом и Хлебом Живота. Господ Исус Христос је постио четрдесет дана и ноћи (види Мт. 4, 2) и дао својим ученицима упутства како да посте (види Мт. 6, 16 – 18) Свети Јован Претеча и његови ученици су постили (види Мт. 9, 14; Мк. 2, 18; Лк. 5, 33) Свети Апостоли (види Дап. 14, 23; 2Кор. 6,5) а тако и њихови свети ученици и наследници свети Оци и учитељи Цркве.

Правила и праксу поста сусрећемо, дакле, већ на самом почетку библијског Откривења, али и у древноисточним религијским системима, у Исламу који пост и преузима из јудеохришћанске традиције. Пост увек има религиозни корен, чак и онда када се, на први поглед, јавља у посветовњаченој форми, као вегетаријанство или уздржавање од неке хране због дијете.

У Цркви се пост и покајање просто подразумевају као начин постојања и делања и као начин човековог односа према Богу, према светињи живота и према самој храни. Зато црквени пост, за разлику рецимо од дијете, има за циљ одржање и унапређење не само телесног здравља него изграђивање и препорађање целине људског бића. Не своди се само на питање дневног menu-a него представља целу лепезу практичне примене подвига и напора уздржања, жртве и молитве, као израза и метода сведочења љубави и праштања, у циљу успостављања равнотеже између тела и духа, уздржавања од зла и греха и васпостављања правилног односа према природи и Богу. Можемо рећи да је пост једно драгоцено и благословено средство које људима помаже да се очисте од греха и грешних склоности и да открију и остварују истински смисао свога постојања.

Интересантно је, свакако, да је првобитна исхрана коју су људи користили била биљног порекла и тек касније су почели да убијају животиње ради исхране. Хришћани данас једу месо у дане када је то прописано; монаси, међутим, као један остатак те праксе и благослова раног периода, и дан данас, не једу месо него за јело најчешће користе само биљну храну, млеко, јаја и рибу.

Свети Василије Велики каже: „Пост је многоцени дар Божји. Установа прастара, која се очувала као отачко наслеђе и стигла до наших дана... Пост појачава молитву. Постаје њено крило на путу ка небу. Пост је мајка здравља, васпитач омладине, украс стараца... Примите га (пост) дакле са радошћу”.

На основу дубоког духовног опита и искуства неопходне потребе сваког човека да се телесно и душевно обнавља и препорађа, да челичи своју вољу, вежба се у уздржљивости и чува своју душу од везаности за пролазне вредности овога света, Црква је одредила наколико постова. То су, најпре, једнодневни постови средом и петком који имају за циљ да вернике подсете на догађај када је Господ Христос ухваћен и предан на страдање и крсну смрт. Затим пост на празник Воздвижења Часнога Крста када се и поклањамо Крсту Господњем на коме је распет Син Божји и којим је победио смрт и грех и ђавола. На празник усековања главе светог Јована Крститеља постимо због смрти праведника и подсећамо се подвижничког живота светог Јована Претече у пустињи као и опасне и душегубне разузданости Пророкових убица.

Од вишедневних постова најстарији је, најдужи и најстрожији Часни пост. Назива се још и Велики или Васкрсни пост јер као молитвена припрема претходи празнику Васкрсења Господњег. Установљен је још од светих Апостола. Овај пост траје од понедељка после сиропусне недеље до петка шесте седмице Великог поста и назива се још и Света Четрдесетниица јер обухвата период од четрдесет дана. Одмах по празнику Цвети или Свечаном уласку Господа Исуса Христа у Јерусалим на овај пост се наставља Страсна седмица када непосредно пратимо Господа на Његовом путу страдања и крсне смрти за живот и спасење света. Строгим постом и уздржањем, као неодвојивим саставним делом укупног богослужбеног литургијског ритма, и ми се клањамо Његовом страдању молећи да будемо удостојени и радости васкрсења.

Апостолски пост пред празник светих Апостола Петра и Павла и Сабор свих светих апостола установљен у част светих Апостола и као подражавање њиховог живота у одрицању, молитви и посту. Овај пост почиње у понедељак после недеље Свих Светих и траје до 29. јуна. Како је недеља Свих светих покретни празник и везује се за празник Васкрсења то овај пост може да траје дуже и краће, од осам дана до шест седмица, у зависности када пада празник Васкрсења.

Богородичин или Успенски пост траје две седмице и установљен је у част Пресвете Мајке Божје, а као молитвена припрема за празнике Преображења Господњег и Успења Пресвете Богородице.

Божићни пост је установљен као четрдесетодневна молитвена припрема пред празник Рођења Господа и Спаса нашега Исуса Христа да бисмо ишчекујући долазак Господа у телу кроз пост и појачану молитву припремили своје душе и своје домове да се у њима роди и настани Богомладенац.

Чињеница да се у оним срединама где је, у мањој или већој мери, занемарена и напуштена дисциплина поста много више негује и упражњава дијета ради неговања тела говори колико је пост и умереност у јелу и пићу важно за одржавање телесног здравља и не само телесног него здравља целине људског бића и његовог понашања. Постоји једно дубинско јединство, узајамност и међусобна зависност душевног и телесног у човеку, то медицинске науке које се тиме баве данас и експериментом доказују. Многе болести и душевне и телесне настају управо као последица неуравнотежености и неусклађености душевног и телесног у човеку. Хришћански пост је управо благословено и моћно средство за постизање унутрашње равнотеже, и метод очишћења и припреме самога себе за сусрет са Богом, са братом, са ближњим. Зато се црквени пост не своди само на телесно уздржавање од неке хране него је он увек и духован и телесан какав је и сам човек са свим својим духовним и телесним захтевима и потребама. 

„Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: Да никоме не учиниш неправду. Да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека”, каже Свети Василије Велики.

Подвиг поста, одрицања и покајања представља исконско искуство Цркве као природни део крстоваскрсног живота Цркве, и позив да сви сав живот свој, према моћи нашој и по дару љубави, саобразимо том подвижничком и благодатно-литургијском начину живота и постојања заједнице Народа Божјег.

Да завршим речима светог Григорија Синаита: „Све дотле док човек не сазна каквим га је Бог створио не може схватити колико га је грех унизио и у шта га је претворио”. Вера у љубав и милост Божју и неговање љубави према Њему кроз покајање и вршење добродетељи, поста и молитве управо су благодатни медикаменти који препорађају и освећују свакога човека. Зато: „Свака душа која је изгубила мир треба да се покаје и Господ ће јој опростити грехе и у њој ће опет завладати радост и спокојство”, каже Стaрац Силуан Атонски.

Свештеник Милован Миодраговић
Извор: eparhija-backa.rs 

http://www.prijateljboziji.com/_Hriscanski-post/60275.html

 

[Bokisha]

Исцељује те Христос

Чуда Божија, особито исцељења, су пријемчива људима. У њима људи препознају своје потребе а заслугу за њих приписују светитељима, па и свештеницима. Међутим, мало је оних који су у потпуности свесни да ни чуда ни исцељења не би било без јединог Светог, Чудотворца и Исцелитеља – Господа нашега Исуса Христа

У дјелима светих апостола - апостолском слову, које данас на овој светој Литургији чусте, писац Дјела апостолских, свети апостол и јеванђелист Лука, свједочи о два узбудљива догађаја у којима је свети апостол Петар био главни јунак. Видјећемо, и то је тема моје проповједи, да он главноме и једином истинском актеру свих великих дјела, Господу, све заслуге признаје и упућује.

У првом случају, приказује свети апостол Лука апостола Петра међу хришћанима, светима, који живљаху у Лиди, гдје наиђе на једнога човјека, по имену Енеја, који већ осам година лежаше на одру, јер бјеше узет. ”И рече му Петар: Енеје, исцјељује те Исус Христос; устани и простри сам себи! И одмах устаде”. (Дј. ап. 9, 32 - 34)

Колико год да је ово збитије узбудљиво, други догађај је узбудљивији и потреснији.

У сусједном мјесту, Јопи, бјеше једна ученица, Тавита, што, преведено, значи Срна. Млада дјевојка, разбоље се и умрије. Ученици, чувши да је Петар у близини, послаше по њега. Кад апостол Петар дође, ”скупише се око њега све удовице, плачући и показујући кошуље и хаљине што је радила Срна док је била с њима. А Петар, изгнавши све напоље, клече на кољена и помоли се Богу, и окренувши се тијелу, рече: Тавито, устани! А она отвори очи своје, и видјевши Петра, придигну се и сједе.” (Дј. ап. 9, 36 - 40)

Овим поводом ја сам наумио да вашу пажњу и размишљање усмјерим на један изузетно важан детаљ. Кад свети апостол Петар исцјели непокретног Енеју, строго му нагласи да Енеја зна и да утуви - а и сви около да чују - ко је исцјелитељ: ”Енеје, исцјељује те Исус Христос”. (Дј. ап. 9, 34) Ни једног јединог момента апостол Петар не упада у искушње да себе, евентуално, у први план постави и макар дјелић славе себи приушти. Свима да буде јасно и да сумње нема: Бог је тај који чудо учини.

Ми, ваши свештеници, врло често - и сувише често, рекао бих - предмет смо прича - похвалних, и још чешће, покудних - наших парохијана и непарохијана. Једни нас воле, други нас не воле а трећи нас чак и мрзе; једни нас нападају, други нас бране. У задње вријеме, захваљујући, између осталог, овом погубном ”сокоћалу” интернетском и трачевима који се тамо воде, на наше главе, а најприје, и највише, на главу најбољега и првога између нас, Владике нашег, сливају се бујице прљавих и гнојних лажи. Заиста, ниједан пас то с маслом полизао не би.

Ја сад хоћу да кажем и укажем на оно што је свети наш отац, Саво, прије више од осам вјекова, студеничком игуману, Харалампију, написао: Ако је поп грјешан, молитва његова није грјешна. Јер, наше, православно, поимање је: није свештеник тај који нешто чини него Господ. Христос Господ, Бог наш, је тај који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје. Не крштава свештеник - мада ми то тако кажемо - него Господ крштава. Не вјенчава свештеник него то Господ чини. И било коју другу свештенорадњу да обавља, није он тај који то свршава него Господ. Свештеник је само проводник Божије благодати. Ако је жица, електрична, прљава, ако је бакар потамнио, струја ипак кроз њих тече и из прљаве жице свјетло свијетли и обасјава на све стране.

