Душекорисни садржаји

[Bokisha]

старац Јосиф Исихаста: ЉУБЉЕНА МОЈА МАЈКО, СА СВОМ МОЈОМ БРАЋОМ, СРОДНИЦИМА И ПРИЈАТЕЉИМА

Љубљена моја мајко, са свом мојом браћом, сродницима и пријатељима, радујте се у Христу!

Молитвама наших родитеља и прародитеља, ја сам доброга здравља. Радујем се и благодарим Богу јер ме удостојио тако великог и небеског дара да носим велику и анђелску схиму и да се назовем монахом. Ја нисам достојан толиког дара.

Нека је слава нашем милостивом, милосрдном и добром Оцу који се није одвратио од мене него ме помиловао као блудног сина. Изабрао ме из света и довео на Свету Гору. у тај земаљски рај.

Моја душа је пламтела и горела од жеље да дознам о вашем душевном и телесном здрављу. Међутим, заповест Божија која каже: Који љуби оца или матер већма нега мене није мене уостојан (Мт 10, 37), приморава ме да заборавим не само родитеље, браћу и рођаке него и своје сопствено тело. Васцели душевни ерос и љубав чезну да убудуће буду окренути ка Богу. Душа жели да на Њега мотри и да га созерцава, да се моли, да тражи, да добија одговарајуће лекове за очишћење срца и узрастање духовног човека.

Видевши пак највећу несрећу која се догађа у свету и страхујући да ће вас задесити погибељ неблагочсстивости и да ће моја непрестана бдења за вас бити узалудна. сада сам принуђен да прибегнем правилу „нужда закон мења“. Самом себи сам рекао: „Нека и преступим једну заповест, можда ћу тиме задобити моје ближње!“

Моја жеља, изгарање мог срца, мој божански ерос који стално распламсава моја осећања, јесте спасење ваших душа и приношење словесних жртава нашем најслађем Исусу .

Моја једина жеља је да све моје – мајку, браћу и њихову децу – видим као децу Божју. Да сви постану божанствена жртва, благоугодна Светом Богу. Ах! Страсти, рђаво познање и помрачење душе не допуштају уму да се мало уздигне на висину, да му се открије корист душевног спасења. Па опет, не жалим се, јер је остали свет у још горем стању.

Самоме себи говорим: „Сва ова моја браћа су против осталих, као анђели Божији“. Нека је слава Господу, јер све вас повезује божанска љубав и Христос се налази међу вама. А где је Христос, тамо су и сва блага вечног и садашњег живота. Због тога је Он, једина Истина, и рекао: „Иштите најпре Царство моје, а ја ћу вам дати и све што је пролазно“.

Рекао је и ово: „Каква је корист човеку ако сав свет задобије, а не уђе у рај?“

Зар онај који то очекује неће презрети све подсмехе, клевете и ражалошћења која долазе од света, а поред тога и све неправде и безакоња лукавих демона, да би се удостојио небеских радости?

Ах, ко би хтео да буде поред мене, да чује моје молитве и уздахе мога срца? Да види сузе које проливам због своје браће? По читаву ноћ се молим и вапим: „Или спаси слуге Своје, Господе, или и мене избриши (из Књиге живота)! Нећу рај (без њих)!“

Ако све силе душе и срца изливам пред Господа сваке твари за читав свег, зар то онда утолико пре нећу учинити за вас?

Послушајте дакле мене, смиреног и најништавнијег од свих монаха, и не презрите ме као неуког и неписменог. Отворите своје душевне очи да бисте видели шта постоји изван граница овог живота.

Световни људи воле свет јер нису упознали његову горчину. Они су још увек слепи у души и не виде шта се скрива унутар те привремене радости. У њих још није ушла умна светлост. Није им заблистао дан спасења.

Ви пак који сте толико видели и чули, морате знати да је наслађивање привременим стварима пролазио као сенка. Време нашег живота бежи, пролази и више се не враћа, а време садашњег живота је време жетве и сабирања плодова. Сваки човек сакупља храну – што је могуће чистију – сабира је за будући живот.

Не побеђују оштроумни, племенитог рода, красноречиви или богати, него онај кога жалосте, а он је дуготрпељив, кога вређају, а он прашта, кога клеветају, а он трпи, онај који постаје сунђер и брише све, што год да кажу против њега. Он достиже велику меру. Он се наслађује созерцањима тајни. Најзад, иако још овде, он је већ у рају.

А када дође смртни час, чим се затворе ове очи, отварају се унутарње, душевне очи. И чим помисли на тамошње, он се одмах, и не приметивши то, нађе тамо где је желео. Из таме прелази у светлост, из жалости у починак, из буре у мирну луку, из рата у вечни мир.

Због тога, моја добра и љубљена браћо, ако некога и мучи неправда у овом свету и он жели да тражи правду, нека зна да је она [правда] у ношењу бремена нашег брата и ближњег до последњег даха, и у трпљењу у свим недаћама садашњег живота.

Свако ражалошћење које нам се догоди, било да долази од људи, демона или наше сопствене природе, увек у себи скрива и одговарајући добитак. Ко га надвлада са трпљењем, добија своју плату: овде залог, а тамо испуњење.

Према томе, трпљење је неопходно као со у храни, Не постоји други пут да победимо, обогатимо се и царујемо. Тај пут нам је урезао Христос. Ми који Христа љубимо дужни смо и да га следимо љубави Његове ради. Иако нам је пелен горак, он очишћује нашу крв и исцељује наше тело. Без искушења, не препознају се чисте душе, не пројаљвује се врлина, не уочава се трпљење. Без искушења, душа не може да оздрави. Она су очишћујући огањ који душу чини чистом и светлом.

Заборавио сам да вам пишем о једној слаткој повести, Једном док сам клечао на коленима, уморнвши се на молитви видео сам нешто чудесно: поред једног прекрасног младића биле су и две мале, прелепе девојчице. Једна је била наша Марија, а друга Ергина, дечица што су се упокојила, Младић им је рекао: „Ово је ваш брат. Да ли га познајете?“

Марија је била старија: „Знам га“, каже, „али је од тада прошло много година!“ Друга је додала: „Ја га нисам видела док сам била жива.“ Младић им је на то рекао: „Целивајте га, па да пођемо.“ Две девојчице су ме целивале, као миомирисни цветови, и отишле. Када сам дошао себи, очи су ми биле препуне суза при помисли на радост каква бива на небесима када се грешници кају и када праведници улазе у рај.

http://manastirpodmaine.org/7231-2/

[Bokisha]

протојереј Всеволод Шпилер: на 4. недељу по Педесетници

 

Уколико би нас неко питао како смо провели овај пост, већина од нас би одговорила: „Једва“. А још би и додали: „што је већ постало уобичајено за нас“. А ово је због тога, браћо и сестре, што ми о посту имамо доста неправилно схвтање. Мислимо да је у посту најважнији одређени режим исхране. Овај, пак, режим исхране, због околности које не зависе од нас, често буде тежак за испуњавање, и онда нам пост бива „једва“. Али пост је нешто сасвим друго. Пост уопште није режим исхране.

Хришћански живот, живот верујућег човека, браћо и сестре, јесте једно кретање. Какво кретање? Од страшног ропства, у коме се налазимо, ка слободи. Живот верујућег човека је испуњен жеђу за овом слободом. И управо то ослобађајуће кретање од ропства ка слободи и јесте хришћански живот. Слобода од својих страсти, од тих унутрашњих непријатеља, који нас непрекидно нападају и присиљавају… Али, да ли ми успевамо да ма шта учинимо у погледу тога кретања, да ли се ми заиста крећемо напред и навише, ослобађајући се од страсти, од тих наших унутрашњих непријатеља? Пост је нешто друго, то је убрзано кретање, нови темпо. У посту се дешава интезивнији покрет од овога ропства ка слободи.

Уколико неко, међутим, приупита, чак и верујуће људе, који су се у овом посту припремали, то јест исповедали се и причешћивали Светим Тајнама: „Па, да ли си постао слободнији? Да ли си отишао далеко по томе путу? Или ниси?“ Уколико поставимо овакво питање, једва да ће ко, чак и од оних који су постили, исповедали се и причешћивали одговорити: „Да, постао сам далеко слободнији, покренуо сам се напред. Живот ми је постао лепши и лакши“. Ретко ће ко одговорити на овај начин, јер ми чак ни не умемо да се исповедамо правилно. Шта је то исповест? Уколико би се ова реч превела са грчког, она означава измену: измену ума, потпуну промену свих осећања, свих жеља, свих схватања којима живи наш ум. Ето шта представља исповест. А ми, када идемо на исповест, мислимо ли о томе шта треба да се догоди. Да ли сам спреман на то? Моја свецела унутрашња измена – на исповести се потпуно мењам изнутра, пре свега наступа савршена промена ума.

Веома малобројни, браћо и сестре, размишљају на овај начин, а ово у ствари и јесте истинска исповест. Треба се потпуно променити изнутра, пројавити спремност за такву промену, начинити напор да се променимо, управити своју вољу на такву измену. Ово и јесте истинска исповест, стога је она и спасоносна. То је истинско покајање. „Покајте се, јер се приближило Царство Небеско!“. Овим почиње Господња проповед Јеванђеља. „Покајте се“ – значи, промените се, измените се свим својим унутарњим бићем, све изнутра промените! Понављам: сва осећања, све жеље, сва схватања промените и тада ће започети ослобођење, тада ћете почети да корачате ка слободи.

