Душекорисни садржаји

Bokisha · Април 28, 2017

Не толериши него љуби ближњег свог

Толеранцијом модерни човек изражава своју спремност да трпељиво сапостоји са људима друге припадности, другачијих назора, ставова, начина постојања. Међутим, у духовном смислу то је веома плитко јер је толеранција ограничена и у трену се може преокренуту своју супротност. Зато није довољно само трпети људе и њихове различитости већ је потребно волети их истинском хришћанском љубави.

Ђаво помоћу мржње, непријатељства и зависти дели људе, а Бог их сједињује помоћу истине и љубави. Зато Хришћани верују да када се трудимо да савладамо непријатељство и донесемо мир и љубав међу људe постајемо мало налик на Бога и на нама се испуњавају речи Христове „блажени миротворци“ (Мт. 5:9).

Искрено говорећи, мени се не допада много реч „толеранција“ иако је ушла у званичну употребу. Није довољно само трпети друге људе, који се од нас разликују националношћу, религијом, политичким ставовима. Господ није рекао „трпи (толериши) ближњег свог“, већ „љуби ближњег свог“…

Заповест о љубави према ближњем представља пут за испуњавање главне заповести – љубав према Богу, јер „ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио?“ (1 Јн. 4:20). Када су Господа питали у вези заповести „ко је мој ближњи?“, Он је испричао причу о добром Самарјанину, која сведочи да „мој ближњи“ није човек исте националности и вере – већ сваки човек са којим нас Господ спаја у овом животу.

Древни руски светитељ, преподобни Теодосије Печерски још је у деветом веку говорио: „Ако видиш нагог или гладног, или човека у невољи – био то Јеврејин или муслиман… – према свакоме буди милостив, избави га од несреће колико можеш и нећеш бити лишен награде од Бога“. Међутим, сарадња Цркве са државом отвара јако важну тему. Ствар је у томе што постоје принципијелне разлике између става православног Хришћанина и световног човека у условима успостављања мира између људи различитих вера и убеђења, који живе у једној држави.

Искрени православни Хришћанин треба да гледа на човека друге вере очима љубави. И јако често се догађа да када престанемо да гледамо на „туђинце“ са неповерењем, подозривошћу, непријатељством, страхом и почнемо да их гледамо очима Христове љубави, пред нама се више не налази неки сумњиви или непријатни тип, већ живи, страдајући човек.

Када га видимо таквим, појави се мисао: шта ја могу учинити за тог човека да бих му олакшао судбину? Када православни Хришћани то чине Христа ради и са молитвом, онда се чак и кроз најједноставније ствари, најосновнију помоћ, пажњу, чак пристојност, рађа не нека „толеранција“ – већ се рађа мир, љубав и радост у односу на људе друге вере.

У нашем свету постоји велики недостатак доброте. Свако добро дело, које се врши у име Христово је семе које ће израсти у чврсто дрво нелицемерног пријатељства. Што више таквог семена буде у нашем друштву, то ће се оно мењати на боље. За православног човека је међутим јако важно, што нас наша љубав према човеку не задужује да љубимо и све његове ставове и убеђења, тим пре ставове, који су противни истини Христовој.

За верујућег човека истина је изнад свега. Многи световни људи то не схватају и њима се чини да је до међурелигиозног мира неопходно доћи тако што верујуће људе различитих религија треба приморати да се одрекну вере у истину и признају да су све остале религије исто тако истините. О томе је говорио још Свети Николај Српски у прошлом веку: „Хришћанима је строго заповеђена милост према свим људима, независно од њиховог вероисповедања, али у исто време и строго чување истине Христове. Као Хришћанин за иноверног човека можете жртвовати имање и живот, али истину никада“.

Нажалост људи, који су равнодушни према истини, то не схватају и чак мисле да је управо у томе проблем. Многи су озбиљни кад сматрају да је екстремизам рећи: „Моја вера је истинита, а оне које јој противрече су лажне“.

Међутим то није тако. Ако љубимо човека, који је допустио заблуду и рекао да су 2+2=5, не значи да треба да волимо и његову заблуду и говоримо да су и 2+2=5 и 2+2=4 истините тврдње. Човек се не своди само на његову грешку. Ако у нечему греши, онда то уопште није повод да буде презрен или омражен, већ напротив, да се још више воли и саосећа са њим.

Свешеник Георгије Максимов
Извор: svedokverni.org

http://www.prijateljboziji.com/_Ne-tolerisi-nego-ljubi-bliznjeg-svog/71712.html

Bokisha · Мај 3, 2017

Како сачувати васкршњу радост

Сви ми памтимо нашег дивног подвижника Преподобног Серафима Саровског, који је током читаве године поздрављао људе са: “Христос воскресе, радост моја!” Он није могао да живи без те радости и делио ју је са свима. И ми се такође можемо томе научити. Ако желимо да се та радост не прекида и да у њој прође цео наш живот, онда ће тако и бити. Од нас самих зависи колико дуго ће трајати васкршња радост.

Наравно, ми желимо да се радост Васкрса не заврши и да траје читав живот. Она се, с једне стране, не може завршити, јер нам је победа, коју је Господ остварио над смрћу, дарована на вјек и вјеков, свим покољењима, свим људима, па и нама. Али, с друге стране, разумемо да време нешто одузима од нас и открива нам нешто ново што предстоји. И ако желимо да се радост Пасхе не заврши за цео наш живот, онда то не зависи само од времена, него и од нас.

Знате ли како можете да продужите радост Васкрса? Ако се радост из нашег срца, вера у Васкрслог Христа, радост од тога што смо пронашли благо Васкрсења Христовог, буде пројављивала у нашем животу буквално у свему. Ако ми о нечему причамо с људима, али у нашем свакодневном дијалогу постоји радост због Васкрслог Христа Спаситеља, то значи да ће радост Пасхе наставити да постоји. Ако ми нешто радимо, чак и ако су то обични послови, али притом се сећамо Васкрслог Христа Спаситеља, радост Пасхе ће наставити да постоји. Ако будемо правили избор о томе како ћемо поступити, док се сећамо Васкрслог Христа и ако начинимо тај избор, знајући да је Христос Васкрсао и да сада све треба да буде другачије, радост Пасхе ће наставити да постоји. Од верника зависи да ли ће се та радост продужити и да ли ће она испуњавати свет, који нас окружује.

Али можемо повући границу те радости, ако се вратимо свакодневној журби, поступајући тако како смо навикли, као да Христос није васкрсао из мртвих и ништа се није променило. То значи да се тада ми сами одричемо од те радости добровољно, а не да она истиче. Уколико ми направимо избор и будемо радили све обасјани светлошћу те радости, онда ће она трајати целог живота.

Сви ми памтимо нашег дивног подвижника Преподобног Серафима Саровског, који је током читаве године поздрављао људе са: “Христос воскресе, радост моја!” Он није могао да живи без те радости и делио ју је са свима. И ми се такође можемо томе научити. Ако желимо да се та радост не прекида и да у њој прође цео наш живот, онда ће тако и бити. Независно од тога да ли се завршила Светла седмица, или не.

Митрополит Горловски и Славјански Митрофан
Извор: pravoslavie.ru

http://www.prijateljboziji.com/_Kako-sacuvati-vaskrsnju-radost/71843.html

Bokisha · Мај 3, 2017

свештеномученик Георгије (Лебедев): ЖЕНЕ МИРОНОСИЦЕ

У вртлогу зла који се ковитлао по земљи, онда када је дошло до излагања порузи и распећа Подвижника Правде, онда када се од Њега окреће сва земља, када Га издају, чак, и љубљени и изабрани, тада се не колеба само чисто срце, пуно несебичне преданости и одлучне љубави.

Такво је било срце ових жена. Такво срце је познало подвиг, поклонило му се и послужило му. И ништа спољашње – ни страдање, ни страх, ни стварна опасност – није могло да заустави чисто и предано срце у служењу подвигу љубави.

Нека буде благословено то срце! Оно је примало уздахе страдања, зато му се и даје прва радост (Мт. 28, 5-10; Јн. 20, 17-18).

Потруди се да пођеш Христу врло рано. Одлазак Њему претпостави сваком другом делу твога живота.

Пођи „са изласком сунца“, када је душа одморна, када су силе тела јаке, када се мрак илузија и заблуда расејао, и када су ишчезле ноћне сенке греха.

Пођи Христу пре било ког другог дела у твоме животу. Пођи онда када је душа обасјана сунчевом светлошћу, па ћеш наћи Васкрслог Господа. Тако ћеш и сам постати судеоник Васкрсења.

Светлост Васкрсења засијала је у пећини. Јудејци су се од ње оградили земаљским каменом. Тако и у души, камен земаљског смета продирању Светлости Божије. И велики земаљски камен наваљен је на душу, камен забава, страсти и свакојаке неправде. Камен, као глува стена, заградио је душу и заклонио од ње све узвишено и свето. Али земаљско је немоћно пред небеском Руком. Божанска сила ће одвалити земаљски камен са твоје душе и пашће све оно што је на њу нагомилао свет, те ће у душу да проникне Божанска Светлост Васкрсења.

Само буди достојан. Иди, тражи Светлост, стреми ка њој. Сакупи „мирисе“ душе, понеси их Христу, као што су понеле мироносице да би Га помазале. И спашће вео земаљског, обасјаће те Светлост Васкрсења, те ћеш кроз њу да духовно устанеш са Христом, изићи ћеш из пећине гроба и обновићеш се за бесмртност и вечност.

Петар се одрекао Христа, али ни он није заборављен. Издвојен је од ученика и постављен наизглед изван апостолског збора: „Идите и кажите ученицима и Петру“.

О, највећег снисхођења! О, безграничне љубави! Нека се чак и он, који се одрекао, али је пролио сузе самоосуђивања, присаједини првој радости Васкрсења.

Васкрсење позива све – и чисте и пале душе, и здраве и болесне, и оне који су се трудили и лење. Светлост Васкрсења и вечности спалиће сву нечистоту пропадљивости.

Изађи из пећине смрти да би те обасјала Божанска Светлост и да би окусио блажену бесмртност! И теби је упућен јеванђелски позив: „Душо! Христос ће пред тобом отићи у Галилеју“. Христос ће те чекати. Он ће те чекати и сигурно ће те сусрести. Не оклевај. Ти си била са Петром, али Он ће ипак „поћи испред тебе“!

