Jump to content

Ф. Е. Васиљук - Исповест и психотерапија

Оцени ову тему


Препоручена порука

                       konsultirovanie.jpg

 

Када сам приступио изради овог реферата, зазвонио ми је телефон. Назвала ме је моја пацијенткиња, у овом контексту зваћемо је Људмила: „Могу ли да дођем на консултацију заједно са адвокатом?“ Био сам крајње зачуђен. (Они који познају савремени руски живот, схватиће ме: адвокати су код нас велика реткост чак и на суду, а тек да неко иде на психотерапеутско саветовање са адвокатом – за нешто такво ја још нисам чуо).

Шта, нешто се догодило?

Да, ја сам коначно одлучила да се разведем од мужа, јер се данас разјаснило, да ме је он фактички покрао.

Ви сте љути и огорчени због тога што сте му толико веровали…

Све сам за њега жртвовала, а он ми је узвратио издајством. То је врло болно, осим тога, кроз два дана, на Велики Четвртак, код нас ће бити исповест за цео живот (Људмила је ове године похађала катехизацију). Не опростивши, ја немам права да идем на исповест, а не могу да опростим.

То је за сада немогуће, јер је рана одвише дубока?

Да, ово је врло болно. Ја много праштам, али ово не могу.

Знате ли Људмила да ви можете, исто то што сте рекли мени, рећи и Богу?

Како то?

На пример, ви ћете се припремати за исповест и разматраћете ваше односе са мужем. И могуће је да ћете наћи нешто, што ћете моћи да му опростите, и тада ви можете рећи овако: „Господе, ево ја му ово опраштам, али издајство не могу. Ја бих хтела, али не могу. Сувише је болно“. Понесите на исповест све, што буде у вашој души – и љутњу, и увређеност, и бол, и усамљеност. И када будете говорили, памтите да је Он – Тај, Коме говорите и од Кога очекујете исцељење – у тај исти четвртак Он је страдао од издајства, бола и усамљености. И молио је ученике да буду с Њим, будни, а они су заспали. Можда ћете ви у томе успети, зато што је код вас исти бол, иста рана.

Ви знате, како калеме гранчицу на дрво? Засецају дрво и причвршћују на том месту одрезану гранчицу – „раницу“ на „раницу“, да би се омогућило срастање. Тешко ми је да себи представим шта осећа гранчица, али преко тог места, где су се сјединила два реза почињу да теку животворни сокови, заједнички за дрво и нову грану. А без засецања они се не би могли сјединити…

Наступило је кратко ћутање. Људмила више није спомињала адвоката.

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ово је случај у коме су психотерапија и исповест допунили једно друго. Психотерапија је помогла да се уклоне унутрашње баријере на путу ка исповести, а исповест ће јој, надамо се, помоћи да учини корак у решавању тог животног проблема, коме је била посвећена

психотерапија – ако и не спаси брак, то у крајњој мери да се изграде достојанствени људски односи после развода.

При разматрању теме узајамних односа исповести и психотерапије врло се често говори о њиховој конкуренцији у контексту савремене културе, где је психотерапија тобоже заузела место исповести. У томе вероватно има и део истине, али…

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

При разматрању теме узајамних односа исповести и психотерапије врло се често говори о њиховој конкуренцији у контексту савремене културе, где је психотерапија тобоже заузела место исповести. У томе вероватно има и део истине, али… ја бих данас хтео да поставим питање у сасвим другој равни: шта нам може дати опит савремене психотерпаије у делу исповести и покајања?

Покајање није издвојен чин, већ цео пут («И изведи нас на пут покајања», – молимо се у Покајном канону). Смисао пута се одређује његовим циљем. А коначни циљ и смисао покајања уопште није плач, ни скрушеност, ни сузе, већ радост помирења и сусрета. Овоме је посвећен реферат владике Антонија. Овај сусрет се свакако не догађа  зато што смо ми искусни путници и што смо сами достигли циљ, нити то личи на старе аритметичке задатке у којима су се из тачки А и Б упутили један другоме у сусрет два путника различитом брзином. У задацима се обично питало, где ће се они срести. Део пута који смо прошли не даје нам повода да се погордимо нашим туристичким талентима, јер понекад  више подсећамо не на бодрог туристу, него на мокру, престрашену овцу, чији се читав допринос за сусрет са пастиром састојао у томе, што није заборавила да жалосно блеји. Али, ма како било, без тога је могло да до сусрета и не дође. Мени се чини, да се и смисао наше конференције састоји управо у томе, да поделимо једни са другим искуство овог блејања, искуство лутања и тражења оријентира на путу покајања.

