Душекорисни садржаји

[gothic88nika]

 

[Bokisha]

Прича о анђелима

Држимо веру у свете анђеле Божје онако како нам је то објављено од најпоузданијих сведока. Немојте се заносити лажним речима лажних сведока, који одричу све оно што нису у стању да виде својим телесним очима. И разум је невидљива ствар. Питајте их да ли верују да постоји њихов разум, мада га не виде очима! Што искреније прослављате свете анђеле Божије, то ћете јаче осетити њихову близину.

Свети анђели су, браћо, пријатељи наши. Кад бисмо ми били чистији и праведнији него што смо, ми бисмо могли рећи чак да су анђели браћа наша. Тело наше смета нам да их видимо; греси наши спутавају нас да осетимо близину њихову. Но, ако нам је за сад ускраћено виђење анђела Божјих, наложена нам је вера у њих, прописано поштовање и препоручено слављење ових дивних славопојаца Творчевих. Кад смрт свуче с наше душе свој смртни телесни покров, ми ћемо се срести с њима лицем у лице, и место вере опет ће бити виђење. Но, за сада нам остаје вера. 

Вера пак наша у анђеле није основана на машти људској, него на сведочанству Божјем преко светих и праведних људи, којима је било дато од Бога да виде анђеле. Праведном Авраму јавила су се усред дана три анђела, кад су му објавили рођење сина Исака. Њих је видела и Сара, жена Аврамова, која их је и угостила. Па му се опет јавно показао анђео када га је одвратио да не приноси на жртву Богу свога јединца сина. Праведном Лоту јавила су се два анђела у Содому, и извели га из града пре него што је казна Божја пала на тај град. Јаков је у сну видео лествицу од земље до небеса, а анђеле како силазе и узлазе по тој лествици. Пророци Божји гледали су анђеле Божје и чули гласове њихове. Слепога Товију излечио је од слепила арханђел Рафаил. Ово су само неколики примери из Старога Завета Божјега. 

А шта да рекнемо за многобројне примере јављања анђела у Новом Завету Божјем? Ви који ревносно читате ову Књигу Живота сетићете се сами тих анђелских јављања. И заиста ни у један дан у години не приличи више да у памети својој пребројите сва та многобројна сведочанства о бићу и деловању ових бестелесних, високих умних сила, него када их празнујете и славите. 

Сетите се, дакле, како се анђео Божји јавио праведном Јосифу у сну. Како се арханђел Гаврил јавио првосвештенику Захарију у храму и објавио му рођење Светог Јована Крститеља. Како се исти арханђео јавио Светој Богородици и објавио јој најрадоснију вест, да ће родити Спаситеља света. Како су се многи анђели јавили пастирима у Витлејему и објавили им рођење Богочовека. Како се анђео Божји јавио у сну звездарима са истока и упутио их да се не враћају преко Јерусалима због зломисленог цара Ирода. Како се анђео Божји јављао у бањи Витезди једном годишње и чинио ту бању лековитом, из чега видимо да ни лековите воде не дејствују без силе и милости Божје. Како се анђео Божји јавио Спаситељу у Гетсиманском врту и тешио Га. Како су се анђели јавили женама Мироносицама и објавили им Васкрсење Господа. Како су се анђели јавили апостолима при Вазнесењу Христа и саопштили им да ће Господ опет доћи у сили и слави. Како су анђели руководили апостоле и избавили их из тамнице. И поврх свега, сетите се визија Светог Јована Јеванђелиста, описаних у Откровењу његовом, визија многих и многих анђелских кола у небесима, њихових молитава и њихове помоћи цркви Божјој на земљи. 

Свега се тога сетите, па још јаче утврдите себе и друге у вери да су анђели жива и моћна бића, која стоје пред Богом у невидљивом царству и служе народу Божјем на земљи према вољи и заповести Свевишњега Творца њиховог и нашег. А ја ћу вас подсетити на сведочанства о анђелима самога Господа Исуса. Он је рекао у причи о сејачу: а жетеоци су анђели (Мт.13,29). То јест анђели сабирају душе после телесне смрти људи и носе их у небеске пределе. Још је рекао: Гледајте да не презрете једнога од малијех овијех, јер вам кажем да анђели њихови на небесима једнако гледају лице Оца мојега небеснога (Мт.18,10). Из овога се види да сваки богољубив човек има свога анђела чувара, који га руководи на свако добро уколико се сам човек томе не противи. 

Још је рекао да кад Он поново дође да суди свету јавиће се у сили својој и сви свети анђели с њим (Мт.25,13). Тада ће он послати анђеле своје с великијем гласом трубнијем, и сабраће изабране његове од четири вјетра, од краја до краја небеса. Још је рекао апостолу који Га је хтео бранити ножем од Јуде и Јудиних помоћника: Мислиш ти да ја не могу умолити сад Оца својега да ми пошаље више од дванаест легиона анђела (Мт.26,23)? Из овога се види како је велики број светих анђела. А још се види из тога како је велика власт Христова над анђелима, и како је велика љубав између Оца и Сина. 

Они којима је од Бога било дато виђење, да виде свете анђеле Божје, они су то посведочили, и сведочанство је њихово записано у Светоме писму. А круна свих сведочанстава јесте сведочанство Господа нашега и Спаса Исуса Христа. Али сва сведочанства о анђелима нису записана у два завета Светога Писма Божјега. Многа и многа сведочанства светитеља и мученика Христових кроз векове предата су нама од верних сведока. Неке од њих анђели су посећивали у тамницама. Другима су доносили храну у пустињама. Други опет чули су гласове анђелске, примили опомене, савете и поуке, било у сну или на јави. Неки опет уздизали су се духом у небеса и тамо општили са анђелима. Но, ако свима није дато виђење, свима је понуђена вера. А онима којима је дато виђење, дато им је зато да би се појачала вера код маловерних и слабоверних. 

Међутим, вера није мања ствар од виђења. Господ је похвалио веру изнад виђења, говорећи Томи: Благо онима који не видјеше а вјероваше (Јн.20,29). Овај век и није век виђења, но вере. А у другоме веку сви ћемо видети, само ако се удостојимо. Удостојиће се пак сваки који верује у своме веку. Вером ходимо, вером се спасавамо; према вери бићемо суђени. Вера је правило, виђење је изузетак у овоме животу. Ма колико да је драгоцено виђење невидљивих небесних бића, ипак је оно само слуга вере, потврда вере. Зато, браћо моја, да држимо веру у свете анђеле Божје онако како нам је то објављено од најпоузданијих сведока. Немојте се заносити лажним речима лажних сведока, који одричу све оно што нису у стању својим телесним очима видети. И разум је невидљива ствар. Питајте их да ли верују да постоји њихов разум, мада га не виде очима! Што искреније прослављате свете анђеле Божије, то ћете јаче осетити близину њихову. 

Вера је животни корен, из кога расте нада, љубав, смерност, милосрђе, правда и свака доброта, која је красила праведнике Божје од постања света. Ко нема вере, тај нема животног корена; из чега ће му онда израсти нада, и љубав, и свака остала врлина, која човека чини човеком, и која је многе хришћане начинила сличним с анђелима Божјим?

Свети владика Николај
Извор: saborna-crkva.com 

http://www.prijateljboziji.com/_Prica-o-anđelima-/82403.html

[Sofija_]

Otac Ljubivoje Stojanovic o pokajanju, jako lepo objasnjeno.

