Претражи Живе Речи Утехе

Данас Хришћани када размишљају о литургији они често сматрају да је Литургија тј Евхаристија једна од седам светих Тајни. Међутим ако хоћемо предајнски да говоримо о светој Литургији онда под Литургијом никако не можемо подразумевати једном од Светих Тајни. Зашто? Зато што када би нас неко питао шта је то идентитет Цркве, која је то лична карта Цркве ми не бисмо морали много да му говоримо него било само довољно да га одведемо на Свету Литургију. Управо Света Литургија јесте сама Тајна Цркве, јесте пројава и манифестација и образовање Цркве јер на Литургији налазе се сви, читава Црква. Ту је сам Христос у Светим даровима у Телу и Крви у Светом Причешћу, ту су сви верници, ту су и светитељи Божији који су и осликани на зидовима Храма у куполи Храма налази се Пантократор. Дакле Света Литургија јесте место, јесте простор на којем се остварује заједница верних и Бога и заједница верних међусобно. Долазећи у Цркву верник он долази из света, долази на Свету Литургију и доноси са собом читав свет. Доноси са собом и сво своје искуство, све оно што он јесте и то приноси на Светој Литургији као уздарје Богу. Бог то прихвата и благодаћу својом освећује оно што му човек доноси симболи тога што је донето јесу хлеб и вино. Господ благодаћу својом претвара тај хлеб и вино у Крв и Тело Христово. Узимајући, и причешћујући се од Тела и Крви Христове сваки верник појединачно како и сама реч каже причешћује се постаје честица, постаје део тог саборног дела Христовог, постаје део Цркве Христове. Отуда као центар човековог живота, као сам смисао човековог живота овде у историји није простор у који ми долазимо да бисмо се индивидуално молили за своје појединачне духовне потребе које могу да постоје и које се испуњавају и на самој Светој Литургији. И то није коначни и примарни, најважнији циљ Свете Литургије. Заправо у Светој Литургији ми долазимо да бисмо кроз причешће потврдили и показали да припадамо Христу, да смо делови тога његовог Тела и да бисмо причешћујући се тим Телом и Крвљу Христовом примили све оно што Он носи у себи тј, пуноћу Божанства коју носи у себи. Многи људи имају потребу да се припреме за Свето Причешће да би како се то каже били достојни Светих Тајни., Тела и Крви Христове. Једно такво схватање и један такав менталитет заправо не изражава православну духовност и православно предање. Јер Свето Причешће увек је и искључиво само дар Божији. Никада ми не можемо себе припремити толико, никада не можемо себе очистити толико да можемо мирне савести осећајући се достојнима примили ту Свету Тајну. Ако бисмо говорили у складу са предањем Цркве једино што нас не удостојава Светога Причешћа то је осећање да смо достојни. Другим речима ако хоћемо да се припремимо адекватно за Свету Тајну Причешћа ми морамо у свом свакодневном животу у свом подвигу да у себи будимо осећање и свет да никада нисмо достојни љубави Божије. Али да управо због тога што је Бог, Бог љубави он нас такве какви јесмо недостојни прихвата и узима кроз љубав своју у своја недра и у своје наручје. Разуме се да се одмах ту поставља питање, зашто пост и зашто онда Света тајна исповести унутар Цркве. Зар нису пост и исповест услови да бисмо се причестили, зар нису пост и исповест нека врста духовне припреме за Свету Тајну Причешћа? Свакако да пост и исповест јесу саставни део човековог духовног живота. Свакако да пост и исповест јесу неопходни за човеков духовни живот, али када говоримо о том тројсву, Света Тајна Причешћа, пост и исповест, морамо знати да у складу са светоотачким духом, у складу са богословљем светих отаца који јесу једини носиоци и тумачи православнога предања никада не постоји код њих забележена узрочно – последична веза ове три димензије човековога живота. Никада не условљава ни пост ни исповест Свето Причешће нити Свето Причешће зависи од поста и исповести. У православном предању, одувек се постило онда када Црква прописује пост тј. када