Најопасније за залуталог човека није одсуство пута, него лажне стазе, врло сличне истинским. Отац Александар Шмеман је назвао две такве лажне покајне стазе опасношћу «јуридизма» и опасношћу «психологизма».

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Човек скреће на страну «јуридизма», када разматра покајање првенствено дисциплинарно и сматра поводом за њега нарушавање норми, закона. Насупрот томе, може да се уклања на страну «психологизма», када као повод за исповест сматра то што преживљава душевни дискомфорт, немир, непријатност.

      Јуридизам је склон да грех своди на учињени прекршај и као средство за искупљење од греха види казну, а као коначни циљ – обнову правичности. Психологизам хоће да редукује грех на кривицу, средство разрешења греха види у оправдању, а коначни циљ – у успокојењу.

Како се ове склоности пројављују код нас за време исповести? У првом случају се покајање превраћа у то да разумом тражимо одступања у нашем понашању од заданог готовог кодекса. По форми ово подсећа на извештај. И ми се чак збунимо, ако нисмо испунили план по гресима, исто као што се у недоумици брине лекара, ако је температура свега 37, а ако је 40 – онда је све у реду. Сама света тајна се почиње разматрати по образцу судског процеса, где се покајник, на почетку, при припреми за исповест, понаша као детектив који је дужан да за одређено време открије довољну количину преступа, а касније у току исповести, он иступа као окривљени и истовремено као тужилац (а понекад и као сведок одбране, који тражи олакшавајуће околности), а свештеник се при свему том подстиче на улогу судије и адвоката («Ево ја себе не штедим, свештеник би то требао уважити»).

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Због чега је такав начин покајања лош? Зато што он клизи по површини, не дотиче дубину срца, не тражи корене греха, и због тога не долази до метаноје – промене ума, и тако сваки пут изнова један те исти душевни коров досадно расте на једном те истом месту.

Ова «јуридичка», формалистичка тенденција посебно прети да захвати нашу исповест када у души нема живог покајног осећања, него је некако укочена, окамењена. («Немам покајања, немам умиљења, немам суза утехе» – Молитва после покајног канона). А шта ми можемо супротставити овој тенденцији, да бисмо продубили нашу исповест?

Управо нам овде може помоћи психотерапија. Међу методама психотерапије постоји метод који ја зовем «психотерпаијском мајеутиком». Сама реч «мајеутика», да вас подсетим, означава помоћ при порођају. Сократ је поредио своје философске беседе са вештином бабица, јер он није тежио да у њима саопшти готову истину, већ је помагао сабеседнику да сам носи и породи истину. У психотерапији је смисао мајеутичког метода у томе, да помогне човеку да укључи рефлексију и да на нов, свеж начин погледа на своје унутарње убеђења, који су му се увек сами по себи чинили исувише очигледни, да би у њих могло посумњати. Ево примера, из кога ће вам постати јасно, како функционише мајеутика у психотерапијском разговору.

Мој пацијент – Филип – се од младићких година озбиљно занимао источњачким учењима, бавио се јогом, боравио је лети у ашраму негде у Сибиру, речју, живео је врло напрегнутим духовним животом и све време се занимао самоусавршавањем. Десило се да се заљубио, и његова душа је почела да се распиње између две жеље – јоги и вољеној девојци. Када би почела надвладавати жеље за јогом, он је уображавао да улази у ашрам и у потпуности се посвећује путу самоусавршавања, пред његовим очима се јављала слика куће, породичног гнезда, љубави и он је помишљао: «Зар ћу заувек остати сам?» И привлачност ашрама се гасила. А када би почео да замишља породични живот – децу, бриге, свакодневницу, плашио се да тамо неће бити места за дуге вежбе, медитацију и читање мудрих књига. «Како ћу се онда развијати?» – Поверавао ми је своје сумње. Једном, када сам схватио да се он већ по ко зна који пут врти у истом кругу, задао сам му мајеутичко питање: «Филипе, да ли сам ја добро разумо, да си ти убеђен, да у сваком тренутку твога живота у свим околностима ти треба да се развијаш?»