 

[Bokisha]

Незахвалност

Јеванђелска прича о исцељењу губаваца веома је важна за наше спасење. Међутим, то није само јеванђељска прича, већ историјска реалност. И не само историјска реалност, већ реалност великог броја људи и веома ружне и душегубне навике незахвалности.

Једном приликом, када је Христос ишао путем, издалека се појавила група од десеторо људи, оболелих од страшне болести — лепре. Они су издалека викали Господу да их помилује: „Исусе, Учитељу, помилуј нас!“ Ови болесни људи нису могли, нису смели да се приближавају људима и Божанском Спаситељу и издалека су молили за Његову милост. Он им је био једина, а можда чак и последња нада у овом свету. Исус им је рекао: „Идите и покажите се свештеницима.“ У тим временима, када би наступало исцељење, као сведочанство, оболели су морали да се покажу свештеницима. Такав су закон имали првосвештеници.

Док су се губави приближавали, увидели су да су излечени од своје болести. Један од њих, који је било иноплеменац, самарјанин, скоро па паганин, неверник у данашњој категорији, вратио се Христу и павши ничице пред ноге Његове, заблагодарио Му. Једини од десеторице који су оздравили. Христос је тада рекао: „Нису ли десеторица оздравила? Где су деветорица?“ — Нису се вратили да узнесу славу Богу, нико осим овог иноплеменца. Тада се Господ обратио Самарјанину: „Иди, вера твоја спасла те је“ ( види: Лк. 17, 11–19).

Прича о губавима је прича о нама самима; сви болујемо од страшне и неизлечиве греховне губе. Још је теже излечиво то што су многи од нас оболели од лепре неблагодарности Богу. Премда су губави пре много векова живели у овом свету и њихова тела су се већ претворила у прах, прича је и даље актуелна. Прича о губавима је прича о свима нама. Сви ми болујемо од губе незахвалности.

Данас нам Господ устима јеванђелисте напомиње, указује, да није довољно само прићи Њему, и назвати Га Богом, Учитељем, Наставником. За спасење душе, за исцељење, за Царство Небеско постоји један обавезан услов: морамо бити захвални Богу за све што нам Он шаље. Многи људи, наши ближњи, хришћани који су много година уназад пришли Цркви и Богу, почињу да пренебрегавају најважнијем у људском животу — литургији, учешћу у тајнама, сједињењу са Христом, неразумевајући самим тим да пренебрегавају најважнијем — благодарности Богу.

Како можемо благодарити Творцу неба и земље? Када се окупимо заједно овде: „Тебе појем, Тебје благодарим, Господи“. Молимо, славимо Христа, и у заједништву са Њим, истовремено, благодаримо слично деци која су захвална својим родитељима што им из велике љубави испуњавају молбе. Тако, по заповести Господњој, да и ми Њему благодаримо, сједињујући се са Њим. То је управо оно о чему заборављамо, када направимо први корак, попут ових губавих, када зовемо Христа да нас спаси и добијамо од Њега почетак исцељења. Онда обично заборављамо најважније. Враћамо се својој бљувотини и слично свињама поново се ваљамо у прљавштини; и одмах нас сустижу старе болести још веће јачине. Људи мисле да је довољно то што исповедају Христа на речима, док су животом својим и даље носиоци ове страшне и смртне греховне губе.

Вера твоја спасла те је, — говори Христос самарјанину, човеку који је дошао да заблагодари свог Творца и Спаситеља. Вера нас спашава, када долазимо у храм да заблагодаримо Господу нашем Исусу Христу, кроз исповест, причешће, а не када само вапимо Њему и молимо за помоћ.

Судбина ове деветорице губавих, несрећних и незахвалних људи, треба увек да нас трезни и подсећа на то. Благодарићемо Богу на Божанској литургији и прослављати га својим добрим делима, као истински хришћани. Тада ће и други људи, увидевши наша добра дела, прославити Оца нашег Небеског, Који је на Небесима. Амин.

Jeромонах Игнатиjе (Шестаков)
Извор: pravoslavie.ru 

http://www.prijateljboziji.com/_Nezahvalnost-/82397.html

[Bokisha]

Извор смирености

Када паднемо у јаму безакоња, ми се не можемо извући на други начин до да се спустимо у дубину покајничке смирености. Једна је ствар сетно смирење покајника; друго је грижа савести оних који још греше; а друго је, опет, блажена и богата смиреност која по дејству Божијем улази у савршене. Ми нећемо ни покушавати да речима објаснимо у чему је суштина ове треће врсте смирења, јер бисмо се само узалуд трудили. 

Знак друге врсте смирења јесте свецело трпљење срамоте. Навика често тирански мучи и оне који плачу због својих грехова. Није ни чудо: наука о Суду и паду је веома тајанствена. Ниједна душа није у стању да схвати какви се греси догађају са нама због нашег нехата, какви по промислитељском Божанском напуштању, а какви због тога што се Бог од нас одвраћа. Уосталом, неко ми је и то причао: када нам се то деси по промислу Божијем, брзо се спасавамо од невоље. Онај, наиме, који је допустио да паднемо, не дозвољава да дуго будемо обузети тиме.

Немој се плашити ни када сваки дан падаш, и немој престати да се молиш, већ стој храбро. Анђео који те чува, без сумње, одаће признање твоме трпљењу. Док је још свежа и запаљења, рана се лако лечи; но застареле, нелечене и запуштене ране се тешко лече: да би се исцелиле, потребно је већ много рада и свестраног заузимања лекара. Многе ране са временом постају и неизлечиве. Али, Богу је све могуће (уп. Мт.19,26).

Пре него што паднемо у грех, демони нам говоре да је Бог човекољубив. Не веруј ономе који ти по паду твоме говори о твоме греху као о малој погрешки: "Само то и то немој ти да учиниш, а ово - па то није ништа". Често су, наиме, и мали поклони велики гнев судије стишавали. Човек који истински полаже рачуна својој савести, сматра изгубљеним сваки онај дан у који није плакао, макар учинио тог дана не знам каква добра дела.

Нека нико од оних што плачу не очекује да ће у часу своје смрти добити потврду о томе да му је опроштено: оно што није јасно, није ни сигурно. Ослободи ме страха доказом да ми је опроштено, да се одморим пре но што одем одавде без потврде да ми је опроштено (Пс.38,14). Где је Дух Господњи, тамо се раскидају окови. Где је најдубља смиреност - и тамо се окови раскидају. А онај који је и без једног и без другог, нека се не вара: окован је!

Они који живе у свету, не добијају такве потврде. Нарочито не ону прву. Уосталом, они који чине милостињу ће у часу свог одласка из овог света сазнати колика им је корист од ње. Онај који плаче над собом, не види плач, и пад, и грижу савести код другог. Пас кога уједе звер, још више се на њу разјари и од бола што га осећа у рани лаје без престанка.

Пазимо да савест наша није престала да нас гризе услед тога што се, на известан начин, уморила, а не услед чистоте наше. Знак разрешења од греха је у томе што човек увек сматра себе дужником. Сви, а нарочито пали у грех, треба да пазимо да нам се у срце не увуче мисао о Божијем човекољубљу јер је веома прихватљиво за људе који воле уживања.

Пре свега, исповедимо се нашем добром судији, не само насамо него и пред свима, ако заповеди. Ране које се откривају, не само што се не погоршавају него се лакше и лече. На исповести буди и по спољашњем изгледу и у дубини душе као осуђеник: ником поникни и ако је могуће ороси сузама ноге судије и лекара као да су Христове. Демони често имају обичај да нам саветују или да се уопште не исповедамо, или да се исповедамо у трећем лицу, или да кривицу за свој сопствени грех пребацујемо на друге.