Господ ће те чекати, не у Јудеји робовања закону, не као најамника који невољно носи јарам, него у Галилеји, „на гори“ (Мт. 28, 16), где ће се сабрати сви они који „трче“ слободно – деца Царства Божијег, слободни синови благодати (Јн. 20,4).

http://manastirpodmaine.org/svestenomucenik-georgije-lebedev-zene-mironosice/

Bokisha · Мај 14, 2017

мПАВЛЕ: ЛИ БОГ ДА СТВОРИ КАМЕН КОЈИ ОН НЕ МОЖЕ ДА ПОД

ПАВЛЕ: МОЖЕ ЛИ БОГ ДА СТВОРИ КАМЕН КОЈИ ОН

Године 1997, ако ме памћење добро служи, док сам службовао у Краљеву као официр имао сам ту част да сам ушавши у аутобус који је саобраћао за Нови Пазар наишао на нашег драгог Патријарха. Но моје изненађење било је још веће кад сам видео да је моја резервација седишта одмах поред Патријарховог. И започео је разговор који ћу памтити читавог живота. Светитељ ми је између осталог рекао и ову анегдоту:

Пре неки дан пита ме неки човек пред свим људима: Ваша светости, да ли је ваш Бог свемогућ? А ја га погледам и кажем: Јесте. А он ће даље: А када је Он свемогућ, да ли може да створи камен који он не може да подигне? Ја га погледам и кажем му: Пријатељу, ја бих те нешто запитао, али нећеш да се наљутиш? А он ће: Нећу. А ја му опет кажем: Пријатељу, за сваки случај да те ја питам још једном, а нећеш да се наљутиш? А он ће мени: Нећу. А ја га и по трећи пут запитам: А за сваки случај да те још једном питам да нећеш можда да се наљутиш? А он ће мени: Ма нећу да се наљутим. И ја му онда кажем: Добро, кад нећеш да се наљутиш, реци ти свима нама да ли ти можеш да будеш паметан?

А он ћути и ћути и размишља: ако каже могу значи није паметан; ако каже не могу, значи опет није паметан. И ћути и ћути и на крају каже: Ни једно ни друго, ја већ јесам паметан!

И ја му кажем: Ето пријатељу мој, и мој Бог је створио камен који Он не може да подигне.

А он ме запита са чуђењем: А који је то камен?

И ја му кажем: Ти си тај камен, не може тебе ни Бог да спасе ако ти нећеш да се спасеш.

А наш мудри Патријарх је под тим каменом који је Бог створио, а који ни он не може да подигне назвао нашуслободу воље, јер Бог неће никога на силу да спасава.

Мудри Патријарх је знао још да каже: Бог ће помоћи ако има коме!

Јеромонах Доситеј Хиландарац

http://www.tvhram.rs/patrijarh-pavle-mozhe-li-bog-da-stvori-kamen-koji-ne-mozhe-da-podigne

Bokisha · Мај 16, 2017

Скривени благослови

Када човјек има љубав према Богу и гледа на живот Христовим очима и са вјером да је све оно што се догађа за његово добро, онда све и помаже на добро, све то постаје наша помоћ. Проблеми постају наши сарадници, препреке које чине да посрћемо у ствари нас тјерају да трчимо још више. Зато свети апостол Павле и каже да онима који љубе Бога све помаже на добро.

Данас желим да запамтиш ријеч ,,прикривени благослов“. Дакле, благослов који је скривен под нечим што изгледа као туга, мука, казна, проблем, трагедија итд. Иза сваког феномена у животу знај да се крије неки благослов, иза било које животне ситуације. Не постоји ништа што се догађа у твом животу, од јутра када се пробудиш до тренутка када заспиш, а да нема виши циљ који делује за твоје добро, твој интерес и у твоју корист.

Сигурно није све пријатно, идилично, не ствара све задовољство и ужитак, али је све засигурно корисно. То је оно што говори апостол Павле: ''Онима који љубе Бога све помаже на добро'' (Рим.8,28). Када човјек има љубав према Богу и гледа на живот, Христовим очима и са вјером да је све оно што се догађа за његово добро, онда све и помаже на добро, све то постаје наша помоћ. Проблеми постају наши сарадници, препреке које чине да посрћемо у ствари нас тјерају да трчимо још више, јер када посрћеш, залијећеш се и трчиш брже, и ништа ти у животу се недешава како би те уништило.

Та слика која се укоријенила у нашој глави, то увјерење које се урезало у нашу душу након неке васпитне мјере у облику казне коју смо некада примили о Богу који није подршка нашем животу, него онај који кажњава наш живот, да је он препрека за наш успјех и стално нам говори: ,,не“, и да нам ,шта-год желимо да постигнемо долази препрека од Бога, огромна рука и жељезни зид који говори ,,не, нећеш то урадити, ја, (Бог) ћу те спријечити ,“ управо ово увјерење које је урезано у нашу душу је потпуно погрешно. Једна од помисли коју је Христос сотворио у нашој души је пријатељска помисао према Богу.

Све што се дешава у твом животу има добар циљ. И иза сваке трагедије крије се скривени благослов. Због тога сам ову малу тему данас започео фразом ,,прикривени благослов “. Чули сте за светог Јована Кавсокаливита који је палио своје колибе на Светој Гори јер није желио да има никакву личну имовину, и кад би се год његова душа закачила за нешто, палио би је и одлазио у другу. Читао сам у једној књизи која описује кроз роман његов живот и каже: ,,Зашто то чиниш?“ а он одговара: Палећи моју колибу имам бољи поглед ка небу. “Дакле, оно што неком изгледа као катастрофа, он каже, ја палим моју колибу и када она изгори, отвара се изнад мене небо и боље видим. Немам препреку, немам плафона, немам нешто што би ме ограничавало и тако се отварам.

Проблем који проживљаваш у ствари те отвара. Отвараш се, шири се срце твоје. Расте твоја савјест и пространост твог ума, смјешташ у себе нове ствари, постајеш флексибилан. Да би дошло ново у твој живот треба да оде старо. А да би отишло то старо – понекад управо одлазак, повлачење тог старог узрокује узнемиреност. Када избациш тросјед из твог дневног боравка настаје проблем, али док га гледаш, говориш, нека га, не помјерај га да неправимо сада неред, остави га ту како јесте. Желиш да промјениш свој живот, а говориш, остави то како јесте. Е, не може тако – остави како јесте.

Да би се промјенио наш живот и да би дошли другачији дани у наш живот треба да се десе преуређења. Та преуређења често долазе кроз врло динамичне догађаје, веома тешке, усудићу се да кажем и врло трагичне, који наносе и бол. Одвајање наноси бол, оставља трагове, али не, другачије не иде. Оно што ће те спасити у тим тренуцима промјена јесте да твоја душа буде флексибилна, односно, да се не противиш вољи Божијој и току ствари. Тако како живот доноси ствари, тако теци и ти, теци настави да течеш, да корачаш, као што и вода у ријеци тече и не иде на другу страну, и баш због тога што не иде у контра правцу, не постоји ни проблем. Због тога постоји такво комотно кретање. Проблем настаје када неко контрира, када жели да иде против Бога, против живота, против догађаја. Дакле прво је да се крећеш са животом, а друго је да имаш вјеру. Да гледаш на ствари (догађаје) са вјером.

А вјера значи да гледаш на догађаје који још нису ни дошли као да су већ ту. И да то што гледаш буде оно оптимистично. Да гледаш на свјетлост Христову и да говориш ,, Да, Господе Исусе Христе, дођи. ''Чекам, дакле, кроз ову муку свјетлост Христову, а не мрак пакла, не безнадежност, не очајање''. Инвестираћеш, и ставићеш сав свој новац – мислим на инвестицију твоје душе – на свјетлост. Инвестираћеш у свјетлост, на то ћеш да се ослониш, и рећи ћеш: ''Из овога ће нешто добро изаћи''. То ми је говорио један мој пријатељ који има много дјеце, када се нашао у проблему приликом рођења новог дјетета, неке болести итд: ''Дошао нам је поново један поклон, спакован наравно у тужан омот, али чекам да видим благослов који ће ускоро доћи. Нешто добро ће доћи''.

Гледао сам један филм који је приказивао неког у Америци коме је горјела кућа, а тамо су куће знате, саграђене од гипсо – картона а не од бетона као овде у Грчкој, и док су други безнадежно гледали, он је имао склоност да гледа оптимистично на ствари, говорећи пријатељу: ,''Ово је нешто најбоље што је могло да ми се догоди. Тако ћу једино моћи да отпутујем гдје сам желио, у тропске шуме и да урадим нека истраживања. Никада се нисам одвајао одавде''. Односно, никада се нисам мрднуо од удобности моје куће, сада са овим пожаром је прилика да одем тамо гдје сам желио. Видио је трагедију као једну велику прилику да уради нешто друго.

И свака трагедија у нашем животу, видјећеш, након неког времена може да се развије веома повољно за твој живот, врло благословено за ствари које се тичу твог живота и да донесе нешто веома добро за твоју душу, за тебе, за твоју радост, за друге. Због тога, научи и ти да гледаш иза запаљених колиба као Св. Јован Кавсокаливит, да видиш како се отвара бољи поглед на небо, већа радост у твојој души, већа снага у твом срцу. Нека те не ломе проблеми него нек те оснажују и буди спреман за боље које долази и које већ сада јесте присутно у твом животу. Имај очи да то видиш.

Архимандрит Андреј Канонас
Извор: manastirklisina.com

http://www.prijateljboziji.com/_Skriveni-blagoslovi/71914.html

Bokisha · Мај 20, 2017

Изучавај Реч Божију

Још је свети пророк Мојсије, боговидац, оставио народу израиљском поруку да се држи Књиге. Смисао ове поруке јесте у томе да је потребно бавити се речју Божијом и да се у њој поучавамо даноноћно, у свакој прилици и на свакоме месту. Њега је његов, старозаветни, народ послушао те стога и нама, хришћанима, може послужити као пример. Али, по речима Христовим, ако га не превазиђемо, нећемо ући у Царство Божије.

Кад говоримо о књигама било би и чудно и неопростиво да не посветимо пажњу једином народу на свету којем је дата заповест о читању и изучавању. То је, као што сте се досетили, јеврејски народ. Оно што сад слободно поседују (ако желе и ако се труде) хришћани, раније је неподељено користио само овај народ. Имамо у виду узвишено Мојсијево учење о стварању света, историју патријараха, слатки и тајанствени Давидов Псалтир, Соломонове приче, пророчанства и заповести. И речено им је: „Нека се не раставља од уста твојих књига овог закона, него размишљај о њему дан и ноћ, да држиш и твориш све како је у њему написано“ (Ис. Нав. 1: 8). И још је речено о речима Бога: „И често их напомињи синовима својим, и говори о њима кад седиш у кући својој и кад идеш путем, и кад лежеш и кад устајеш“ (5 Мојс. 6: 7).

У суштини, „увек се бави речју Божијом и поучавај се у њој“. Речено је чак и: „И вежи их себи на руку за знак, и нека ти буду као почеоник међу очима. И напиши их на довратницима од куће своје и на вратима својим“ (5 Мојс. 6: 8-9). „Нека имаш подсећање на Мене где год да гледаш,“ – каже им Господ и ниједном другом народу ово није речено. Али сад смо и ми ступили у Завет. Нови. „Који некад не бејасте народ, а сад сте народ Божији; који не бејасте помиловани, а сад сте помиловани“ (1 Петр. 2: 10). Значи, и ми, не као телесна, већ као духовна деца Аврама, треба да преузмемо на себе тежину духовних напора. Да читамо, размишљамо, говоримо деци и да их поучавамо.