Господ замјера народу своме, и узима му то за тежак гријех, што се са својим свештеницима препиру. ”Али нико да се не препире ни да ко кога кори - вели Господ преко пророка Осије - јер је народ твој као они који се препиру са свештеником.” (Ос, 4, 4) Да суди и осуди, да кори и кажњава, Господ је задржао, искучиво, за себе. За гријехове свештеника, он ће га походити и платиће му за дјела његова. И недостојни свештеник је свештеник; само ће он за своју недостојност и те како полагати рачуне - строжије од других. Христос нам вели да онај слуга, ”који је знао вољу господара својега и није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много бијен. А свакоме коме је много дано, много ће се тражити од њега; а коме је повјерено много, од њега ће се више искати.” (Лк. 12, 47 и 49)

Велики апостол Христов, и друг његов, Петар, указује на Христа као дјелатеља и чинитеља чуда. И преко нас, и наших грјешних руку, Господ, данас и овдје, тајне и чуда, свакако, чини. И зато вам, још једном, Савину поуку на душу стављам: Ако је свештеник грјешан, молитва његова није грјешна.

Протојереј Василије Томић

http://www.prijateljboziji.com/_Isceljuje-te-Hristos-/60282.html

[Bokisha]

старац Јосиф Исихаста: БЛАГОСЛОВЕН ЈЕ БОГ КОЈИ СМРТНИКЕ ДОК СУ ЈОШ У ТЕЛУ УЗДИЖЕ ДО ЖИВОТА БЕСТЕЛЕСНИХ

 

 

Двадесет девето писмо

Тамо где хоће Бог, побеђује се природни поредак, а онај ко хоће да носи крст Христов, побеђује сопствену природу. Уистину, највећа је сила и благодат свете и анђелске монашке схиме!

Радуј се и весели, љубљено моје чедо, заједно са светим сестринством, или боље речено, са духовним миомирисимa. Paдyjтe ce, paзбоpитey Христу дјеве, јер сте се на земљи удостојиле тaквoг aнђелског животa. Благословен нека је Бог који је анђеле створиo кao cвoje дyxoвe! Благoсловен нека је Бог који смртнике, док су још у телу, уздиже до живота бестелесних (бесплотних).

Желим вам, чеда моја, и молим се из дубине душе да миомирисна благодат, као лагани поветарац, као миомирисни дах Божији, непрестано провејава међу вама, напајајући миомирисом преподобне душе и освештавајући подвижничка телa.

Само вас свесрдно молим: побрините се за своје душе. Нека се ниједна од вас не уподоби нашој прамајци Еви него се, напротив, уподобљујте божанственом детету Маријам, Приснодјеви Марији. Рекавши: „Ево слушкиње Господње“, она је постала Мајка Божија и Господарица анђела. Њен плод, слатки Исус, по послушању узашавши на крст и сишавши у ад, исцели велику рану непослушања. Разумите одатле силу тајне.

Монашка схима је крст уместо крста који је Христос носио да би нас спасао. Због тога се ми, који смо се обукли у монашку схиму, облачимо у послушање. Када ревнујемо на послушању, по подобију Христа нашег живимо.

A и ово да Вам кажем:

Бреме послушања сматра се сумом свих осталих врлина, као што је и крст сума страдања Господњих. И као што је разбојник посредством крста ушао у рај, тако ћемо и ми, посредством послушања као крста, ући у Царство. Очигледно је да непослушни остају изван Царства.

Према томе, блажен је пут. Пожурите. Будите опрезне и молите се да не паднете у искушење. Онај који нема смирења и не чини оно што му говоре, постаје слуга демона. Крај његовог живота бива жалостан и сраман пред људима.

Тако вам укратко пишем, да бисте имале страха Божијег и да не бисте биле непослушне вашој старици. Овде не ради о њој него о Богу, који за спасење душе захтева послушање

Што се тиче монашке схиме о којој ми пишеш: њу је анђео показао божанственом Пахомију. У давна времена, у почетку хришћанства, оне које су изабрале девственост — као ви сада – испитиване су три године, а затим су плеле венац од мирисних цветова. Архијереји су над њима, као над невестама Христовим, читали молитве сличне садашњим схимничким молитвама. Када су умирале, венце су заједно са њима полагали у гроб.

Нећу више о томе.

Данас је одевање у монашку схиму тајинство, као што је то и стављање венаца у браку. Ти, уместо венца, облачиш монашку схиму. Taкo ce заручујеш са Христом и заветујеш на девственост до краја живота. У смртним браковима стављају се венци и даје обећање целомудрености до краја живота. Могу ли се након тога дати и венци да би њима венчали други брак? Не. Када се пак упокоје, полажу их са њима у гроб.

Према томе, како ћеш дати свој венац да би се њиме венчао неко други? Како ћеш дати своју схиму да би нека друга постала монахиња? То није у реду. Али како то нисте знале, нисте ни криве за то, само гледајте да се то не понови.

А сада о другој теми.

Пишеш ми и кажеш да ми досађујеш својим питањима. Ја ти кажем да ћеш, ступивши у ту свету и блажену обитељ, и сама постати блажена, ако до краја будеш трпељива и покажеш савршено послушање. Скрши своје мудровање, гордост и егоизам под јарам Христов, и ја ћу увек бити уз тебе.

Откако си се посветила обитељи, ја пратим твоје духовно кретање. Саучествујем у жалостима и радостима твојих сестара. Када се већ бринем о толико других, и не престајем да се молим и да пишем, зар се онда нећу побринути и за вас, моје рођене сестре, тим пре што ми је мој старац дао благослов за то послушање?

Довољно је да имате поверења и љубави за мене, као за свог духовног брата, па да задобијете духовну корист. Никада нећете видети моје лице. Нећу вам нашкодити својим peчимa и свом својом душом пocтapaћyce да вам будем од користи. Ако нешто не можете да испуните, спустићу се ниже. Бићу онолико високо, колико ви можете да досегнете, како би сте ме могле достизати.

Само, молите се за мене, јер многи од мене траже помоћ. А ако некоме помогнем, ја носим и његова искушења. Cлава Господу за све!

Aко чујете да ружно говope o мени, не верујте него мe питајте с братском љубављу: тако су нам рекли, то смо чулe. Ja ћy вам, ca свом искреношћу и стpaxом Божијим пред Богом рећи иситину. Никада Вам нећу рећи лаж.

Само вас молим да будете опрезне и да не поверујете мудровањима монаха о којем ми пишете. Добро знам да oно није по Богу. А ово што вам говорим, нипошто не говopите његовој мајци и сестрама, да се не би ражалостиле.

Пре неколико година, видео сам два монашка пута која су изградили оци – општежитељни и отшелнички. Видео сам и тог брата. Он није пошао ни једним ни другим путем, него је рекао: „Ја ћу поћи овуда!” Пошао је доле, кроз честар који се спуштао ка мору. Са њим је био неко ко ми је рекао: „Видиш ли га? Пут којим је он пошао води ка дну.”

Одједном поново видим да сам био у Светом Василију, горе у скиту. Био сам на самом његовом врху. Видео сам страшан пожар који је запалио читав скит. Веома ожалошћен, рекох: „Ко је подметнуо ову паљевину од које ће изгорети читав скит?“ Неко ми одговара: „Тоје учинио тај и тај, како би поткрепио своје мудровање!“

Због тога вам и кажем да то није по Богу, него да je To вешта непријатељска замка са десна.

Не тражим од вас ништа вештаствено, и ништа вештаствено није ми од вас потребно, како не бисте рекле да вас љубим због сопствене користи. Ја то говорим ради ваших душа и њих искрено љубим. Али и свакога љубим. Свима сам у тој мери наклоњен да сваки са којим разговарам, иако је много различитих мишљења, мисли да сам на његовој страни. Никога не лишавам наде, чак и ако видим да је у заблуди. Јер ако знам да шта год ја рекао он неће послушати, што да га узрујавам и сам се жалостим.

Молим вас да ово никоме не говорите како не би дошло до њега. То не само да му неће бити од користи него ће, напротив, још више сагрешити. Они око њега рећи ће му све за шта је способан њихов језик. На коме ће тада бити грех, ако им дамо повода да нас клеветају и осуђују? Ма шта да говоре, мени то ништа не значи, чак и када би ме хвалили! Међутим, за њих је то велико зло, јер ће још више оптеретити своју савест.

Због тога ћемо бити веома опрезни, да не постанемо узрочници нечије несреће. Ако не можемо да га вратимо из прелести можемо да чувамо себе да не будемо прелешћени.

Довољно је, дакле, о духовном. Молим вас да се са љубављу молите за браћу како би се покајала. Има наде да ће се и они једном исцелити и здрави душом ући у рај, како би се мучили демони који све и на сваки начин искушавају.

http://manastirpodmaine.org/starac-josif-isihasta-blagosloven-je-bog-koji-smrtnike-dok-su-jos-u-telu-uzdize-do-zivota-bestelesnih/

[Данче*]

Јеванђеље о згрченом телу и згрченим душама

13, 10-17. Зач. 71.

Господ Исус Христос посетио је земљу у сили и смирењу, да научи људе богољубљу и човекољубљу.

 

    

 

Људи су безсилни сами по себи; богољубље их налева силом. Људи су охоли сами по себи; човекољубље их испуњава смирењем.

Од богољубља долази и човекољубље. Од осећања божанске силе долази смирење. Свако човекољубље без богољубља је лажно; а свака друга сила сем божанске је охола и немоћна.

Но човек је био изабрао нешто треће, што није ни богољубље ни човекољубље; изабрао је самољубље – зид, који га одељује од Бога и од људи, и потпуно осамљује.

Љубећи једино самога себе човек не љуби ни Бога ни човека. Он чак не љуби човека ни у самом себи; он љуби само своје мишљење о себи, своју самообману. Кад би он љубио човека у себи, он би у исто време љубио и слику Божју у себи, и он би убрзо постао богољубив и човекољубив. Јер би тражио и у другим људима човека и Бога, предмете своје љубави.

Но самољубље уопште није љубав но одрицање Бога и презирање људи, било то јавно или притајено.

Самољубље није љубав него болест, и то тешка болест, која неизоставно вуче собом и друге болести. Као што богиње неизоставно производе собом огањ у целоме телу, тако самољубље производи огањ зависти и гњева у целој души. Самољубљив човек испуњен је завишћу према онима који су бољи од њега, или богатији, или ученији, или поштованији међу људима. А са завишћу иде нераздвојно и гњев, као пламен уз огањ; потајени гњев, који овда онда избије, и избивши објављује сву ругобу болеснога срца људског, затрованог отровом самољубља. Данашње јеванђеље износи нам једну јасну слику предивнога Христовог човекољубља с једне стране и ругобног фарисејског самољубља са завишћу и гњевом с друге стране.

У време оно, кад учаше Исус у једној зборници у суботу, и гле, беше онде жена која имаше дух недуга осамнаест година, и беше згрчена, и не могаше се никако исправити. Суботни дан био је дан заједничке молитве за Јевреје као што је за нас Хришћане Недељни дан. И ако је Господ Исус често ходио у пустињу и самоћу, где је проводио по целе ноћи на молитви, Он није избегавао ни заједничке молитве у зборници с народом. И уђе по обичају своме у дан суботни у зборницу, каже јеванђелист за Њега на другом месту (Лк. 4, 16). Он је, дакле, имао обичај ходити у дом молитве, и није избегавао свенародне молитве. И ако то Њему није било потребно, Он је то чинио из смирења, и нама за поуку. Данас ћете пак чути од многих како гордо зборе: ја се молим код своје куће, и није ми потребно ићи у цркву на молитву! Тако говори неразум и гордост. А пример Христов јасно нас учи, да треба чинити и једно и друго: и молити се тајно у самоћи, и јавно у цркви са осталом браћом.