Нека те не прелести дух гордости: немој казивати своје грехове учитељу као у трећем лицу. Јер, без срамоте се од срама не може ослободити. Покажи слободно своју озледу лекару. Не стиди се, реци: "Моја је то рана, оче. Мој је то ожиљак. Није га нико други направио него моја сопствена лакоумност. Нико други није крив - ни човек, ни дух, ни тело, нити шта друго - већ једино мој немар".

Јован Претеча је од оних што су му долазили тражио да се пре крштења исповеде не стога што је њихова исповест њему самоме била потребна, већ зато што му је стало до њиховог спасења.

Ништа толико није недолично онима који се кају, као узбуђење гнева. Јер, обраћање Богу са покајањем захтева велико смирење, а срдитост је знак велике гордости. Као што зрак сунца, који кроз прозор уђе у кућу, све осветљава, тако да се може видети и најситнији трун прашине што лебди у ваздуху, тако и страх Господњи који уђе у срце, показује све његове грехе. Као што вода може избрисати слова, тако и сузе могу избрисати грехе. Као што слова, у недостатку воде, бришемо и другим средствима, тако и душе које немају суза изглађују и одстрањују своје грехе туговањем, уздасима и дубоком сетом.

Као год што се свежа рана лако да излечити, тако и запуштене ране у души тешко зацељују, премда се и могу излечити. Као што би било нечасно да неко ко је сахранио свог оца одмах по повратку са погреба оде на свадбу, тако ни онима који плачу због својих грехова не одговара да траже од људи било какву част, или спокојство, или славу у садашњем животу. Као што се станови грађана разликују од обитавалишта осуђеника, тако и живот покајника треба да буде различит од живота невиних.

Осећање душе је њено природно својство, а грех је његово мрцварење. То осећање доводи или до престанка или до смањивања зла. А саосећање је плод савести. Савест, пак, јесте глас и прекор нашег анђела чувара, који нам је још приликом крштења додељен. Због тога се некрштени и не муче толико у својој души због својих злих дела, већ сaмо некако слабо.

Ко напусти свет да би са себе збацио бреме грехова, нека се угледа на оне што седе на гробљу ван града, и нека не зауставља вреле и горке своје сузе, ни нечујни лелек срца, док и сам не угледа Исуса где долази да одвали стену окорелости са срца и ослободи ум од веза грехова - као што је Лазара ослободио - заповедајући својим послушним анђелима: "Раздрешите га од страсти, и пустите да иде к блаженом бестрашћу".

Св. Јован Лествичник

http://www.prijateljboziji.com/_Izvor-smirenosti/85235.html

[Bokisha]

Обновимо државу Исусовом молитвом

Сви видимо и осећамо колико је тешка ситуација у којој се као народ налазимо. На српском народу се испуњавају упозорења Пророка Мојсија да, ако не послушаш глас Господа Бога свог да држиш и твориш све заповести и уредбе Његове, да ће те Бог непријатељима твојим да те бију и газе… Ево примера из историје Цркве који показује шта нам је чинити, како да приклонимо Праведног Судију на милост, како се може зауставити даљи суноврат некада хришћанског народа.

У 14. веку положај Византије, светске тврђаве Православља био је катастрофалан. Империја је лишена својих провинција, унутрашње смутње и напади многобројних непријатеља су учинили да земља стоји на граници пропасти и одједном, догодило се чудо обнове, макар на неко време те већ, како се чинило, на пропаст осуђене државе. Шта се догодило? У 14. веку у Византији се, рекао бих, није јавио, већ пре обновио и постао наслеђе не само монаха већ и хришћана у свету (мирјана) покрет који називамо исихазмом. Свети Григорије Синаит, свети Григорије Палама као да су поново открили свету силу Исусове молитве. Почеле су да се откривају читаве школе где су се молили науком над наукама – Исусовом молитвом. 

И чудо се догодило: огромним муслиманским армијама које су биле спремне да као море прогутају то острво Православља – Византију – била је супротстављена не армија, нити некакви савезници, већ Исусова молитва којом је почео да се моли народ. Византија је била спасена за цео век све док није почео поново да осиромашује тај дух молитве. Тада је већ војска Мухамеда II на јуриш освојила Цариград и заузела град који је до тада већ напустила благодат Божија.

Мени се чини да је сада најефикаснији подвиг за обнову не само сваког од нас, већ и друштва, чак и државе – управо Исусова молитва. Ако монаси и хришћани у свету буду сматрали Исусову молитву главним делом свог живота, надам се да ће се догодити чудо Божије као пред пад Византије – Господ ће наставити време нашег постојања.

Преподобни Јован Лествичник пише: „Именом Исуса Христа побеђуј непријатеље, јер јаче од тог оружја нећеш наћи ни на земљи ни на небу“. Значи, Исусова молитва је победоносна, значи да нема веће силе од имена Исуса Христа која се сједињује са човековим срцем.

Архимандрит Рафаил Карелин, 
Из књиге ''Духовно делање''

http://www.prijateljboziji.com/_Obnovimo-drzavu-Isusovom-molitvom/85295.html

[nikolay]

БЕСЕДА
о бризи за спасење наших ближњих
Нико да не гледа што је његово,
него сваки да гледа што је другога. (I Кор. 10, 28)
То је начело светитеља Божјих, и сада и некада, од увек и довека. То је начело назидно и друштвено. На том начелу може се основати најсавршеније, најбогоугодније и најсрећније друштво људско. Спасоносно начело за сваку врсту тешкоћа, са којима се савремени људи боре, боре без победе и без наде. Света душа брине се о суседима својим, ближњим и даљним; брине се где ће бездомни преноћити, како ће се гладни нахранити, чиме ли наги оденути. Брине се и моли се Богу, да се суседи њени спасу; да срце своје испуне љубављу према Богу; да ум свој управе к Богу; да се неваљали врате с пута неваљалства; да се колебљиви у вери утврде; да се утврђени одрже; да упокојени виде лице Божје; да живи буду уписани у Књигу Живих у царству светлости.
Но пазите, браћо, како исто тако од речи до речи може да гласи и начело ђаволско, разорно и недруштвено: нико да не гледа своје тело како да га очува у чистоти од греха, него свак да гледа туђе тело како да га оскврни и уништи. Нико да не гледа своју душу како да је спасе, него свак да гледа на туђу душу како да је оцрни, оклевета, осиромаши, упропасти. Нико да не гледа свој дом како да га сазида и обнови, него свак да гледа на дом туђи како да га спали и поруши. Нико да не гледа своје житнице како да их напуни, него свак да гледа туђе житнице како да их покраде и испразни. Видите ли, Браћо, како ово начело може да буде начело добра и начело зла: мач оштар с обе стране; ангел или сатана. Погледајте како је ово начело, у сатанском духу и облику, данас узело маха на све стране!
О Господе Душе Свети, који си ове свете речи пустио у свет кроз језик апостола Божјег, као светле зраке сунчане, да нас обасјају а не да нас сагоре, помози нам, да их испунимо у правом смислу небесном, на славу Бога Тројединога а на спасење душа наших. Теби слава и хвала вавек. Амин.