Смисао ових речи и труд који оне намећу људи обично избегавају наводећи неколико аргумената. Па, као прво, ми нисмо Јевреји и није нама то речено. Имамо Нови Завет. Стари је изгубио своју моћ. Наводно, све је тако. Све је тачно. Али погледајте најбоље међу нама. Монаси су увек с књигом. Све што чине на својим дугим службама јесте да читају и поју, поју и читају. И у келијама седе над књигом. И тако целог живота. Зар то није испуњавање заповести? Имају и бројанице као знак на руци, и камилавку на очима као почеоник, и уопште све што их окружује подсећа на Бога. А свети епископи? Којег год да узмеш, сви су се загњурили у књиге као пчелице. И Василије Велики, и Тихон Задонски, и Теофан Затворник. Има их још веома много! А ту је и свети Псалтир који се по уставу чита сваке недеље, и који у свом првом псалму блаженим назива човека који се даноноћно поучава у закону Господњем. Тако да први аргумент није никакав аргумент.

Друга је ствар ако човек каже: каква је корист од ових вежбања? Све се постепено своди на формализам. Распитајте се каква је јеврејска пракса. Јесте, везали су речи за руку – то се зове тфилин. И окачили су речи на надвратнике. То се зове мезуза. Али зар је то залог да ће реч пронићи у срце? То још увек није залог. Због тога је Господ Исус Христос тако строг у Јеванђељу према љубитељима „цеђења комараца и гутања камила“. Строг је према сваком бездушном и гордом формализму, према сваком обојеном гробу и посудама опраним споља, али изнутра пуним гадости. И фарисејство се из духовне праксе претворило у назив појаве, у слику унутрашње трулежи поред спољашњег лепог изгледа. Чему онда све то? Или ћемо још рећи: они су читали-читали, молили су се и молили, чекали су Месију, чекали... али је Он дошао и одбацили су Га и осудили! Једни Га нису препознали, збунили су се и помрачио им се ум. Други су свесно дигли руке на Невиног. А вековима су читали и изучавали свете књиге. И шта?

Признајући тежину и исправност питања ипак ћемо рећи следеће. Ми уопште не наводимо као пример за углед фарисеје које је Господ осудио. Као пример за углед наводимо фарисеје које је Господ похвалио. На пример, апостола Павла. Он је васпитаван покрај ногу Гамалила, учитеља Израиља. Павле се није стидео да у Посланици Галатима подсети на то да је по васпитању фарисеј. И његов учитељ се у Књизи Дела апостолских показао као разуман човек који се боји да пролије невину крв. Хвалимо и Никодима који је код Христа долазио ноћу. Овај слуга Божији се касније усудио да замоли Пилата да му да Исусово тело и сахранио је Спаситеља кад су се ученици разбежали. Хвалимо и Јелеазара заједно с мученицима Макавејцима. Они нису пострадали за Христа, јер Христос тада још увек није дошао. Страдали су за верност Старом Закону и његовим правилима. Али их Христова Црква достојно поштује као мученике. Упоредите страдање Вере, Надежде и Љубави и њихове мајке Софије са страдањем Соломоније и њених седморице синова. Јер, они су као одрази у огледалу, њихова слава је једнака. И нико од њих није био неук. Читали су Писмо и поштовали заповести. Трудили су се да живе, као што је речено о Претечиним родитељима, „поступајући по свим заповестима и уставима Господњим непорочно“ (Лк. 1: 6). Да није таквих људи ничега у историји не би било. Ничега осим васељенског разврата и крајње запуштености.

Стога укажимо дужно поштовање Старом Закону. Јер да није било Храма не би имали где да уведу трогодишњу Девојчицу Маријам. Не би било обитавалишта Божијег у којем би Она могла да се васпитава. Да није било синагога, где би Исус Христос окупио Јудејце да им каже реч? А да је синагога празна и бескорисна, зар би Сам Христос на сабрању читао пророка Исаију (в.: Лк. 4: 17-19)? Зар би беседио са старцима у храму кад Му је било 12 година? Не, злочин је занемаривати ову дубину и богатство. Треба да читамо и треба да размишљамо. Али треба и да се молимо и да смиравамо срце пред Господом како не бисмо у свом срцу гајили дебелу пијавицу уображености.

Дакле, Јевреји су народ књиге по дефиницији. Све се то види и на световном животу. Одавно је запажено да је Јеврејин искусан тамо где постоји број или реч. Као и музика, пошто је то математика „преточена у звук“. Носећи у крви вишевековну навику предака да чита, анализира и памти Јеврејин ће се одступајући од религије, пронаћи у математици, физици и поезији. Да бисте пронашли доказ за ове речи просто прелистајте историју науке или књижевности.

Немојте тражити Јевреје међу вајарима или балетским звездама. Тамо где су потребни пластика, покрет, очигледан приказ, можете их пронаћи само као изузетак. Постојала је забрана приказивања, али је постојала и заповест о читању. Дакле, тражите их тамо где су звук, реч и број. Некада су били земљорадници, многима је данас тешко да поверују у то. Али су касније били кажњени и за дуго времена су изгубили земљу, па су били приморани да постану занатлије, апотекари и сл.

Њихови прсти се нису лепили за перо, дирке или струне због страха од физичког рада. То је одвећ површно објашњење. Сам живот у расејању их је приморавао да опстају не захваљујући сили мишића, већ памети и прецизној моторици прстију. Не треба им завидети због изванредног ума. Макар због тога што је њихов ум обичан, људски. Апсолутно исти као ваш и мој. Али је неуобичајеност њихове судбине повезана с историјом Завета и с Књигом. Отуда потичу сви њихови успеси као народа. Отуда – из Руке Онога Ко је поклонио Књигу, - све њихове историјске казне. Посматрајући их можемо да научимо много тога. Између осталог, и о књигама.

Наш Господ нам је рекао: „Ако правда ваша не буде већа него књижевника и фарисеја, нећете ући у Царство Небеско“ (Мт. 5: 20). „Ако не буде већа“ значи да прво треба да постигнемо известан ниво, а онда да га премашимо. Да га достигнемо – па тек онда премашимо. Ево неколико примера за оно што треба да премашимо.

Учитељ и ученик су разговарали шетајући. Учитељ је рекао: „Ево, ово поље је било моје. Продао сам га како бих имао новца и могао неометано да изучавам Писмо.“ Иду даље. И учитељ опет каже: „Ево, овај виноград је био мој. Продао сам га како бих имао новца и могао неометано да изучавам Писмо.“ Иду даље. Па учитељ опет каже: „Ово језеро је било моје. Продао сам га како бих имао новца и могао неометано да изучавам Писмо.“ Ученик је напослетку узвикнуо: „Учитељу, осиромашили сте ради Писма?!“ И чуо је у одговор: „Продао сам оно што је Бог стварао седам дана да бих непрекидно изучавао оно што је Бог диктирао Мојсију на Синају четрдесет дана.“

Или још један пример. Рабинова жена прекорева мужа због тога што јој одавно ништа није купио док је суседни рабин поклонио жени златне минђуше. Он јој одговара: „То је зато што је, кад нису имали хлеба, а овај рабин N се није одвајао од Књиге, његова жена одсекла плетенице и купила брашна да имају. А сад му је Бог дао новац и он се захвалио жени. Ти ништа слично ниси урадила.“

Оваквих примера има много. И молим вас, хришћани, немојте се збуњивати због тога што вам нудим за поуку неке приче о рабинима. Господа нашег Исуса Христа такође су називали овим именом. „Рави, где живиш?“ – упитао је Андреј на самом почетку. „Равуни!“ – повикала је већ Васкрслом Христу Магдалина. Није ствар у појединачним случајевима. Ствар је у томе да треба да се загледамо: а шта имају они чију праведност обавезно треба да премашимо како бисмо постали наследници Царства Небеског! Јер ако физичар и хемичар имају сличну љубав према својим предметима као поменути љубитељи Светог Писма према свом, ови хемичари и физичари ће добити Нобелову награду. И ми обавезно треба да имамо сличну љубав према речима Господа. А и зашто уопште знамо да читамо ако не будемо читали Писмо? јер, сећате се шта је Валтер Скот рекао пре него што ће умрети? Замолио је децу која су се окупила око његовог одра да му дају књигу. „Коју?“ – упита зет имајући у виду да у књижници има врло много књига. „Постоји само једна Књига на свету, синко,“ – одговори писац на умору. Имао је у виду Библију.

Протојереј Андреј Ткачов
Извор: pravoslavie.ru

http://www.prijateljboziji.com/_Izucavaj-Rec-Boziju/71958.html

Bokisha · Мај 29, 2017

Монах који живи на врху стијене

Грузијски монах Максим Квавтарадзе (59) већ 20 година живи у потпуној осами на 40 метара високој стијени Катсхкхи.

Када жели да сиђе са стијене изнад манастира, Максим је потребно 20 минута да се спусти низ степенице. Намирнице му обично доносе и подижу вјерници помоћу конопа, а он сам силази два пута недјељно како би се молио с њима.

Прије него што се замонашио 1993. године, радио је као радник на дизалици, па је одувијек волио висине.

„Овдје је толика тишина да можете осјетити Божије присуство”, каже о. Максим.

Његови једини посјетиоци су свештеници и групе проблематичних младих људи који траже утјеху у манастиру у подножју планине. Фотограф Амос Шапле посјетио је монаха, али му он није одмах дозволио да се попне на стијену. Умјесто тога провео је четири дана молећи се по седам сати. На крају му је дозвољено да се попне уз степенице.

Максим му је рекао да се замонашио након боравка у затвору, када је одлучио да промијени свој живот. Када је тек дошао на врх стијене, спавао је у фрижидеру. Сада се на врху стијене налази удобна колиба са креветом.

Стијену Катсхки користили су столпници, хришћански подвижници који живе на врховима стубова и стијена. Праксу је, у 15. вијеку, зауставила отоманска окупација. Вјековима је ова стијена била напуштена, а локално становништво је само проучавало мистериозне рушевине у њеном подножју.

Планинар Александер Јапардизе је 1944. године предводио групу која је прва документовала врх стијене и открила остатке капеле и скелет монаха који је ту живио.

Убрзо након пада комунизма и поновног оживљавања религије у Грузији, о. Максим је одлучио да живи на врху стијене, као што су то некада чинили столпници.

„Као младић сам пио, продавао дрогу и слично. Када сам завршио у затвору, знао сам да је вријеме за промјену. Са пријатељима сам пио у околини и виђао сам ово мјесто, гдје се земља сријеће са небом. Знали смо да су монаси некада живјели овдје и осјећали смо велико поштовање према њима. Прве двије године није било ничега, те сам спавао у старом фрижидеру, који ме је штитио од временских неприлика“, испричао је Максим.