Но Господ Исус није ходио у цркву само да се моли, него и да учи људе. Колико је и колико пута Он тумачио Свето писмо у цркви, колико предивних поука дао људима, колико медних речи изговорио, које нису записане у Јеванђељу! И сви се дивљаху речима благодати које излажаху из уста његових (Лк. 4, 22). Многе, премноге од тих животворних речи благодати нису дошле до нас, но ипак дошло је до нас онолико колико нам је довољно за мудрење и спасење.
Но Господ Исус ходио је у цркву још и зато да према указаној прилици помогне људима и моћним делима, и тако засведочи Своје божанство и своје спаситељство. Такво једно моћно дело Он је учинио и овом приликом, о којој је реч у данашњем јеванђељу. У зборницу је била дошла и једна згрчена жена, згрчена од злог духа, и то згрчена не за недељу или месец или годину дана него за пуних осамнаест година. И не могаше се исправити. Погњурена главом коленима ова бедница није могла видети ни звездано небо над собом ни човечја лица око себе. Тако се зли дух постарао да онакази потомке Адама и Еве заводећи ове лажним обећањем, да ће бити као богови, ако само њега послушају! И на место да постану боговима праоци људски обрели су се наједанпут обучени у зверску кожу и у прашину, а ова њихова потомкиња била је тако наказно згрчена, да је морала служити на језу људима и на страх животињама. Ето боговске части коју је ђаво обећао људима! И не могаше се исправити. Осамнаест година не могаше се исправити, него гмизаше по земљи искривљена као тетива, главом уз колена. Зар је то живот? То није живот него осуда. Недуг те жене био је тако страшан и тако дуготрајан, да они који су је први пут видели склањали су се од ње, а они који су је дуго гледали нису је више ни видели као људско биће него као суво искривљено дрво, које ни за шта друго није до да се посече и у огањ баци. Та отврдлост људи према наказнима није заиста мање наказна од наказе.

Но, гле, ево Човекољупца, који се с пажњом и сажаљењем обазре на ово бедно људско створење, и који у њему не виде суво и искривљено дрво него кћер Аврамову, душу створену од Бога и достојну милости Божје.

А кад је види Исус, дозва је и рече јој: жено, опроштена си од болести своје. И метну на њу руке, и одмах се исправи и хваљаше Бога. Ово дивно чудо сотворио је Господ не по молби нити по вери ове жене него по Својој сопственој побуди и моћи. Није ли ово јасан утук свима онима који би злурадо хтели да умање божанску величину чуда Христових говорећи као тобож да су та чуда била могућа само због аутосугестије оних над којима су се и збила? Где је и траг од неке гатарске аутосугестије код ове згрчене жене? Она није могла ни видети лице Христово од згрчености своје. Она није ни замолила Христа за милост, нити је и једним знаком изразила своју веру у Њега. Не само то, него та жена није била ни у близини Христовој, нити је она прва к Њему пришла, него Он њу дозва. Као пастир кад угледа своју овцу заврзену у трње, полумртву и безгласну, па јој се он први јави! Тако и жалостивни Господ, Пастир Добри, први се јави овој Својој овци, заврзеној од Сатане. Прво Он ослови њу: жено! Не каже: богаље! ни: накарадо! ни: сенко живота! ни: грешнице! него: жено! Самом том речју Господ јој повраћа изгубљено достојанство њено. Потом је опрашта од болести, и најзад ставља пречисте руке Своје на њу. Да би тако био савршен дар небесног Дародавца што га Он дарује земнородним! Прво – сажаљив поглед, друго – моћна реч, треће – милујућа рука. Све оно чега је ова жена била лишена пуних осамнаест година. Он јој даје. Јер ако се кад неко и сажалио на њу, сажаљење то није било чисто него помешано са страхом за себе и поноситошћу собом; иако ју је кад неко ословио, ословио ју је по нужди и утекао од ње, и ако је неко опет по нужди морао се дотаћи ње, дотицао се врховима прстију брзо журећи да опере своје прсте. А Господ Исус је нарочито дозва к Себи, и говори јој лековите речи, и ставља на њу обе Своје лековите руке. Он се опходи према овој непознатој жени као отац према кћери својој. Да је оволика милост била упућена на црну земљу или на јарко сунце, земља би се морала потрести и сунце заплакати. Но ова милост је била упућена на згрчену жену, и жена се одмах исправи. Како се исправи крива кичма и не сломи се? Како се покрете непокретни врат и не беше болно? Требало је милиони година да прођу, говоре бесловесни умови у наше доба, да се кичма мајмунска усправи и да мајмун постане човек! Тако говоре, јер не познају силу и моћ Живога Бога. Гле, требало је ваљда само један секунд, па да се на једну реч Господа Исуса исправи кичма женина, кривља много од кичме мајмунске! Но, како се исправи кичма? како се покрете врат? како наказа поста здрав човек? како се заврзена овца одреши? како безгласна мумија доби аваз и усуди се проговорити? О свему томе не питај, него иди и хвали Бога као што га и ова жена хваљаше. И одмах се исправи и хваљаше Бога. Видите, како је код ове жене са оздрављењем тела оздравила и душа! Јер само здрава душа зна да хвали Бога за свако добро ма с које стране и ма од кога оно дошло, док нездрава душа заборављајући Бога као Дародавца хвали и слави смртне руке кроз које често Бог даје људима Своје дарове. А Господ Исус баш је и хтео да научи људе, да вазда хвале и славе Бога. Тако, Он нареди исцељеном лудаку Гадаринском: врати се кући својој, и казуј шта ти учини Бог (Лк. 8, 39)! И на све стране где је Господ чинио моћна чуда људи се дивљаху и хваљаху Бога. Отуда је Христос и могао при растанку са овим животом рећи: Оче, ја прославих тебе на земљи (Јов. 17, 4)! Не служи ли све ово за укор нама који кад учинимо неко добро људима тражимо да људи хвале нас место Бога? Свако добро што примамо од људи, не примамо од људи него кроз људе. То Отац шаље поклоне деци Својој преко деце Своје. Јер то је Његова радост и Његово благоволење, да тако чини. Њему припада сва слава и хвала кроз све векове и сву вечност.

Но с овим се прича јеванђелска не завршује. До сада смо чули само чудо светлости, а сад, ево, да чујемо чудо таме.

А старешина од зборнице расрди се што је Исус исцели у суботу, и одговарајући рече народу: шест је дана у које треба радити, у те дакле долазите а не у дан суботни. То говори озлобљени син таме. Као да је Сатана изишавши из грчене жене ушао у њега! То говори самољубље, праћено својим нераздвојним пратиоцима: завишћу и гњевом. Христос лечи, а он гата. Христос дреши од сатанских уза један живот људски, а он гата са данима! Христос изгони злог духа из болеснице, а он се гњеви што га изагна на ова врата а не на она! Христос отвара небо људима и показује Живога Бога, а он се срди што да Он отвори небо изјутра а не увече! Христос са свећом улази у тамницу сужњима, а он Га укорева што то није одложио за други дан! Заиста, овај старешина је чудотворац своје врсте! Замишљена чуда у његовом срцу у том тренутку била су ужасавајућа, само што му је оскудевала моћ да их изведе. У том тренутку да је могао он би претворио и Христа и исцељену жену и све присутне који се задивише Христу у прах и у дим. И да је могао он би пре наредио, да пола тога града пропадне под земљу само да се не деси оно што се десило у његовом немоћном и злобном присуству. Но сва та црна чуда ђаволска лежала су безсилно у његовом срцу, и једва су се могла довући од срца до језика и исказати своје име. А име им је било Сатана, а презиме пакао. Видите, како је страшљиво и подло увређено самољубље! Овај самољубиви старешина се не усуђује укорети Христа, него укорева народ. У самој ствари он срцем укорева само Христа а не народ, но језиком казује друкчије. Јер шта је народ ту крив? Ако је неко још крив за то добро дело, крива је она исправљена жена. Но шта је и та бедна жена крива? Она није трчала за Христом и молила Га да је излечи. Напротив, Христос је њу дозвао и излечио савршено мимо њене наде и мимо ичијег очекивања у зборници. Јасно је, дакле, да ако је ко крив за све то, крив је Христос. Па ипак старешина зборнице не сме да погледа у очи Христу и да изрече: ти си крив! него управља своју жаоку на сав народ, и укорева народ. Има ли очигледнијег и подлијег лицемерства? Зато га Господ и назва лицемером:
А Господ му одговори и рече: лицемере! сваки од вас у суботу не одрешује ли свога вола или магарца од јасала, и не води ли да га напоји? А ову кћер Аврамову коју свеза сатана ево осамнаеста Година не требаше ли је одрешити из ове свезе у дан суботни! Господ познаје срца људска, и Он зна, да старешина зборнице срцем упућује прекор Њему, и ако га он језиком упућује народу. Знајући то Господ не може да дозволи, да народ трпи прекор за оно зашто је само Он одговоран. Светлији од сунца и чистији од кристала Господ не може да лицемери, то јест: да се прави невешт и да ћути када се неко други због Њега кара. И зато док немоћни и неодговорни народ ћути и трпи неправедни прекор од стране свога старешине Господ отвара уста и одговара. Лицемере! ословљава Он старешину, јер му чита срце његово. Зар се сме у суботу помагати стоци а не сме људима? Во и магарац не остају ниједан дан неодрешени од јасала и неизведени из таме на светлост и ваздух, а ова жена осамнаест година стоји неодвезана од сатанског проклетства, и ти се још љутиш што се и њој даде слобода? Заиста и тебе је Сатана везао не мање него њу. Њој је он везао главу за колена, а теби је везао душу за суботу. Она се, ево, одвеза, а ти оста везан. Зашто се и ти не одвезујеш? Субота је дата људима да их подсети на Бога више од других дана. Не подсећа ли ово дело исцељења жене на Бога више и од ове данашње суботе и од свих субота од Мојсеја до данас? Није ли, дакле, ово дело веће од суботе? И зар не видиш да је овде Онај који је већи од суботе? и не само од суботе него и од цркве (Мат. 12, 6)? Зар не осећаш ти, мали старешино синагоге, да пред тобом стоји Старешина душа људских? О, кад би ти знао, како се сви дани и ноћи пред Његовим погледом брзо сустижу на једном истом ушћу у вечност!