Из Светог Писма вам је познато да су јевреји били у Египту у страшном ропству. И ето, пошли су у Обећану Земљу. Требало је проћи преко мора, и они су прошли кроз њега као по сувом. Прошли су кроз море! И ми живимо у исто тако страшном ропству. И управо треба да изађемо из тога ропства. Свакако да су и пред нама исте такве тешкоће какве су у оно време биле пред израиљским народом. Треба такође проћи преко Црвеног мора, проћи кроз пустињу и тек тамо: преко мора и пустиње, чека нас Обећана Земља – слобода у Богу, слобода од страсти, од ропства страстима, слобода од привезаности ума за све овдашње, земно. У једном од канона наш се ум назива „землевесним“ умом, он је читаво време на земљи, он је увек привезан за нешто приземно, за неке ствари, за неке предмете, за нешто материјално, за плот у ширем смислу те речи, за плот овога света, овога постојања, све је време привезан за ово. И ове привезаности ума за све приземно стварају навике.

Промена о којој нам говори Црква, коју од нас захтева Христос („покајте се“ – измените се!) јесте одрицање од свих тих ужасних навика! Свака је навика увек ужасна јер везује ум за нешто овдашње. Треба се старати да их се ослободимо, треба их побеђивати. Ето пута! Уз помоћ благодати Божије, исте оне од које се море раздвојило пред јеврејским народом који се спасавао, уз помоћ исте те силе ми ћемо проћи кроз ове тешкоће. Али да би се ово десило, треба се одлучити да кренемо.

Једном су светог Серафима Саровског приупитали: „Баћушка! Зашто је међу верујућим људима тако много грешника? Зашто ови грешници живе тако жалосним животом, у непрекидном унутарњем, душевном мраку?“. А узгред, већина нас и живи тако да на души није уопште тако светло, није тако радосно, већ је далеко више таме, мрака, жалости, јада… „Зашто тако моного људи живи оваквим животом, а светих, таквих као ти, светих је тако мало?“ И Серафим Саровски је на то одговорио: „Зато што људима недостаје одлучности“, управо те одлучности да се промене. Потребно је само једно: Чврсто одлучити! „Господе, желим да се променим, желим да напустим своје навике, своје мисли, своја схватања, чак и оно што ми изгледа тако природно, непоколебиво истинито, чак и од тога желим да се одрекнем.“ Али треба се одлучити, и онда сила Божија, која је раздвојила море, уклониће све препреке, које нам сметају да ходимо напред по путу ослобођења од ропства страстима, и да се крећемо напред по путу у ову Обећану Земљу, ка ослобођењу од ропства греху, усмерени ка Богу, да се покренемо у сусрет Богу. Бог не спасава човека мимо Његове жеље. Потребно је пожелети спасење, пројавити одлучност, стати на овај пут и уз Божју помоћ, кретати се по овоме путу.

Ми на исповест долазимо са истим настројењем какво имамо и у животу: Када човек у нечему погреши, нешто не учини, каже нешто што не треба, одмах почиње да га мучи савест. И он се извињава, раскајава се за учињену погрешку. И на душевном плану он преживљава ово раскајање. Када се извињава, он чак постаје задовољан собом. Сам себи почиње да се допада: „О види какав сам ја!“ Готово на исти начин човек долази и на исповест, прилази тајни покајања: “Ја, Господе, извини, ја то нисам добро учинио, погрешио сам. Извини!“ И у њему се одмах јавља самозадовољство: „О какав сам ја! Ја признајем свој грех, ја га видим, ја га осуђујем.“ И у овим доживљајима, у овим емоцијама он и остаје. Мења ли га овај доживљај? Уопште не! Онакакв какав је био пре исповести, такав остаје и након ње. У њему се ништа није изменило. Нема никакве промене. Стога овај мрак у коме живи, имајући „землевесни“ ум, остаје у души. Стога је у њему тако мало радости. Али закон, као да је испунио… Закон…

Они који су у ове дане апостолског Поста читали редовна Јеванђеља и апостолске посланице за сваки дан, највероватније се сећају шта је говорио св. ап. Павле у посланици Римљанима о односу црквеног закона, закона вере и саме вере. Апостол Павле нас је подсећао на то што је још пророк Мојсије учио, да свакако испуњавање свих прописа, установа црвеног закона помаже ослобођењу од ропства гресима, али постоји још и оправдање вером и на њега се и највише треба уздати.

Апостол Павле у посланици Римљанима каже да је међу незнабошцима, међу неверујућим, далеко више него што мислимо, људи којима се може рећи: „Блиска је твоме срцу вера коју проповедам!“ Реч је о незнабошцима…

Чули сте данас јеванђелско читање о незнабошцу, римском капетану у Капернауму, који је поверовао у Христа тако да је Христос, окренувши се маси људи која га је окруживала, рекао: „Заиста вам кажем, ни у Израиљу такву веру не нађох!“ Ми живимо у неверујућем друштву, огромна већина људи који нас окружују јесу неверујући. И ми се често, јао нама, изнутра преузносимо над њима. „Ето, ја нисам такав као они. Ја верујем у Тебе, Боже, ја чак и испуњавам прописани црквени закон: не једем то и то, а једем то и то“ итд. А да ли сте ви, међутим уверени да се неком од безбожника који живе са вама, неком од неверујућих, Христос не би могао обратити са речима: „Овакву веру какву видим у теби, каква ти је дарована, не нађох ни међу верујућим људима!“

Безусловно се при устројавању живота са сваким уважавањем треба односити према установљеним прописима црквеног закона, јер ови закони, ови прописи свакако олакшавају пут ка ослобођењу од страсти. Али нам се још више треба надати на силу вере, каквом је веровао овај капетан у Капернауму. Када будемо имали веру какву треба да имамо, тада ће испуњавање закона да нам буде на спасење. А у супротном, пазите, данашње Јеванђеље нам говори о томе, да се не нађемо међу синовима царства, који су бачени у таму најкрајњу, где је плач и шкргут зуба, који су нам добро познати из нашег сопственог живота. Мислимо о овоме, браћо и сестре, и чешће и лепше и више и старајмо се да имамо ову радост, постарајмо се да имамо ову веру, онакву, препуну смирења и љубави према Христу, која са собом безусловно носи радост и задовољавање свих наших потреба, душевно и физичко исцељење, као што се десило са овим болесником за кога је молио капетан из Капернаума. Амин.

http://manastirpodmaine.org/protojerej-vsevolod-spiler-na-4-nedelju-po-pedesetnici/

[Bokisha]

                       МУДРОСТ СВЕТАЦА: БОРБА СА МРЖЊОМ, НЕРВОЗОМ, И ОТУЂЕНОШЋУ

                                          

Због људске слабости и тендеције ка неспоразуму, чак и реч или мало не промишљено погрешно дело може да доведе до озбиљних последица у људским односима. Тако да је много пажње потребно да би се сачувала добра воља међу људима, а тамо где је поверење уздрмано много труда је потребно де се добри односи обнове.
Свештеник Теодор Стилианопулос, 28 Јануар 2015

 

Права радост не долази од поседовања многих материјалних добара већ од квалитета људских односа. Здрави односи носе печат међусобног поштовања, искрености, и воље да се на смирен начин превазиђу неразумевања, тешкоће, и проблеми уз спремност на помирење кроз добру вољу и праштање, које је дар Божји. Тамо где се ове врлине налазе, било да је то брак, фамилија, заједница или уопште друштво ту ће се наћи права хармонија, задовољство, мир, и радост.

 

Непријатељи здравих људских односа су отуђеност, безосећајност, себичност, зле жеље, арогантност, и гордост. Ове страсти деградирају људски живот и доносе неописиву муку и бол. Оне проузрокују разне врсте неразумевања, конфликта, отуђености, нервозе, и мржње међу људима. Због људске слабости и тендеције ка неспоразуму, чак и реч или мало непромишљено погрешно дело може да доведе до озбиљних последица у људским односима. Тако да је много пажње потребно да би се сачувала добра воља међу људима, а тамо где је поверење уздрмано много труда је потребно де се добри односи обнове.

Свети Доротеј из Газе помаже својим учењем како се односити према конфликту и његовим последицама. Прва линија савета је основана на знању. Знање даје особи предност када се бори против конфликта. Светац објашњава нивое конфликта: провокација, узнемиреност ума, бес, и мржња. Он илуструје своје учење уз помоћ следећег примера.

Када неко хоће да упали ватру, он мора да започне са варницом, односно он треба да упали шибицу. Варница је провокација речју или делом. Ако научимо како да се односимо према провокацији онда се варница угаси. Али, ако на ту варницу одговорите или јој дате пажње онда ће те јој дати живот. То је као додавање ситних гранчица ватри и тако започињете са малим димом, то је узнемиреност ума. Што више о томе размишљате то се више у вама ствара бес, а бес у мржњу. То је већ додавања дрва на велику ватру која може измакнути контроли. Тада мучите себе и спремнисте да нападнете особу у својој близини због своје унутрашње мржње. Ако не дође до помирења и ако се та осећања не умире доћи ће до невоље. Грчка реч за ово стање је мнесикакиа, што буквално значи сећање на зло. Овакво стање се одликује мржњом према другом људском бићу. 