Црква препоручује вернима да се подвизавају и духовно узрастају у периоду поста кроз саму тајну поста. Кроз одрицање од својих страсти, од свога греха али истовремено кроз задобијање врлина и Љубави као крајњи циљ поста. Са друге стране исповест одувек постоји као Света Тајна покајања у Цркви али то је нешто што се не може програмирати тј. не можемо ми споља, вештачим и механичким путем у некоме произвести осећање покајања као осећање радосне туге због пада који нам се десио али истовремено због осећања присуства љубави Божије управо онда када нам се десио пад уколико ту љубав затражимо и уколико јој се обратимо. Дакле, не можемо насилно и споља у некоме произвести то осећање чежње за Богом. А потребу да неко то своје стање покајања то осећање радосне туге запечати и посведочи јавно изнесе пред Богом и пред свештеником не можемо произвести опет вештачки и ту потребу неко или има или нема. Онда када је има Црква постоји преко својих свештеника да би некоме ко осети ту потребу била уз њега и пружила му могућност да ту потребу своју и оствари. Разуме се да најкраће говорећи с обзиром да је Света Литургија центар нашег живота управо због тога и само због тога што се причешћујемо Телом и Крвљу Христовим, ми треба да се причешћујемо када се литургија служи јер се она само због тога и служи. Ако бисмо строго догматски говорили, ми можемо чак да кажемо да се доводи у питање и смисао присуства нашега на Литургији уколико се нисмо причестили. Значи ми се причешћујемо онда када се служи литургија јер се Литургија само због тога и служи. А постимо онда када је Црква препоручила да постимо. То значи, четири велика поста, среду и петак и још неколико појединачних дана. Исповедамо се онда када имамо духовну потребу и јасно се ту види да једно друго не условљава. Уколико бих ја као свештеник наложио некоме строжији и велики, силан и снажан пост а тај пост и та моја препорука би можда довела до тога да се потпуно да се раслаби духовно верник да он заправо више ни не жели да иде у Цркву. Или уколико бих ја некоме рекао да се причешћује једном у десет година или једанпут годишње уколико би то заправо умањило његову чежњу за Христом онда бих ја погрешно поступио. То су врло деликатне ствари јер духовни живот се тиче нашега односа са Богом и све што чинимо као свештеници поготово када је реч о Светом Причешћу и у вези са тим и о посту и исповести морамо све да чинимо да тако да то буде на изграђивање тела Христовог, то значи на изграђивање верника као на живих икона Божијих. Причешће као центар нашега живота мора бити и наша стална брига и без обнове те Литургијске свести, без осећања који се темељи на нашем сједињењу са Христом кроз Свете Тајне, кроз Причешће Телом и Крвљу Христовом, да без тог осећања не може бити ни праве Литургијске обнове и да у суштини нема ни духовног живота. Духовни живот није апстракција није својеврсно појединачно индивидуално самозатворено медитирање о некаквим духовним вредностима и медитирање о Богу, него је то један реалан живот који се темељи и извире из Светога Причешћа али се и враћа опет изнова Светом Причешћу. Патријарх српски г. Порфирије (Перић)

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 19. јануара 2020. године, на Богојављење, свету архијерејску Литургију у Николајевској цркви у Земуну. Саслуживали су протојереји-ставрофори Божо Бакајлић, Јеремија Старовлах и Драгомир Сандо, протојереј Раде Јовић, протонамесник Гојко Ракас, јереји Александар Затезало и Лука Верић, као и ђакони Владимир Руменић и Драган Танасијевић. Светој архијерејској Литургији присуствовали су престолонаследник Александар и принцеза Катарина Карађорђевић, помоћник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Марко Николић, представници ГО Земун, представници Војске Србије, Жандармерије, Ватрогасне бригаде, Полиције и многобројни венри народ. После богослужења, свечана литија предвођена Патријархом српским, челницима Општине Земун и престолонаследником Александром и принцезом Катарином Карађорђевић, која је окупила више хиљада верника, стигла је до Земунског кеја где је Његова Светост освештао воде Дунава и благословио неустрашиве пливаче за Часни крст. Преко две стотине пливача пливало је за Часни крст, а међу њима и четири девојке. Најбрже до Часног крста стигао је шестнаестодишњи Стефан Стојиљковић коме је Патријарх уручио заслужену награду и признање. Међу дамама најбржа је била Јелена Стошић. Извор: Инфо-служба СПЦ