Но, гле, како Господ још једну част указује оној жалосној жени: Он је назива ћерком Аврамовом! Тиме Он хоће не само да нагласи величину вредности живе људске душе уопште, над бесловесним створењима, као што су во и магарац, него још и узвишеност те згрчене и везане жене над овим лицемерним старешином зборнице. Да је та жена била благочестива и богобојажљива, види се прво из тога што се и поред свог страшног недуга трудила да долази у зборницу, да слуша реч Божју и да се моли Богу; а друго још и из тога што чим је оздравила и усправила се она је одмах стала хвалити Бога. Тако је и праотац Аврам био захвалан Богу за свако добро а стрпљив у страдањима, и то без и најмањег малаксавања у својој вери у Бога. Ово је, дакле, права кћи Аврамова, и то не само по крви него и по стрпљењу и побожности, и то вернија кћи Аврамова од овога старешине, који се као уопште све старешине јеврејске поносио својим аврамовским пореклом. Уствари он је издајник Аврама, а ова жена је права кћи Аврамова. Како, дакле, њој да се не помогне? Шта ту смета субота? Субота је била одређена за одмор човеку. И благословио је Господ дан одмора (2 Мојс. 20, 11). Но не треба ли и душа да се одмори, а не само тело? А душа се не одмара нерадом и лежањем као тело него добрим делима, делима милосрђа, делима богоугодним. То је прави одмор душе, јер то појачава здравље душе, и повећава моћ и радост њену. Несумњиво, да ми треба у дан празнични да чинимо добро и стоци, но тим пре треба да чинимо добро људима. Не забрањује Господ да се у дан празнични не води брига о волу и магарцу и да се не дреше и не изводе на појило, али наређује да се тим пре чине добра дела људима. Такав је био смисао празновања седмога дана, такав је био дух закона Божјега. У својој духовној помрачености и моралној пропасти старешине јеврејске су само могли још да гледају у слова закона, и та слова да обожавају. И тако закон место да буде вођ на путу овога живота претворио се био у лешину коју су они вукли за собом. Место да им закон буде пламена свећа у мраку, он је постао угашени пепео у златноме суду, коме су се они клањали онако исто као негда њихови преци златноме телету. Но у овоме случају није ревност према закону разјарила старешину зборнице против Христа колико његово болесно самољубље. Како то да се неко може показати моћнији, и мудрији, и милостивији у зборници од њега? Он тобож ревнује за закон Божји, међутим цеди језиком гној из свога рањавог срца! И зато га још Христос назива лицемером.

Својим одговором, оштрим као мач и јасним као сунце, Господ је ућуткао и постидео не само старешину него и све противнике Своје.

И кад он ово говораше стиђаху се сви који му се противљаху, а сав народ радоваше се за сва његова славна дела. Како је лако одбранити човекољубиво дело! Бог стоји иза таквог дела као сведок и штит, и добро дело даје неодољиву речитост језику. Знајући све тајне на небу и на земљи Господ Исус знао је и ову тајну, у коју сумњају маловерни, који траже адвокате и за добру ствар као и за рђаву. Зато Господ и саветује Својим ученицима, да кад их изведу из зборнице, и на судове и пред поглаваре, не брину како ће и шта ће одговарати, јер нећете ви говорити него Дух оца вашег говориће из вас (Лк. 12, 11-12; Мат. 10, 10 19-20)! Погледајте, како архиђакон Стефан одговара пред својим мучитељима! Па како одговарају негдашњи рибари, Петар и Јован! Па апостол Павле! Тако не одговарају људи који се из књиге уче него само они које учи Дух Божји. Тако не говоре адвокати нити смртни људи уопште – тако само Бог говори. Још премудри цар у старо време пророчки је исказао једну истину јеванђелску рекавши: човек спрема срце, али је од Господа што ће језик говорити (Приче 16, 1). Христов одговор старешини у зборници био је такав, да је изазвао стид код противника а радост код свега народа. Народ се радује, јер види у Његовим речима блесак победе добра над злом као што га пре тога виде у Његовом чуду над згрченом женом, као и у многим другим славним делима Његовим. Радоваше се за сва његова славна дела. Тек је једно славно дело било учињено и разглашено, долазило је друго, па треће, па сва друга редом. И једно чудо потврђивало је друго; свако последујуће сведочило је о истинитости предходећег; а сва укупно стварала су радост међу безрадостним и наду међу безнадежним, утврђивала веру међу маловерним, крепила добре на путу добром а одвраћала залутале од пута лутања, ширећи на све стране разговоре међу људима, да је Бог посетио Свој народ и да је царство Божје близу.
Ово данашње јеванђеље довољно је поучно и кад се површно чита; но оно има и један свој унутрашњи смисао необично поучан за наш духовни живот. Згрчена жена означава згрчени ум сваког оног ко не стоји близу Христа Господа. Имајући згрчен ум човек не може сам својом силом да се исправи ка Богу и небу непрестано пузи по земљи, хранећи се земљом, учећи се од земље, тужно веселећи се од земље. Згрчен ум је у исто време скучен и ограничен ум, јер он себе чини зависним од чувстава; он верује само чувствима; он тражи своје порекло међу животињама; он тражи своје задовољство у јелу и пићу, он не зна за Бога, нити за свет духовни, нити за бесмртни живот, па зато опет не зна ни за вишу, небесну радост, неутешан је, страшљив, пун муке, и туге, и злобе. Господ Исус дозива к Себи такав ум, да га он исправи, просвети и обрадује. Ако Му брзо приђе као она згрчена жена, заиста бива исправљен, просвећен и обрадован, и свом силом својом хвалиће и прослављаће Бога. Ако ли Му не приђе, он ће помрчати и сасвим умрети у греху своме, као што је и казао Господ неверујућим Јеврејима: помрећете у своме греху (Јов. 8, 21). Тако бива са умом чулним, земаљским, згрченим до земље, пузећем по земљи. Но не бива боље ни са умом слабомоћним и од греха раслабљеним, који не верује да је ни оно истина што он држи за истину а нема моћи да се отресе неистине и да приступи Истини. И кад чује позив Истине, он одмах налази изговора говорећи: данас је субота, не могу, – ти ме ниси позвала у згодан дан! Или: твој позив је оштар, не могу – требала си ме позвати другим речима! Или: ја сам млад и бујан, не могу – требала си очекати с твојим позивом, док се ја још мало забавим лажју! Или: ја имам жену и децу, не могу – требала си се ти прво о њима побринути, па тек онда мене позивати! Или још друго, и десето, и стото! Раслабљени ум увек ће наћи неки смешан разлог, да не пође за Истином. А Истина виче једном, и двапут, и трипут, и одлази, а раслабљени ум остаје пузећи по прашини и умирући у греху. А ко за овога живота одбије позив Истине, смрт ће доћи изненадно, узеће га, и закључати за њим врата земаљског живота. И такав онда нити ће моћи дочекати повратка у овај живот, нити покајања у оном, нити милости на Суду Божјем.
А смрт је близу, и Суд Божји је близу – две страшне опомене да и наше покајање треба да буде близу. Не буде ли наше покајање ближе и брже од смрти и Суда Божјег, оно ће онда увек за увек бити далеко од нас. Сада је оно у нашим рукама, и ми се можемо користити њиме још за неко кратко време. Пожуримо се, дакле, да се користимо покајањем, јер то је први и почетни лек за душу људску. Само се покајмо, и онда ће нам се одмах отворити даља врата и казаће нам се, шта нам даље треба чинити. Док је год човек у овоме смртном телу, његов дух је увек згрчен, више или мање. Но Христос позива све згрчене духом, и душом, и умом. Он једини може да исправи оно што овај свет са пакленим силама искриви. Човече! Жено! Дете! дозива нас Он, хотећи тим именима да уздигне наше достојанство и покрије наша права имена срама и греха: слепци! богаљи! губавци! просјаци, и хотећи да замукле и блатом напуњене трубе духа исправи, очисти и учини их гласовитим трубама славе Божје. Да би трубећи славу Божју и ми се прославили у царству светлих ангела и прослављених светитеља на небу, у царству Христа Бога нашега. Њему нека је слава и хвала са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Свети владика Николај Охридски и Жички

[Bokisha]

Крст носити сада и овде

Нема православног Србина који не зна за речи светога младића, ђакона Авакума, изговорене пред само погубљење: „Крст носити нама је суђено“! Ми који смо у Христа крштени Крстом смо и даривани, како првих дана по васрксењу Христовом, тако и данас. Постоје ли, међутим, разлике између оних древних и ових, како их називамо, модерних времена?

 

Живимо у једном свету у којем доминира дух непријатељства према крсту. У свету који за свој идеал има самољубље, који је без морала, у којем је најважније задовољити страсти, лагодно живети,  не жртвом и љубављу, тј. са крстом, него са егоизмом. Овај свет не жели да чује ништа о суздржавању, о господарењу над страстима, о пожртвовању, о посту, о аскези. У суштини, одбија крст и зато се не сусреће са Христом. Остаје у трулежи и смрти, у досади и празнини. Забавља се али се не радује.

Психологија, педагогика, политика, социологија, прâво, директно се нападају овим духом. Врло добро примећује о. Димитрије Дутко у књизи „О нашем надању“: „Очигледно је да понекад и поред наше вере у Христа покушавамо да пут у Царство Божије учинимо лагодним! Свет са својим добрима и техничким прогресом нас је отупео. И ако понекад говоримо о болу и страдању, деси се да одједном кажемо: „Хришћанство је радост.“ А ипак, радост не долази тако. Радост се не купује. Не купује се новцем. Радост хришћанина се купује трудом и страдањем. Да би се човек спасао наш Господ је висио на крсту. Добровољно. И био је распет и умро. А онда је дошло васкрсење и потом радост. 

„Онај ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и пође за мном,“ рекао је Христос. Неопходно је узети свој крст. А онај ко без крста иде за Христом, није Христа достојан. То нам је сâм Христос врло јасно рекао: „Није мене достојан.“ А то значи: „вера и љубав таквога човека према Христу нису изворне, не вреде ништа.

Крст нас плаши и то је природно, јер нам одузима угодност. Бол је нешто страшно за нас, а у ствари, лагодност би требала да буде та која је за нас страшна. Ако мало пажљивије погледамо видећемо да сва савремена зла имају свој извор у лагодности. Труд, страдања, крст су нешто што је добро каже Христос. Само тако Његов јарам постаје лак.“

Овај свет који одбија крст Христов, мора се данас сусрести са немилосрдним ударцима који су последица његовог антикрсног става: сида, наркоманија, еколошка катастрофа. А решење није тамо где се мисли, односно у предузимању одређених заштитних средстава. Она су корисна, али недовољна. Коренито решење је једино - покајање.

Јудеји су тражили „знак“ од Христа и Он им је одговорио да ће им дати знак пророка Јоне. Односно, Његова смрт, погреб и васкрсавање (Мат. 12, 39). И данас је то решење за наш безизлаз и долазећу катастрофу. Дакле, избор крстоносног начина живљења као јединог начина живљења.