Али како да се особа носи са провокацијама? Свети Доротеј саветује да се људи сећају његовог учења и да знају разлику између провокације, узнемирености ума, беса и мржње. Са овим знањем треба бити спреман унапред. Нека вам духовна стратегија буде да одсечете процес на самом почетку. Будите стрпљиви, удахните дубоко, размислите пре него што нешто кажете, и припремите алтернативе ако дође до конфликта.Не дозволите да провокација пређе у мржњу. Свети Доротеј каже да страсти треба одсецати чим се појаве јер могу да донесу много проблема ако се развију и додаје да је лакше ишчупати малу стабљику него велико дрво.

 

Свако од нас може да се досети позитивних начина да одговори на провокацију. Некада је најбоље ништа не рећи и чекати бољи тренутак. Или особа може да говори нежно и да тражи објашњење. Може да постави питања шта доводи до таквог расположења. Такође, може да пита о чему се ради. Или особа може себе да извини и каже да јој је жао што се друга особа тако осећа и да није било намере за увредом и да тражи се смири и да дође до разговора. Можемо такође дозволити да тај моменат прође и касније стрпљиво дискутовати и покушати доћи до помирења. Увек је могуће наћи праве речи и говорити правим тоном гласа да не дође до варница и ватре која може наудити и једној и другој особи. 

Свети Доротеј поклања посебну пажњу људској тежњи и жељи да једнако врате зло за зло. Он се присећа псалме у којој пише да "ако сам вратио зло за зло нека ме моји непријатељи победе". Вратити зло за зло значи радити против себе. Светац објашњава да у тој псалми победа значи да нема више устајања јер више ништа добро у нама није остало. Можемо бити у опасности да изгубимо капацитет за врлинама или снагу за добра дела тиме што ће мо вратити зло за зло.

 

Постоје различити начини враћања зло за зло, не само речима већ и понашањем, покретом и погледом, све то се мора знати и избегавати. Гурање раменом доноси мржњу у срце. Подсмевајући поглед може да служи као стрела натопљена отровом. Чак има и таквих случајева када неко не врати зло за зло али му је драго када неко други учини зло тој особи. Исти је случај када некоме није драго или се не радује успеху свог брата. Све је ово, по Светом Доротеју, на суптилан начин враћање зло за зло и представља скривену мржњу. Све то се мора спознати, борити се против тога и исповедити. Христова заповест је да волимо своје непријатеље и да се молимо за њих. Свети Павле учи:"Не будите побеђени злом, већ побеђујте зло добрим"(Рим. 12-21).

 

Ипак, знање само по себи и одбрамбене стратегије нису довољни да би се ефективно борили са провокацијама и нападима. Божја благодат је апсолутно неопходна да би се конфликт зауставио и да би дошло до помирења. Још код прве варнице конфликта, молитва је најефикаснији одговор и начин борбе против конфликта. Молитва је унутрашње безбедносно средство уз помоћ кога људско биће налази оно што му је потребно да би се на најбољи начин суочило са конфликтом и патњама.

 

У Православној Традицији "Исусова Молитва"("Господе Исусе Христе помилуј ме") нам је дата као "мач за борбу" против свих искушења. У зависности од сутације може гласити "Господе помилуј!" или "Гоподе дај ми снаге, или дај ми стрпљења да бих се борио са проблемима. Када дође до варнице конфликта Исусова Молитва помаже души да нађе заклон у духовном дому у коме нема мржње и злих речи и дела које би могле да испровоцирају оно за шта касније треба да се кајемо.

 

Свети Доротеј саветује тиху и побожну молитву срца која истерује гордост."Боже, помози мом брату и мени, његовим молитвама!" Овим речима особа се моли за свог брата или сестру, а то је сигуран знак љубави, а такође та иста особа се смирује тражећи помоћ од Бога молитвама нападача. Свети Доротеј каже да тамо где су љубав и смирење ту нема места за мржњу и друге страсти. Он цитира речи Евагриуса Аскете који каже да је човек који се моли за своје непријатеље човек без мржње. Молитва за добробит и спасење својих непријатеља је сигуран пут ка оздрављењу које припрема основу за мир. Свети Доротеј завршава своје учење молитвом: "Дај Боже да памтимо оно што смо чули (научили), да нам то не би донело тешку осуду на дан суда."

 

Светитељу Божји, моли Бога за нас!

 

Превод са Енглеског: чтец Владимир (Србљак)
31.12.2015.

 

 

Извор: Грчка Православна Црква Светог Георгија

Извор: http://www.pravmir.com/widsom-saints-dealing-anger-animosity-bitterness/

 

http://www.manastir-lepavina.org/vijest_cir.php?id=8524

[Bokisha]

 

 

протојереј Димитрије Смирнов: ПРОПОВЕД НА 6. НЕДЕЉУ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

 

 

Данас нам света Црква предлаже читање из Јеванђеља по Матеју о томе како је Господ исцелио раслабљеног, кога су донели и поставили пред Њега. „И видјевши Исус вјеру њихову, рече одузетоме: Не бој се, чедо, опраштају ти се гријеси твоји. И гле, неки од књижевника рекоше у себи: Овај хули на Бога. А Исус, видјевши помисли њихове, рече: Зашто ви зло мислите у срцима својим? Јер шта је лакше, рећи: Опраштају ти се гријеси; или рећи: Устани и ходи? Али да знате да власт има Син Човјечији на земљи опраштати гријехе; тада рече одузетоме: Устани, узми одар свој и иди дому своме. И уставши отиде дому своме.“

Ово нам је Јеванђеље на велику утеху, јер смо сви ми раслабљени, сви живимо у ово време свеопштих болести и занемоћалости. Двадесети век јесте век раслабљености, када се човечансво тако разнежило и престало да буде способно за подвиг, чак и најмањи. Сваки од нас покушава да се моли, покушава да ма шта учини са собом, да се усмери на неки начин, али увиђа да му ништа не полази за руком и због тога долази до очајања. И од овога не страдамо само ми, већ сво човечанство од севера до југа и од запада до истока. Готово да више уопште и нема подвижника, земља је осиромашила хришћанским подвигом. Зато, када читамо житија светих, чини нам се да је немогуће да људи толико посте, да се тако моле, да чине таква добра дела, чуда. Чини нам се да је то немогуће, јер је то нама немогуће.

А, ето, у хришћанству се све одржава на подвигу. Човек је грешан и да би живео праведно, потребно је да учини подвиг, потребно је да не дозволи греху да делује у њему, већ насупрот томе, да стреми ка врлини. Али човек нема снаге за то, и стога се нервира, љути, очајава – а уопште не треба тако. Наше време је време малих дела, малих подвига. И данашње Јеванђеље нам даје пример.Човек је био раслабљен и ничиме није могао да Богу докаже своју верност: није могао ни да метанише, нити да чита Писмо, ни да путује у света места, нити да се приклања светим моштима. Али је могао да верује. Вера – то је непрекидно усмерење ка Царству Божјем. И ево – када је овај раслабљени прошао тај животни пут који му је Бог одредио и потрпео на њему, Господ, видећи његову веру, подигао га је са одра болести.

Ово нам Јеванђеље даје наду. Оно говори да чак и оно батргање, које ми чинимо на духовном попришту, није узалудно, је оно показује Богу нашу намеру. И ни у ком случају се не треба предавати због тога што смо тако раслабљени, јер Господ и не тражи тако много од нас, знајући да ми заправо нисмо ни способни ни за шта велико. А како онда да живимо? На који начин треба да се пројави наша вера? Ево једноставног примера: Почиње киша, а ми немамо ни кишобран, ни кабаницу, а нигде у близини нема дрвета под које би смо могли да се склонимо. Преостаје нам да идемо и трпимо. И то је управо наш задатак. Ми не можемо ништа: ни себе да управимо, нити да заштитимо себе од греха; у нашој души делује сваковрсно зло, и ми нисмо у стању да ово исправимо, очистимо, да се потрудимо над собом. Немамо духовне снаге да ово учинимо. Зато морамо да трпимо: и спољашње околности, и саме себе. И овим трпљењем ћемо „спашавати душе наше“, односно, постепено их стицати за Царство Небеско.

Треба, без обзира на све, ићи хришћанским путем. Макар и најситнијим корацима, али непрекидно стремити ка Царству Небеском, постојано га желети, постојано веровати да ће доћи време и Господ ће нас подићи на само Њему знан начин. Јер Господ ово и жели, али Он чека и на нашу намеру. Како је говорио св. Јован Златоусти: „Господ и намеру целива“, односно поздравља. И управо ради ове намере, ради тога ка чему је устремљена наша душа и ради нашег трпљења, Господ ће нас и подићи.