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Нисам очекивао да ће питање имати толики ефекат. Филип је мало устукнуо и и стајао тако у запрепашћењу неких пола минута. У терапеутском времену то је врло дуго. Тек касније, размишљајући о томе што се догодило, ја сам схватио узрок ове запрепашћености. Идеја „самоусавршавања“ постала је за њега толико самоочигледна, да је он престао да је примећује и као последица тога није могао видети да је она постала за њега идол који је управљао његовим животом. И када је у мајеутичком, мало преувеличаном огледалу, угледао себе као слугу тога идола самоусавршавања, био је поражен. Ово је омогућило Филипу да продуби своју свест о себе као слободној личности, која хоће и може да се развија, али која уопште није обавезна да читавим својим животом обслужује идеју самоусавршавања.

Шта се може искористити из оваквог психотерпеутског опита при припреми за исповест, да би помогли сопственој души да од формалног навођења грехова уђе у дубину, ка корену греха?

„Сагреших лагањем, осуђивањем, раздражљивошћу…“, – опет и опет понавља човек на исповести. 

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Како зауставити свест која клизи по површини и дати јој могућност да уђе унутра?

     Замислимо следећи унутрашњи сократовски дијалог са самим собом.

Био си раздражен? Хајде размисли, шта је био разлог, зашто си тако раздражено разговорао са својим подчињеним?

Зато што је он лењ и није извршио наређење.

Али, шта ти је посебно у томе засметало?

Вероватно то што сам му ја наредио да уради и он је тим самим показао непоштовање према мени.

Да ли си сигуран, да на непоштовање обавезно мораш да реаговати љутњом?

Не, свакако да не.

Али, ако ти сам ниси донео ту одлуку да се наљутиш, шта је то у теби онда, што те је натерало да се понашаш раздражљиво као реакциу на непоштовање?

Па, очигледно, очекивање да ће ме сви поштовати, а посебно подчињени.

То јест код вас у души постоји убеђење, да ти безусловно заслужујеш поштовање и сви су обавезни да ти га указују?

Логички, тако испада, али ја се не слажем са таквим убеђењем, непријатно ми је.

Због чега?

То нисам ја, већ неки дебели, надувени од важности одвратни властољубац!

Овде већ унутрашњи Сократ може устукнути, а ми погледајмо на резултате овог дијалога. Мислио сам да треба да се кајем због раздражљивости, а показало се да се у ствари ради о властољубљу и частољубљу. Започео сам од формалног осуђивања раздражљивости, али сам је у суштини сматрао нормалном реакцијом на своје лењиве подчињене. (И у овом покајању се видело чак и нешто племенито: иако сам се ја и оправдано разљутио на њих, ја се ипак кајем због тога). А показало се да нема никакве оправданости и природности, јер се нисам узнемирио због пословних интереса посла, или због бриге о неком другом, већ само зато што је била повређена моја сујета. Започео од хладне рачунице, а сада је врео стид прелио моју душу; мени се чинило да сам смирено приклонио главу, а показало се да стојим на исповести пред Господом, украшавајући се некаквим папуанским перјем и надимајући се од свести о сопственом значају. Каква срамота. То нисам ја, ја то не желим, помози ми Господе да све ово стргнем са себе. Свега неколико тренутака раније мислио сам о себи као о високој прелепој палми, која је грациозно спустила своје гране, а показало се, да сам у ствари један бледи изданак кромпира, који лежи у подруму и чија је сва нада у томе, да се домогне маленог прозорчета, из кога продире зрак светлости.