Један од западних отаца, блажени Августин, је рекао: „Познајем три крста. Један крст који спасава, и то је крст Христов. Тим крстом се спасава и човек. Други крст је крст разбојника распетог с десне стране. А познајем и трећи крст којим човек може изгубити вечност. То је крст разбојника распетог с леве стране. Типови ових људи (двојица разбојника), представљају целокупно човечанство. Крст разбојника с десне стране прихвата и преузима на себе крст Христов. Крст разбојника са леве стране представља онај део човечанства који не прима крст Христов и тако се губи. И уопште, крст не можемо избећи ни на који начин.“

Хришћани који живе у овом свету који одбацује крст, морају учинити велике напоре да се не би отиснули у свет материјалних вредности. Сваког тренутка су у дилеми избора између два начина живота: крстоносног у Христу или антикрсног, тј. крсне љубави и антикрсног егоизма.

Љубављу се сараспињемо Христу, а егоизмом распињемо Христа, постајемо непријатељи крста Христовог. О старим и новим распињачима Христа говори и апостол Павле: „Јер многи за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим, владају се као непријатељи крста Христова; Њихов крај је погибао, њихов бог је трбух, и слава у срамоти њиховој, они мисле оно што је земаљско.“ (Фил. 3, 18-19).

Ђаво покушава да уплаши хришћане како ће, ако изаберу крст бити назадни, неће напредовати, неће опстати (са крстом у руци не напредујеш), него ће постати жртве злоупотребе, па им онда предлаже да они злоупотребе друге (да не би други злоупотребили њих). Тако, будући маловерни, запостављају благодат, моћ и заштиту Божију свих који испуњавају Његове заповести.

Јевреји су хтели Месију, али без крста. И данас људи хоће земаљски рај, али без крста. Зато и нас хришћане позивају да напустимо крстоносни начин живота. Ако Антихрист ратује против Христа, чини то јер је Христос распети Христос, а то значи и васкрсли. Антихрист као лажни месија и лажни пророк обећава људима земаљски рај, избављање и спасење без крста. Али како може постојати рај без љубави и љубав без самоодрицања. Устанак против егоизма је најрадикалнији устанак у свету. Интересантно је једно тумачење које тумачи символички број Антихриста 666. На грчком се овај број преводи са ''Христос стран Крсту''. Дакле, спаситељ без крста, што значи - Антихрист.

Архимандрит Георгије (Капсанис)

http://www.prijateljboziji.com/_Krst-nositi-sada-i-ovde/63511.html

[JESSY]

РОЖДЕСТВО ХРИСТОВО - БОЖИЋ
Мир Божији Христос се роди!

Мт. 2 (1:18-25)

Рођење Исуса Христа овако би: Кад је мати његова Марија била обручена Јосифу, а прије него што се бјеху састали, нађе се да је затруднила од Духа Светога. А Јосиф муж њезин, будући праведан и не хотећи је јавно изобличити, намисли је тајно отпустити. Но кад он тако помисли, гле, јави му се у сну анђео Господњи говорећи: Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марију жену своју; јер оно што се у њој зачело од Духа јe Светога. Па ће родити сина, и надјени му име Исус: јер ће он спасти народ свој од гријеха њихових. А све се ово догодило да се испуни што је Господ казао преко пророка који говори: Ето, дјевојка ће зачети, и родиће сина, и надјенуће му име Емануил, што ће рећи: С нама Бог. Уставши Јосиф од сна, учини како му заповједи анђео Господњи и узе жену своју. И не знадијаше за њу док не роди сина својега првенца, и надјену му име Исус.


на Литургији:

Гал. 209 (4:4-7)

Браћо, кад дође пуноћа времена, посла Бог Сина својега, који се роди од жене, који би под законом, 5. да искупи оне који су под законом, да примимо усиновљење. 6. А пошто сте синови, посла Бог Духа Сина својега у срца ваша, који виче: Ава, Оче! 7. Тако ниси више роб, него син; ако ли си син, и насљедник си Божији кроз Христа.


Мт. 3 (2:1-12)

Када се Исус роди у Витлејему јудејскоме у дане Ирода цара, гле, дођоше мудраци од Истока у Јерусалим и рекоше: 2. Гдје је цар јудејски који се роди? Јер видјесмо његову звијезду на Истоку и дођосмо да му се поклонимо. 3. Када то чу цар Ирод, уплаши се, и сав Јерусалим са њим. 4. И сабравши све првосвештенике и књижевнике народне, питаше их гдје ће се Христос родити. 5. А они рекоше: У Витлејему јудејскоме; јер је тако пророк написао: 6. И ти Витлејеме, земљо Јудина, ни по чем ниси најмањи међу кнежевима Јудиним; јер ће из тебе изићи Вођа који ће напасати народ мој Израиља. 7. Онда Ирод, тајно дозвавши мудраце, сазнаде од њих када се појавила звијезда. 8. И пославши их у Витлејем, рече: Идите и распитајте се добро за дијете, па када га нађете, јавите ми, да и ја дођем да му се поклоним, 9. А они, саслушавши цара, пођоше, и гле, звијезда, коју су видјели на Истоку, иђаше пред њима док не дође и стаде одозго гдје бјеше дијете. 10. А кад видјеше звијезду, обрадоваше се веома великом радости. 11. И ушавши у кућу, видјеше дијете са Маријом матером његовом, и падоше и поклонише му се, па отворивши ризнице своје принесоше му даре: злато, тамјан и смирну. 12. И примивши у сну заповјест да се не враћају Ироду, другим путем отидоше у земљу своју.

 

 

[JESSY]

Božić sa porukom: Širite dobre vesti, misli i dela

 

Pred nama je najradosniji hrišćanski praznik – Božić, o kojem znamo najvažnije. Ili ono što se nama – zajednici, porodicama, pojedincima, čini najvažnije.

 

Koliko duhovne praznike zaista poznajemo?

Veliko novogodišnje odbrojavanje, čestitke u ponoć, uzbuđenje uz osećaj da se desilo nešto zaista značajno u trenutku kad je jedna kalendarska godina smenila drugu, rezervisani su za 31. decembar, u ponoć. Da li masovnost slavlja i euforija koja ga prati treba da prevazilaze ličnu božićnu radost?

Verski praznici jesu nešto drugo, pa ipak…

Božić nije, prosto, jedan dan, koji treba proslaviti samo poštovanjem porodičnih i crkvenih običaja. On je veliki događaj u duhovnom razvoju i nasleđu čovečanstva. Značaj dolaska Isusa Hrista na svet leži u ogromnoj moći poruka i pouka njegovog učenja, kojima je krcat Novi zavet. One novom svetlošću osvetljavaju istoriju do Hristovog rođenja, beleže najvažnije, i šalju poruke u vreme buduće.

Božićna literatura

Najlepši zimski praznik trenutak je vere, nade i ljubavi. Šta čitate ovih dana?

Može li Božić da bude prilika da pročitamo, na primer – jevađelja. Jevanđelje po Mateju, Jevanđelje po Marku, Jevanđelje po Luki i Jevanđelje po Jovanu sastavni su delovi Novog zaveta i opisuju, svako sa posebnim detaljima, život Isusa Hrista. Ukupno imaju oko 80 strana.

Jevanđelja pomažu da Božić bolje razumemo i shvatimo da je on jedan, u nizu drugih hrišćanskih praznika, od Blagovesti, na primer, do Silaska svetog Duha na apostole.

Pročitajte, bar, Besedu na gori iz Jevanđelja po Mateju. Dobre misli i dela treba negovati u vremenu koje je pred nama.

Ako poželite, preporučujemo da krenete u dalje istraživanje – Dela apostolska i poslanice nastale tokom prvih dana hrišćanstva mogu se proučavati kao najzanimljivije štivo, ukoliko vas interesuje religija, ali i psihologija, sociologija, istorija… Posle toga, moguće je čitati i svete knjige drugih velikih religija… i, suština rođenja Isusa Hrista biće sve jasnija.

***

“Od danas, do Srpske nove godine, pravoslavni hrišćani koriste pozdrav Hristos se rodi”, rečenica je koju ćete svakako čuti 7. januara. Univerzalna suština daleko je ozbiljnija od preporučene dnevne prakse.

Rođenje Isusa Hrista u pećini u Vitlejemu događaj je koji je po biblijskim zapisima predskazan, očekivan kao najavljivani spas, čudo… Ushićeni pastiri prvi su, po Jevanđelju po Jovanu, preneli vest, koja se zatim širila od kuće do kuće, od čoveka do čoveka… šapatom, ili gde se smelo glasnije – Hristos se rodi!

Božić je dan koji nas uči značaju prenošenja radosti i dobrih vesti među ljudima, svim ljudima.

Do kraja sveta i vremena.

Unesimo sve svoje emocije, svo svoje znanje, snagu i volju u to!

Hristos se rodi! Vaistinu se rodi!

(danubeogradu.rs)

[Данче*]

Дубина вере

Вјера мора бити слободна, пуна љубави према Господу, чврста, а не крута, ни ригидна, сапета у правила и законе. Гдје су само правила, ту је и сапињање, претјерано ревновање, без слободе, то подстиче гордост и вјерски фанатизам, води у лудило, а не у Царство Небеско. 

Вјера није само ишчитавање молитава, испуњавање правила, ми не треба да задовољимо Господа или некакву форму, Њему то није потребно од нас. Стани пред Господа отвореног срца и исповједај Му се, плачи, покај се, моли Га за помоћ, кажи Му колика је твоја љубав према Њему, покажи колико Га тражиш и да ти ништа није важније од Њега. 

Не држи се грчевито правила, имај жив однос са Богом, показуј тај однос са Њим увијек, не само у молитви, већ и у свакодневном животу и саодносима са ближњима. Радуј се, живи овај живот, воли, чини добра дјела, љуби ближњег свог! И Господ, све што је радио - радио је из љубави. И само је то и од нас тражио: покајање и љубав према себи и ближњима. 

Треба бити жив доказ своје вјере, али не рјечју, већ дјелом, праштањем, милосрђем, покајањем, али и радошћу живота, смирењем, благошћу у срцу, отвореношћу, повјерењем у живот, храброшћу. Вјера и страх од живота не иду заједно. Затвореност и вјера не иду заједно. Мораш се одлучити гдје си, свим својим бићем, својим животом, а онда храбро и са повјерењем и радошћу кренути у тај одабрани живот. Мораш и ти нешто учинити да би Господ могао да ти помогне. Мораш рећи куда желиш и шта желиш, да би те Он даље усмјерио. 

Некад су нам периоди затишја потребни да се очистимо и смиримо, а некад само стојимо у мјесту јер не смијемо даље. Господ тражи да се опредјелиш! Гдје си? Чији си? Је ли твоја вјера права или умишљена, фанатизована? Нема подјељености пред Богом! Снага вјере се не гради тако што ће неко да нам покаже шта нас чека у будућности, па можемо да одахнемо и будемо стрпљиви јер знамо да ће доћи нешто боље. 