Апостол Павле каже: „Имамо пак различите дарове по благодати која нам је дата (односно, свакоме од нас је дарован неки дар од Бога, и овим даром треба послужити Богу; апостол овде набраја превасходно службе у Цркви, али уколико је читав наш живот оцрковљен, нда ма шта да радимо, тиме ћемо служити Богу, наше ће дело бити служба у Цркви): ако је пророштво, нека је по мјери вјере; Ако је служба, нека је у служењу; учитељство, нека је у учењу; Ако је тјешитељ, нека тјеши; који даје, нека даје искрено; који управља, нека је ревностан; који чини милостињу, нека чини радосно. Љубав да не буде лицемјерна. Мрзећи зло држите се добра.У братољубљу будите једни према другима њежни; чашћу чините једни друге већим од себе. У ревности не будите лијени: будите духом ватрени; Господу служите. Будите у нади радосни У невољи трпељиви, у молитви постојани. Помажите светима у потребама; будите гостољубиви. Благосиљајте оне који вас гоне, благосиљајте а не куните. Радујте се са радоснима, и плачите са онима који плачу. Будите једне мисли међу собом. Немојте гордо мислити, него се дружите са смиренима. Не сматрајте сами себе мудрим. Никоме не узвраћајте зло за зло; настојте добро чинити пред свима људима. Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима. Не чините освету за себе, љубљени, него подајте мјесто гњеву (Божијем), јер је написано: Моја је освета ја ћу вратити, говори Господ. Ако је, дакле, гладан непријатељ твој, нахрани га; ако је жедан, напој га; јер то чинећи згрнућеш живо угљевље на главу његову. Не дај да те зло побједи, него побиједи зло добрим.“ Рим ( 12, 6 – 21)

Апостол Павле нам излаже читави програм, али нам он не говори: чините хиљаде поклона дневно или: не једите ову или ону храну, постите недељама. А шта се захтева од нас? Да будемо нормални људи. У данашње време има јако мало поузданих и верних људи, на које се можемо ослонити, којима кажеш нешто и они то и учине, како си их и замолио, не размиљајући због чега, не склањајући се никуд, не чинећи ма шта по своме. И ево у датом тренутку, у овим годинама двадесетог века, у којима нам је по промислу Божјем допало да живимо, треба да се више од свега потрудимо да будемо нормални људи, и то ће, на фону свеопштег раслабљења и свеопште немоћи да се учини ма шта добро, већ бити подвиг.

Данас на пример, уколико желиш да нешто наручиш. Можеш платити било колико – неће ти урадити квалитетно. Човек више не може ни да се потруди како треба, не може а да није неодговоран на послу, не може да се посвети васпитању деце. Све се распало, све се срушило, јер душа више не представља чврсту осовину, већ је постала као нека вуна, ваздух, кишмиш. Све се помешало у неку безличну масу. А ми треба да из себе, из ове каше, изградимо нешто што макар у основним цртама подсећа на пристојног човека.

Видите да апостол Павле не захтева од нас ништа натприродно, не говори нам: премештајте горе, нараните гладне помоћу пет хлебова или раздајте све што имате – ми нисмо способни на то. Али да будемо макар нормални људи, на које се може ослонити, који нису склони преварама, нису груби, не сплеткаре, који нису покварени, који се увек добро владају – макар да ово постигнемо, да имамо добро осведочење од споља. И нека са тачке гледишта свеопштег хришћанског идеала праведности нисмо ни близу савршенства, али на општем плану потпуне раслабљености ово ће већ бити нешто прелепо и то ће већ бити подвиг.

Стога је неопходно да се стално учимо трпљењу. Оно треба да постане наша главна врлина. Као што је и Господ рекао: „Трпљењем својим спасавајте душе своје“. Пре свега треба да научимо да трпимо сами себе, јер нам страсти које вру у нашим душама, често узрокују највећа страдања. И уколико немамо снаге да победимо ове страсти, треба да им макар не дамо на вољу, да не дозвољавамо да се оне пројаве, већ се треба постарати да свим снагама трпимо, свакако, уз Божју помоћ, јер је ово могуће учинити, једино призивајући Бога у помоћ. Ето, на пример, нешто ме раздражује, нервира, хоћу да кажем томе човеку – али, траба се обавезно уздржати: „Господе, помози ми!“. Тада, када научимо да се уздржавамо у речима, већ ћемо научити да се уздржавамо и у мислима: „О, Господе, о чему ја размишљам?! Опрости ми грешном. Како сам уопште допустио себи овакву мисао?“ И непрекидно овако, трпећи себе, усмераваћемо се ка Небеском Царству.

Господ зна нашу немоћ да извршимо велики подвиг, али и ради овог малог, он ће нас подићи. Ово је порука данашњег Јеванђеља. Господ, видећи веру њихову, рече: „Устани, узми одар свој и иди дому своме“. А где је наш дом? У обитељима Оца Небеског. Господ нам није дао веру да би смо је ми изгубили на путевима и стазама овога света, већ да би нас она привела дому, Оцу Кога смо сви ми напустили својим гресима, Кога смо сви ми заборавили, Кога нико од нас не осећа.

Ми живимо само за себе: имамо одређене планове, испуњавамо одређене задатке, али заборављамо оно најважније: од ових послова, од овог дрвећа, ми не видимо шуму, заборављамо због чега живимо. А треба се опомињати тога да ма шта да радимо, ма где да живимо, ма чиме да смо заузети у датом тренутку, требало би да свој живот посвећујемо Богу. Све треба чинити ради Господа. Једеш ли, једеш ради Господа и то ти даје меру у храни. Када си већ појео колико ти је довољно, заустави се, јер, може ли се ради Господа преједати? Седиш, разговараш са човеком, а затим увидиш да си почео да осуђујеш – поново се заустави, јер свакако да се са човеком може поразговарати у славу Божју, али да ли се може у славу Божју и осуђивати? И тако у вези свега.

Наш подвиг треба да се састоји у овој непрекидној контроли над собом. Пошто нас нико није васпитао, а нико нас и није могао васпитати, јер родитељи наши нису били побожни, они су се давно одрекли Бога и нису нас могли ничему научити. Добро је уколико су нас мама или тата бар научили „Оче наш“, а већину смо све учили сами. Стога и треба да се непрекидно бавимо тим самоваспитањем, а не да живимо пасивно. Управо у том усмерењу ће се и састојати наш подвиг и наш труд неће бескорисно пропасти. Један велики подвижник је још пре 1600 година рекао: „Ми смо испунили Божје заповести, а они који ће живети после нас испуњаваће половину“. Његха су упитали: „А они који буду живели у последња времена?“. „Они“, каже, „неће испуњавати ни једну заповест Божју, али ће у свету бити толико невоља, да уколико их само претрпе, онда ће нас по побожности превазићи, и пред Богом ће бити изнад нас“.

Уколико ми, будући тако раслабљени, тако неуки у Православној вери, тако развраћени и глупи ипак почнемо да се трудимо ради Господа, уколико трпимо ради Њега, ради Царства Небеског, Господ не само да ће нас увести у Царство Божје, већ нас и поставити изнад многих подвижника који су живели пре нас. Стога што се од болеснога мање тражи, а Господ је дошао да спасе грешнике, а не праведнике. Ми (сами) ништа не можемо; неки се само труде са спасу своју децу, унуке – треба макар самога себе спасити, једног човека. Ово је наш задатак и идући по воме путу, може се веома успети, јер Господ не узима од нас наду – погледате, Он је, пак, раслабљенога исцелио?

И ми смо сви тако раслабљени, да не можемо сами прићи Богу, нас обавезно треба неко да принесе. Па и у храм као да нисмо ми сами од себе дошли, па чак и не знамо шта нас је довело ту. Ради чијих молитава смо се нашли овде и ради чијих молитава смо добили дар вере. Ми нисмо ни дланом о длан лупили да би смо проншли веру, да би је стекли. Читаш о томе како су раније људи тражили истину: ишли, тражили, изучавали, док је на крају нису нашли. Нама је, пак, све дато, као да нам је с неба пало, а ми узели и поверовали. Због чега? Како? Зашто? Ево на пример ти и твој сусед, тешко да је живот вас двојице једнак: његови родитељи су такви, а твоји овакви; или су из истог села, али он је пошао да пије пиво, а ти си пошао у храм. Зашто се то тако догодило? Какав те Божји пут? На који нас је начини Господ изабрао? Ово ће нам бити јасно након смрти, тада ће нам бити јасно зашто се тако догодило.

Многи људи иду у цркву, стоје на служби и готово ништа не разумеју; па шта их је онда довело? Други долазе и говоре: „Желим да се крстим“. Питаш га: „Зашто ти је ово потребно?“ Он одговара: „Не знам, једноставно желим и то је то.“ Откуда да стреми томе? Да је изразио жељу да поједе, попије, да се одене, да оде некуда да прошета, то би било разумљиво. Али да се крсти? Он чак ни не зна шта је то крштење, не зна какве се обавезе на њега налажу, не зна шта треба да чини након крштења, а жеља да се крсти већ се појавила. Мозак се креће у свом правцу, а срце већ жели. Како? Зашто? Није познато.