 

Из Охридског Пролога св. владике Николаја беседа за 22. јануар ( 9. по јулијанском)

[Bokisha]

Ако верујеш – све ти је дато

Ако вјерујеш, све је могуће ономе који вјерује. Нема проблема нерјешивог за вјерујуће јер вјером се покрећу небеске силе. Зашто смо толико данас занемоћали? Зашто су нам дјеца све болеснија? Зашто не можемо ни једним педагошким методом, ни једном социјалном, економском протезом да задржимо стихију и лудило? При том, та стихија надолази, браћо и сестре, има све из темеља да разори. То што ми данас гледамо - то су само почеци. То су најаве тајфунских разарања. Све из темеља! Ми се још, блесави, трудимо да понешто закрпимо: утегни мало овдје, дај мало потпорнога зида, бетона, жељеза - то ће све у ваздух да иде! Ни камен на камену неће остати. Све што смо зидали без Божијег благослова, без вјере - то ће све у ваздух да иде. ... Тако бива свакоме ко живи вјерујући у себе, у своју силу. 

Један од наших највећих проблема јесте недостатак вјере. МАЛОВЈЕРЈЕ! Да не говорим о сујеверју, које је већ активност усмјерена ка сатани. Али, и мала вјера - велики је проблем. Како може мала вјера да буде кад је у питању савршени Бог? Пантократор - Сведржитељ! У Символу вјере, ми се обавезујемо, у самом старту, да је тако исповједамо и да тако вјерујемо. Вјерујем у једнога Бога Оца - Сведржитеља! Творца неба и земље! Не ракета, авиона, носача авиона, аутомобила..., него Творца неба и земље, Творца небеских сила и свега што је на земљи! Је ли вјера наша таква? Ако није, ми смо немоћни, браћо и сестре. Што ће ти тај пиштољ испод паса? Што ће ти ти пси око тебе? Што ће ти чувари? Ти си слабашан... Ти си слаб човјек. Ти си најобичнија пјена, сламка - јер ти је вјера слаба. Без вјере си слаб. И милиони таквих, милијарде таквих - све слаби, браћо и сестре. Суво лишће, које вјетар времена разноси. 

Вјера права је тврда, моћна, свемоћна вјера! Како да не буде моћно дијете које вјерује да му је Отац - Сведржитељ? Да му је Отац - Творац свега видљивог и невидљивог! Каже дијете: ево, мој је отац направио ову кућу, ово дјело, умјетничко или било које друго. Па се хвале дјеца дјелима руку очева својих. А, ми говоримо: Видите овај небески свод? Видите ове звијезде, ово сунце, ова мора, ове ријеке, ове врхове и све што је створено? То је Отац наш створио, кроз Сина Својега, Светим Духом, Духом стваралачким. То је Оца нашега! Сва земља је наша! 

Зато су хришћани живјели и данас би требало да живе - растерећено. Да буду задовољни, како каже Свети апостол Павле, кад имају ђе главу да склоне и нешто да поједу - али ДАНАС! А, колико нас има у данашњем дану залихе за мјесец унапријед? Сваког дана једемо до сита! Сваког дана се преједамо, препијамо, имамо чак и додатне апетите - хоћемо да запалимо послије јела! Хоћемо и предјело! Хоћемо и послије јела - неки добар колач! Па се читавог дана ми не одвајамо од трпезе... Слаба вјера... Па, онда, хоћемо и да се навлачимо, онда хоћемо и наркотике да тражимо... Хоћемо једно, па друго, па треће... Тако бива кад се мјера прекорачи. 

А, Господ је свега дао! У изобиљу! Али, од нас очекује да Га препознамо као Дародавца и да то цијенимо. Јер, благодаран човјек имаће и благодарну мјеру. Онај који вјерује да ће, ако буде дана, и хране бити, он неће бринути о сјутрашњем дану. Јер, чим се брига зачне, и страсти се покрећу. И, он, мученик, узима тога колико му је потребно за мјесец дана, и тако долази до деформације. Мало по мало, у наше животе улазе деформисане силе. Демонске силе. Имамо дјецу, имамо родитеље који су заробљени, поробљени, посједнути. 

Једини начин да се изађе из тог затвора, из тих тамница, једина сила која може да нас ослободи - јесте благодатна сила Цркве, благодатна сила Божија. Али, потребно је вјеровати. Потребно је имати вјеру да је Господ наш - Исцјелитељ и да је Њему то заиста могуће. Вјерујеш ли да могу то учинити? - пита Он свакога од нас. И, кад поштено погледамо у своје молитве, примјетићемо, браћо и сестре, да ми заправо уопште не вјерујемо. Да ми очекујемо да се нека комбинација деси. Ми више вјерујемо онако како коцкари вјерују – да ће се нешто поклопити и да ће, просто, бити. Али, то се дешава мимо нас, без наше вјере; ето, Господ ће се постарати за мене. 

А, да ли ти вјерујеш у Њега? Ако не вјерујеш, неће бити силе... Неће бити исцјељења. Неће бити благослова. То је болесно стање. Он је дошао да би ти повјеровао у Њега, да би постао Живот твој, сва нада твоја. Да се вјером забодеш у Њега, као што се стријеле, као што се копље, као што се метак, као што се граната забада у циљ. Да вјером својом будеш забоден и да будеш фиксиран за Њега. Не млака вјера, млитава, лабава, разлабављена, него фиксирана вјера. Вјерујем у једног Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље, и свега видљивог и невидљивог! И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег! И све онако како исповједамо. Да наше биће исијава том вјером! Да живимо њоме, да ходимо њоме, да мислимо, желимо! Да творимо! И, ако хоћете, да чудотворимо! Ако се на тај начин будемо сабирали у светим храмовима, онда ће нама бити све могуће. 

Јеромонах Рафаило (Бољевић), игуман манастира Подмаине
Извор: saborna-crkva.com 

http://www.prijateljboziji.com/_Ako-verujes-–-sve-ti-je-dato/85346.html

[Bokisha]

протојереј Родион Путјатин: БЕСЕДА НА СРЕТЕЊЕ

Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој; јер видјеше очи моје Спасење твоје(Лк. 2, 29 – 30).

Свети праведни Симеон, тек што је видео Спаситеља, Господа нашег Исуса Христа, постао је спокојан, премда је имао на уму да му ускоро након овога предстоји да умре, пошто му је тако предсказано Духом Светим. Видећи Спаситеља пред собом, није се бојао да увиди и своју смрт. „Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој; Јер видјеше очи моје Спасење твоје “… Слушаоци-хришћани! При нашем помишљању на то да ћемо неизоставно кад-тад умрети, многе од нас обузима немир, брижност, страх и ужас; али уколико се приликом овога будемо сећали нашег Спаситеља, врло лако можемо да се успокојимо.

Тако се на пример ја понекад бојим да не умрем скоро, желео бих још да поживим. Ипак, зашто бих се сувишно плашио да не умрем убрзо? Спаитељ неће дозволити да умрем пре времена, мој је живот у Његовим спасоносним рукама. Некада ми немир стварају предсмрна мучења оних који умиру: ова су мучења ужасна, то је страшно и гледати у каквим мукама људи понекад умиру. Ипак, зашто бих се сувише узнемиравао око тога сада? Када будем умирао, мој Спаситељ ће бити са мном, а са њим ми предсмртне муке неће бити мучење. Понекад ме ужасава помисао да ће ме спустити у гроб, да ће преко мене набацати земљу и да ћу тамо иструлети, претварајући се у земљу, у прах. Али зашто ме ово ужасава? Мој Спаситељ ме неће оставити у гробу, сакупиће и прах мој тамо и на Његов глас, ја ћу жив устати из гроба.