Накнадно је, заједно са локалном хришћанском заједницом, направио степенице, обновио цркву и изградио колибу.

Људи који се нађу у животним проблемима долазе, остају и траже савјет од о. Максима и младих свештеника. Бивају угошћени под условом да се придруже свештеницима у молитви по седам сати дневно, а помажу и у служби.

Столпници су били група ранохршћанских аскета који су проводили вријеме сједећи или стојећи на врху уских стубова. Најпознатији је Свети Симеон Столпник, који је од 423. године провео 30 година на врху стуба.

Свети Алимпије Солпник је у шестом вијеку провео 67 година на стубу. Посљедњих 14 година је провео лежећи, будући да више није могао да стоји.

Извор: The Telegraph

https://radiosvetigora.wordpress.com/2013/09/11/монах-који-живи-на-врху-стијене/

Bokisha · Јун 6, 2017

Робови греха и слуге врлине

Све своје биће, тело и душу и све њене силе, као и дарове од Бога нам дате, можемо усмерити или ка греху или ка врлини. Можемо или робовати страстима усмеривши све своје силе ка њиховом задовољењу, или ка творењу добра, ка поштовању и вршењу заповести Божијих, усмеравајући своје силе ка Богу и ближњем.

”Зар не знате да ако се некоме покорите и будете му послушни слуга, постајете његови робови, било то грех, који води у смрт, или врлина која води ка праведности? Али, хвала Богу да сте ви који сте некада били робови греха постали искрено послушни Божјим заповестима и тако се ослободили греха, а постали слуге праведности. Говорим људским језиком због ваше природне ограничености. Као што сте некада били робови нечистоће и безакоња које је водило у још веће безакоње, тако сте сада слуге праведнести која води освећењу.”

Јер када сте били робови греха, нисте ни размишљали о праведности. Али какве сте плодове имали од греха, оно чега се сада стидите. Јер крај тим стварима је смрт. Али сада када сте се ослободили греха и постали слуге Божје, плодови које добијате воде освећењу, а крај томе је живот вечни. “Јер је плата за грех смрт, а бесплатни дар од Бога је живот вечни у Христу Исусу Господу нашем.” (Рим. 6, 16-23)

Покушаћу, колико могу, да вам објасним речи великог Апостола. Суштина ствари лежи у његовом погледу о робовању греху и служењу праведности. Проучимо ове речи пажљиво. ”Као што сте раније своје цело биће предали страстима и делима супротним вољи Божјој и на тај начин живели кршећи Божје заповести, тако сада треба цело своје биће да предате вољи Божјој да би сте му били ближи.”

Ум који нас управља и који нас одваја од глупих звери може постати роб греха, ако га не користимо да схватимо вољу Божју и Његов закон и ако га користимо за дела безакоња и мржње према ближњима. Ако ум користимо ради хедонистичких задовољстава и злобе према ближњима онда ум постаје орган греха. Ако наш слух уперимо на оговарања, осуђивања и празнословље онда и наш слух постаје орган греха.

А шта можемо рећи о нашим рукама? Колико пута њима крадемо или чак и убијамо друге. А наше ноге? Голишаве ноге проузрокују телесну похоту. А за онај орган који се може најчешће користити у грешне сврхе је срамота и говорити.

Ми чак и нашу косу, нокте, и зубе чинимо органима греха. Жене користите разне украсе да би привукле мушкарце. Када се људи свађају и туку сви ти органи се могу искористити у грешне сврхе. Тако да сви органи нашег тела могу бити органи греха и ако их користимо у грешне сврхе ми уништавамо своју душу.

Ипак, могуће је своје органе тела користити у добре сврхе. Обратимо пажњу на творење воље Божје и заповести Христових. Проучавајмо Свете Оце, велике јерархе и научимо од њих пут праведности. Нека наше очи буду увек усмерене према пречасном крсту Христовом, а срца наша према лепотама створеног света и браћи и сестрама који се труде на путу љубави и милости. Ако користимо своје руке да делимо милостињу, зар оне неће постати природни органи праведности? Наше руке и ноге такође: “Како су прелепе ноге оних који проповедају добру вест” (Рим. 10, 15).

Сва наша дела, било то добра или лоша, остављају дубок траг у нашој души. А када се понављају дуго, мењају наше духовно и телесно стање. Они људи који чине грехе и који су дали своје органе да служе греху постају робови греха, јер се не одупиру греху већ га задовољавају. На овај начин уништавају своју вољу и постају робови греха. Робови немају своју вољу већ њихових властодржаца.

Са друге стране, блажени су они који користе своје органе да чине дела праведности, доброте и чистоте. Они добијају помоћ и благодат Божју и полако али сигурно постају слуге праведности, слуге Божје. Ове моћне речи је Свети Павле упутио Коринћанима у Риму, који су веровали Богу и променили њихов начин живота, оставивши пређашњи начин живота, који је био грешан. Пре него што су спознали Христа, “били су пуни неправде, зла, оговарања, мржње, убиства, мржње према Богу, малодушни, безосећајни, горди…“ Ове речи Светог Павла се односе на све људе свих времена који не размишљају о истини и доброти, а не само на становнике тадашњег Рима. Али ако се окрену Богу и дају своје органе на службу праведности, онда ће плод ове промене бити освећење, а крај живот вечни, којег ће нас свемилостиви Христос удостојити ако се покајемо. Амин.

Свети Лука Кримски
Извор: manastir-lepavina.org

http://www.prijateljboziji.com/_Robovi-greha-i-sluge-vrline/72057.html

Bokisha · Јул 20, 2017

митрополит Иларион (Алфејев): ИЗАГНАЊЕ ДЕМОНА

Проповед у 5. недељу по Педесетници

УЈеванђељу које смо управо прочитали, говори се о томе, како је Господ из људи изагнао демоне, који су их мучили већ дуго време. У Јеванђељу можемо наћи доста сличних прича и читајући их, ми се сваки пут питамо, какве то везе има са нама? Испоставља се да је ова веза најдирекнија, јер се и данас, баш као и у Христово време, људи подвргавају нападима од стране демона. У животу људи се пуно тога променило, док се у животу демона није изменило ништа. Они су још увек исто тако кварни и злобни и дан данас се свим силама труде да омету наше спасење.

Људи се према демонима односе на различите начине. Једни уопште не верују у њихово постојање, а други их се насупрот томе ужасавају и свуда око себе виде претњу од урока, повреда и томе слично… Морамо да имамо на уму, да уколико смо ми православни хришћани, уколико се исповедамо и причешћујемо светим Христовим Тајнама, уколико носимо Христов Крст и осењујемо се крсним знамењем, уколико живимо по Јеванђељу и испуњавамо Божије заповести, тада не треба да се бојимо, ништа демонско нас се не може дотаћи, јер смо снажно заштићени штитом вере, штитом Христовим, штитом који не дозвољава ни једној демонској стрели да нас погоди.

Када демони могу да утичу на човека? Онда када им сам човек отвара улаз у своју душу. То се дешава сваки пут када се свесно противимо вољи Божијој; дешава се са људима који чине грехе који су недопустиви за хришћанина. Има много путева којим демони улазе у човека. Човек отвара демонима улаз у своју душу тада, када се обраћа маговима, вештицама, екстрасеансима, видовњацима и предсказивачима, када учествује у ма чему повезаном са утицајем оностраних (поднебесних) сила на овај свет. У томе случају човек остаје без заштите.

Човек отвара улаз злим силама и уколико злоупотребљава алкохол или употребљава наркотике. Дуготрајно деловање великих количина алкохола, а о наркотицима и да не говоримо, може довести до страшних последица, међу којима је и усељавање демона у човека. Улаз демонима се открива и блудом и осталим гресима повезаним са неверством у браку, прељубом – нарушавањем седме заповести Божије. Људи који су искусили нешто слично, знају како је страшно изгубити целомудреност и чистоту, и колико је потом труда потребно уложити, да би се поново успоставио однос са Богом.

Није случајно да се Црква строго односи према гресима повезаним са преступањем седме заповести и осталим гресима које смо овде набројали. У сваком човеку постоји борба између добра и зла, између Бога и ђавола. То је борба за спасење, за духовни опстанак свакога од нас.

Уколико не истрајемо у овој борби, може нам се догодити исто оно што се догодило са овим бесомучницима, о којима смо читали данас. Тада ћемо постати зависни од тамних и злих сила и биће нам јако тешко да се боримо са њима. Зато се потрудимо колико можемо, свим силама, старањем и усрђем, да би смо сачували целомудреност и да не починимо те грехове кроз које у нас могу ући демони. Не напуштајмо Цркву, чак ни на кратко време. Имајмо на уму да сами тешко да можемо да се ухватимо у коштац са оним искушењима која нам долазе од демона. Али ако је Бог са нама, ко ће против нас? Ако смо са Богом, нема те силе, зле, тамне, демонске, која би могла да нас повреди. Амин.

http://manastirpodmaine.org/mitropolit-ilarion-alfejev-izagnanje-demona/

Bokisha · Јул 21, 2017

Недеља седма по Педесетници - Омилије - Свети Николај Охридски и Жички

Јеванђеље о исцељеним и неисцељивим слепцима

Матеј 9, 27-35. Зач. 33.

Првостворени човек живео је као и ангели од гледања у Бога; његови потомци, после греха, живели су од вере у Бога. Они којима је затворено гледање а није отворена вера, не могу се рачунати у живе, јер немају везе са Животом; чиме ће, дакле, живети?

Једно језеро, отворено према небу, прима воду са висине, пуни се и не пресушује. Једно друго језеро, затворено према небу, прима воду кроз земљу од планинских извора, пуни се и не пресушује. Но једно треће језеро, затворено према небу и одсечено од подземних сливова воде, мора се испразнити и пресушити.

Може ли се језеро без воде назвати језером? Не, него пре сухим понором.

Може ли се човек без Бога у себи назвати човеком? Не, него пре сухим гробом.

Као што је вода главна садржина језера, тако је Бог главна садржина човека. Нити је језеро без воде језеро, нити је човек без Бога човек.

Но како ће човек имати Бога у себи, ако је затворен од Бога са свих страна као сухо језеро од воде, као тамни гроб од светлости?

