Ф. Е. Васиљук - Исповест и психотерапија

[JESSY]

Моја пацијенткиња Светлана се поприлично угојила. Прекоревала је себе због прождрљивости и много пута је давала завет себи и обећавала да више неће јести тако много колача. Али је сваки пут изнова затицала себе с колаћем у устима. Пошто је она била црквен човек, могао сам да је запитам: «Да ли се ви обично молите пре и после јела?»

– Да.

– Онда вам могу предложити следећи психотерапеутски задатак. На једну недељу оставите, молим вас, своју борбу и једите онолико колача, колико хоћете. Пошто много волите колаче, једите их полако, свесно, као дегустатор, осећајући се у укус сваког залогаја. Али, молите се не после јела него после сваког залогаја заблагодарите Богу за радост од управо прогутаног залогаја. Потрудите се да то чините тако неформално, да би ваша молитвена благодарност била повезана са стварно и свесно доживљеном радошћу од слатког.

Светлана је пристала. Као што можете претпоставити, количина поједених колача за ту недељу била је знатно мања од уобичајене.

За крај можемо да закључимо, да нам психотерпија даје неке сугестије у двема стварима – као прво, како помоћи другом човеку и самоме себи, да се од површног називања греха и осећања кривице који заклања грех, пробије у дубину, ка коренима и изворима греха, и још даље ка језгру наше личности, недирнуте грехом. И као друго, како затим гајити плод покајања у стварности свакодневног живота. И главно. Да би могло да дође до СУСРЕТА, потребно је напомињати себи, да је задатак покајања – не наћи грех, већ наћи у себи онога, ко је спреман за сусрет са Господом. И то није потребно само нама. Господ наставља да нам се обраћа са молбом: «Останите овде и стражите са Мном».

 

https://poznajsebe.wordpress.com/2018/03/18/ispovest_i_psihoterapija/

 

[slovoA]

@JESSY Хвала.

[slovoA]

@JESSY Има човјек заиста истинских увида. Први пут се срећем с психологом (или психотерапеутом), који не уноси психологију у Цркву, већ из Цркве улази у психологију. А то је потпуно нови приступ самој психологији. Умјесто јалових и супротних покушаја, нпр. Јеротићевих, да калкулише с Црквом, Васиљук је ту изричит. Оно што Јеротић оставља да виси без одговора, као некакав мудрац, Васиљук изражава као немоћ самог психолога. И излаз налази у самој Цркви у којој као психолог није суочен с проблемима свог пацијента, човјека, већ с проблемом самога себе као психолога и истог човјека, по самој природи.

Сам Васиљук јасно то каже и назива - сапреживљавањем, у анализи оне приче о Ракољњикову и Соњи.

"Али да је она (Соња) у том тренутку кренула путем свог саосећања и своје захвалности; и оставила по страни истину, изгубила би своју позицију сапреживљавања (co-experiencing). Позиција сапреживљавања је важан појам за наш терапеутски рад; и чини ми се да се у њој, на неки начин, морају срести милост и истина."

Ништа му се ту не чини, он то јасно созерца. Тај његов увид односа милости и истине је сав у складу са светоотачким познањем.

Још једном, хвала @JESSY .