Уколико све време будемо усрдни у трпљењу, Господ ће нам послати благодат и оснажити нас, и дати нам храброст, јер се сав наш поглед састоји у једноме: ми треба да проживимо овај живот. Господ нам је дао живот и он је веома тежак. Многи људи имају тако неподношљиве невоље да помислиш да су твоје заправо невољице, да то није ништа у поређењу са његовим. А ето људи трпе. И проживети овај живот и остати веран Богу, стећи смирење, односно сагласити се са овим крстом – само се на тај начин може спасити. За нас другога пута нема, јер смо сви ми раслабљени. Господ и Света Црква нас утврђују у овом малом подвигу. Амин.

http://manastirpodmaine.org/protojerej-dimitrije-smirnov-propoved-na-6-nedelju-po-pedesetnici/

[Bokisha]

протојереј Всеволод Шпилер: НА СЕДМУ НЕДЕЉУ ПО ДУХОВИМА

 

Данашње Јеванђеље нам говори о исцељењу двојице слепаца. У свим Јеванђелским причама, као и у свакој речи Јеванђеља крије се неизмерни смисао. Ово је стога што Јеванђеље говори о вечним, непролазним реалностима, о вечној истини живота у Богу. Данашње Јеванђелско читање такође говори о вечним истинама, тако важним за наш свакодневни живот: О љубави Бога према човеку и љубави човека према Богу. О томе да Бог никада не оставља човека без Своје милосрдне помоћи. Ма шта да нам се у животу догоди, Бог нас неће напустити ни у једној невољи, ни у каквој беди, само уколико смо ми сами са Њим својом вером у Њега, својом љубављу према Њему, својом верношћу Њему у нашем животу.

Ево иду два Јеванђелска слепца и вичу: „Помилуј нас Исусе“. Веома су упорни. Они знају за силу Господа Исуса Христа, ван сваке сумње верују у њу. Они иду за њим у нечији дом и све равно преклињу и моле: „Исцели нас!“ Господ их пита: „А верујете ли ви у Мене? Верујете ли да могу то учинити?“ Они одговарају: „Да, Господе, свакако да верујемо…“ Тада се он дотиче њихових очију и оне се отварају – слепи су прогледали.

Својим духовим слепилом сви смо ми налик на ова два слепца. И не само њиме. Слични смо овим болесним, болешћу намученим људима и својим духовним и телесним болестима којима се мучимо као и они и ониме што као и они сви ми молимо од Господа: олакшај страдања, исцели нас, поврати нам здравље и изгубљену радост живота. Али нисмо, браћо и сестре, увек налик на њих својом вером и Господа и Његову силу. Потпуно се разликујемо од њих својом верношћу Богу. У нама она није тако снажна као у ова два слепца, није тако несумњива. Па није ли то разлог што остајемо неисцељени?

Сва наша страдања, појединачна и заједничка, сва мука у животу је увек због тога што смо ми поробљени страстима. Оне нас приморавају да служимо греху, односно злу и одузимају нам истинску радост. Оне гасе огањ који души даје истинску светлост и топлоту. У почетку као да испуњавају живот, али га у самој свари опустошују. И тада наступају разочарења, душа хладни и отврдњава. Страсти нас, неприметно за нас саме, претварају у хладне и празне и лењиве и прорачунате себељупце. Предавајући им се, обогаљујемо и наш живот и живот у свом окружењу. А предајемо им се често, тешко нама, и сувише лако и тако сами у себи затамњујемо светлост образа и подобија Божјег, по којима нас је Бог створио.

Али страсти само помрачују, браћо и сестре, али не уништавају потпуно образ Божји у нама, јер је лик Божији у човеку неуништив. Страсти у нама нису безгранично моћне. Чак и над последњим грешником је њихова владавина ограничена. Страсна сила душе може бити побеђена. Срце се може ослободити од ње, она се може изменити и просветити. Сваког човека који долази у свет може просветити и просвећује, може осветити и освећује иста ова сила Божја, која је учинила да двојица данашњих јеванђелских слепаца прогледају. Ова је сила, заправо сила благодати Божје и она се дарује свакоме који је иште. Само је треба тражити, само је треба желети, вером у Бога и љубављу према Њему и свакако верношћу Њему својим разумом, својом вољом, свим својим срцем.

Са овог амвона, браћо и сестре, ви често слушате о учењу светих отаца Христове Цркве о благодати Божјој. А ко од вас није још и искуствено, на самом себи није познао у већој или мањој мери дејство силе Божје. Ви знате да божанском силом, божанском енергијом човек постаје причасник Божанства. „Ми смо причасници божанства“, према чудесним речима славнога Григорија Паламе, кога ми сви поштујемо са пуно љубави, због његовог узвишеног, богонадахнутог учења о енергијама Божјим, које откривају Бога свету и које нас сједињују с Богом.

Али мало је само знати о сили Божјој која пребива у свету. Мало је знати о томе, чак и опитно, само се сећајући, само памтећи оно што се највероватније некада догађало са сваким од нас, оне чудесне тренутке када се благодат Божја косне грешнога срца. Потребно је да је неуморно желимо, да делатно стремимо да овладамо њоме, да би били с Богом и у Богу, да се у срцу никада не би угасила светлост лика Божјег, да се од нас никада не би одузела истинска радост.

И у тами греха и зла, која обујмљује нашу душу, немојмо браћо и сестре, очајавати и падати духом. Немојмо мислити да су и ова тама и грех и зло и јади повезани са њима безизлазни и да су наш удео. Не! „Бог се гордима противи, а смиренима даје благодат“. Потрудимо се да имамо смирење и сигурно ће нас сила Божја подигнути са дна наше греховне палости. Покушајмо да стекнемо, макар ову једну хришћанску врлину, и обавезно ћемо на себи осетити ово дивно дејство које озарује душу благодатном божанском енергијом. Ово су Спаситељеве речи: „На кога ћу погледати, ако не на кротког и смиреног срцем“. Потрудимо се да постанемо кротки. Преуредимо наше односе са људима, блиским и удаљеним и сила милосрђа Божјег неће нас напустити, сила благодати Божје неће од нас одступити. Она ће неизоставно исцељивати и наше болести и немоћи – душевне и телесне.

Веома давно је Исус Христос ходио по земљи и исцељивао сваку болест и сваку немоћ у људима, као што је то учинио двама јеванђелским слепцима, кои су пројавили несумњиву веру у Њега. Али и сада, Господ Исус Христос, том истом божанском силом, по читавој васељени исцељује све који показују веру у њега, дарујући им мир и истинску радост и спасење. Верујмо му као што су му веровала двојица слепих које је исцелио. Будимо Му, браћо и сестре, верни, попут њих, у овој својој вери и љубави према Њему. И славимо по свој земљи предивно, пречудесно Његово Свето Име. Амин.

 

http://manastirpodmaine.org/proojerej-vsevolod-spiler-na-sedmu-nedelju-po-duhovima/

[Bokisha]

Поука о спасењу

Господ са нама поступа као отац са децом. Не бојте се – постоје међу нама људи који се непрестано налазе у покајању пред Богом и тим покајањем привлаче милост Божју. Не бојте се. Ако се неком десило да претрпи од искушитеља, без тога се не може, јер смо ми у борби, у подвигу; али се не смемо плашити. Онај ко искрено жели да се спасе и који се по промислу подвргава искушењима неће остати у својој невољи. 

                                                                     

Господ допушта искушења све до саме смрти наше, али ради користи нашим душама. Ја овако са стране гледам како се братија по манастирима мучи. Они награду не виде, али ја је видим. Само ко подноси, добиће и награду. Не ваља када се неко врати у свет на пређашњи живот. Стрпљење је неопходно у свим искушењима. Господ их шаље по силама нашим, а ако је искушење веће, онда ће и снаге додати да се истрпи. Наш живот је мучеништво које самовољно трпе сви они који желе да иду за Христом. Наравно да се при испуњавању заповести Христових дешавају искушења којима Господ испробава нашу љубав.

Живећи међу људима тешко је проникнути у духовно делање, јер при општењу са њима и при сусретима често избијају несугласице и неспоразуми. Као што је вода чиста док стоји, али када падне киша онда се узмути, тако је и са умом људским међу људима. Онај, пак, који жели да се спасе, који љуби своје спасење, сабира свој ум и моли се: „Господе Исусе Христе, Ти видиш каква су ме искушења напала и у каквим се невољама налазим. Са свих страна сам окружен свим могућим искушењима и претрпан сам њима. Милошћу Твојом избави ме од њих и учини да све буде на корист!“ 

Треба се молити да Господ дарује силу и просвећење, молити се да дарује Светог Духа, јер када Дух свети сиђе на човека, онда га просвећује као сунце, и човек види сва дела своја и разуме их, познаје шта је од Христа а шта од ђавола. Тада човек познаје и људе врле, и људе лукаве, који само носе маску врлине, јер сви говоре духовне речи, али су им циљеви други. Добри људи говоре из пуног срца!

Верујте да човека који пребива у заповестима Божјим таква љубав Божја посећује да може ко хоће да га грди, да га понижава и вређа, и све то неће наћи одјека. Ко гаји у себи страх Божји, тај се клони свега људског: и сусрета и виђења, и шетњи и осталог. Ко има страх Божји тај се и међу људима просвећује; потом му се по мало отвара ум и он постепено сазнаје ствари, па прелази у љубав Божју!