Бог није као камен, који је једном убачен у човека, и ту остаје и стоји мимо воље човекове. Но Бог је сила, финија и јача и од светлости и од ваздуха; сила, која пуни човека или га напушта према доброј вољи човековој и бескрајној доброти Божјој. И тако човек ни у два дана није подједнако испуњен Богом. То зависи највише од човекове отворености према Богу. Кад би човечја душа била потпуно отворена само, према Богу (а то значи у исто време затворена према свету), онда би се човек вратио у првобитно наслађивање Бога гледањем. Но како је то мучно постићи у смртној средини, у којој се душа човечја налази, то остаје само један отвор, којим човек може доћи у везу са Богом као извором живота – вера. А вера значи: прво, сећање на првобитно изгубљено гледање Бога, – сећање, које је остало записано у савести и разуму; друго, примање као истине онога што је Бог открио видовитим пророцима и светитељима, који су се удостојили гледања Истине; и треће и најважније: признање Господа Исуса Христа као Сина Божјег, као видљиво обличје невидљивог Бога (II. Кор. 4, 4). Ово треће довољно је само собом, и оно обухвата и испуњава до савршенства обоје оно прво. Ово је вера, која оживљава и спасава. Ово је највећи отвор, кроз који Бог улази у човека према мери чежње и добре воље човекове.

Зато Господ Исус често питаше болеснике и страдалнике: верујеш ли? Или: верујеш ли, да ја то могу учинити? Наиме: отвараш ли ми врата, да уђем? Вера човекова није друго него отварање врата душе и допуштење Богу, да уђе. Боже испразни мене од мене, и усели се Ти у мене! Овим речима изражава се практична суштина вере.

И данашње јеванђеље описује Један од многих случајева, где Господ куца на врата душе људске, и где људи отварају врата и пуштају Га унутра. И данашње јеванђеље описује једно од многих чудеса, која се стварају онда, када човек вером отвори себе и пусти Бога у себе. Јер Бог је чудотворац по целокупној делатности Својој. Где је Он, ту је чудо. Испред Њега се измичу сви закони, природни и људски, као сенке испред сунца, и остаје само Његова моћ, мудрост и љубав, – све предивно, преслатко и преславно.

После Гадаринског мрака, у коме су живели незнабошци и где Господ није наишао на веру код људи, чак не ни после тако великог чуда као што је исцељење два бесомучна човека, наједанпут се ређају неколики случајеви, где љубав Христову срета јака вера код људи; случајеви, где Господ куца и људи радо отварају врата своје душе; и Он чини чудеса. Где год се сусретну љубав и вера, рађа се чудо. Најпре јави се вера оних, који донесоше раслабљеног и кроз кров од куће спустише га пред чудотворног Исцелитеља. И видевши Исус веру њихову рече раслабљеном: не бој се, чедо, опраштају ти се греси твоји… устани, узми одар свој и иди кући својој. Зар ово нису речи бескрајне љубави? И уставши отиде кући својој Зар ово није чудо, рођено из љубави и вере? -Потом жена, која је дванаест година боловала од течења крви, дотаче се хаљине Његове говорећи у себи: само ако се дотакнем хаљине Његове, оздравићу. То је вера! А Исус јој рече: не бој се, кћери, вера твоја помогла ти је. То су речи праве љубави. И оздрави жена у тај час. То је чудо рођено из љубави и вере. – Па онда кнез Јаир приступи Господу ожалошћен и рече: кћи моја сад умре; него дођи, и меtни на њу руку своју, и оживеће. Само метни на њу руку своју и оживеће! То је вера без колебања и без сумње. А Господ дође, ухвати је за руку, и устаде девојка. Ухвати је за руку! Зар то није љубав Пријатеља и Лекара? И устаде девојка! Зар то није чудо, рођено из љубави и вере? После ових дивних примера сусрета људске вере и божанске љубави ево још једнога, које данашње јеванђеље објављује:

И кад Исус одлажаше оданде за њим иђаху два слепца вичући и говорећи: смилуј се на нас, сине Давидов! Одакле је одлазио Господ Исус? Из куће кнеза Јаира, где је васкрсао мртву девојку. Слепци су чули да Он иде, па су пошли за Њим вичући и молећи за милост. Слично је поступио и слепи Вартимеј у Јерихону. Он је седео крај пута и просио. И чувши да је то Исус Назарећанин стаде викати и говорити: сине Давидов Исусе, смилуј се на мене! (Марк. 10, 46-47). Тако и ова двојица. Чувши од својих вођа да то Исус Чудотворац пролази, они су заборавили и прошњу и све, и одмах кренули за Њим вичући. Гле, и то су синови Аврама, друга Божијега, који је негде гледао Бога, док ови јадници немају вида ни за гледање створења Божјих!

Но зашто слепци ословљавају Христа сином Давидовим? Зато што се такво назвање сматрало за највећу почаст у Израиљу. Цар Давид је сматран узором свих царева у Израиљу; и као што се сваки праведник називао сином Аврамовим, тако се и сваки праведан властелин називао сином Давидовим. А Христос је био властелин, мада не по друштвеном положају међу људима, него по истинској власти и моћи, која се из Њега разносила као свеж ваздух унаоколо. А да су Израиљци имали обичај називати и далеке потомке Давидове синовима Давидовим, види се из више места Светога писма (II. Царев, 16, 2; 18, 3; 22, 2). Вероватно је такође, да су слепци помишљали и на Господа Исуса као Месију, кад су Га назвали синим Давидовим, пошто је сав народ очекивао богоданог Месију из потомства цара Давида (II. Самуил. 7, 12-13; Пс. 89, 27; Ис. 9, 7; Лк. 1, 32).(„Ко се моли телесно и нема још духовног разума сличан је слепцу, који је викао: Сине Давидов, смилуј се на мене! Но један други слепац, кад је прогледао и видео Господа, није Га више називао сином Давидовим но Сином Божјим“ (Јов. 9, 35. 38). Симеон Н. Богослов. Слово 56) И даће му Господ Бог престо Давида оца његова – тако је јављао велики Архангел Пресветој Богомајци. Чак и сам Архангел служи се, дакле, уобичајеним језиком народним, називајући Давида оцем Христовим и ако Га је пре тога назвао Сином Свевишњега, то јест Сином Божјим (Лк. 1, 32).

Није ли и ово један страшан утук за мрачне фарисеје и књижевнике, који су Христа називали хулитељем Божјим и грешником? Гле, како их Господ посрамљује кроз оне, које су они сматрали горим од себе: кроз незнабошце, слепце, па чак и демоне! Јер док они у својој заслепљености од сујете нису могли видети у Христу друго до хулитеља и грешника, дотле незнабожачки капетан приписује Њему божанску моћ над болестима (Мат. 8, 5 – ); и демони у Гадари називају Га Сином Божјим, па најзад ево и слепци виде Га духом као Сина Давидова. Незнабошци су, дакле, осетили у присуству Христа присуство Бога, докле затупели фарисеји и књижевници то нису могли осетити; демони су познали у Христу Сина Божјег, докле само мудри вођи народа Израиљског нису Га могли познати; и најзад слепци су видели оно што они нису видели.

Докле су слепци викали за Христом, Христос се није освртао нити им се одазивао. Зашто? Прво зато, да би још више појачао њихову жеђ за Богом и веру у Њега; друго, да би многи чули вику слепца и сами се замислили над својим срцем и испитали своју веру; а треће, да покаже Своју кротост и смиреност избегавањем славе људске на тај начин, што ће ове страдалнике излечити не на друму, пред масом света, него у кући, пред неколико сведока. Каква кротост и каква мудрост! Гле, Он је најбоље знао, да нема ништа тајно што неће бити јавно (Лк. 4, 22); и да свако добро што се више скрива то се више објављује.

А кад дође у кућу, приступише к њему слепци; и рече им Исус: верујете ли да могу то учинити? А они му рекоше: да, Господе. Толика је вера била у ових слепаца, да су они неуморно ходили за Христом без обзира на то што се Он на њих није освртао нити одговарао на њихове очајне крике. Толика је вера њихова била, да су Га тражили до у саму кућу, у коју је Он свратио; па иако је кућа била туђа и непозната, они су се усудили ући унутра. Они су осећали: сад је дошао тренутак нашега исцељења, – сад ил’ никад! Они су знали, да у васцелом свету не постоји жив човек осим Христа, који им може отворити очи и повратити вид.

Верујете ли да могу то учинити? пита их Господ. Зашто их пита, кад Он зна и види њихову веру. Он – тајновидац и срцезналац? Пита их зато, да би они јавно исказали своју веру колико ради њих самих толико и ради других присутних људи. Јер јавном исповешћу вере утврђује се вера и код оних, који је исповедају и код оних, који слушају.

Да, Господе, – одговарају слепци. Прерадосни што их је Христос уопште ословио, у њих се још више распламтела вера у Њега и Његову моћ. Да, Господе Они Га не називају више сином Давидовим – то им се чини и мало и заобилазно – него управо Господом. У томе и јесте њихово вероисповедање: Исус Христос је Господ, Богочовек и Спаситељ. И то је довољно. ]ер који год призове име Господње спашће се (Рим. 10, 13).

Вера је, дакле, ту, и у срцу и на језику. Сад треба да изађе љубав у сретање тој вери, и чудо ће се родити. А ево и љубави, која никада не доцни, да изађе вери у сретање – никада! Тада се Христос дохвати очију њихових и рече: по вери вашој нека вам буде! И отворише им се очи. Као кад се једна горећа свећа принесе другој, хладној, и ова се засветли! Пречисти Господ није се гадио нечистог тела људског и још нечисте душе људске. Јер чистоме је све чисто (Титу 1, 15). Он пружи Своје пречисте руке и дотаче се тамних рупа, затворених прозора, гњилих очију слепачких – и очи се отворише. Завеса се скиде, и светлост уђе у тамницу, и од тамнице створише се обасјани двори. По вери вашој нека вам буде. И вера се не посрами: по вери њиховој и би. О, колико високо Господ цени своја створења, и ако су сва створења дим и прашина под ногама његовим! Тражећи веру, Он тражи сарадњу људи у своме стварању. Он је могао, као што каже премудри Златоуст, једном речју учинити све болеснике на земљи здравим. Но шта би тиме учинио? Изравнао би човека са осталим бесловесним тварима, које су без слободне воље, слободног опредељивања, и без највише намене. Понизио би човека на степен сунца, месеца и звезда, које морају да светле под заповести; и на степен камења, које мора да стоји и пада по заповести; и на степен воде у потоцима, и рекама, која мора да тече по заповести. А човек је словесан и разуман и он треба да чини оно што бесловесна твар мора да чини, то јест, да се савршено преда Богу и да испуњује заповести Божје. Господ наређује, ја морам да Га слушам – говори сва природа. Господ наређује, ја треба да Га слушам – говори прави човек. Човек има да бира, но не да бира између два добра, него између добра и зла. Изабере ли добро, биће Божји друг и син у царству вечности, и биће му боље него васцелој природи; изабере ли зло, биће одбачен од Бога, и биће му горе него бесловесним тварима. Таква је, дакле, воља Творца – да се човек слободно определи у овоме животу за добро или за зло. Зато Господ Исус пита људе за веру; зато их призива у сарадњу на њиховом сопственом спасењу. Врло мало захтева Господ од људи. Он само захтева добру вољу од њих, да признаду Њега за свемоћног Господа и себе за ништа. То је вера, и ту веру једино тражи Господ од људи ради добра и спасења самих људи.