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Руска пословица каже: Риба тражи, где је дубље, а човек – где је боље“. Но, ја мислим да је у ствари све обратно: управо риба тражи где је боље, а човек – где је дубље. И када нам пође за руком да уз помоћ мајеутике, о којој смо управо говорили, или на неки други начин учинимо напор и од површног „јуридичког“ именовања греха учинимо корак дубље у нашу сопствену душу тада долази до „промене ума“, као што су:

као прво, исповест од безличне постаје лична, моја (о томе је много пута говорио митрополит Антоније у својим проповедима);

као друго, испод површине сагрешења открива се корен страсти;

као треће, млак однос према греху се смењује оним, што се може назвати хладан зној;

и на крају главно – добијамо шансу да иза љуштуре греха, иза слојева блата сретнемо неки изненађујуће познати лик – не, то уопште није „Тројица“ Рубљова, него картонска иконица домаће израде, која има само једну предност – то смо ми сами.

А ово је главно. Потребно нам је да се од површности формалне исповести удубљујемо и удубљујемо ка коренима греха и то не ради доживљаја задовољство геолога који открива нове и нове слојеве наше страсне природе, и не ради задовољства детектива који открива разгранату мафијашку мрежу, већ да би прошли кроз грех и дошли до самих себе. Ако се слажемо с тим, да се покајање крунише радошћу сусрета, онда оно најглавније у њему никако није скрушеност или очишћење или исправљање, то су само средства, главно је – да се пробуди наша личност. У супротном, ко ће се срести са Господом?

Када Господ дође, биће лоше ако нас затекне у не до краја почишћеном и сређеном дому, али и то је много боље, него да дође у чист, али потпуно празан дом.

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Погледајмо сада на други лажну стазу на путу покајања, коју смо назвали „психологизам“. Како се психологизам може пројавити у исповести? Жена се одмах после исповести незадовољно жали: „Ето, исповедила сам се – и ништа, уопште нема олакшања“. Свакако, осећање олакшања, ослобођења од терета, од притиска греха, може да буде чудесна душевна последица покајања. Али у духовном животу се не смеју мешати последице са циљем. Душа уопште не подноси војничке праволинијске прописе. Ако желимо да доживимо радост, ми не можемо наређивати својој души: „Равнај се! Смирено! Радуј се!. Она неће послушати. Џон Стјуарт Мил је писао о „лукавој стратегији среће“ – да би се достигла срећа, не треба да срећу постављамо за циљ, потребно је само стремити ка достојним циљевима, и тада срећа може доћи као награда за наше напоре. Олакшање, као и свако друго душевно стање, не може бити циљ исповести.

Тако се у исповести психологизам пројављује у томе, што ми започињемо да посвећујемо велику пажњу нашим душевним стањима, разматрамо конфликте, односе са другим људим, покушавамо да «објаснимо» грех, нпр. тиме што смо се нашли у ситуацији, где треба бирати мање од два зла и др. Сав тај «душевни» разговор мотивисан је само једним – да се избегне сусрет са самим објективним грехом и са објективном одговорношћу за грех, а да се остане са психолошком сенком греха – осећањем кривице. Ту постоји и мотивација избегавања казне: ако сам већ признао своју кривицу, зашто онда да ме још и казне – «повијену главу мач не сече».

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Дакле, опасност психологизма се састоји у лажној замени греха осећањем кривице. Ова тенденција у покајању поставља човека у стеге између две подједнако непродуктивне крајности, које се у једном психолошком тесту називају „екстрапунитивност“ и „интрапунитивност“[1]. Опасност се састоји у томе, што човек сву своју енергију усмерава или на тражење кривице код других, или на покушај да окриви самог себе. Осуђивање себе уопште није боље од осуђивања других, јер је оно склоно да осећање кривице претвори у страст. Ако би било потребно да се осећање кривице представи графички, онда би то била спирала, која као да се обавија око грех. У томе и јесте лукавство: грех у својој грубој истини постаје невидљив и скривен унутар прстенова осећања кривице. Подчињавајући се тој страсти човек постаје ропски понизан, пасиван, он не гледа у очи и споља то може изгледати као смирење. Али, он се све више удаљује од могућности да се исправи и закорачи у сусрет другом човеку и Богу. И опет се враћамо на општу идеју схватања смисла исповести и покајања као сусрета. Култивисање страсти кривице образује смртоносну опасност покајања без сусрета. То је Јудина опасност. Он се раскајао, али није пошао у сусрет, није завршио акт исповедања лицем у лице, због чега се можда, у осећању кривице осећа некакав вирус самокажњавања и, на крају крајева, самоубиства.