Када лукави ђаво то види, почиње са својим смицалицама. Због тога је неопходна велика пажња да би се мисао о Богу чврсто сачувала. Господ помаже, али је од стране човека неопходна одлука и чување. Старајте се да живот проводите монашки, да увек тражите Господа вапијући: „помози ми Господе! просвети ме!“, и тако се даноноћно устремљујте Богу. После овога човек почиње да пребива у побожном усхићењу, све му постаје разумљиво и он схвата како треба поступати.

Од младости у нама се налазе страсти: код неког гордост, код неког гнев и остало. Треба их лечити лековима које су одредили свети оци. Неопходни су пост и бдење и треба се трудити да човек плаче. Јер, подвиг и јесте то да се ми молимо; тада нам Господ дарује Светог Духа. Због тога постимо, бдимо, подвизавамо се. Човек је увек дужан да се каје као грешник. Христос је отишао на крст да нам покаже начин живота.

Ко хоће да се приближи Богу тај мора да се разапне свету, то јест свим страстима. Када Дух Свети просвети човека, онда он не жели ни радост ни весеље, него воли све што је истински Христово. Тада он са чистим срцем стоји пред Богом и Господ удаљава од њега непријатеља који не може да се закачи за његове помисли. Господ Му дарује истинско смирење заједно са сузама. 

Да, а и зашто много говорити? И монах и сваки прави хришћанин, ако почне са покајањем, све ће стећи. Ако онај ко се труди за спасење допусти да се спотакне, па чак и ако падне, и у паду проведе дан или два, не треба да се због тога помете, него нека чврсто држи свој пут; јер без борбе на овој стази се не може. Слично као у рату: пуцају и са једне и са друге стране, једном побеђују а други пут бивају и побеђени!

старац Харитон

http://www.prijateljboziji.com/_Pouka-o-spasenju/138072.html

[JESSY]

"Када неко од нас зажели да подигне неку зграду или било какву грађевину онда размишља, саветује се са другима каква би она требало да буде; мала, велика, шта одговара његовим потребама, од ког материјала, али само о једној ствари се никада не размишља, а то је да свака грађевина треба да има темељ. То је нешто што се апсолутно подразумева и апсолутно је беспредметно разговарати или размишљати о томе да ли можемо да направимо неку грађевину без темеља. Потенцијално говорећи, можда бисмо тако нешто и могли да урадимо, али јасно нам је колика би била трајност те грађевине и шта би се десило за време прве олује. У већини људских ствари је то тако; све оно што је добро, требало би да буде утврђено и на добром темељу, који се често не види, јер као и у грађевинама ми видимо оно што стоји на темељу, томе се дивимо, а темељ се подразумева. Међутим, у стварима вере често нам изгледа да није тако, иако би требало да буде. Дакле, и наша вера, ако желимо да буде чврста и стабилна, мора да буде и добро утврђена, јер у сваком другом случају она исто тако као и она кућа без темеља неће издржати искушења која на нас наилазе. Али, иако то изгледа логичнно, није баш лако дати одговор на питање шта је темељ наше вере и то говорим из искуства. Дакле, врло често сам чуо и из одређеног начина живота сам могао да схватим да људи на различите начине схватају темељ своје вере. Онда неки мисле да је основна молитва, рецимо. Да ли заједничка, да ли појединачна, у њој виде основ вере. Други опет виде да је то пост, па онда посте мање или више, али у сваком случају то виде као основу своје вере или различите друге могућности и варијанте.
Постоји нешто заједничко у свим тим таквим доживљајима вере. Сећате се оног јеванђелског младића који је питао Господа: Шта треба да учиним да наследим живот вечни¬? Иако то питање само по себи није лоше, оно ипак крије једну замку у коју често сви ми упадамо, а то је управо питање: „Шта ЈА да учиним?“. Као што видите, акценат у једном таквом схватању вере пада на наш лични труд. Одатле произилазе сва та схватања да ли се молим довољно, да ли треба више, да ли постим довољно, да ли сам добар према људима и хиљаду таквих питања... Само једна мала дигресија, требало би да водимо рачуна и да се саветујемо једни са другима, јер област религије је одувек била извор многих неуроза и многих психолошких болести, управо из разлога што у тој области, ако преовлада то већпоменуто индивидуално питање, многи не могу то да издрже, јер им се чини да је стално мало, никада није довољно. Дакле, можемо акценат да ставимо на наш лични труд и опет, томе има места у нашем животу. Али, можемо ли онда да се запитамо, шта је темељ наше вере? Да ли је одговор на то тако тежак? Све оно што радимо у Цркви, све оно што читамо каже нам да је одговор врло лак и искључив. Другим речима, само то је основ вере и ништа друго, а то је Христос. Не постоји други основ вере. Није главно питање шта ћемо ми да урадимо, већ шта је Господ урадио. То је основа наше вере. Обратите само пажњу како је, оно што је деценијама присутно, примећено да чињеница да се хришћани мало интересују за теологију, јер су то „умовања“, запостављена, те да се много више занимају за практична питања. То, рекао бих, показује да ми делимично не заснивамо нашу веру на ономе што је Господ урадио, јер кад би то било тако, ми бисмо се занимали за то што је Господ урадио за нас. Кључни опис онога што је Господ урадио за нас налази се у Светом Писму. Ту читамо шта је Господ, од постанка света до периода Вазнесења и Педесетнице, урадио за нас. 
Исти такав један од великих Господњих празника јесте Преображење. Ту нам Господ открива нешто о себи што би требало да буде основ наше вере, другим речима, ко је Христос. Кажемо да је наша вера заснована на Христу и то јесте апсолутно тачно, али онда следи питање ко је Христос. Сетите се само колико је, готово десет векова од постанка Цркве, само крви било проливено због одговора на то питање и колико су православни истрајавали на томе да ту не сме да буде никакве дилеме, јер ако је буде, онда је угрожено наше спасење. Врло често, када читамо те моменте из историје, запитамо се зашто се ти људи свађају толико. Зар је то толико значајно? Један такав став би говорио много више о нама него о нашим далеким прецима, који су истрајавали да је основ наше вере то што је Христос Богочовек.
Сетите се шта Господ, у једном моменту, пита апостола Петра: Ко сам ја, а Петар му одговара: Ти си Христос, Син Бога живога. То је вероватно једно од прастарих исповедања вере и онда му Господ каже: На теби (томе) ћу изградити Цркву своју. Дакле, обратите пажњу да Господ гради Цркву на томе што ћемо и Петар и сви ми остали да кажемо: Да, Исус је Христос, Син Бога живога и ни на чему другом. Он не помиње никакав лични подвиг. То је тај први, кључни, основни, фундаментални корак наше вере да признамо и да исповедимо да је Христос Син Бога живога, да је Он Богочовек. Оно што видимо као цео догађај за време Преображења јесте управо то. Када је Петар изговарао те речи, пред собом је имао човека. Он није могао да види Христову природу. Закључивао је то на основу догађаја и свега онога што је видео, али приликом Преображења Петар је видео ко је Исус. Оно што је још важније да је, како бисмо то данас теолошки рекли, исте природе као Бог Отац и онај који види Христа, види Бога Оца. То је, браћо и сестре, основа наше вере и сваки од Господњих празника нам открива по једну суштинску димензију наше вере. Из тог разлога Господњи празници имају тако велику суштинску важност и значај за нашу веру."
________________________________
ДР ЗОРАН КРСТИЋ, РЕКТОР БОГОСЛОВИЈЕ У КРАГУЈЕВЦУ - 

[JESSY]

„Има данас људи, знате, тако мало „зилотски настројених“, који одбијају да прочитају нешто више од Охридског пролога. Тада дођу па нама соле памет и објашњавају шта је Православље. Како је владика Атанасије рекао – сада имамо "канономанију" и људе који цитате из канона само цитирају, као секташи што цитирају Свето Писмо – ова глава, овај стих, шта каже? А ови сад овако – овај васељенски сабор, тај канон, шта каже? – Само то! 
Тако да имате људи који, знате, чим устане одмах види да ли се неки владика састао са неким католичким бискупом или са неким другим! Па кад види такав случај, онда каже да је издаја ту и говори за себе да је на свом месту, у праву. Тако и ови исто! 
Иначе, зилот значи ревнитељ – они који ревнују за православље. Сад, неко ревнује на прави начин, неко на неправи начин. Шта му можемо? Не можемо му ништа... 
-А да ли могу да критикују друге као зилоти? 
- Као зилоти како да не, то је главно занимање њихово, да критикују. 
- Али, да ревнују или да критикују? 
- Па да ревнују критици!"