Подсетивши на догађаје који су се одиграли на данашњи дан у јерусалимском храму, а које Православна Црква прославља као Сретење Господње, јереј Арсеније Арсенијевић напоменуо је да је ово "размеђе Старог и Новог Завета у ствари сусрет са бесконачношћу". "Ми живимо за правду Божију а умиремо за задовољства овога света" каже о. Арсеније. Зашто нам је данас толико тешко да будемо послушни наслеђу предака, да се сретнемо са Господом и да ли имамо бар мало храбрости да устанемо против зла као наши светли преци, нека су од питања на која је одговорио о. Арсеније Арсенијевић. http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/15.02.19 - Rec Pastira - o Arsenije Arsenijevic - 1.05.00.mp3 Извор: Радио Слово љубве

Шулц је, након разговора са председником српске владе Ивицом Дачићем, нагласио да су он и представници Европског парламента с Дачићем разговарали веома отворено и да "односи Србије и Косова у склопу мирољубивог развоја морају завршити, како ми то видимо, узајамним признавањем". "Јасно нам је да следи још дуг пут, много препрека, попут 'фусноте', Европски парламент неће улазити у појединости, јер је то питање за дипломате и владе", предочио је Шулц. "Наш циљ је да на крају буде могуће да Србија може постати чланица Европске уније, уз испуњавање свих мерила и успостављање мирољубивих, постојаних односа између две земље". Рекавши да је то тешко, али не и немогуће, председник ЕП је рекао да председник Европског савета Ван Ромпеј и други у ЕУ имају с тим у вези и "унутрашњи проблем, јер неке од наших чланица не признају Косово, али Европска унија као целина тражи од Србије да призна Косово". Он је рекао и да је у разговору с Дачићем било речи о реформама, борби против корупције, економском развоју у Србији и растућем проблему незапослености, питању буџета и дугом списку проблема с којима се и сама ЕУ сучељава. Шулц је пожелео успехе новој српској влади, Србији и да "Ђоковић поново победи" на Отвореном првенству САД у тенису, односно да "најбољи победи". Дачић је захвалио, како је рекао, свом пријатељу Мартину који је, на његово велико задовољство, председник Европског парламента, институције која можда и највише подржава европску будућност Србије. Нагласио је да је чврсто опредељење владе Србије да настави европски пут и испуњавање услова утврђених ЕУ "мерилима из Копенхагена", тако да Србија буде чинилац мира и стабилности у региону. Дачић је додао да то укључује и решавање спорних питања између Београда и Приштине. Српски премијер је подвукао и важност слободе медија и права националних мањина, рекавши да га веома радује што су у влади Србије и представници националних мањина. Мартин Шулц је раније истакао да је коначни циљ Европског парламента да се Србија прикључи Унији испуњавајући све услове и имајући у виду мирне и одрживе односе с Косовом. То, је, додао је, по његовој оцени, у овом тренутку тешко, али не и немогуће остварити. "ЕУ има своје проблеме, неке земље Уније не признају Косово, а ЕУ тражи да Србија то учини. Јасно је разумети да је ово најделикатније и најтеже питање за Србију и Косово, али и за односе Србије и ЕУ", казао је Шулц. Он је рекао и да је у овом тренутку приоритет да се обезбеди мир, а да је крајњи циљ међусобно признање и помирење Србије и Косова у ЕУ. "Миран развој односа Србије и Косова мора нас довести до међусобног помирења. Свесни смо да је пуно посла и препрека на том путу", казао је Шулц. Извор: Б92