Дакле, тенденција психологизма може привести к исповести без покајања или покајању без исповести, без сусрета лицем у лице. Исповест без покајања претвара свету тајну у душевно пријатну беседу о себи, а покајање без исповести – прети затварањем у осећање кривице, када се страшни, али исцељујући сусрет замењује душевним самоједством.

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Вама се може учинити чудно да психолог прича о опасности психологизма. Али ствар је у томе, да психологизам представља опасност и унутар саме психологије и психотерапије. Ево примера.

У мојој психотерапеутској ординацији седи млада жена од 26 година. Започела је своју причу врло одлучном изјавом:

Мислила сам да сам се разболела од шизофреније, али сам потом прочитала један приручник и схватила, да се ради о обичној неурози.

Ја јој кажем: сачекајте мало, а шта вас заправо узнемирава?

Код мене се појавило неко неповерење према својим осећањима и изгубила сам осећај за живот, – одговара она.

Да ли сам добро разумео да сте раније имали осећај за живота?

Да, када сам се учила на институ.

И како сте ви то осећали?

Па, радовала сам се учењу, имала сам занимљив посао и још сам била искрено заљубљена.

А сада, реците ми, занимате ли се нечим привлачним, имате ли занимљив посао, јесте ли заљубљени?

Не, ништа од тога.

Значи, ваша осећања вас не лажу, и говоре вам мада непријатну, али ипак истину о вашем животу, и ви би им се могли захвалити на искрености. Знате, мени на ум пада таква ситуација, како лекару долази пацијент и жали му се на то, да је изгубио осећање укуса, не осећа укус хране, а доктор га пита: „А коју храну ви једете?“. „Ах, знате докторе, ја већ три недеље ништа не једем“. Реците, Соња, да ли бисте ви пристали, ако би вама помоћу некаквих вештих манипулација обновили осећај за живот, и ви би се радовали и веселили, а живот би остао исто тако празан, као и сада?

Не, – каже она, – то би била права шизофренија.

Ваш одговор изазива поштовање код мене. Може ли се овако рећи, да ви стојите не пред проблемом „неправилних“ осећања, већ пред проблемом „неправилног“ живота, пред проблемом објективне празнине, неиспуњености смислом вашег живота?

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Шта нам даје овај пример за разумевање исповести. Сличност између неуротичног афекта и оног што у аскетици називају страшћу, састоји се у губитку слободе личности, у поробљености личности. Ми тако и говоримо у пасиву: „Захватила ме је страст“, „Обузео ме је гнев“. Не да ја нешто осећам, нешто радим, него гнев и страст нешто чине са мном, а ја сам само пасивна жртва. Соња, о којој је била реч, на почетку разговора је сматрала себе као жртву неурозе, да би на крају постала субјект трагедије. У трагедији нема никаквог задовољства, али у њој постоји неко посебно људско достојанство. И боље је, на крају крајева, проживети трагичну историју живота него ли сасвим успешну историју болести.

Како помоћи самоме себи да ослободимо своју активну личност од психолошких расположења, стања, емоција? Ја за то немам рецепт. Али, ево примера у коме је мала сугестија. Моје кумче ми каже преко телефона: „Бог се вероватно наљутио на мене. Јуче сам (а то је био Велики Петак) ишао у куглану, и сво време сам губио. Затим сам изгубио крстић, и почео да побеђујем“. Могао сам се једноставно згранути и рећи: „Ужасно си поступио!“ Али, успео сам да се досетим, да ја сада не разговарам са страсним коцкаром већ о страсном коцкару. Заправо говорим с оним ко покушава да осмисли, шта се с њим догодило. То није покајање и није исповест, то је сада само мутно осећање кривице, неправде. И од њега су водила два пута – ка бегству у самооправдање или ка исправној оцени догађаја.