[БЛАЖЕНОПОЧИВШИ ЖИЧКИ ВЛАДИКА ХРИЗОСТОМ СТОЛИЋ]

[JESSY]

Ако свештеник не осећа до којих се граница може простирати његова власт да „веже и реши“, и почиње пастви да диктира услове под којим они треба да иду у цркву, исповедају се и причешћују, почиње да се меша у њихов лични живот, онда слична умешаност може довести до распада породице. Прекомерна упорност свештеника и његови превелики захтеви према парохијанима често доводе до тога да људи напуштају парохију, а често и Цркву уопште. Зато сваки парохијски свештеник треба да се сети да су његова духовна деца и сва његова паства слободни људи, да им је Господ дао живот и слободу да га организују. Свакако, сваком парохијану је потребан савет духовника, али не требада постоји ропско, беспоговорно потчињење пастиру. Парохијани треба да схвате да ниједном духовнику Црква није дала право да им отима слободу коју им је даровао сам Господ.

 

из књиге: ”Ви сте светлост свету”

[JESSY]

ЗНАШ ЛИ ТИ ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА"?

Упокоји се јеромонах Иринеј и теолог др Миладин, а и проста пастирка баба Милка са Старе планине.И стигли на капију Раја.Ту их дочека иследник и пита прво свештеника: "Је ли, оче Иринеје, знате ли Ви Господа Исуса Христа? А отац одговара: "Kако да не, па ја му служих преко 40 година литургијама сваког празника и црвеног слова. Проповедах, радих требе уредно."Рече му иследник: "Ајде, стани тамо."Дође др Миладин, професор богословља и би питан: "Знате ли Ви, професоре докторе Миладине, Господа Исуса Христа? А професор одговара: "Kако да не, цео свој живот сам посветио изучавању Богословља ... толике сам генерације богослова подучавао."И рече му: "Стани тамо код оца Иринеја."Дође и баба Милка на ред и би питана: "Је ли, Милка, шта си ти радила? Kаже она: била проста пастирка, чувала овце на Старој планини 70 година ... и неписмена.А упита је: "Знаш ли ти Господа Исуса Христа?"А она одговара: "Па ко Тебе не зна, Господе? Рече јој Господ: "Ајде, Милка, уђи ..."http://www.twitlonger.com/show/n_1sqic2v

[JESSY]

У име Оца, Сина и Светог Духа.

На шта мислимо када кажемо верујем? Ова реч је постала толико слаба. Чешће реч веровати значи да прихватамо тврдњу на поверење, па опет са извесним оклевањем, са одређеним степеном неизвесности: Верујем да ће доћи, верујем да је у праву… Колико је другачија ова перцепција веровање од вере Аврамове или од вере коју Син Божији, поставши Син човечији, приказује човечанству. Дозволите нам да се задржимо за тренутак на Авраму кога у Старом Завету називају оцем свих верних.

Провера његове вере је наступила недвосмислено и може нам послужити као наравоученије. Бог му је у старости обећао да ће добити сина и син се родио, растао је, а Господ је обећао да ће то дете бити први човек од непрегледног човечанства, неизмерног као зрнаца песка на обали, колико је звезда на небу. И одједном, дете је већ одрасло, и таман када су све наде изгледале да ће се испунити у њему, када је уследила радост ишчекивања, Господ је рекао реч: „Узми ово дете, Авраме, одведи га на високу планину и принеси Мени на дар жртву у крви“. А у овом случају се Божије искушавање не састоји у чињеници да је Аврам послушао јер је препознао глас Господа који му је наредио да напусти земљу и да оде у места које му је Господ открио – искушење је још јаче. Да ли ће веровати Божјем обећању или у Божју реч? Обећање би могло да се погрешно схвати, обећање би могло да се испуни на другачији начин. Он није знао. Само је засигурно знао да му се Господ поново обратио, а Аврам је имао поверење у Господа више него што је имао поверења у обећање које му је Господ дао. Оставио је Господу да пронађе решење за проблем који је њему самом био нерешив.  И Господ је нашао решење.

Међутим, Бог не ставља на проверу на овај начин никога од нас. Па ипак, често нисмо спремни да прихватимо Божју реч која је упућена нама, зато што сматрамо да се Бог нама не обраћа на тај начин. Ми кажемо да мора бити да су његове речи погрешно пренесене, и стога треба да укључимо своју памет да донесемо свој суд.  Резултат тога је да ми Божју реч подвргавамо свом људском суду, а не препуштамо наш, људски суд Божијој мудрости.  А опет знамо да су речи Пророка Исаије истините у свим вековима, речи које је Бог њему рекао: „Моји путеви нису ваши путеви, моје мисли нису ваше мисли. Моји путеви су толико далеко изнад ваших, јер су моје мисли изнад ваших мисли.  И тако се овде суочавамо са Аврамовом мудрошћу, његовим безрезервним, потпуним поверењем у Бога   што је у потпуности другачије од нашег става. Да ли смо спремни да прихватимо оно што је Павле назвао „лудост проповеди“, проповед о томе куда треба ићи и како се понашати у овом палом, деформисаном свету који изгледа не уме да реши своје проблеме? Да ли смо спремни да будемо јуродиви Христа ради, сећајући се да је Божија лудост мудрија од памети људске и мудрости људске? Ово се односи на све наше начине на које вјерујемо или не верујемо у Јеванђеље како га је прогласила првобитна хришћанска заједница. То се односи и на нашу спремност да живимо према Јеванђељу, да идемо правим путем у искривљеном свету, да живимо на начин који је саблазан или лудост. Да ли смо спремни на то ? …

Знате, вера према XI поглављу Посланице Јеврејима је извесност у погледу невидљивих ствари.  Видети лик Божији у ближњем, је чин вере која нас претвара у Христове ученике, зато што је он у свакоме – у блудници, грешној жени, скупљачу пореза, у Захеју и Матеју- видео могућност спасења. Један од разлога зашто је наш свет тако хладан и мрачан, толико болан је што мали број људи верују једни у друге. Ми се један према другом односимо као да смо неке драгоцене слике које је оштетио зуб времена, влага, околности, глупост, и концентришемо се само на штету – слика је исечена, искасапљена, ружна, она је готово уништена. То ми видимо. А Бог гледа и види оно што је преостало од врхунске лепоте Његовог лика и воли човека …

Дакле, када говоримо о вери и веровању, морамо научити да верујемо тако како су веровали први Хришћани.  Узмимо за пример Св. Варнаву. Јавили су му да је Савле, прогонитељ Хришћана, изгубио вид услед једног виђења и сви су му вероватно говорили: „Не иди код њега, знаш да је хтео да уништи све што смо до сада постигли. Он је христомрзац.“ Варнава је веровао у њега, отишао је да га види као Савла, назвао га је братом својим, а не Каином, већ братом у Христу, а вратио вид Павлу и дао му да позна Христа и послао га на његово славно мисионарско путешествије. Он је веровао у њега зато што је Бог први у њега поверовао …

Значи ми сами би требало да људима око нас будемо прилика за такву врсту вере. Људи би требало да нас упознају, виде у нама љубав коју смо ми пронашли у Христу. Други би у нама требало да виде саосећање, требало би у нама да виде да верујемо у њих чак и када све говори супротно. А онда би кроз нас такође могли да поверују у Бога, а кроз Бога у човечанство, и у живот. Тада би и они попут Томе рекли: „Господ мој и Бог мој!“ и више не би сумњали. Дакле, вера је чин херојског поверења, вера је чин верности Божјој речи и Божјој личности, вера је такође поуздање у Бога које се рађа из таквог искуства. Узмимо да прочитамо у Јеванђељу одељке у којима се крије вера и запитајмо се како су ти људи и жене пронашли тај степен поверења у Бога.  Открићемо да и ми имамо довољно доказа да верујемо; само замишљамо да је вера нешто тако необично, да је то стање светих. Не, то је стање нормалних, обичних, грешних људи, који своје поверење поклањају Богу, повинују се и потом схватају да нису луди зато што су тако поступили у свом животу. ( http://www.mitras.ru/eng/eng_293.htm ) )

Сва права задржана ©Преводилачка радионица

[JESSY]

Бежите од обесхрабрења. Ако се обесхрабрење не савлада, сустиже га разочарeње. Ако и њега монах запостави и не побрине се, и остане обесхрабрен и разочаран доћи ће безнадежност.
Очајање. Ако и оно преовлада, онда почињу психички проблеми. Отуда психички проблеми. Зато што се очајањем нарушава духовни свет, нарушава се логичко поимање човекове личности. И онда идемо психолозима како би нам дали таблету за утеху. То је узрок!

 

Чему обесхрабрење? Допуштамо да нам ђаво глуми адвоката? Па, већ врло добро знамо да не постоји ни један дан у нашем животу, ма ни један једини, а да не сагрешимо. Зато што смо након пада (Адама и Еве) доживели суноврат. Немамо способност да стојимо непомични, јер на нас делује окружење. И захваљујући томе, да се тако изразим, чинимо грешке.

 

Тада долази ђаво да глуми адвоката. Тај “непогрешиви”. Да нам каже да смо ми грешни.

 

Колико пута сам вам рекао, да устајете са храброшћу говорећи “Бре врати се одакле си дошао”! Доносиш ми обесхрабрење. Ја ћу отићи сада своме оцу и њему ћу се исповедити! Овде је усхтео Син Бога Живога да усинови мене а тебе да уклони, а ти ми глумиш адвоката!