Права вјера се кали онда кад ништа око нас не даје знаке да ће бити боље, а ми ипак имамо повјерења да ће Господ то уредити најбоље могуће. “Вјером ходимо, а не гледањем...” Како мајка носи дијете под срцем? Не види га, а зна да оно у њој расте и рађа се нови живот. Тако и у нама вјера рађа нови живот, а ми треба само да га пригрлимо, да препустимо све Господу да уреди, да имамо повјерења у Њега када нас води. И кад нас највише живот заболи, и кад највише паднемо, треба само да се подигнемо и наставимо даље јер знамо да нас Бог воли. ОН је љубав. И Он нас у сваком тренутку чека раширених руку... 

Протојереј-ставрофор Петар Лукић

http://www.prijateljboziji.com/_Dubina-vere/67022.html

[Bokisha]

Туђинка на Земљи

Постоји у огромној већини људи један промашај, једна погрешна процена која баца у понор очајања и туге. Тај промашај јесте лажна нада, она коју усмеравамо у пролазно, трулежно, несигурно, пропадљиво. То је она нада из наших планова и представа о лепој и благословеној будућности која се, скоро увек, преокреће у своју супрoтност. А за лажну наду је потребно само једно: да заборавимо да је наша душа у овом свету - туђинка.

 

 

Још као деца слушали смо о старозаветном великом пророку Мојсеју. Слушали смо и читали како је четрдесет година водио свој народ из Египта, где се тај народ патио, у дивну обећану земљу Хананску; како је довео народ до те земље, али у њу није ушао, него је само издалека с планине Навав видео, и ту на планини издахнуо.

Стајао је стари пророк Мојсеј на планини Навав и гледао у даљини: брежуљке, и реке и зелене долине хананске које ће настанити његов народ, али куда његова старачка нога никада неће крочити.

Слушали смо и нисмо тада ни слутили да је та слика – како пророк Мојсеј с горе посматра дивну земљу за којом је толико чезнуо и у коју неће ући, у ствари слика судбине сваког од нас.

Сви ми у овом животу чезнемо за нечим, за неком „обећаном земљом“. Пред сваким од нас лебди неки лепи сан који бисмо желели да остваримо. Он нам често изгледа близу остварења, као да нам је ту, на домаку руке, ми га скоро видимо како се приводи у дело и – често у последњем тренутку – с тугом увиђамо како до њега ипак никада нећемо доћи.

Узмимо само шта од живота очекује једна наша обична и скромна жена, и чиме јој живот узвраћа.

Колико је њених скромних снова стварност развејала у ништа!

Као девојка, сањала је како ће срести човека доброг, племенитог, паметног, карактерног, који ће бити све за њу и коме ће она бита свећа свету. Више пута јој се у младалачком одушевљењу учинило да је неко од људи које је срела управо такав, и често после врло кратког времена са жаљењем увиђала да се преварила. Човек о коме је тако лепо мислила показао се ситан, бескарактеран, порочан…

Ипак, учинило јој се да је најзад направила добар избор и удала се. Очекивала је да ће јој брак донети све најлепше. И опет је са жаљењем увиђала да су је очекивања изневерила. Све то није било онако како је замишљала. Тек ту је живот поштено изломио и измучио. Дошле су несугласице са родбином, размирице с мужем, материјално натезање, болест њена, мужевљева, детиња, смрт у кући…

Надала се ипак: све ће бити боље док деца мало одрасту. Али и ту се преварила. Док су деца била мала, мучила се с њима, али су јој она бар љубављу узвраћала за те муке, и оне су јој биле слатке. Али кад су деца мало одрасла некако се све променило.
Има кћер у којој гледа све. Дала би за њу своју крв, своју душу… Одваја од својих уста само да би детету било више, иде у чему било само да би дете било лепо обучено. Кћи расте и мати с тугом почиње да увиђа како њеном детету све друго постаје милије него она: и другарице, и другови, и игранке, и провод, и друштво које је може одвести на странпутицу. Говори јој, учи је, моли је, преклиње, саветује. Осећа да њене речи и не додирују срце детета. Оно на све нестрпљиво и с неке висине одговара: „Ти, мама, то не разумеш“.

Или има сина у кога је полагала сву наду. Родила га, однеговала, бдила над њим с љубављу и усхићењем. Чим је мало одрастао, отргао се испод њене руке и испод њеног крила. Други су постали за њега важнији него мати, други имају већи утицај на њега него она. Све што је она волела, све чему га је учила, све што је за њу најсветије за њега више не значи ништа. Тако се радовала кад је још као сасвим мали први пут сложио прстиће и невешто али мило правио на себи крсни знак, кад је читао молитве којима га је она учила, кад је с њом заједно окретао славски колач и растурао сламу на Бадње вече. Сада се син више не крсти, неће да слави, туђи су му мајчини благдани. И тако славе и празници, ти дани њене некадашње највеће радости, претварају се у дане суза и жалости.

Тако се на земљи развејавају у ништа толики лепи снови. Ко би их све набројао? А они су понекад тако невини, тако природни, тако скромни, па ипак – уместо њихова остварења – живот тако често донесе разочарање, и страдање и бол. Јер, људска је душа у овоме свету туђинка, самотна избеглица.

Она ту не наилази на разумевање чак ни међу најближима. Један велики писац је рекао: „Ма шта се мислило, ма шта се говорило, у овоме свету нико не разуме никога.“ Не разумеју се чак ни родитељи и деца, не разумеју се браћа и сестре, не разумеју се пријатељи, не разумеју супружници…

Тај свет који не задовољава ни најневиније тежње човекове душе, тај свет у коме она скоро на сваком кораку наилази на отпор, на неузвраћену љубав, тај свет у коме она не наилази чак ни на разумевање своје најближе околине, није њен прави свет.

Отуда су се људи и повлачили из света у самоћу. Ту, у преданој и дубокој молитви понирали су у један шири свет, у коме се – по речима једног од њих – „размичу границе природе, отварају тајанствени извори познања и пред душом простиру бескрајни хоризонти“. Ту су се духовно сједињавали с Бескрајним, ту је срце наилазило на умирење и душа узајамност и пуноћу.

Отуда и данас намучене душе превазилазе у молитви уске границе овога света и добијају оно што им свет не може дати – понирање у онај прави, бескрајни и вечни живот.

„Као мирисна роса, као мана небеска пада на богоозарену душу благодатна сила. Као драгоцени бисери роне се сузе радости од додира с Богом. Ту је тиха чежња за небом, вечно тражење и вечно налажење, као бездан дубока сагледања у вечност и детиње умирење душе, преданост Богу и љубав – љубав до краја“.

Ту се душа човекова осећа код куће, ту је њен Очев дом, ту је њен истински свет.

Нека је благословен Бог Који и из зла изводи добро и даје намученој души да нађе пут!
Нека су благословени они који с љубављу одужују свој тешки дуг човека, не жалећи себе и не очекујући награде од света!
Нека су благословени они који су велики у болу, велики у самопрекору, велики у љубави!
Нека су благословени они који су кроз страдања овога света нашли пут ка Богу и који у Њему налазе истински живот, пуноћу, и смисао и радост!

Епископ Хризостом (Војиновић)
manastirpodmaine.org

http://www.prijateljboziji.com/_Tuđinka-na-Zemlji/68375.html

[Bokisha]

старац Јосиф Исихаста: БЕЗ ВОЉЕ БОЖИЈЕ НЕ МОЖЕ СЕ НИ РАЗБОЛЕТИ НИ УМРЕТИ

ТРИДЕСЕТО ПИСМО

Премудри Соломон каже: Почетак је мудрости страх Господњи (Прич 1,7). Ја пак вама кажем: блажен је и троструко блажен човек који се боји Господа.

Из тог страха Божијег рађа се поверење у Бога. Човек свом душом верује да ће, уколико се сасвим посвети Богу, и Бог у потпуности промишљати о њему. Осим бриге за храну и кров над главом, на коју га, опет, подстиче сам Бог, човек нема других брига. Следећи вољу Божију, он јој се потчињава са свом једноставношћу.

Када се укорени таква вера, у потпуности ишчезава оно знање из којега се рађа сумња у све, које умањује и често одузима веру. Њему на руку иде природа, јер смо одгајени са њом.

Али када једном, након многих искушења, вера победи, знање се мења и рађа се духовно знање, или боље речено оно се даје као дар, и то знање не противуречи вери, него напротив, узлеће на њеним крилима и прониче у дубину тајне. Након тога ово двоје, вера и знање, знање и вера, постају неразлучиве сестре.

А ми који смо се посветили Богу, испитајмо себе и видимо поседујемо ли такву веру или над нама господари знање. Ако ти све препустиш Богу, гле, задобио си веру и онда ћеш га засигурно и без сваке сумње имати за свог помоћника. Чак и ако будеш испитан хиљаду пута, чак и ако те буде искушавао сатана да би ослабио твоју веру, ти и по хиљаду пута дај предност смрти и не потчињавај се знању Самим тим, отвориће се двери тајинства. И сам ћеш се зачудити што си раније био свезан оковима знања, док сада на божанственим крилима летиш изнад земље. Удишеш други ваздух слободе, којега су други лишени.

Ако пак видиш да знање царује и да се и при најмањој опасности губиш и очајаваш, знај да си још увек лишен вере. Отуда следи да ти још увек на Бога не полажеш сву своју наду да те Он може спасти сваког зла. Због тога се потруди да се поправиш, како ми то кажемо, да не би био лишен тако великог добра.

Обрати сада пажњу на оно што кажем.

Једном нас је посетио неко ко је већ много година био монах. Живео је у Швајцарској, будући да је имао три велике, страшне и неизлечиве болести. На лекове је потрошио читаво богатство, јер је био богат човек. Неко га је посаветовао да дође код мене. Он ми је открио своје помисли и ја сам се много сажалио на њега. Рекао сам му да ће одмах оздравити, чим поверује да га Бог може исцелити. Ако бих писао читаву историју и колико сам се намучио да бих га убедио, била би ми потребна четири листа папира. Он ме није напуштао и није одлазио, али није хтео ни да поверује све дотле, док није садејствовао Бог. Јасно је чуо глас који је говорио: „Зашто не послушаш, да ти буде добро?“

И тако се избавио. Захтевао сам да једе супротно од оног што је требало (односно, оно за шта је рекао да ће умрети ако то учини), да сву наду положи на Бога и да, одрекавши се знања, следи веру. Да више не једе десет пута на дан, као што је до тада чинио, него само једном. Богу су била довољна три дана да би га испитао. Ја сам се усрдно молио за њега. Током ноћи, у сну сам видео две страшне птице које су га ухватиле да би га прождерале. Змија је чврсто обавијала његово грло, а он ме дивљим гласом позивао да га спасем. Борио сам се са свим тим чудовиштима, повио их и пробудио се. Он је тада дошао и рекао ми: «Сасвим ми је добро, као да сам се поново родио!»