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

С почетка ми је било потребно да му помогнем не толико да увиди грех колико да осети самог себе, онога, ко ће се борити са грехом. Рекао сам му: «Антоне, ја се апсолутно слажем с тобом…слажем се са твојом оценом овог поступка. У твојим односима са Богом овај поступак је, мислим, на самом делу за њега био, чак не просто увредљив већ си га можда заиста ожалостио и нанео му истински бол. Дакле, ја ја се слажем са тобом…» Ја нисам хтео да разблажавам ситуацију и да говорим о Божијем милосрђу. Он је требао да дозри до покајања. Мој задатак се састојао у томе, да му помогнем да разликује себе од свог греха. Нисам могао да се сагласим и солидаришем са грехом, али сам могао у потпуности да се сложим са оним, ко оцењује поступак као грех. Човек, осећајући овакву потврду себе, схватајући, да други не поистовећују његову личност са грехом, добија простор за унутарњу борбу.

И последње, што желим да кажем у циљу супротстављања тенденцији «психологизирања» јесте то, да нам она сугерише да је грех нешто искључиво унутрашње, то јест само душевно-духовно стање, а не нешто материјално, битијно, објективно. А ако је тако, онда нам је главно да се исповедимо, раскајемо, добијемо опроштај и дело покајања се на томе завршава. Разуздани малишан се игра лоптом, без обзира на упозорења одраслих, и на крају крајева, разбија прозор. Следи незадовољство родитеља – сузе – «нећу више никада» – опроштај. Али, после свега тога добри отац ће узети алат и позвати сина да заједно наместе ново стакло.

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

«Бог мисли стварима», Божија мисао је битијна, онтологична. веруејмо да је и Божије праштање – онтологично. Опраштајући грех, Он истовремено започиње рад на исцељењу, поновном изграђивању, исправљању нарушеног нашим грехом света. Ми нисмо у могућности да сами залепимо разбијено стакло, нити да поставимо ново, али тежити ка томе, да придржимо ексер, док отац поставља нови прозор, – то је наша обавеза. Тачније речено – то је радосна шанса заједничког стварања са Богом.

Разуме се, све су то потпуно очигледне ствари и питање није у томе, како схватити то да се покајање не завршава душевним олакшањем, па чак ни сусретом већ се поставља питање, како то испунити на делу. Ми одвише добро знамо како зрна нашег покајања, немарно бачена поред пута, не успевају чак ни да проклијају, јер их покљуцају птице.

Са становишта психологије проблем реализације резултата покајања није само проблем наше безвољности и наше заборавности, то је проблем става, тј. унутрашње позиције, спремности човека да делује на одређени начин, што представља један од најважнијих појмова у психологији. Један од психолошких закона гласи: ако је човек упао у напету социјално-психолошку ситуацију, он најчешће поступа по логици сила те ситуације, а не по логици своје слободне воље. Да човек остане веран самоме себи могуће је ако избегне упадање у такву ситуацију, или да у ситуацију уђе са чврстим унутрашњим ставом, са унапред развијеном у себи спремношћу да се поступа на одређени начин. Унутарюи став може бити не само мисао већ сила, која ће да нам послужи као проводник слободне воље да станемо у ковитлац сила овог света.

Ми прекоревамо себе, што нам сваки пут недостаје воље и храбрости да се после исповести одржимо у подвигу живљења чистим животом. Али, можда би требали узети за пример мање романтичну улогу баштована, који је у својим покајним трудовима добио неколико зрна које је даље потребно сачувати, сакрити, поливати да би постепено расли. Унутрашњи став нам и даје такву могућност.

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Унутрашњи став (позиција) је психолошки орган, који у себи обједињује унутрашње и спољашње, сазнање и понашање. Изграђивање у себи духовног става се остварује кроз обједињавање молитве и делања. Како се то технички може остварити с посматрајући неке психолошке законитости?

На пример, један од резултата покајне самоанализе могу бити мала проста обећања Богу и себи да ћемо замолити опроштај од увређеног, посетити заборављеног, захвалити се ономе, према коме смо се показали незахвални. Како сачувати од сујете и заборавности те малене завете? За то иммо предиван духовни инструмент – молитвено правило. Зашто ми не би, на пример, поред кратких вечерњих молитава св. Јована Златоуста о избављању од вечних мука, укључили и нешто једноставније: Господе, дај ми снаге да посетим Ирину Александровну; Господе, дај ми одлучности да замолим опроштај од Михајла.

Да би се изградио унутарњи духовни став можемо не само жељени поступак укључити у молитву већ и молитву можемо укључити у наше поступле.

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Креирај ново...