Некада ме забрињава шта ће бити са мојом децом, рођацима, блиским срцу људима. Ја ћу умрети, а како ће они живети без мене? Ко ће им у потребама помагати, ко ће их у тугама тешити, ко ће их доброме научити, ко ће их од злога сачувати? Ах, до каквих само порока понекад људе доводи потреба и сиромаштво, незнање и необразованост! У какве тада преступе упадају људи само зато што нема никога да их посматра и да их уразуми! Ипак, зашто се превише бринути? Мој Спаситељ је и њихов Спаситељ и они у мени управо познају Њега. Тако Господе, Ти и у потребама помажеш и у тугама тешиш и доброме учиш и од лошег чуваш моју децу, моје рођаке и све оне који су ми драги, када мене не буде са њима. Сада их предајем Теби. Христу, Богу мом, а Теби ћу их оставити и када будем умирао и верујем да их ти нећеш оставити, да ћеш се заузети за њих, спасити, помиловати и сачувати.

Плаше ме вечне муке након смрти. Ове су муке застрашујуће! Вечно се жалостити, вечно плакати, вечно горети у огњу, вечно седети у тами! Ипак, зашто бих долазио у униније од овог страха? Боље је молити се Спаситељу него унивати. Да, мој Спаситељ је моје спасење од вечних мука након смрти. Њему ћу се молити да ме избави од неугасивог огња и осталих вечних мука. Молим се и сада и умрећу са том молитвом, а уколико умрем са молитвом Спаситељу, спасиће ме Он и вечних мучења.

Још много тога нас може бринути, плашити, ужасавати када помишљамо на нашу смрт, али у свему лако можемо задобити спокојство, уколико се само присетимо да имамо Спаситеља, Господа Исуса Христа. Наш Спаситељ нас спасава од сваког страха, успокојава у сваком неспокојству. Да Господе, многи су страхови навалили на мене. Чини ми се да не пролази ни један дан, да се нечега не уплашим – ради себе и ради других, а више од свега и чешће од свега бојим се за себе због мојих грехова. Али када се сетим Тебе – мога Спаситеља, одмах престаје сваки страх; тада се и грехова својих мање бојим јер се надам да ћеш ме и од њих спасити, ма како да су они тешки.

О, ја бих био најспокојнији човек, када бих се свагда сећао Тебе! Подсети ме, Господе, Сам Ти на Себе, када Те заборавим. Сећајући се Тебе и успокојавајући се Тобом, ја се бојим само једнога, да те одједном не заборавим. Ипак и овде ја верујем и надам се да Ти мене нећеш заборавити. Нећеш ме заборавити ни уколико ја будем почео да заборављам Тебе. О ти си увек мој Бог, Ти си моја вечна нада! Амин.

http://manastirpodmaine.org/protojerej-rodion-putjatin-beseda-na-sretenje/

[Bokisha]

 

[Bokisha]

Необичан догађај

Живот једног од највећих Христових апостола, апостола љубави Павла, представља образац преумљења под дејством Духа Христовог. Један од највећег гонитеља Христових у трену се преобраћа у највећег Христовог апостола који своју оданост Христу запечаћује својим смртним страдањем. Много је таквих примера кроз историју Цркве Христове. Овде износимо само једну која потврђује да је тако нешто могуће и данас, у ово наше време

Све је започело крајем осамдесетих година прошлог века. Цела територија Москве била је подељена између банди на делове. У једном од таквих сектора "оперисала" је и банда Марата. Како му је билo право име, ја не знам, искушеник га је звао тим именом, тврдећи, да је Марат по националности татарин и да има малог сина од десет година. Мајку дечак није имао и отац га је сам васпитавао. Питања вере никада га раније нису интересовала и зато у истој мери није сматрао себе ни муслиманом ни православцем. Маратова група је гвозденом руком одржавала ред у свом делу. 

На једно такво разрачунавање са конкурентима ишао је Марат једног кишовитог јесењег јутра. Ишли су у колони састављеној од три црна возила. Марат је седео ћутећи гледајући кроз прозор, већ навикнут на сличне сусрете. Са њим су били искусни борци, добро наоружани и очврсли у многобројним разрачунавањима, који су до последењег даха били одани свом "куму". Маратов поглед се на тренутак зауставио на усамљеној фигури човека у црном. Стајао је очекујући да ће неко застати и повести га, али нико се није заустављао. Тај човек у црном држао је нешто у рукама. Нешто, завијено у крпицу и најлонску кесу, брижљиво је привијао себи, са другом је уморно позивао на саосећање. А није имао ни кишобран, ни мантил... 

Колона "кума" морала је да порође поред усамљене фигуре која је молила и одједном, он је зажелео да сазна шта је то тако драгоцено, што привија уз себе тај човек, који нема чак ни кишобран, покушавајући да својим телом нешто заштити од кише. И Марат, и сам не очекујући, повика: "Зауставите се! Сви станите." Затим је наредио да се његова кола врате уназад и његов аутомобил стаде поред чудног незнанца. "Седи брате", предложио му је Марат, "успут нам је."
 
Незнанац, у дугој мокрој одећи скромно седе на сам крајичак задњег седишта. Видело се, да се не осећа пријатно у том богатом, одвојеном салону. Седео је, настављајући да привија уз себе тај свитак. У црној одећи и са малом проседом брадицом, јако се разликвао од лепо одевеног власника аутомобила. Са нескривеном љубопитљивошћу, нетремице дуго посматрајући сапутника, Марат га на крају упита: "А ко си ти? 

"Ја сам свештеник." Свештеника је тада било још мало и ретко их је сретао, и зато Марат никако није могао да претпостави ко је то пред њим. "Тако значи, ти си поп? Дивно!", зачудио се. "Никада још нисам разговарао са поповима. Аха, ти си поп, а ја "кум", тако да смо ми, како се каже, "из исте приче", и осмехнуо се, задовољн својом досетком. 

"Није лако бити прави кум", одговори баћушка. 

"То је тачно", климну главом Марат, једва се суздржавајући да се не насмеје. "Слушај попе, а шта ти је то у рукама? Гледам, све време привијаш себи тај смотуљак, сигурно је нешто драгоцено, а? Немој бити шкртица, подели "опијум" са народом" – и више немајући снаге да се суздржи, закикотао се на глас. 

Свештеник је за тренутак застао, као да се премишља да ли то да уради, али затим поче да распакује мокри најлон и извади из свитка стару икону. Тачније, оно што је од ње остало. На икони се више није разазнавала одећа, чак се и сама фигура губила на тамној подлози, али се сачувало прекрасно лице младе жене и њене очи. У њима је било толико много претрпљеног, саосећања и љубави ка уморној човечијој души, да је са Муратовог лица, у чије је руке прешла икона, нестао саркастичан осмех и у његовим очима могла се видети растројеност, чак и страх. 

"Ко је то, попе?", једва је смогао снаге да изговори бандит. 

"То је Пресвета. Икона, коју сад држиш у рукама у нашим местима сматрала се чудотворном. Годинама су је скривали на разним местима, икона је уништена и сад је носим у манастир на рестаурацију. 

Колона бандита је брзо дошла до раскрснице где су сапутници требали да се раздвоје, али је Марат наредио да скрену и возе ка манастиру. "Марате", побунио се неко из његове околине, "закаснићемо на окршај." "Сачекаће", одговори он, са видним жаљењем враћајући икону свештенику. Баћушка се тргао: "На окршај идете? Ко сте ви, разбојници?". "Разбојници", насмеја се Марат, "тако ме још нико није назвао. "Не, ја нисам разбојник, пре пастир који напаса дебеле овце, а понекада их и шиша". 