И заиста тело ми је било потпуно здраво, као у малог детета. Имао је лекове и два ковчежића са инјекцијама. Ја сам му рекао да све то баци низ стену, што је и учинио. Након тога живео је као здрав човек и јео једном дневно.

Видите ли како дејствује вера? Немојте мислити да сам ја то учинио. Не. Ја нисам на таквом духовном степену. Вера има силу да учини такве ствари. Чујте још и ово.

Једна монахиња ми је писала да много пати и да ће умрети уколико не оде на операцију. Ја сам јој одговорио, уверавајући је у супротно. Она ми опет пише да лекар каже да ће, ако не буде оперисана, за неколико дана доћи до перфорације и да ће умрети. Поновио сам: „Имај вере, положи све на Бога и дај предност смрти!“ Послала ми је одговор да се болест повукла.

Видите? Испробао сам то хиљаду пута. Када смрт поставиш испред себе и када је сваког тренутка очекујеш, она бежи далеко од тебе. Међутим, када се плашиш смрти, она те непрестано прати. Сахранио сам тројицу који су умрли од туберкулозе, гајећи наду да ћу се и сам заразити. Обукао сам одећу коју сам скинуо са умрлога, али је смрт побегла и отишла код оних који се ње плаше. Ја болујем читавог свог живота. Никада се нисам лечио. Упорно једем оно што ми је забрањено. И где је смрт?

Ово вам пишем зато што тежите савршенству. Мирјани не греше владајући се по знању, јер они не траже други пут.

Свим овим хоћу да кажем да се без воље Господње не можемо ни разболети ни умрети. Иди далеко од нас, маловерје!

Када на почетку спознамо Бога као Творца сваког добра, као Оца који промишља о нама и који нас штити, тада у Њега морамо поверовати свом душом и свим срцем. И све своје наде полагати на Њега. Тада ћемо га заволети, јер ћемо на себи осетити Његова многа доброчинства, Када будемо од свег срца љубили Бога као Створитеља, тада ћемо и ближњега љубити као самога себе, знајући да смо браћа, у Адаму по природи, а у Христу по благодати. Будући да се посветио Богу, духовни човек не сме признавати сродство по телу [плоти], него сродство по духу. Човек и жена, односно тело, постоје ради продужења врсте, чега смо се ми одрекли и уздигли се више. Ако смо духовни, морамо и видети духовно. Што се тиче душе, не постоји мушка или женска душа, нити пак млада или стара душа, него је над свиме благодат Христова.

Због тога вас молим: допустите вашем уму да слободно созерцава ту велику тајну скривену у речима које вам говорим. Не држите свој ум под законом, јер смо ми под благодаћу. Нека окуси непорочну љубав и нека узлети до созерцавања јединог Бога, нашег благог Оца.

Будући да смо сви браћа, дах Божији и Божије удахнуће, и да је наш животодавац Отац међу нама, сва наша дела, кретања и мисли отворена су за Његов суд и јасна за Његове очи.

и пре него што се покренеш или нешто помислиш, било да је добро или зло, душа ће, као дах, као удахнуће Божије, известити Бога. Он унапред зна шта ћеш учинити, и ти тек након тога начиниш покрет душе или тела.

Сада обрати пажњу на речи пророка: Провиђах Господа пред собом свагда (Пс 16,8). Да ли су очи твоје душе стално отворене или пак сматраш да, ако ти не видиш Бога, не види ни Он тебе? Или можда, ако је твој ум затворен, сматраш да нешто можеш учинити у тајности од Њега? Он, међутим, види тебе и жалости се, али је попустљив и превиђа твоје маловерје и помраченост твога ума.

Зар не знаш да је Исус свакоме исцељење, и у свакој потреби? Да је Он храна гладноме, вода жедноме, здравље болесноме. одећа нагом, појцима глас, молитвенику осведочење. и свима све на спасење.

У почетку ми је било дато тешко искушење. Читава моја леђа одозго до доле била су прекривена чиревима великим као лимун. Био сам укочен као дрво и нисам могао ни да се сагнем. Борио сам се са овом патњом, не мењајући ни рубље ни другу одећу. На леђима сам носио једну врећу и тако сам обишао целу Свету Гору. Ходао сам све дотле, док чиреви нису попуцали. Потекао је гној који ми се сливао и низ ноге. Као што сам рекао, нисам мењао рубље. Борио сам се и ужасно трпео, док од течности која је истицала рубље није постало дебело као прст. И у ране се могао ставити прст. Међутим, ништа ми се није догодило. И све до данас, када се разболим, ја сваку болест дочекам са највећом радошћу: можда ће ми она донети вечни сан. И наћи ћу се пред Господом Исусом. Тај час још није дошао, али ће у сваком случају ускоро доћи.

Смрт која је за многе велика и страшна, за мене је само починак, најслађа ствар која ће ме, чим дође, избавити од жалости овога света. Очекујем је сваког тренутка. Она је уистину велика. Но, велики је подвиг прихватити на себе сав терет данашњег света, када свако тражи од другог испуњавање заповести.

Такво је наше време. Због тога је неопходно велико трпљење, да до последњег даха останемо у усправном положају. Буди, дакле, храбар и нека се твоја душа крепи у свему, ма шта да се догоди.

Због тога и због свега, ја сам постао леш. Молим Бога да ме узме како бих отпочинуо. Молим вашу љубав да се моли за мене, јер је много душа које траже моју помоћ.

Верујте ми да због сваке душе која од мене добија помоћ и сам искусим рат који она води.

Поново вам пишем, охрабрујући вас да се не плашите болести, чак и ако будемо страдали до последњег дана.

Ако је Бог увек близу, зашто бисмо се онда узнемиравали? У Њему живимо и крећемо се. Он нас носи у Свом наручју. Богом дишемо, у Бога се одевамо, Бога дотичемо, Бога окушамо у тајинству. Ма где да се окренеш, ма где да погледаш – свуда је Бог: на небесима, на земљи, у безданима, у дрвећу, у камену, у твом уму, у твом срцу. Зар Он не види да ти страдаш и да патиш? Кажи му шта те мучи и видећеш утеху, видећеш исцељење које ће исцелити не само тело него у још већој мери и страсти твоје душе.

Пишеш ми да још увек имаш обележја „старог човека“. А ја ти кажем да у теби још увек нема ни капи Новога Адама. Ти си сав „стари“. Када у теби почне да се уобличује Нови Адам, сам ћу ти писати о видовима уобличавања новог човека, ако будем жив.

http://manastirpodmaine.org/starac-josif-isihasta-bez-volje-bozije-ne-moze-se-ni-razboleti-ni-umreti/

[Bokisha]

Протестант фасциниран Православљем

Румун Рихард Вурмбрант протестантски је хришћанин. За четрнаест година робовања у затвору упознао је мноштво других хришћана који су, као и он,у тамницу доспели због своје вере. Али неколико православних хришћана са којима је, како сам каже, имао привилегију да дође у додир, били су му неисцрпан извор охрабрења током низа година и спадају у најлепше сусрете које је имао у свом животу. Шта је, дакле, толико фасцинирало једног протестанта?

Увек се радујте!

Први човек о коме говорим је свештеник кога су утамничили кад је имао седамдесет година. Звао се Сурјоану. Када је доведен, беле браде и косе, неки од стражара на улазу у робијашницу су му се изругивали. Један је рекао: "Зашто су овог маторог попа довели овде?" Други је одговорио, исмевајући га: "Можда да би се сви исповедили код њега". То су биле баш стражареве речи.

Овај свештеник имао је сина који је умро у совјетској тамници. Кћи му је била осуђена до 20 година затвора. Два сина су била с њим на робији – један од њих у истој ћелији. Његови унучићи нису имали од чега да живе – хранили су се из канти за смеће. Читава породица му је разорена. Изгубио је своју цркву. Али је лице овог човека било тако блиставо – на уснама му је увек лебдео прекрасни осмејак. Никог никад није поздрављао са "добро јутро", "добар дах", "добро вече", него са "Увек се радујте!"

Једног дана смо га питали: "Оче, како кажете да се увек радујемо – кад сте прошли тако велику трагедију?" Он је одговарао да је радост могућа ако човек испуни макар једну реч Светог Писма. Ствари је увек гледао са радосне стране. У затвору се непрестано осећао смрад. А он је говорио: "Неког окружује мирис цвећа, а и девојке се парфимишу. Неки иду на излете, а неке окружују деца и породица. Ја не могу да видим своју децу, али зато други људи могу. Онај ко може да се радује онима који се радују увек је радостан. Увек могу бити задовољан." Због тога је он имао тако предиван израз лица.

Небески смешак

Да прекинем овде и испричам вам нешто о другом православном Хришћанину. Није био свештеник, него обичан сељак. У нашој земљи, сељаци су углавном неписмени, или полуписмени. Увек је читао своју Библију, али осим ње није прочитао ниједну другу књигу. Сада је био у истој ћелији са професорима, академцима, и другим људима високе културе које су комунисти стрпали у тамницу. И овај убоги сељак покушавао је да Христу приведе једног члана Академије наука. Али заузврат је добијао само поругу.

– Господине, ја не могу много тога да вам објасним, али ја ходам са Христом, разговарам са Њим, видим Га.
– Пусти ме! Не причај ми бајке о томе да можеш да видиш Исуса. Како Га то видиш?
– Не могу да кажем како Га видим. Просто – видим Га. Постоје многи начини сагледања. На пример, у сновима видите многе ствари. Довољно ми је да затворим очи. Сад, рецимо, видим свог сина, сад своју снаху, сада видим унуку. Свако може видети. Постоји друкчији вид. Ја видим Исуса.
– Видиш Исуса?
– Да, видим Исуса.
– Како Он изгледа? Како гледа у тебе? Изгледа ли спокојно, да ли је гневан, да ли Му је досадно, непријатно, да ли је срећан што те види? Смеши ли се понекад?
– Погодили сте! Он ми се смеши, рече сељак.
– Господо, дођите да чујете шта нам овај човек прича. Он нам се руга. Каже да му се Исус смеши. Покажи ми како се смеши!

То је био један од највећих тренутака у мом животу. Сељак постаде јако, јако озбиљан. Лице му је заблистало. Данас у цркви има свештеника и теолога који не могу да верују у целу Библију. Они верују у пола Библије; у четврт Библије. На неки начин не могу да верују у чуда. Ја сам гледао преображења – не Христово, него другачија. Виђао сам лица која блистају.

Смешак се појавио на сељаковом лицу. Желео бих да сам сликар еда би насликао тај осмех. Постојао је траг туге у њему због изгубљене душе тог научника. Али било је тако много наде у том осмеху. И било је тако много љубави и тако много састрадања, и чежње да његова душа буде спасена. Сва лепота небеса била је у том осмеху на његовом лицу. Било је то прљаво, неумивено лице, али је имало прелепи рајски осмех.

