Претражи Живе Речи Утехе

Предлог: Једите људско месо због боље климе Мрави, глисте, и мачке су само неки од предлога шта би могла да буде храна сутршњице. Шта рећи за људско месо? - Смисао је иницирати идеју о храни сутрашњице. Каже Магнус Содерлун, научник за понашање. Да се једе људско месо и инсекти уместо традиционалних хранљивих производа је нешто о чему се дискутовало на сајму Гастро Самит у Стоколму. – Истраживање се заснива на идеји да се испита шта бисмо могли јести, али такође да се види одрживост, каже Магнус Содерлун. Учесницима је приказана фотографија месног производа и одговарали су на питање да ли мсиле да би га могли јести. Питање се понављало више пута за различјита порекла меса, 8% учесника се изјаснило да мисле да би могли јести људско месо. Människokött kan vara framtidens mat | Aftonbladet WWW.AFTONBLADET.SE Myror, maskar och katter är några förslag på vad som skulle kunna vara morgondagens klimatsmarta maträtter. Men vad... Aftonbaldet (=Вечерњи лист) је један од најтиражнијих дневних новина у Шведској, Иначе вест је објављена у водећим медијима, између осталих на ТВ4, најгледанија комерцијана ТВ. Вес није прихваћена као нека лудост, већ са озбиљношћу вредном пажње и расправе.

„У ово наше вријеме вјечно људско достојанство се заборавља и жртвује пролазном, ништавном земаљском. Христос- камен темељац кога зидари овога свијета одбацују је крајеугаони камен на коме се гради све што је истинско и честито. Непоколебљива је грађевина, живот, заједница која је кроз вијекове грађена на том тврдом камену, казао је данас Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије у Даниловграду гдје је са свештенством служио Свету службу Божију у Цркви Свете првомученице Текле. Митрополит је у току службе у чтеца произвео Зарију Вуковић који наставља традицију својих предака који су били испуњени Божијим духом. Високопреосвећени је подсјетио да је његов прађед био свештеник, а ђед Зарија чије име носи, мученички пострадао заједно са хиљадама најбиранијих Црногораца 1945. без суда и пресуде и да свети квасац којим Бог закваси породицу, душу не може да нестане. У архипастирској бесједи је нагласио да не треба изгубити из вида да је Балкан темељ и коријен свега што је најсавршеније, најмудрије и најзаначјније у Европи, Америци и читавом свијету. И не само што је древна хеленска мудрост која је утемељила европску знање са Балкана, него је на овим просторима процвјетало хришћанство, вјера који је једини истински темељ људске природе и заједнице. „Градити људско друштво, заједницу без и против Бога, без Христа Богочовјека само могу безумници.То је грађење куће, човјечанства на пијеску. Кад градите на људском, пролазном ништавном знању а не на мудрости Божијој и на оним вриједностима које представљају ту мудрост, дуне вјетар, поплава и све оде у парампарчад. Све што је у нашем народу саграђено, што остаје и што је вјечно грађено је на Христу, том крајоуглом камену“, рекао је владика истичући да су Свети Василије Острошки, Арсеније и Стефан Пиперски, Преподобни Симеон Дајбабски, Свети Момишићки мученици, Петар Цетињски градили на том камену темељцу, на вјечном Логосу кроз кога је све постало и без кога ништа не постоји што постоји и зато је њихова грађевина и спомен непоколебљив и вјечан. Он је казао да је на имену Божијем, на Христу Богочовјеку, на светом Јеванђељу саграђено и гради се и данас све што је вјечно и непролазно. „Бог је дао слободу и ко хоће може да гради на пијеску своју кућу, државу, нацију. Међутим, они који су просвећени и имају разума, они знају на чему и на коме треба градити себе, своју дјецу, породицу, домове, културу, језик, писмо и чему треба жртвовати свој живот. Дакле на вјечном и непролазном“, рекао је архиепископ цетињски истичући да су свједоци тога и светитељи и мученици које данас прослављамо Лукијан, Димитрије Царевић кога је дјетиња мученичка крв уписала у памћење свог православног народа. Митрополит: Ћирилица је писмо Црне Горе била вјековима па и данас Послије Литургије и Светог причешћа Митрополит је подсјетио да су због забране ћирилице од аустроугарског окупатора професори овдје прогоњени и 1916. и казао да је добро да се у Даниловграду