Прошло је време...После тог краткотрајног сусрета са свештеником, у Маратовој души се нешто покренуло. Све чешће и чешће спомињао је икону Пресвете, Њене очи, тако проницљиве и свепраштајуће. Татарин, човек из друге културе, у којој је укорењена друга вера, који никад раније није рамишљао о Богу, одједном је осетио да душа заиста постоји и чак може да боли. И та бол може бити неиздржива. Једне ноћи није издржао и прошао путем где је једном већ срео човека у црном. Одатле је, по инерцији пошао ка манастиру да потражи рестауратора. Показало се, да је некада давно, овде био величанствен, прекрасан храм, од кога су сад остале смо зидине. Поред храма "кум" је нашао и колибицу у којој је живео свештеник. Пришао је ка затвореним вратима и закуцао. Баћушка је уплашено искочио испод ћебета и пожурио да отвори. Марат је ушао, и чак се ни не поздравивши, упитао: "Попе, где је Она? Одмах ми је покажи." Свештеник се није зачудио и одвео га у храм. Изгледао је тако, као да је сваког тренутка очекивао долазак бандита у свој дом. 

"Ево је, већ је обновљена. Ако хоћеш, помоли се, нећу ти сметати." 
"Ја не умем да се молим и уопште, ја сам муслиман, и то неверујући." 
"А ти онда једноставно постоји поред Пресвете и поћути." 

Марат је дуго стајао и гледао на лик Пречисте. Потом је скренуо поглед са иконе и погледао унаоколо. "Не, није јој место у рушевинама. Вечерас ћу донети новац, и почећемо да зидамо твој храм." 

И заиста, већ те вечери, бандити су донели новац и Марат је просуо пред избезумљеним баћушком читаво брдо зелених долара. "Овде је много, требало би да буде доста. Ако буде потребно, донећу још." 

Искушеник, који ми је причао ову причу, дошавши до речи "читаво брдо зелених долара", сликовито је раставио руке и заколутао очима. Гледајући га, лако сам могао да замислим сцену: баћушка подвижник седи за столом а пред њим читво брдо пара. У том тренутку помислио сам да за такву суму не само да ћеш храм направити, него ће још и за духовни центар остати. Само је свештеник био од оних, који су оставили спокојан живот отишли у удаљена села, да би без сваке спољашње подршке, имајући наду само у Господа, подићи из руина оскрнављене храмове и градити их сопственом душом.
 
"Откуда је тај новац, Марате? Да ли је то од руна које си састригао са својих масних оваца? Мислиш ли да ће се Она – показао је главом према делу храма где се чувала икона – сагласити да прими такав новац? Сумњам брате, Њој је потребна чиста жртва." 

Марат је очекивао пријатну реакцију од стране свештеника, замишљао је како ће се он обрадовати тој гомили долара, како ће се клањати и благодарити. Навикао се на то, да је власт новца у овом свету неприкосновена, и препоставити да би се нашао човек који би могао да се одрекне од таквог дарежљивог поклона, није могао. У реду, да је, на пример, у питању неко ситуиран, али овај, без ичега, који нема чак ни кишобран, не. А ипак, одбија. Баћушка, видевши колико се Марат разочарао, предложи му: " Добро, овако ћемо. Израчунаћемо, колико си у току свог живота зарадио часног новца и њега ћемо одвојити." После пажљивог рачунања са оловком у руци, урачунавајући и то што је Марат зарадио као студент, на столу је остала мала гомилица новца: "Ево, овај новац ћемо узети, а остали узми назад. И унапред, ако хоћеш да приложиш, прво заради." 

Сви Маратови познаници приметили су да се са њим нешто чудно дешава, што и он сам не би могао да објасни. Међу мангупима су се пронеле гласине да њихов шеф ноћу истоварује на станици вагоне. При томе, истоварује сам, а телохранитељи уобичајено шетају около и штите га од могућег напада. Време је прошло, Марат се крстио у храму, који је градио заједно са баћушком. Немогуће је описати одговарајућим речима, као се мења човек под утицајем благодати, и шта се све морало десити у њему да би нешто, што му је раније било смисао живота, престало уопште да значи и претварало у ништа. Али из средине, одакле је потекао, не може се тако лако побећи. 

И Марат је почео да се спрема на бег. За почетак је пажљиво сакрио сина. Затим је, постепено отказујући послове, предао новац и управљање својим помоћницима. А затим је ишчезао, да би се појавио у неком од северних манастира. И потпуно је неважно где. Вест, да се вођа једне од најјачих бандитских група крије у неком манастиру, дошла је и до Москве. И бивши Маратови пријатељи спремили су се на пут. 

У то време, Марат, изненада тешко оболевши, лежао је и умирао у својој келији. Схвативши, да му је остало сасвим мало живота, игуман манастира му је предложио да прими монашки постриг. До тог тренутка отац игуман је размишљао да ли уопште да прими разбојника у братију. Колико је искрен човек у свом покајању, ко зна шта му је на уму. Можда се и врати на старо. Али, тешка болест је убрзала ствари. 

Тих дана, у манастир су нагрнули бандити. Шта је очекивало Марата при том сусрету? Мислим, ништа добро, ти људи имају своје законе и своје поимање части. Али, када су видели бившег друга како умире, њихов гнев се претворио у милост и редом су почели да га наговарају да иде у Немачку на лечење. "Марате, имаш шансе да преживиш, врати се у Москву." 

"Не, назад се не враћам. Ако ми је суђено да умрем, боље је овде и умрећу као монах." 
Примио је постриг, у част преподобног Агапита, врача бесплатног и неким чудом прележао још месец дана и подигао се из постеље.
 
"Истина је", причао је искушеник", често му се врти у глави и тешко му је да се сагиње, али он благодари Бога и да је то сасвим мала казна за дела које је у своје време успео да направи." 

Са благословом оца игумана, сетио се онога што је учио на медицинском факултету. Сада код њега по помоћ иду не само монаси, него и сељани. 
 
Свештеник Александар Дјаченко
Одломак из књиге "Уплакани анђео" 

http://www.prijateljboziji.com/_Neobican--događaj/85433.html
Извор: "Дођи и види" 

[Bokisha]

 

[Bokisha]

схиигуман Сава: СИМПТОМИ И РАЗВОЈ ГОРДОСТИ

 

ГРЕХ ГОРДОСТИ у свом развоју има неколико степена и почиње од сујете.

Симптоми сујете су: жеља за похвалама, нетрпљење оптуживања, саветовања и прекора; умишљеност, подозривост (сумњичавост), злопамћење, осуђивање других, тешко се моли за опроштај, тражење лаких путева; непрекидна глума, као на сцени у присуству посматрача, са циљем да покажемо себе са побожне стране, пажљиво скривајући своје страсти и пороке.

Човек престаје да види своје грехове, не примећује своје недостатке, почиње да умањује своју кривицу или је потпуно одриче, а понекад је чак и пребацује на друге. Своја пак, знања, искуство, способности и врлине почиње да преувеличава и прецењује. По мери развоја болести у своме мишљењу о себи он узраста до великог, достојног славе. Стога се ова болест и назива тако: манија величине. У таквом стању човек не само да осуђује друге, већ их и презире и гнуша их се, па им чак и чини зло. Избави нас Господе од овога!

А када се болесноме чини да га нико не разуме, да га нико не воли, него да га сви прогоне и желе да му учине зло, онда се болест назива манија прогона.

Манија величине и манија прогона су најраспрострањенији облици истинске патолошке душевне болести. Ове су болести повезане са повишеном само-свесношћу, самовредновањем, када преувеличани осећај сопствене величине изазива презир и непријатељски однос према другим људима.