И заиреши им Исус говорећи: гледајте да нико не дозна. А они изишавши разгласише га по свој земљи оној. Зашто им запрети Исус, да не разглашују ово чудо? Прво зато, што Он не тражи никакве славе и хвале људске. Људска слава и хвала не може ни једну јоту додати Његовој слави. Друго зато, да би показао, да оно што чини Он чини из сажаљења и љубави према људима као мајка према својој деци, а не као волшебници и мађионичари, слуге демонске, који у срцу мрзе и презиру људе, а оно што чине, чине само зато да би их људи славили и хвалили. Треће зато, да би тиме дао пример људима, да свако добро дело чине ради Бога а не из сујете; да не зна левица што чини десница (Мат. 6, 3). А четврто и зато што Он зна, – па би желео да и људи то сазнаду – да се добро не може сакрити, што се, уосталом, одмах и показало. Јер хтели не хтели слепци морали су Га разгласити по својој земљи. Нека је језик њихов и ћутао, очи су њихове говориле. Нека су они баш и хтели прећутати, Божја сила, која све објављује, гонила их је, да говоре, и говоре. А то је Господ Исус и желео, да им покаже, наиме: и мимо ваше воље објавиће се ово дело, ма колико се ви старали, да се оно не дозна: само ви немојте желети да га објављујете по сујети својој, нити ради похвале ни себи ни Мени. Прославите Бога – то је главно.

А кад они изиђоше, гле, доведоше к њему човека нема и бесна. И пошто изгна ђавола, проговори неми. Као жедни путници у пустињи што јуре ка једином пронађеном извору воде, тако и људи жедни здравља, мудрости, снаге, доброте, мира, јуре ка Господу Исусу, једином дотле невиђеном извору свих ових добара. А извор је овај прејак, те нико, ко дође да пије, не враћа се жедан. Тек што су изашли слепи, сада са отвореним очима и без вође, а уђоше вође једнога немог и бесног и приведоше Господу овога невољника. Нем и бесан! Нити има ума да склопи реч, нити језика да изговори реч. Господ га не пита за веру, јер како може бесан човек имати веру? Како ли нем исповедити веру? Али Господ види веру његових вођа, који га к Њему и приведоше. Вероватно, да је Господ имао разговор са њима слично ономе разговору са слепцима, но јеванђелист, због сличности тих разговора, тих питања и одговора, не саопштава ништа. Онима, који траже спасења, доста је поуке и путоказа и у ономе што је речено за слепе. За оне пак, који бесповратно срљају у пропаст ругајући се Спаситељу и речима о спасењу, не би било довољно ни све речи нити сва дела Господа Исуса Христа за време целога живота Му на земљи. А све то кад би се стенографски написало и описало, ни у сами свет, мислим, не би могле стати написане књиге, вели јеванђелист (Јов. 21, 25). Но ово што се написа, написа се колико, да ми верујемо у Сина Божјег и да имамо живот вечни (Јов. 20, 31). Наш јеванђелист као летимично само помиње цео овај случај у две реченице. А замислите, колики је то догађај: изагнати ђавола из бесна човека, откључати његово немило, и учинити да он мирно и паметно проговори! То је догађај већи до једнога рата, о коме се пишу многе књиге. Ратовати може свако, а изагнати ђаволе и напунити нема уста говором не може нико осим Бога. О овоме једноме чуду могле би се писати књиге, но јеванђелист га помиње само са две реченице; између осталих разлога још и зато, да покаже множину сличних чуда највећег Чудотворца у историји времена, као и да покаже лакоћу, с којом је Господ оваква нечувана чуда чинио.

Каже се, да Господ најпре изагна ђавола, па тек онда неми човек проговори. И ово дело показује, да Господ увек иде са површине дубоко у сами корен зла. Зли дух је био у човеку, и тај зли дух је и везао језик немом човеку. Требало је изагнати злог духа, и све његове узде и везе, којима је везивао болесника, одрешиле би се саме од себе. Зато Господ прво изгони ђавола, а потом пуни човека умном и словесном силом. Овај догађај подсећа много на раслабљенога човека, коме је Господ најпре рекао: опраштају ти се греси, па тек онда: узми одар свој па иди кући својој. Христов је најчешћи метод, да прво излечи душевну муку, па тек онда телесни недостатак. Он је могао одрешити језик немоме, а оставити ђавола у њему. Но шта би с тим било учињено? Нашто му одрешен језик, да кроз њега ђаво говори и хули на Бога и на људе? Нашто ослободити човека мањег зла а оставити га у оковима већег? И зар не би временом ђаво опет завезао болеснику језик, и учинио га немим? О, Господе, како је све премудро и целисходно, што Ти твориш! Ми се само можемо дивити Твојој неисцрпној мудрости, и од ње се учити, да и сами све што радимо, радимо темељно и савршено.

И дивљаше се народ говорећи: никада се тако што није видело у Израиљу. А фарисеји говораху: помоћу кнеза ђаволског изгони ђаволе. Док се једни диве, други се ругају. Док се једни радују добру, други се жесте против добра. Докле народ прославља Бога, дотле вођи народни мисле на ђавола. Докле простосрдачни називају Христа сином Давидовим и Господом, дотле самомудри књижевници називају Га послаником Велзевула, кнеза ђаволског! И слепи прогледаше и видеше, и глухи прочуше и чуше, и бесни се опаметише и познаше, и неми проговорише и исповедише, а мудраци овога света са одебљаним умом од земне мудрости и окамењеним срцем од сујете и зависти нити могоше видети Сина Божјега, нити Га чути, нити Га познати, нити исповедити. Јер је премудрост овога света лудост пред Богом (I Кор. 3, 19).

Никада се тако што није видело у Израиљу, говораше народ с дивљењем. Истина, и Мојсеј и Илија и Јелисеј чинили су разна чуда, али како? Помоћу своје вере, поста и молитве с једне стране и Божје благовести с друге стране. То је Живи Бог чинио моћна дела кроз њих. Но Христос чини све Својом сопственом влашћу и силом. Разлика је између Њега и старих чудотвораца као између сунца и месеца: месец светли светлошћу, коју прима од сунца, а сунце светли својом сопственом светлошћу. Без предрасуда и проста душа народна осетила је ту огромну разлику, зато уста народа и исповедише: никада се тако што није видело у Израиљу. А фарисеји, истина, не одричу моћна чуда Христова – да могу они би одрекли, сакрили, потплатили лажне сведоке као при Васкрсењу Господа; али не могу да одрекну оно што се збивало на очиглед многих маса народних – они, истина, не одричу та чуда, велимо али из злобе и пакости тумаче их на свој начин. Помоћу кнеза ђаволског изгони ђаволе. То су они више пута рекли Господу, и више пута он им је запушио уста страшно јасним одговором (Мат. 12, 24; Мк. 3, 23-26; Лк. 11, 17 – 18). Рекао им је: Ако сатана сатану изгони, сам по себи разделио се: како ће, дакле, остати царство његово? Заиста, тешко је колико толико свесном човеку измислити смешније, недоследније и глупље тумачење дела Христових него што су га измислили помрачени умови народних старешина и књижевника у Израиљу. Помоћу Сатане изгонити ђаволе! Није ли то исто што и рећи: помоћу оца убијати децу очеву? Или: помоћу војводе једне војске тући и уништавати војску тог истог војводе? Но није узалуд речено: завист је слепа. Може се такође рећи: завист је смешна, и: завист је глупа. Јер завист не само да окамени срце, и заслепи ум, него и заплете језик, те језик не зна шта говори; због чега све што говори језик завидљиваца испада безумно, смешно и глупо.

Господ Исус није се обзирао на ову срдиту немоћ завидљивих старешина народних, но журно је продужавао Своје дело, да спасе и сачува све оне, које Му је Отац Небески дао, да нико од њих не погине (Јов. 17, 12). Јер се каже на крају данашњег јеванђеља:

и прохођаше Исус по свима градовима и селима, учећи по зборницама њиховим, и проповедајући јеванђеље о царству, и исцељујући сваку болест и сваку немоћ на људима. Град или село – Њему је свеједно. Он не тражи ни град ни село, – Он тражи људе. По свима градовима и селима, каже јеванђелист, да би показао ревност Христову на делу. Ревност за кућу твоју једе ме (Пс. 69, 9). За Њега је уистини један дан био као хиљаду година. Тројако је било дело Христово, као што показују речи јеванђељиста. Он је учио; Он је проповедао благовест о царству, и он је лечио сваку болест и немоћ на људима. Учио – то значи тумачио је дух стварања и старога закона. Проповедао – то значи постављао темеље Новоме стварању, Царству Божјем, Цркви светитеља. Исцељивао – то значи делима доказивао Своје учење и Своју проповед.

И све је ово Господ чинио из љубави не само према ондашњим људима, Својим савременицима – Он је савременик свега што је било, што јесте и што ће бити – него и према нама. Да би Својом светлошћу зажегао свећу у души нашој; да би Својом љубављу изашао у сусрет вери нашој, – те да би се из тога сусрета Божје љубави и наше вере родило чудо нашега спасења: исцељење нашега духовнога слепила, нашег немила и безумља, свих наших болести и немоћи.

О, Исусе Господе, Сине Бога Живога, смилуј се на нас! Да би и ми знали прославити име Твоје по свој земљи тела нашега; по свој земљи народа нашег, и по свој земљи човечанства, живог и усопшег, име Твоје и преславног и безпочетног Оца Твога са пресветим и благим и животворним Твојим Духом – Тројицу једнобитну и неразделну, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

http://voanerges.rs/index.php/sv-dn-vn-ci-nj/sv-pis/omlj/6640-n-d-lj-s-d-p-p-d-s-nici-ili-sv-i-ni-l-hrids-i-i-zic-i

Bokisha · Јул 25, 2017

Протојереј Александар Шаргунов: НЕДЕЉА СЕДМА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

Данашње Јеванђеље благовести нам о исцељену двојице слепаца и немога. У каквом се само жалосном стању налази овај свет и како су разноврсне несреће људске! Немога су привели Христу, одмах након што су отишли слепци који су прогледали. Како је неуморан Господ наш у делању добра и како непрекидно једно добро дело следује за другим! Ризнице његовог милосрођа су свагда изобилне и ма колико чудеса чинио, њихов извор никада не може пресушити.

Два слепца иду за Христом и вичу: “Помилуј нас Исусе, сине Давидов. Обећање дато Давиду, да ће се од његових потомака, јавити Месија, било је добро познато израиљском народу. У то време је било свеопште очекивање Његовог доласка. Ови слепци знају, исповедају и објављују по улицама Капернаума да је Месија дошао, да је Он овде. Заиста задивљујуће: они који су, Божјим Промислом, лишени телесног вида, могу имати очи разума у тој мери просвећене да могу распознавати велика дела Божија, сакривена од мудрих и разумних. Пред собом имамо праву, истинску, веру.