баш данас наставља одбрана образа, части, достојанства и вриједности на којима је саграђена сва наша култура-писменост јер је на ћирилици написано све оно чиме се поносимо и пред Богом и пред људима. Нагласио је да су даниловградски ђаци на челу са професором Југославом Благојевићем наставили пут оних који нијесу прихватили окупаторску азбуку и да су они свједоци да ће се поправити садашње прилике у просвјети када уче дјецу да је Свети Сава окупатор, што значи да је окупатор и Свети Арсеније, његов наследник чије су мошти похрањене управо у Даниловграду. Митрополит је уручио орден Светог Петра Цетињског професору Благојевићу и ђацима даниловградске Гимназије који им је Свети архијерејски синод Српске православне цркве додијелио за показану непоколебљивост и вјерност ћириловском писму и невиним жртвама злочиначког НАТО бомбардовања. Ученике је даривао и књигама. Захваљујући се на признању Благојевић је казао да без дјеце, његових ученика не би било могуће да се брани ћирилица и обиљежава годишњица НАТО злочина. “ Они свједоче и свједочиће истину не размишљајући о последицама, да је све вриједно у Црној Гори од њеног настанка написано на ћирилици и да је 1999. године према нашем народу почињен злочин чије жртве не смијемо заборавити. Моја заслуга, ако је има, је у томе што сам их подржавао и помагао у свему што су на том плану радили. Оно због чега смо обиљежени и због чега желе да нас кажњавају је што смо тражили равноправност ћирилице коју су само формално или грешком чак и Уставом гарантовали“, истакао је професор и подсјетио да је причу о равноправности ћирилице у овој школи први покренуо професор Јанко Булатовић. Благојевић се запитао на какав би их тек Крст разапињали да су се дрзнули да траже равноправност за српски језик или повратак вјерноуке у наше школе и изразио наду да ће и послије њих доћи они који ће наставити оно што су они и њихови претходници урадили. Митрополит је рекао да се нада да ће се садашња власт вратити разуму јер избацујући ћирилицу они морају да скину и назив школе која носи име Светог Петра Првог што он као наследник Светог Петра Цетињског у том случају и захтејва. „Откуд им право да зову школу именом Светог Петра Првог Његоша уколико се одричу његове вјере и часног крста, жртве и писма на коме је написао све што је написао“, рекао је митрополит и истакао да је право свих да пишу којим хоће писмом, али ћирилица је писмо Црне Горе била вјековима и данас. Након тога златни лик Ловћенског Тајновидца и новчану награду уручио је мнодјетињој породици Влада и Светлане Жижић зато што су испунили Божију заповјест Рађајте се и множите и напуните земљу и владајте њоме, истичући да зао дух који укуда ћирилицу у исто вријеме разара породицу, оно што је најсветије за сваки народ. Отац шесторо дјеце се захвалио на признању, али и помоћи свима који им дају подршку у подизању и очувању породице на хришћанским темељима и вриједностима. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије подржао је мајке Црне Горе које већ дужи период протестују тражећи повраћај надокнада и позвао предсједника и Владу Црне Горе да новац који су спремили за НАТО који нас је бомбардовао врате мајкама. Сабрање је настављено уз пригодан програм у којем су учествовали гуслар Спасоје Поповић, рецитатор Арсеније Секулић и дјеца школе вјеронауке при Храму Свете Текле у Даниловграду. Домаћин отац Жељко Ћалић, парох даниловградски на свечаном ручку се захвалио свима и честитао професору, ђацима и породици Жижић на одликовањима и благослову истичући да је њихов пут заправо пут Светог Саве, Св. Арсенија и Светог Василија, и да нам они показују својим примјером како се иде путем који смо и ми одабрали и то не само декларативно већ својим дјелом. Пожелио је да се тај благослов умножи и да нам Бог да свима храбрости да дјелима свједочимо ту праву истину Божију да смо заиста потомци Светога Петра Цетињскога и свих светих из рода нашега и тако различити да служимо једном истом циљу и идемо истим путем у живот вјечни. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Врло често смо у прилици да чујемо како није важно какве је ко вере или којој религији припада, већ је важно да је добар човек. Ипак, оно што је јако тешко схватити јесте ни свако добро није добро! Оно што разликује и добра дела, јесте оно чиме су она инспирисана и покренута, као и шта стоји као њихов крајњи циљ. Људи који не схватају духовне основе живота и онога што се дешава у свету суде о људским делима површно, они делатност човекову деле на очигледно злу, са једне, и на добру и похвалну, са друге стране, само по њеном спољашњем испољавању, користећи се, притом, веома неодређеним и непостојаним - световним мерилима за разликовање добра и зла. Свет, пак, сам у себи нема истину која би му открила праву вредност ствари, јер само један једини закон даје јасно одређење тога шта је грех, а шта је добро. То је јеванђељски закон. Закони овог света понекад, у неким својим аспектима, могу да личе на хришћански закон, али то је само наизглед: они се, уствари, потпуно разликују. Иако се човек после свог пада у потпуности потчинио греху и постао изопачен, болестан и озлобљен, ипак су се у њему још сачувала семена природног добра која је у њега приликом стварања засејао Творац, премда она више немају ону првобитну чистоту и светост, него су оскврњена отровом греха. Међутим, оваква природна људска "истина", која је оскврњена нечистотом греха, не може човека да научи истинском добру, не може да оживи и исцели душу његову... Неверујући људи чине много лепих, наизглед похвалних дела, чине многа добра дела, подвиге милосрђа, љубави, самопожртвовања, понекад чак дају и свој живот за свој народ или за свог ближњег, дају последњи комад хлеба гладном, помажу један другом у невољи, жртвују своју имовину на разна добра дела, чине зачуђујућа, чак и херојска дела - и за ово има много потресних примера. Но, сва ова добра дела уколико нису заснована на Јеванђељу, уколико не израстају из дубине верујуће хришћанске душе, сва она иако су хвале вредна, у суштини су нечиста и оскврњена падом, и немају пред Богом ону вредност коју му приписују људи. Ову важну истину многи људи данас никако не могу да прихвате. Чувши ово што је речено, многи су у недоумици, многи се вређају, многи се гневе. И стварно, чудно звучи, човек чини узвишени подвиг, жртвује свој живот ради ближњег, умире због тога да би други могао срећно да живи, и зар је за душу таквог хероја уопште могуће сумњати да је спасена? Зар овакав чин човеков не спира све његове грехове? Звучи сурово, међутим, погледајмо читаву ствар са друге стране: ако овај јунак није био јунак Христа ради, ако није живео по учењу Јеванђеља, ако није из хришћанске вере црпео снагу за своје подвиге, ако се ово саможртвовање није вршило Христовом силом и не у Име Божије, онда би испало да човек може да се спаси и без искупљења које је савршио Христос, онда то би значило да се у самом палом човеку сачувала она сила и чистота које су довољне да он сам себе оживи, да он сам себе ишчупа из ланаца греха. Онда - зашто је била потребна страшна Голготска Жртва, чему онда учење Христово, Јеванђеље и Црква? Чему тајне молитве, хришћански подвизи? Тада би била довољна само наша жеља и напор воље, чак ни вера онда не би била потребна. Ствар је у томе што није исто чинити добра, прекрасна и похвална дела, и чинити дела вере ради! Добра дела која се чине без вере, без Бога, посвећена су овом свету од овог света и добијају плату: славу, част и поштовање. Она су туђа вечној небеској слави. А дела вере имају унутрашњу посвећеност Богу, чине се са молитвом, са обраћањем Богу, у што већој тајности, да их зна само Бог, таква дела остављају мањи спољашњи утисак, али их зато прима Господ и дароваће за њих славу у будућем животу. И уопште, неправилно је сматрати да спасење душе и наслеђивање Царства Небеског директно зависи од наших добрих дела. Бог милује човека и спасава га не због његових добрих дела, него због његовог верног, скрушеног и смиреног срца. Наравно, ова вера не сме бити без дела, а она то ни не може бити, она ће се обавезно оваплотити у конкретна дела, и ова дела ће обавезно бити веома добра и света, јер тим делима верника учи Сам Господ. Због тога је неправилно проповедати људима апстрактно добро, учити их да воле ближњег, да буду милосрдни и добри, не говорећи им притом о томе да они то никако не