Гордељивац је увек незадовољан људима који га окружују и условима свога живота па стога понекад долази и до очајања, богохулства, прелести, а понекад и до самоубиства.

У почетном стадијуму гордост се тешко распознаје. Само опитни духовник или психолог могу непогрешиво одредити рађање ове страсти.

Човек се понаша нормално, али опитно око у њему увиђа почетак болести. Човек је задовољан собм. Доброг је расположења: пева, смеши се, чак се и често смеје и понекад се громко кикоће без разлога; бива оргиналан, оштроуман, довија се на разне начине да би обратио пажњу присутних на себе; воли да пуно говори и у његовом се говору чује бесконачно пута „Ја“. Ипак, од једне неодобравајуће речи, његово се расположење брзо мења и он као да вене,а од похвале поново процветава као „мајска зора“ и почиње да лети као лептир. Али у глобалу, на овом нивоу његово расположење остаје светло.

Даље, уколико човек не долази до схватања своје греховности, не каје се и не исправља, његова се болест развија и заоштрава.

У човеку се појављује искрена увереност у своју надмоћ над другима. Ова увереност брзо прелази у страст командовања и он почиње да располаже туђом пажњом, туђим временом и туђим силама по своме нахођењу. Постаје нагао и дрзак: за све се пита, па и ако упропасти неку ствар; у све се меша, чак и у туђе породице.

На овом нивоу стање гордог човека постаје лошије јер често наилази на отпор околине. Постепено почиње да буде све више и више раздражљив, тврдоглав, пргав, свима неподношљив. Природно, почињу да га избегавају, али он је убеђен у своју исправност и сматра да њега једноставно нико не схвата и зато се разилази са свима. Злоба и мржња, презир и надменост се насељавају и утврђују у његовом срцу. Душа постаје тамна и хладна, ум се помрачује и човек напушта свако покоравање. Његов је циљ – терати своје, посрамити, импресионирати остале и доказати своју „исправност“. Ето, такви гордељивци и оснивају расколе и јереси.

У следећем стадијуму развоја болести човек се разилази и са Богом… Све што има, а ту се мисли и на способности и понеку врлину, он прииписује себи. Уверен је да може свој живот устројити без помоћи са стране и може сам стећи све што му је потребно за живот. Посматра себе као хероја, па чак иако је слабога здравља. Преузноси се својом „мудрошћу“, својим познањима и горди се свиме што има. Његова молитва постаје неискрена, хладна, без скрушености, а касније и потпуно престаје да се моли. Стање његове душе постаје неизрециво мрачно и без зрачка светлости, али упоредо с тим он је искрено убеђен у исправност свога пута и убрзано наставља да иде према својој погибли.

http://manastirpodmaine.org/shiiguman-sava-simptomi-i-razvoj-gordosti/

[Bokisha]

свети праведни Јован Кронштатски: ПРОПОВЕД НА ПРВУ НЕДЕЉУ ВЕЛИКОГ ПОСТА

Себе и многима од вас, драга браћо и сестре, желим неизрециву милост Божју, духовно обновљење, задобијено кроз Великопосни подвиг, молитву, пост, покајање, а нарочито причешће Пречистим и Животворним Тајнама Тела и Крви Господње. И за ово кратко време могли смо на себи препознати корист од поста и молитве, а да и не говоримо о користи од исповести и причешћа, уколико смо само, подразумева се, искрено проводили ово време на своје спасење и искрено испуњавали услове поста и Великопосног подвига; уколико смо се уздржавали од сувишног јела и пића, искрено се молили, смиравали се пред Богом и ближњима, били милосрдни, познали мноштво својих неправди и безакоња и веома зажалили због њих, имајући чврсту намеру да их више не чинимо, и на крају их искрено признали и задобили опроштај и отпуштење, и удостојили се окушања животворне хране.

Али, да ли смо сви ми заиста задобили корист од претходне недеље? Да ли су наша срца стала ближе Богу и Пречистој Мајки Живота, Цркви, светоме анђелу Чувару и светитељима Божјим; да ли смо искреније заволели правду и врлину и да ли смо замрзели сваку неправду и безакоње; да ли искреније волимо Бога и ближње; осећамо ли тешње духовно сродство једни са другима, као чланови једног тела Христовог, као удови Христови, “jер један је хљеб” светотајински, “једно смо тијело многи, пошто се сви од једнога хљеба причешћујемо” (1Кор. 10, 17)? Осећамо ли срцем да се потоци безакоња не уливају у нашу душу са онаквим нередом и насиљем, како је то било пре припреме и причешћа, да су у великој мери пресушили у нама, да смо постали чистији, слободнији, спокојнији, бестраснији, бољи, љубазнији, да смо постали склони ка свему доброме и корисноме? Да ли се у нама умањила похлепа према телесним задовољствима и користољубље? Да ли смо постали кроткији, трпељивији, снисходљивији према ближњима? Да ли смо почели да чешће гледамо на небо, на истинску и вечну отаџбину, и да ли са мањом пристрасношћу обраћамо пажњу на све земаљско, као на привремено, тренутно, пролазно? Јер погледајте само колико је људи из нашег окружења уграбљено смрћу за кратко време, и смрт непрекидно убира своје жртве. Уколико је тако, уколико смо постали бољи и благоразумнији, опет честитам и себи и вама на великој милости Божјој, и упоредо молим, да Господ укрепи ово добро расположење и настројење срца и у мени и у вама. Али да никога не прелести лукава помисао да смо, слава Богу, збацили са себе бреме грехова и да можемо опет живети као што смо живели и грешити као што смо грешили, јер ко је тај који је без греха?!

Истина је, браћо и сестре, да нико није без греха, али живети као што смо живели и грешити као и раније, након што смо се обновили покајањем и причешћем – то не треба и не приличи хришћанину. Света Црква кроз духовника уразумљује свакога који се покајао: “Од свих ових грехова се од сада требаш чувати, јер си крштен другим крштењем, у хришћанској тајни, и да поставивши добар почетак, уз Божју помоћ, не помишљаш више да се враћаш на исто, да не постанеш изложен подсмеху, јер ово не приличи хришћанима, него часно и исправно и побожно живети да ти и Бог помогне својом благодаћу”. Ево шта Црква саветује ономе који се раскајао. Чак нам и здрави разум исто саветује, јер ко ће, умивши се, зажелети да опет постане блатњав? Само свиња, окупавши се, поново иде да се ваља у блату; само је псу својствено да се враћа на своју бљувотину (2Петр. 2, 22). “Ето постао си здрав, више не гријеши, да ти се што горе не догоди” (Јн. 5, 14), говори Господ исцељеноме раслабљеном. И са нама се може догодити нешто веома лоше, уколико након покајања не будемо радили на врлини. Тада ће нас благодат Божја оставити ради непажње и нерада на себи.