Професор је погнуо главу и рекао: "Господине, у праву сте. Видели сте Исуса. Он вам се смешио".

Чисто Православље

Да се сада вратимо свештенику, Сурјоану. Увек је био пресрећно биће. Кад су нас изводили у шетњу, у затворско двориште без иједног цвета, без биљчице, без травке, стављао је руку на раме неког од Хришћана и говорио:
"Испричај ми своју повест". Човек је углавном говорио како су комунисти били зли:

– Премлаћивали су ме и мучили су ме и радили су ми ужасне ствари.

Пажљиво је слушао, а затим би рекао:

– Много си испричао о комунистима, реци ми сада нешто о себи. Кад си се задњи пут исповедио?
– Пре четрдесетак година.
– Хајде да седнемо и да заборавимо комунисте и нацисте. Јер ти си такође грешник. Кажи ми грехе своје.
Сви су му се исповедали – и ја такође. И сећам се, кад сам му се исповедао, што сам му више греха говорио, то му је лице постајало лепше и љубвеобилније. На почетку сам се плашио да ћу му, кад чује неке ствари, постати одвратан. Али што сам више лоших ствари о себи говорио, то је он седао све ближе мени. И на крају је рекао:
– Сине, ти си заиста учинио много грехова, али ти могу рећи једно. Упркос свих грехова твојих, Бог те и даље воли и прашта ти. Сети се да је Он дао Свог Сина да умре за тебе, и потруди се једног дана малчице, другог дана малчице, да поправиш своју нарав и то ће бити угодно Богу.

Моја искуства са овим свештеником спадају у најлепше сусрете које сам имао у животу. Њега више нема на овој земљи. Он је био пример шта стварно Православље јесте, о чему је ту заиста реч. Тамо има таквих православних. Не видим много смисла у преласку на православље из лутеранства или баптизма док неко искрено не жели ту врсту Православља. Он је био изврсно Православље. Његово Православље је било чисто. Да Бог да да будемо истински православни по примеру многих светаца насликаних на иконама и по примеру многих светаца који су и данас живи.

Добро исповедање

У Румунији је постојала бригада састављена само од свештеника, епископа, пастора, рабина и верника – од свих који су у тамници били због вере. Једног дана је политички комесар дошао у инспекцију бригаде. Сви су стајали мирно, и он је одједном позвао младог човека (који се звао Кокеанга) и питао га:

– Шта си био на слободи?

– Господине, оно што сам био на слободи, бићу заувек. Ја сам свештеник Божји, одговорио је овај.
– Аха, свештеник! И још увек волиш Христа?

Свештеник је ћутао неколико секунди – секунди дугих као вечност, јер је знао да се његова вечна судбина одлучује у току тих секунди. Господ је рекао:"Ко год ме призна пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем Својим Који је на небесима; ко год ме се одрекне због страха од људи, одрећи ћу се и ја Њега пред Оцем Својим Који је на небесима".

После извесног размишљања, лице му је заблистало – видео сам тако много блиставих лица – и веома смиреним, али и веома одлучним гласом, рекао је: ''Капетане, кад сам постао свештеник, знао сам да је у току историје Цркве на хиљаде њих било убијено због своје вере. И кад год сам улазио у олтар обучен у прекрасну богослужбену одежду, окружен љубављу и поштовањем пастве, обећавао сам Богу да ћу, ако икад будем морао да страдам, ако икад будем носио робијашко одело, и даље волети Христа''.

Наставио је да говори: ‘’Капетане, ја вас много жалим. Ми имамо истину, а ви имате бичеве. Ми имамо љубав, а ви имате гвоздене решетке на затворским ћелијама. Насиље и мржња су убоги против истине и против љубави. Ако решите да обесите све професоре математике, кад би сви математичари били повешани, колико би онда било 4+4? И даље ће бити 8. А колико ће бити 8+8? И даље 16. Не можете изменити истину вешајући оне који говоре истину. Кад би сви Хришћани били повешани, и даље остаје да важи да постоји Бог, и да је Он љубав. И да постоји Спаситељ; Његово име је Исус Христос, и исповедањем Њега човек може бити спасен. И да постоји Дух Свети, и војске ангела око земље. И да постоји прекрасни рај – не можете изменити истину".

Желео бих да има начина да се пренесе тон на који је изговорио ове речи. Ми остали смо били посрамљени зато што смо веровали у Христа и уздали смо се у њега, али овај човек је волео Христа као што је Јулија волела Ромеа и као што невеста воли женика.

Љубав која не умире

Кад сам био у затвору, веома сам се разболео. Имао сам туберкулозу оба плућна крила и четири пршљена су била захваћена. Имао сам цревну туберкулозу, шећер, слабо срце, жутицу и друге болести којих се не могу сетити. Био сам на ивици смрти.

Са десне стране је лежао свештеник Иску. Био је игуман манастира. Овај човек, можда у својим четрдесетим годинама, био је мучен толико да је полако умирао. Али његово лице је било озбиљно. Говорио је о својој небеској нади, о својој љубави према Христу, о својој вери. Зрачио је радошћу.

Са моје десне стране лежао је комунистички мучитељ који је овог свештеника измучио скоро до смрти. Њега су ухапсили његови партијски другови. Не верујте кад у новинама прочитате да комунисти мрзе Хришћане или Јевреје – то није тачно. Они просто мрзе. Они мрзе свакога. Они мрзе Јевреје, они мрзе Хришћане, они мрзе антисемите, они мрзе антихришћане, они мрзе свакога. Један комуниста мрзи другог комунисту. Они се узајамно обрачунавају, комуниста са комунистом, трпају један другога у затвор, муче свога као што муче и Хришћане, и премлаћују га.

Тако се десило да је комунистички мучитељ који је мучио оног свештеника скоро до смрти, био мучен од својих другова. И он је умирао поред мене. Душа му је била у агонији.

Током ноћи будио ме је говорећи: ''Пасторе, моли се за мене, молим те. Не могу да умрем. Починио сам тако стравичне злочине''.

Тада сам видео чудо. Видео сам умирућег свештеника који је позвао двојицу заточеника. И ослањајући се на њихова рамена, полако, полако, прошао је поред мог кревета, сео на ивицу постеље свог убице, и почео да милује његову главу. Никад нећу заборавити тај покрет! Видео сам жртву како милује свог убицу! То је љубав – нашао је нежности за њега.

Свештеник је том човек урекао: "Млад си; ниси знао шта радиш. Волим те свим срцем". Али он није само РЕКАО те речи. Можеш да кажеш "волим", али то је само реч од пет слова. Он је заиста ВОЛЕО. "Волим те свим срцем".

Наставио је: ''Ако ја, грешник, могу толико да те волим, замисли Христа, љубав ваплоћену, колико те Он воли! И сви Хришћани које си мучио, знај да ти праштају, да те воле, и да те Христос воли. Он жели да се спасеш више но што желиш да будеш спасен. Питаш се да ли ти греси могу бити опроштени. Он жели да ти опрости грехе више него што ти желиш да будеш са Њим у рају. Он је љубав. Треба само да ми се вратиш и да се покајеш''.

У тој ћелији где није било могућности за приватност, чуо сам исповест убице својој жртви. Живот је много узбудљивији од романа – ниједан романописац никад тако нешто није написао. Убијени – на ивици смрти – слушао је исповест свог убице. Убијени је давао опроштај свом убици. Скупа су се молили, загрлили један другог, и свештеник се вратио у постељу. Обојица су умрли исте ноћи. Било је Бадње вече. Али то није обично Бадње вече кад се просто сећамо да се пре две хиљаде година Христос родио у Витлејему. Било је то Бадње вече у току кога се Исус родио у срцу комунистичког џелата.

Ове ствари сам видео својим сопственим очима.

Рихард Вурмбрант
(из часописа "Again")

http://www.prijateljboziji.com/_Protestant-fasciniran-Pravoslavljem/71200.html

[Пријатељски]

POUKE STARCA JOSIFA VATOPEDSKOG

''Sv. Makarije Veliki kaže da čovekova volja ima jedino dovoljno snage da se odupre đavolu. Ako đavo podstiče čoveka: “Uradi ovo,” čovek jedino može da kaže: “Ne, neću to da uradim.” Toliko daleko čovek može da ode. Dalje od toga je udeo blagodati. To je razlog zašto naš Isus naglašava: “Bez mene ne možete činiti ništa.” (Jovan, 15:5)''

''Naš život se svakim danom ponavlja. Iako je naš duh u svakom trenutku spreman da donese novu odluku i ima dobru nameru, telo je slabo. I ne samo telo. Pored tela mi moramo da se suočimo i sa našom prirodom, navikama, mestima, ljudima i stvarima, čak i sa đavolom. Sve što nam preostaje jeste naša dobra namera i tajanstveno delovanje Božanske blagodati, koja je svemoćna. Teoretski, sve ovo je lako, ali u praksi teško je, kao što svi to iz iskustva znamo. Svakoga jutra počinjemo iznova. Mi odlučujemo da od sada pa na dalje nećemo da podležemo našim strastima. Uredu. Ali ovim, strasti niti su izopštene niti proterane i ne napuštaju nas kada im mi to zapovedimo. Da bi nas ostavile, mi moramo da bijemo strašnu bitku. To možemo postići onda kada blagodat Božija pobedi, a ne čovek. Strasti su izvan naše ljudske prirode. Ne možemo ih uhvatiti, niti ih možemo kontrolisati. Samo blagodat može da ih otera i da privuče vrline. Kada? Onda kada pokažemo upornost.''

''Postoji još jedna tajna koju su nam Oci ostavili i koje moramo biti svesni. Povremeno, kada stvari idu dobro, blagodat dozvoljava da nas napadnu iskušenja. Objasniću. Blagodat nikada ne uzrokuje iskušenja. Oh, to je bogohulno čak i da izgovorim. Mrak se nikada ne rađa iz svetlosti, nikada. Objasniću ovo malo bolje. Ja se i dalje borim protiv određenih strasti koje mi smetaju, borim se protiv zle navike koja me muči. Želim da me ostavi. Molim Gospoda da mi da ono što mi treba. Gospod, svojom svespasavajućom promišljenjem, koje obuhvata sve, vidi da nije pogodno vreme da se odazove. Blagodat, umesto da to uradi, ignoriše me. Blaogdat zna zašto. Bog je sam sebi dovoljan i interveniše na njemu znan način; šta god da uradi je svesavršeno. Sve što Gospod čini potpuno je, a ne nepotpuno. Dakle, potrebno je vreme.  Moramo pokazati izdržljivost, tako da postoji dovoljno vremena za ljude, uzroke, mesta, prilike, čak i za iskušenja da budu pripremljena. Čim su oni spremni, On dolazi i sve obavlja u celosti. On to postiže.''

IZVOR:http://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=6046