могу да учине правилно, свето и богоугодно без јеванђељског учења, без Цркве, без благодати Светог Духа, коју могу да добију само у храму кроз Свете Тајне. Ако се то не говори, људи ће мислити да уколико то пожеле могу сами одлично да реше своје проблеме без Цркве, без Светих Тајни, без благодати Светог Духа, без Христа. У свету се често чине добри поступци, међутим, лоши још чешће. И греси света често су истанчанији и разноврснији него добра дела у њему. Световни греси су тако близу световног добра да међу њима као да и нема суштинске противречности. Један исти човек којег сви хвале за његова добра дела у истом тренутку чини мноштво одвратних дела на која нико не обраћа пажњу. Световни јунак у једном тренутку чини неки задивљујући саможртвени поступак, а пре и после њега чини нешто врло подло и ниско. Такве су врлине овога света: овде су љубав и мржња једно поред другог: самопожртвовање, јунаштво и милостиња, одмах поред егоизма, самољубља и охолости. У ствари и једно и друго се заснива на погубним страстима. Добро тамо као да постоји ради тога да би давало сенку и већу сласт греху, изоштравало укус за њега. Световно добро својим коренима црпе прљаву воду, горде и сујетне помисли истог тренутка заглушују свако искрено и, у извесној мери, узвишено стремљење душе. Св. Игњатије говори: "Делатељ људске правде је пун умишљености, уображености и самообмане; он проповеда и труби и о себи и о својим делима, не обраћајући никакву пажњу на заповест Господњу која то забрањује (Мт. 6, 118). Мржњом и осветом плаћа онима који би се усудили да отворе уста ради основаног и добронамерног противречења његовој истини, сматра себе достојним и предостојним земаљских и небеских награда. Насупрот томе, делатељ Јеванђељских заповести је увек погружен у смирење: поредећи своје испуњење свесветих заповести са њиховом узвишеношћу и чистотом, он стално признаје да је ово извршење крајње недовољно и недостојно Бога, он види да заслужује пролазне и вечне казне за своје грехе, за нераскинуто општење са сатаном, за пад, који је заједнички свим људима, и, на крају, за недовољно и, често, неправилно испуњавање заповести" (9, т. 5, стр. 36). "Дође ли ти нека блага мисао, ти причекај, никако се немој устремити да је испуниш брзо и непромишљено. Осетиш ли у свом срцу неку благу склоност, причекај; немој да те то обузме. Упореди је са Јеванђељем. Размотри, да ли су твоја добра мисао и твоја добра склоност срца у складу са свесветим учењем Господњим. Убрзо ћеш увидети да нема никакве сагласности између јеванђељског добра и добра пале природе. Добро пале природе је помешано са злом, и зато је и само то добро постало зло, као што укусна и здрава храна постаје отров када се помеша са отровом. Чувај се да не чиниш добро пале природе! Чинећи ово добро продубићеш свој пад, развићеш у себи умишљеност и гордост, достићи ћеш највећу сличност са демонима. Насупрот томе, чинећи јеванђељско добро, као истинит и веран ученик Богочовеков постаћеш сличан Богочовеку" (9, 7, 5, стр. 35). У сваком делу је важно погледати у дубину срца, у тајне одаје наших скривених помисли. Свако дело, пре него што се решимо на њега, треба да буде одмерено и оцењено нашим унутрашњим мерилом: у нама се свагда збива оно што личи на некакво тајно саветовање - срце говори своје "за" и "против", ум говори своје "за" и "против", осећања, тело, наше страсти, навике и слабости, све овде даје своју реч "за" и "против", и ако се на овом унутарњем саветовању донесе праведан суд, човек ће дело учинити по Христовом закону, на спас своје душе. Ако, пак, човек буде поступио по лукавости неке страсти, са тајном помишљу да се нахрани нека страст, онда ће дело које учини, без обзира на то како оно споља изгледало лепо, души нанети штету и неће јој донети никакву корист. Сваки, и најмањи поступак или корак наш, увек чинимо изнутра га посвећујући у нечије име, чинимо га или ради земаљског или ради небеског, или ради Божијег или ради људског. И често само ово посвећење, ова намера има већи значај него спољашње дело које се чини, јер су у тој намери и посвећењу у њему се садржи и сва вредност онога што чинимо пред Богом. Архимандрит Лазар Абашидзе линк View full Странице