Они моле једино за милост. Научимо се и ми оваквој молитви. Ма колико да су велике наше потребе, наше невоље, не треба нам ништа више, осим тога, да Господ буде милостив према нама. Само једно молимо од Господа: да будемо причасни Његовом милосрђу. Нека нас чак и не исцели и не избави од те несреће, која нас је данас задесила – уколико милост Његова буде са нама, то ће нам бити довољно – бићемо утешени.

Обратимо пажњу на то да они не говоре сваки за себе: „помилуј ме“, већ обојица моле један за другог: „помилуј нас“. Они су се спријатељили у својој несрећи и њихова је молитва сједињена ка Господу. Уколико би сав наш народ схватио у каквој се само невољи налазимо, каква нас је општа несрећа све задесила, уколико би се једним устима и једним срцем обратили Господу, чудо би се догодило. У Христу има довољно милости за свакога и за све.

Слепи иду за Христом вичући за помоћ, а Он као да их не примећује. Много је народа ишло упоредо са њима и сви су они викали, а затим, можда, када би Христос прошао, они су једноставно заборављали на све. Он управо жели да види да ли је њихова молитва истинита, да ли је реално схватање несреће у којој се налазе. Понекад Он не реагује одмах на наше молитве, да би оне постале дубље и да би смо још више зажелели избављење, које не можемо задобити одмах након прве речи. Господ жели да нас научи да будемо истрајни у молитвама, да се увек молимо и не очајавамо.

И још један важан детаљ. Када је Христос ушао у дом, слепи су ишли за њим и тек тамо му пришли. Због тога што им није одговорио док су ишли друмом, били су принуђени да уђу за њим у кућу. Свети оци у томе виде нарочит смисао. Пре или касније, сваки од нас мораће да се сретне са Христом насамо. Добро је молити се у Храму са свима, у присуству бројног народа, великим празницима када дух свопштег празновања и нас невољно захвата. Али на крају крајева, сваки од нас треба да се сусретне са Христом лично и то је од пресудног значаја. То се може догодити или у храму или на домаћој молитви или када нас задеси несрећа. Сам Господ жели да се то са нама догоди. Двери Христове увек су отворене за оне који непоколебиво иду за њим. Али тај сусрет са Христом треба да буде скривен и зато, када су слепи прогледали, Христос им је строго рекао: „гледајте да нико не сазна“.

Данашње Јеванђеље нам напомиње да наша молитва треба да буде спојена са несумњивом вером. Христос пита слепце: „Верујете ли да могу то учинити?“ и одговара им: „По вери вашој нека Вам буде“. Он би могао, каже св. Јован Златоусти, једном речју одмах исцелити све слепе, неме и глуве по свој земљи. Али који би био смисао тога? Човек би био постављен на исту раван са неразумним животињама, без слободне воље и слободног избора, лишен свог узвишеног предназначења. Али човек је управо зато човек, што стоји пред избором добра и зла. Уколико изабере добро, ступа у зајеницу са Богом и постаје син светлости, наследник Његовог небеског Царства. Уколико изабира зло, постаје униженији од неразумних створења, погружавајући се у таму најкрајњу.

Није ли се исто то догодило и са немим, о чијем се исцељењу даље говори у данашњем Јеванђељу? Он је био попут бесловесног створења. Често понављамо да се данас све чини да би се људи, пропагандом скотске похоте, претворили у бесловесна бића. И оно најважније, што се данас дешава у свету, јесте обесмишљавање речи. Мешају се свете и нечисте речи, лаж одјекује телевизијом као и развратност и већ се нико не стиди да јавно износи срамоту сваке врсте. Још мало, чини се и почеће да мумлају и реже.

Христос је најпре из немога изагнао демона а потом је овај почео да говори. Замислите да га је Господ исцелио од немила, а оставио све остало као и до тада. Шта би се догодило? Ослобођеним језиком, развезаним од уза које су га спутавале, неми би почео да хули на Бога и на човека и да похваљује грех. Господ нам данас показује колико је таква слобода застрашујућа и где ћемо наћи спас од данашњег свеопштег слепила и немила. Он удара у корен зла и отклања његов узрок. Сатанска сила, која је свезала наш народ, може бити уништена једино силом Божијом. Само истинском вером можемо стећи дар прогледања. Само кроз праву молитву отварају се уста која приносе хвалу Господу.

http://manastirpodmaine.org/protojerej-aleksandar-sargunov-nedelja-sedma-po-pedesetnici/

nikolay · Август 10, 2017

Једном сам замолио да Бог одузме моју гордост и Бог је одговорио : "Не". Рекао је да се гордост не може одузети. Човек може само да је се одрекне.

Замолио сам Бога да исцели моју кћерку која је била прикована за постељу и Бог је одговорио : "Не". Рекао је да искушења рађају трпљење. А трпљење се не може дати, оно може само да се роди.

Замолио сам Бога да ми поклони срећу, и Бог је одговорио : "Не". Рекао је да се дарује само благослов, а да од мене зависи да ли ћу бити срећан.

Замолио сам да ме Бог чува од боли, и Бог је одговорио : "Не". Рекао је да патња човека ослобађа светских брига и приближава га Њему.

Замолио сам да ми Бог пошаље духовни напредак, али је Бог одговорио : "Не". Рекао је да дух треба да расте сам, а Он ће на мени, као на лози орезивати сувишне гране како бих донео више плода.

Замолио сам снагу и Бог ми је послао искушења како би ме прекалио.

Замолио сам за мудрост и Бог ми је постављао питања како би ме научио да размишљам.

Замолио сам за храброст и Бог ми је послао опасности.

Замолио сам за љубав и Бог ме је довео код оних којима је била потребна моја помоћ.

Замолио сам за новац и Бог ми је омогућио да га зарадим.

Нисам добио ништа од оног за шта сам молио.

Али сам добио све што ми је било потребно.

Бог је услишио моје молитве.

Једна прича из књиге "100 хришћанских прича за читање и размишљање"

JESSY · Август 17, 2017

» Када се налазимо у тешким околностима треба да имамо на уму да Бог никада неће оставити Своју Цркву. Наш задатак је да се ујединимо пред искушењима и да без страха проповедамо Јеванђеље, како би сопственим примером показали снагу и дивоту хришћанског живота.

Једини одговор на клевету и мржњу предочио нам је Сам Господ – треба опраштати онима који нас вређају, молити се за њих и молити Бога да подари мир нашој измученој души. Само једна сила је способна да се супротстави злу – сила Јеванђељске љубави. Ми смо непобедиви, док год у нашим срцима гори кандило Христове љубави. По речима Светитеља Григорија Богослова, ако хришћане неко упита шта они поштују и чему се поклањају, онда ће њихов одговор бити спреман: «Ми поштујемо Љубав».

Љубав је основа хришћанског живота. Без ње хришћански подвиг и све врлине губе смисао: «И ако имам пророштво и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не помаже» (1Кор.13: 2–3).

Апостол Павле такође дефинише основне показатеље хришћанске љубави: «Љубав дуго трпи, милокрвна је; љубав не завиди; љубав се не велича, не надима се, не чини шта не ваља, не тражи своје, не срди се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све верује, свему се нада, све трпи» (1Кор. 13: 4–7). Ако се у наше срце усели таква љубав, онда ће нам сва искушења изгледати попут капљи у мору.

Митрополит Бориспољски и Броварски Антоније (Паканич)

JESSY · Август 26, 2017

Осуда и мржња

Две речи, свака по пет слова…

Тако кратке, а тако дубоке, тако мале, а опет тако трагично велике…

Како је лако осудити, нарочито у данашње време. Свет у коме живи као да живи на постулатима осуђивања. Спремни смо све и сваког да осудимо, сваког тренутка, секунда. Више не постоје границе, него, чини ми се, наше осуђивање иде до лудила. Нема стрпљења, љубави, увек смо ми у „ праву“, не занима нас нико око нас, јер, Боже, па ми знамо најбоље и најбоље смо информисани. Али, да ли је заиста тако…

Док се пијанац једва придржава да не падне, или тужно седи на степенику, презриво пролазимо поред њега, још ако је подеран и неугодно мирише, трудимо се да га заобиђемо у што ширем луку. Али, да ли се питамо шта је у његовој души, које духовне немире лечи чашица, да ли је њему лако и да ли би он желео да се нађе на том месту? Просјак стоји усамљен у граду, али он је за нас „лузер“ у овој лудој транзицији. Да ли смо му пружили руку и на тренутак удаљили бол из његових очију? Да ли се некад запитамо и да ли људи огрезли у наркоманији, да ли оне воле или желе то, или их је вихор живота натерао на ту врсту лудила? Да ли их одбацити, или им пружити руку утехе, да ли над њиховим главама стоји Христос и чека кад ћемо и ми да приђемо? Дете у школи седи усамљено, ћути док се суза слива низ његово анђеоско лице, али није једно од најлепших и најбољих у разреду, треба га одбацити, али да ли има проблема у породици, да ли је гладан дошао, да ли га боли нешто…

Немамо исто мишљење са околином, са неким ближњим, али ми смо паметнији, знамо ми како то треба урадити. Спремни смо и да понизимо, повредимо, не занима нас други…

Толико боли око нас, толико несрећних људи и судбина, али осуда је оно чиме се ми бавимо. Да ли бар за тренутак одбацимо нашу гордост, станемо пред тог човека, пред то дете, и пружимо му наду и светлост на крају тунела? Да ли и они заслужују шансу у животу, да ли нас Христос управо и позива ка њима…

Каквим судом судимо, тако ће нам се и судити, указује Свето Писмо нашој савести. Да ли ћемо прихватити, или одбацити, ствар је слободе сваког човека. Али, једном ћемо и ми затворити очи, кренути пред нашег Творца, шта ли ћемо Му рећи, како се оправдати…

Желим да завршим примером из сопственог живота, јер све је ово, можда, и лепо написано, међутим тражи конкретну потврду. Хвала Богу, па сам је и сам доживео…

Пре двадесет и више година, радио сам и живео у једном малом градићу на југу моје прелепе земље Србије. Једном приликом, пријатељ ми се пожалио на нешто што га боли у животу, што му изједа душу. Уместо да се сажалим, оклеветао сам га пред другима, употребљавајући разне неадекватне речи, да мало користим еуфемизам. Насмејао сам се његовом болу, нанео бол његовој души…

Пар месеци касније, одлазим из тог малог града и започињем живот у једном другом граду. На њега сам готово и заборавио. У једном тренутку, и мени се дешава иста ствар као и њему! Шта сад? Да ли је то Божија освета? Наравно, требало ми је време да схватим, да је Бог веома милостив био према мени, препун љубави. Показао ми је како је било мом брату, какав је немир био у његовој души, разумео сам га и горко покајао због дела мојих, због мојих речи. Као и увек, Бог је после свега послао спокој и мир у моју душу, кроз лекцију коју сам научио, и разумео сам да чак ни та препрека није страшна у животу, јер ту је увек Христос поред нас, да нико од нас није безгрешан, али да када схватимо нечију муку, побеђујемо сами себе, нашу охолост, нашу гордост…

Нека вас све драги Бог чува…

http://mojemisli.rs/2017/07/30/119/

Bokisha · Септембар 6, 2017

Псовачка болест

Наш српски народ збаци турске ланце и окове, ради којих је добијао велику плату од Бога, па се лати најпакоснијег заната – да зида паклену тамницу од псовке. Прва помисао псовка, псовка увод у сваки посао. Као Адам што обележи све именима, и на све стави мислену марку, тако многи Срби данас већину ствари печате псовком. То им улази у речник, у граматику, у синтаксу, у идеологију, то је врста пљувачке којом они пљују на све.