 

Тако се постављајте према обесхрабрењу. Зато што је храброст покретачка снага. То је енергија, као што је струја, као што је огрев. Зашто да губимо храброст?

 

Е, погрешили смо заиста, али постоји ли безгрешан живот? Затим се окрећем много пута нашем Христу, и спорим се са њим у свом очајању говорећи: Многомилостиви, да ли су милиони покајника којима, не само да си опростио него си их обукао у награду освећења, и који се налазе окупљени у кругу око Твог трона, својим јунаштвом то постали? Зар нису то постали Твојом благодаћу, Господе мој? И ја сам један од њих. Упоран сам, нећу престати да куцам на врата! Отворићеш ми! Ти си истина, Ти си живот, Ти си васкрсење!

 

Тако, тако желим да се борите, тако да ратујете. Зар немамо примере да су се заблудели људи који су стигли до понора ништавности вратили назад, и не само да су победили грешност, него су ушли у светост, спојили се заједно са светима и заблистали?

 

Старац Јосиф Ватопедски

[JESSY]

ĆUTANJE JE TAJNA BUDUĆEG VEKA

Svoje misli ne otkrivaj svima, već samo onima, koji mogu da spasu tvoju dušu. - Prep. Antonije Veliki

Svi znaju da postoji nešto što se zove Tajna Ispovesti, ali obično iz nekog razloga smatraju da nju treba da čuva samo sveštenik. Medjutim to nije tako. Tajna Ispovesti važi za sve. Sam čovek koji se ispoveda takodje treba da se čuva. Čini mi se da je Tajna Ispovesti pre svega povezana sa pojmom celomudrenosti, s celomudrenim odnosom prema svom duhovnom životu i duhovnom životu drugog čoveka.

Naravno, mi imamo puno pravo da sebe razotkrivamo pred svojim bližnjima, i uopšte tako je i bilo u drevnoj Crkvi, kada su hrišćani javno ispovedali svoje grehe. Jer se čovek ne kaje samo pred Bogom, već i pred ljudima. Ali Crkva je vrlo brzo prestala sa javnom ispovešću, jer je ona mogla da bude sablazan za druge i iskušenje od bližnjih. U stvari malo kome se može nešto poveriti. Kažeš nekome: «Ne govori nikome», - a on već prenese nekom drugom i kaže: «Nikome ne govori». A potom se dogadjaji iz tvog života vraćaju do tebe u potpuno drugoj svetlosti i ti shvataš da su te odavno razotkrili, osudili i da pred svima sada stojiš u potpuno drukčijem, izopačenom izdanju. To je naravno veoma složeno pitanje.

Čovek je slobodan da priča o sebi, to je njegovo pravo. Ali u duhovnom smislu bi bilo bolje da se čuva od toga još i zato što ponekad priča o svojim gresima bez pokjanja, a ponekad čak i sa saosećanjem ka grehu. Čini mi se da je bolje uvek biti duhovno celomudren i prikriven. Ta tajnovitost je veoma važna i zbog toga što zli duh ne pozanje čoveka. Čovek je skriven od nečastive sile. Recimo satana nije znao za Hristovo Ovaploćenje, nije znao da je Bogočovek – Sin Božiji (Njega su nazivali Sinom Božiji, a On je Sebe nazivao Sinom Čovečijim). I zli duh ne može da udje u čoveka ukoliko on sam to ne dopusti preko nekih svojih grehova i strasti. «Demoni ne znaju naša srca, kako misle neki ljudi, - kaže avva Evagrije, - jer samo jedan Srcevidac zna um ljudski ... Ali nešto na osnovu reči, nešto po pokretima oni saznaju ono što je u srcu». I zato sve što se čoveku dešava, sva njegova iskušenja, greške koje potom svaljuje na demonsku silu, dešavaju se zbog toga što čovek sam otkriva zlom duhu stvari o svom duhovnom životu. Nekada možemo da se odamo čak i izrazom lica. Zli duh može da prozre čoveka iskušavajući ga pomislima.

On pokušava da preko njih «načne» čoveka, i ako ovaj počinje da se bavi tom mišlju, počinje razgovor, put je prokrčen, srce i pomisli su otkriveni, zlom duhu je sve otkriveno i tada može da pobedi čoveka. Ali ako čovek ume da se čuva, ne praznoslovi, ponaša se celomudreno i tajnovito, onda je on nedostupan zlom duhu i ovaj ne može tako lako da pristupi ljudskom srcu. Čovek je nedostupan zlom duhu i u vreme ispovesti, kada se vrši Tajna Pokajanja. I zato se treba dovoljno taktično i posebno brižljivo odnositi prema svom unutrašnjem miru i čuvati se razmatranja Tajne Ispovesti i duhovnog rukovodjenja u razgovoru sa ljudima. Mogu se naravno podeliti duhovna iskustva sa bližnjima, ali to opet treba da bude tajnovito. Kada su dvoje ili troje sabrani u Ime Hristovo (Mt. 18, 20), tada zli duh ne može da bude prisutan. Ali kada se nešto važno izbrblja u praznoslovljenju, u osudi, u pohvali ili sujeti, tamo gde se našoj iskrenosti dodaje i neka strast, tamo će se odmah naći i lukavi, koji će to obavezno iskoristiti.

Uopšteno govoreći, čovekov duhovni život ne može da bude javan. Čovek treba da čuva sebe i svoje tajno opštenje sa Bogom ...

protojerej Aleksej Uminski

["Tamo daleko"]

пре 1 сат, JESSY рече

Čovek je slobodan da priča o sebi, to je njegovo pravo. Ali u duhovnom smislu bi bilo bolje da se čuva od toga još i zato što ponekad priča o svojim gresima bez pokjanja, a ponekad čak i sa saosećanjem ka grehu. Čini mi se da je bolje uvek biti duhovno celomudren i prikriven. Ta tajnovitost je veoma važna i zbog toga što zli duh ne pozanje čoveka. Čovek je skriven od nečastive sile. Recimo satana nije znao za Hristovo Ovaploćenje, nije znao da je Bogočovek – Sin Božiji (Njega su nazivali Sinom Božiji, a On je Sebe nazivao Sinom Čovečijim). I zli duh ne može da udje u čoveka ukoliko on sam to ne dopusti preko nekih svojih grehova i strasti. «Demoni ne znaju naša srca, kako misle neki ljudi, - kaže avva Evagrije, - jer samo jedan Srcevidac zna um ljudski ... Ali nešto na osnovu reči, nešto po pokretima oni saznaju ono što je u srcu». I zato sve što se čoveku dešava, sva njegova iskušenja, greške koje potom svaljuje na demonsku silu, dešavaju se zbog toga što čovek sam otkriva zlom duhu stvari o svom duhovnom životu. Nekada možemo da se odamo čak i izrazom lica. Zli duh može da prozre čoveka iskušavajući ga pomislima.

Ove mudre reci, kao da vidim po prvi put... tako se osecam; uvidjam da mi u pravi cas stizu podsetnici kojih se treba drzati u svakodnevnoj borbi protiv zla u meni, a koji nisu pokajani. Uh samo ne nasedati na podvaljivanja onog s leve strane.

[Bokisha]

о бремену греха и ослобођењу 
Благо онима којима се опростише безакоња 
и којима се греси покрише (Пс. 31, 1) 
Од греха се рађа страх, и збуњеност, и немоћ, и раслабљеност и помраченост ума. Грехом човек изазива против себе људе, узбуњује своју сопствену савест, сабира око себе демоне и даје им оружје против себе. Грехом се човек одваја од Бога, удаљује од свог ангела хранитеља, ограђује од извора свакога добра. Учињен грех означава објаву рата Богу и свим добрим силама. То је смешније него да увео лист јесењи објави рат ветру. Но и то најсмешније догађа се, наиме: човек објављује рат Богу! Сама та објава значи унапред пораз и пропаст ако човек брзо не дође к себи, не покаје се и не прибегне Богу за помиловање. 
Ужасан положај једнога грешника добро је осетио и на самом себи испитао велики цар Давид. Осетио је неисказан страх, и смутњу, и раслабљеност, и осамљеност, осетио је стреле људске и стреле демонске. Но увидевши свој страховити положај Давид је признао свој грех, пао у пепео пред Богом, сузама покајања затопио земљу речима бола, који као огањ пече, умолио Бога милостивога, да му опрости. И кад му је све опроштено, он је онда осетио блаженство неисказано. То блаженство опроштене душе он не може речима да покаже: само јавља и тврди и уверава на основу својих доживљаја оба стања, т.ј. и стања грешничког и стања опроштености од Бога: благо онима којима се опростише безакоња и којима се греси покрише! Какво им је благо? Слобода, и храброст, и радост неизречена, и сила, и снага, и јасност мисли, и мир савести, и надање у Бога, и песма Богу, и љубав к ближњима, и смисао живота! Једном речју: светлост, радост, снага — то су та блага. То су блага, која опроштени од греха осећа овде на земљи; а каква су блага која га чекају на небу, то људско око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође (I Кор. 2, 9). 
О Господе Боже наш, по милости Твојој бескрајној опрости нам безакоња и покри нам грехе! Теби слава и хвала вавек. Амин.

св Николај српски,Пролог 26.10.