Покајање и причешће нам отварају небо и царство небеско, јер, Господ говори, “Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни – и у мени пребива и ја у њему” (Јн. 54, 56). Како не ценити добијени дар – вечни живот и пребивање Христа у нама и наше пребивање у Њему! Нама је небо отворено покајањем и причешћем, како је написано: “Од сада ћете видјети небо отворено”. Каква чудесна милост! Нашим гресима оно је било зкључано, као у најјачим затворима и замковима, а покајањем је отворено. Искористимо ову милост Божју, док се небо опет над нама не затвори, јер Бог зна, хоће ли нам се оно опет отворити, када га поново затворимо разноврсним гресима. За многе се оно заувек затворило. Луде девојке су ударале у затворене двери, говорећи: “Господару, Господару! Отвори нам!”, а њима је било речено: “Заиста вам кажем, не познајем вас”, а свима нама је речено: “Стражите, дакле, јер не знате дана ни часа у који ће Син Човјечији доћи” (Мт. 25, 11 – 13). Амин.

http://manastirpodmaine.org/sveti-pravedni-jovan-kronstatski-propoved-na-prvu-nedelju-velikog-posta/

[Bokisha]

Старац Јосиф Исихаста: КРУЖНА МОЛИТВА УНУТАР СРЦА НИКАДА НЕ ПРЕТИ ПРЕЛЕШЋИВАЊЕМ

Тридесет и шесто писмо

Нека Бог који обитава на небесима и Господар је сваке твари, који нам даје дах и живот, и свагда се стара о нашем спасењу, y ваше свете душе ниспошље Духа Утешитеља, нека се ваш ум просветли као што су се просветлили ученици нашег Спаситеља, и нека светлост Његовог божанског блистања озари васцелог, духовног и разумно–створеног човека, нека се ваше срце распламса божанском љубављу као и Клеопино и нека поскочи, са радошћу примивши вест о зачећу Новог Адама. Нека се сасвим распадне стари (Адам) са свим његовим страстима, и тако ће у сваком тренутку свагда тећи сузе, као извор из којег истиче сладост. Амин.

Данас сам, чедо моје, добио твоје писмо. Видео сам шта је у њему и одговарам ти на оно, о чему ми пишеш.

Поступак [метод] умне молитве је такав каквим ти га je описала преподобна старица. Кружна молитва* унутар срца никада не прети прелешћивањем. Други поступак или поступци су опасни, јер се њима лако приближава представа и прелест улази у ум. Како је страшна прелест ума! и колико ју је тешко Oпaзити!

Написаћу вам нешто о њој да бисте и ви знале. Ја сам био веома одважан y томе и зашао сам у све видове молитве. Све сам их испробао. Када се благодат приближава човеку, тада ум, или како га назива авва Исаак, бестидна птица, хоће у све да проникне и све да испроба. Почиње од стварања Адамовог, а завршава у дубинама и висинама, и када му Бог не би постављао препреке, не би се ни вратио.

Према томе, метоц срдачне молитве је метод делања који користимо да бисмо ум задржали у срцу. Када се умножи благодат, ум бива узнесен y созерцање, срце се распламсава од божанског ероса и васцели човек гори од љубави. Тада је ум савршено сједињен са Богом. Долази до његовог пресуштвљења и он се топи, као што се топи восак приближен надомак огња или као што се гвожђе уподобљу– је огњу. При томе се не мења природа гвожђа, али док је у огњу, оно је једно са огњем. Када усијање престане, оно поново добија своју природну чврстину.

То се назива созерцањем. У уму царује тишина. И читаво тело се умирује. Тада се молитељ моли речима и произвољним молитвама и узлази y созерцање, без затварања ума y срце.

Умна молитва се и врши ради доласка благодати.

Када има благодати ум се не расејава. Када пак ум стоји, он примењује све видове молитве, све испробава.

Према томе, метод какав примењују оне, о којима говориш, није прелест, мада лако може да пређе y npeлест јер је њихов ум прост и неочишћен, и лако може прихватити представе као да су созерцања.

Узмимо један пример: на морској обали постоји поток, чија се вода улива у море. Изненада долази до снажног таласања и море се прелива, прекривајући наш поточић морском водом. И хајде сада, ма колико да си паметан, очисти воду оног поточића од морске воде! Слично се дешава и са умом.

Обрати пажњу на оно што говорим.

Демони су духови. Према томе, они су сродни и слични нашем сопственом духу, односно уму. Будући да је ум хранитељ душе, он сваки облик и мисао умног кретања уноси у срце које их затим пречишћује и предаје разуму. На такав начин ум се обмањује према примеру оног потока. Другачије речено, нечисти дух варалачки помућује ум који то онда по навици предаје срцу. Ако срце није чисто, оно ту помрчину предаје разуму, након чега ће се душа помрачити и поцрнети. Од тог доба, постојано се прихватају представе уместо созерцања. Тако су се појавиле све прелести и поникле све јереси.

Међутим, када се човек насити благодаћу, када је стално опрезан и никада нема поверење и веру у самога себе и при том сачува страх до краја живота, он са приближавањем лукавога примећује да се догађа нека ненормалност и неподобност. Тада ум, срце и разум, односно све душевне силе, траже Онога који их може спасти. Траже Онога који је из небића све привео у биће и који све испитује. Он може да раздвоји воду од воде. И када га призиваш топло и са обиљем суза, разоткрива се прелест, а ти се учиш начину да прелест избегнеш. Када то окусиш много пута, постајеш „опитан“ човек. Бесконачно прослављаш Бога и благодариш Ономе који нам отвара ум да бисмо препознали замке и вештине лукавога и да бисмо из њих утекли.

Уистину вам кажем да сам залазио у сва непријатељева уточишта и да сам, након суровог мегдана, благодаћу Божијом излазио из њих. И сада, ако постоји неко ко је нeмоћан, благодаћу Божијом могу да га избавим од слабости помисли и болести прелешћивања. Довољно је само да ми буде послушан. Ако онај који је пао у прелест буде слушао другога, лукавоме прети опасност да се овај избави од прелести и да га лукави изгуби. Због тога му саветује и убеђује га да више никоме не верује и да никада не слуша другога, него да убудуће прихвата само своје сопствене помисли и да верује само свом сопственом расуђивању,

У том несмиреном мудровању, крије се велики егоизам луциферска гордост јеретика и свих прелешћених који не желе да се врате.

Нека наш Христос, који је истинита светлост, просветли и управи кораке свакога, ко жели да му приступи.

Ви пак, ако љубите умну молитву, тугујте и плачите док тражите Исуса. Он ће се открити у огњеној љубави која ће спалити све страсти. Личићете на заљубљеника којем поскакује срце и сузе из очију теку чим се сети вољеног лика. У срцу треба да се распламса такав божански ерос и огањ љубави, да чим чује или каже: „Господе Исусе Христе мој, слатка љубави“ или „Слатка моја Мајко, Пресвета Дјево“, одмах потеку сузе.

Сви светитељи су сатворили многе похвале нашој Пресветој Богородици. Ја, сиромах, нисам нашао лепшу и слађу похвалу него да је свакога тренутка именујем и призивам: „Мајчице моја! Слатка моја Мајчице! Нека моја исходећа душа доспе у твоју руку и нека њоме буде предана свом Створитељу, Твом јединородном Сину. Ништа друго не желимо, слатка наша Мајчице, него да предамо душу у време распламсавања божанског ероса, у огњеном пламену те љубави, онда, када се наша душа разгорева а зауставља ум, када у лаганом поветарцу провејава миомирисни дах и када се покрива примраком, када се умирују чувства и царује Најжељенији, Ерос, Љубав и Живот, свагда слатки Исус!“

Због тога, дечице Оца небескога и наследници Његовог Царства, журите, хитајте, плачите, радујте се и изливајте сузе љубави. Погрузите свој ум у Онога који је Своје тело погрузио y земљу да би нас спасао. Слатки Исус се спустио да бисмо се ми уздигли. Умро је и васкрсао да би и нас васкрсао. Радујте се и веселите, јер смо се удостојили да постанемо чеда Његова, да се наслађујемо Његовим вечним добрима и да се још овде заједно радујемо У Његовој бесконачној љубави.