Нека нам Бог свима помогне да наш народ оздрави од псовке. Свако царство које се раздијели само по себи, опустјеће; и сваки град или дом који се раздијели сам по себи , пропашће. (Мат.12,25) А каквог царства може имати у главама за које не важе ни људски ни Божији закони! Падоше земаљски цареви, падоше строги закони, паде старешинство, и у свету завлада безакоње и страх, због множине наука, због множине мудрости, због множине удружења и завера, због множине учитеља, због множине феминизма и нихилизма...

На земљи одувек постоје две врсте плодова: телесни и духовни. Плодови су највећи украс на земљи, јер без њих свет би био одвратна пустиња. У плодове се рачуна биље, животиње и људи. У духовне плодове улазе само мисли људске и оне су управо цвет и украс свега осталога. Није мало чудо кад једно зрно, бачено у земљу, пропадне и свој живот, помоћу сунца и воде, принесе у клас и подигне се изнад земље и умножи се. Оно једно претвори се у многе наследнике, и сваком од њих преда своје наслеђе у потпуности.

Но хиљаду пута веће је чудо кад се човек, по рођењу немоћнији од младунчади све домаће стоке, уздигне до слободног посматрања свега видљивог света, а вером се уздигне до хвале и благодарења Богу. То је први и славни духовни плод. Кад човек види више него што се очима види. Јер свет није заснован на хлебу – него на речи Божијој. Храна долази и пролази као вода, и не може да се запамти њен пут, јер њене стопе не могу да се урежу у душу. Мисао је много ближа души него трулежна храна. Ко би сад могао знати куда је се све растурила, по облацима и морима, она вода којом су апостоли толили своју жеђ! Знамо да та вода није пропала, али не знамо где је. Но речи апостолске ево једнако долазе до нас, као и што ваздух долази до нас, као што и светлост долази до нас, и помажу нама да гледамо свет.

Дакле, зрели плодови духа, загрејани Божјом истином, долазе до нас, да би и наша душа сазрела у сличан плод. Ма колико човек да отпадне од Бога, кад чује реч Божију, то дубље залази у његову опијену душу неголи ма која сласт његовог греха. Што очевидно значи да је душа суд, лонац у који се смештају духовни плодови, било зли, било добри.

Наш српски народ збаци турске ланце и окове, ради којих је добијао велику плату од Бога, па се лати најпакоснијег заната – да зида паклену тамницу од псовке. Данас се српска села деле на правилно говорећа и псовковладајућа. Прва помисао псовка, псовка увод у сваки посао. Као Адам што обележи све именима, и на све стави мислену марку, тако многи Срби данас већину ствари печате псовком. То им улази у речник, у граматику, у синтаксу, у идеологију, то је врста пљувачке којом они пљују на све.

Потпуно су пијани, не могу никако да се истрезне, те да размисле како изгледа њихово пијанство. Дошла је једна генерација сеоске омладине, срећом делимично, која је потпуно усвојила епикурејску догматику – слушајући развратне речи и апологију неморала. Треба признати, да су црквене и државне власти, сагласно и у договору, предузимале оштре мере против псовке и неморалног говора. Но, авај, авај, свака наредба, то је администрација. Лек против оваквих болести треба да је много живљи. Лекар мора прићи болеснику, хтео не хтео. Мора упознати болест, па ма колико она била заразна. Ми сви, који смо ма колико у могућности, морамо са својим народом поделити, не само историјску славу, него и савремену срамоту.

Наш је народ увек био племенит, па зар сад да му дозволимо да постане шегрт и мајстор псовке и хуле, ружног језика и мрачне душе! Многи из народа потрчаше за новце, за меницама, за сластима, и данас доста кафана на селу личе на паклена предсобља, јер пробају колико су слободни и духовити у злу. Христос је пред народ излазио са апостолима, да би народ, видећи Човека кога прате људи, лакше поверовао у истину. Јер је за човека, човек ипак највеће сведочанство. Па истина Божија заједно са сведоцима постаје за народ велика потребна стварност. Добро и вера уче се као сваки занат. И апостол Павле ишао је са пратиоцима, да би слушаоци са поверењем слушали проповед, и блажени Августин, епископ, уредио је своју збуњену и узбуњену епархију са једном десетином монаха, са којима је заједно живео, заједно се молио Богу, заједно проповедао, заједно исповедао, заједно читао многобројне књиге црквене. Богумили су били разорили верску свежину у нашем народу за време Св. Саве. Но, Св. Сава имао је доста својих помоћника кад је путовао по народу и бранио га од слепила и пожара.

Од времена Св. Саве, морална ведрина у народу никад тако није била у опасности као данас. Није псовка теоријски облак, него је она нејестествени живот: гњев, јарост, непоштовање, отпад од Бога, отпад од људи, отпад од самог себе. Коров неморала укоренио се у душу, слободно се развио, и кроз уста избија напоље. Псовка је чисто безумље, одвратна бесмислица, ватра пламена пакленог. У њој нема ни разлога, ни сенке од разлога. Но она је, у исто време, печат, наслов и жиг једне велике душевне болести: псовач изјављује и исповеда чиме је испуњена његова душа. Јер Писмо вели: дан се са даном разговара, а ноћ са ноћом размишља. Историја једног дана, прелази у историју другог дана. И мудрост једне ноћи, проноси се у мудрост друге ноћи. Тај језик васељена слуша, и ту мудрост васељена разматра – језик и мудрост који се стално носе и као време стално падају.

Свака твар казује се шта је. Добар човек сија Божијом добротом, а псовач се јавља из псовачке тамнице. Јер неваљали слуга не мрзи на господара који није био његов, него мрзи на господара чија је добра и дарове на своју пропаст упропастио. И дану и ноћи, и сунцу и камену, и живима и мртвима псовачи казују ко су и шта су и какви су – дављеници страсти и скверних мисли. Мир и благост немају куда да им уђу у душу.

У молитвама које Црква са правом прописује да се читају пре него што се причестимо, каже се да је Света Причест огањ који спаљује у нашој души скривене и паклене помисли, злобу и завист, гњев и мржњу и масу мрачних болести од праоца Адама. Кад су те паклене мане на својој души осећали свети људи, који су се молитвом, даноноћном молитвом чували од свакога зла, колико више ми, у доба индустрије неморала, морамо неморал скидати са душе помоћу опаљујућег огња, помоћу Светог Причешћа.

Близу је памети, да псовка није ништа друго, него бунцање душевно у греховном заносу. Одвратна бљувотина нити може да стоји у души, нити може да нахрани душу, већ је само мучи. Душа се превија и јадикује, па повраћа зло у земаљски свет. Зло се разгласује, јер је несносно. Свака дела говоре својим језиком. Доста њих у народу изгубише црквени ред, некоме десет, а некоме двадесет година како се није причестио. Ко год се одели од Бога, њега земаљске бриге и греси почну притискивати и гурати у мрак, а нема већег мрака него мислити само о ономе што се очима види. Речи су слепе, памћење је слепо, све ослепи кад љубав према добру ослепи. Бог са човеком разговара тајно и човек са Богом разговара тајно. Умишљаји, планови и намере, у томе се састоје човеков морал, и највиша човекова способност. Човек је велики ако тајно призива Бога и све своје намере потчињава Божијим намерама. Радник је и сарадник на делима Божијим.

Против очевидне болести треба очевидан лек: проповед слова Божијег масама народним. Лабаво и примитивно одбацујмо. Оставимо наредбоносну администрацију и узмимо у своје руке апостолску слободу проповеди: помоћу власти треба сакупљати људе. Па онда по два, три свештеника да су заједно. Говорити само о ономе сто се види у животу. Помоћи људима да раздвоје добро од зла. Научити их шта је грех. Замолити их да се исповеде. Замолити их да се ма колико боје Бога. Замолити их да се макар са две речи моле Богу: “Боже, помози ми”! Замолити их да се клоне зла. Замолити их да не мрзе суседе. Замолити их да чувају образ и поштење. Замолити их да чувају пост као очи у глави.

А народ је племенит, па ће разумети. Ако је био тврдоглав у греху, постаће питом када размисли о греху. Биће га срамота када види да има људи који се противе злу. Бринути о ближњем, и замолити га да се спасава, значи не срдити се на његове псовке, него их лечити. Не мрзи мати болесно дете које умире, него плаче за њим. И Бог не воли пропаст људску, него хоће да се сви спасу.

Нека нам Бог свима помогне да наш народ оздрави од псовке. Свако царство које се раздијели само по себи, опустјеће; и сваки град или дом који се раздијели сам по себи , пропашће. (Мат.12,25) А каквог царства може имати у главама за које не важе ни људски ни Божији закони! Падоше земаљски цареви, падоше строги закони, паде старешинство, и у свету завлада безакоње и страх, због множине наука, због множине мудрости, због множине удружења и завера, због множине учитеља, због множине феминизма и нихилизма.

Преподобни Јаков Нови Тумански
Извор: православнапородица.орг.срб

http://www.prijateljboziji.com/_Psovacka-bolest/77882.html

Пријави се

Душекорисни садржаји

Препоручена порука

Не толериши него љуби ближњег свог

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Популарни чланови у овој теми

Популарни дани

Популарни чланови у овој теми

Популарни дани

Популарне поруке

Никола Поповић

АлександраВ

JESSY

Како сачувати васкршњу радост

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

мПАВЛЕ: ЛИ БОГ ДА СТВОРИ КАМЕН КОЈИ ОН НЕ МОЖЕ ДА ПОД

ПАВЛЕ: МОЖЕ ЛИ БОГ ДА СТВОРИ КАМЕН КОЈИ ОН

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Скривени благослови

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Изучавај Реч Божију

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Недеља седма по Педесетници - Омилије - Свети Николај Охридски и Жички

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Протојереј Александар Шаргунов: НЕДЕЉА СЕДМА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Псовачка болест

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Чланови који сада читају 0 чланова

Сличан садржај