Претражи Живе Речи Утехе

У граду Брусу, на граници Витиније, Фригије и Мизије, близу горе Олимпа, Свети Тимотеј беше епископ. Због чистоте и светости свога живота он доби од Бога дар чудотворства. Једном он уби огромног змаја, који се беше угнездио у једној пештери под кипарисом, и силна зла чинио стоци и људима. И то га уби на тај начин, што му у чељусти убаци покривач којим се на светом престолу покрива освећени хлеб. Другом приликом он исцели неког цара, по имену Арита, који је боловао од тешке смртоносне болести. Исто тако он не само исцели једну царицу која је била на самрти, него је и обрати од таме идолопоклонства ка светлости истините вере. Сем тога, дарованом му благодаћу он сваковрсне болести исцели, и силом Христовом многа чудеса сатвори, и учењем својим паству своју просвети, и мноштво неверних ка Христу обрати. А када на римски престо ступи цар Јулијан, који се одрече Христа и поклони идолима, па стаде жестоко гонити Цркву Божију, тада се Свети Тимотеј нарочито труђаше у проповедању речи Божије, утврђујући верне у вери и изобличавајући незнабошце због њихових заблуда. Чувши за светитеља, незнабожни цар Јулијан нареди да га ухвате и приведу к њему, па га онда баци у тамницу. Окованом светитељу долажаху многи у тамницу, и он их учаше о Христу, истинитом Богу. Сазнавши за то, Јулијан запрети светитељу да више не учи о имену Исусовом. Но Свети Тимотеј не послуша безбожног и безаконог цара, већ и даље неустрашиво чињаше оно што као епископ треба да чини: учаше народ. А када цар Јулијан понова сазнаде да Свети Тимотеј без страха проповеда о Христу, разгневи се и посла џелата те светитељу одсече главу у тамници, 362. године. После блажене кончине свештеномученикове, верни узеше свето тело његово и чесно погребоше. Од његовог гроба даваху се многа чудесна исцељења од разних болести и недуга, у славу Христа Бога нашег. https://mitropolija.com/2025/06/22/sveti-svestenomucenik-timotej-bruski-2/

Свети свештеномученик Теодот Анкирски – Овај Христов мученик био је потајни хришћанин. Био је крчмар у Анкири у време цара Диоклецијана. Помагао је цркву и сахрањивао тела светих мученика. Тако је сахранио и тела седам девојака које су пострадале за Христа: Текусе, Александре, Клавдије, Фаине, Ефрасије, Матроне и Јулије, које су након мучења удављене у језеру. Света Текуса јави се у сну Теодору и рече му да извади њихова тела и сахрани их, што он, по мрклој ноћи, са једним другом, и учини. Али тај друг га прошпија судији, који га стави на муке, зубе му поломи камењем, а тело претвори у ране. Посечен је 303. године. Тело му је сахранио један свештеник. Ту је касније подигнут храм. Свети Теодот Анкирски посечен је за Христа на овај дан. Тропар (глас 4): Био си наследник Апостола престолом и заједничар духом, богонадахнуто дело си нашао у виђењу духовног узрастања: Због тога си уздизао реч истине и ради вере си до крви пострадао, свештеномучениче Теодоте: Моли Христа Бога да спасе душе наше. https://mitropolija.com/2025/06/19/sveti-svestenomucenik-teodot-ankirski/

Овај светитељ беше епископ у Кампанији Италијанској. У време гоњења Максимијанова би изведен пред суд и истјазаван разним мукама, које он незлобиво и трпељиво подношаше. Кад га вргоше у огањ, огањ се расхлади невидљивом росом, и мученик неповређен стајаше посред огња и појаше Богу хвалу. Тада му стругаше тело гвозденим четкама, док се кости не забелеше, но мученик незлобиво и трпељиво трпљаше. Гледаху муке мученикове његов ђакон Фауст и чтец Дисидерије, и плакаху за духовним оцем својим. Тада и њих везаше, па заједно са епископом у град Путеол доведоше, и у тамницу бацише. У истој тамници беху Христа ради и ђакони Путеолски Прокул и Сосије, и два проста човека хришћанина Евтихије и Акутион. Свих седам бацише сутрадан пред зверове. Но зверови их се и нетакнуше. Тада их све мачем посекоше, а хришћани града Неапоља пренесоше тајно тело св. Јануарија у свој град и чесно положише у цркву. До дана данашњега безбројна чудеса појавише се на гробу овога светитеља. Између многих чудеса запамћено је и то, да је једна бедна удовица, којој беше умро јединац син, узела из цркве икону св. Јануарија и положила на свога мртвог сина ридајући и молећи се светитељу. И син јој оживе. Чесно пострада св. Јануарије 305 год. Тропар (глас 4): Био си наследник Апостола престолом и заједничар духом, богонадахнуто дело си нашао у виђењу духовног узрастања: Због тога си уздизао реч истине и ради вере си до крви пострадао, свештеномучениче Јануарије: Моли Христа Бога да спасе душе наше. https://manastirosovica.com/sveti-svestenomucenik-januarije/

Свети свештеномученик Артемон Лаодикијски би свештеник у Лаодикији за време цара Диоклецијана. Пред судијом мучитељем овако је за себе рекао: „Именујем се Артемон, роб Христа Бога мојега; 16 година бех чтец и читах књиге у цркви Бога мојега; 28 година бех ђакон и читах свештено Јеванђеље; 33 године напуних као презвитер учећи људе и настављајући их на пут спасења с помоћу Христовом“. Судија га уведе у храм Ескулапов где жречеви нарочито неговаху велике змије, посвећене томе „богу“. Сви држаху да ће змије угристи Артемона. Но он се прекрсти и силом крста прикова све змије за земљу тако да се не могаху маћи. Потом их изведе све у двориште, духну на њих и све их на мах умртви. Сви беху у великом ужасу. А главни жрец тога храма, Виталије, видећи ово чудо, паде на колена пред Артемоном и повика: „Велики је Бог хришћански!“ И крсти га мученик са још неким пријатељима његовим. Но злобни судија оста упоран у злоби и мучаше старца Артемона разним мукама. Једном га хтеде бацити у врелу смолу, но сам се с коња врже у њу и изгоре. Беху виђена два орла који падоше на њ’ дигоше га с коња и вргоше у смолу. Свети Артемон оста слободан за извесно време и хођаше, праћен увек са два своја омиљена јелена, и учаше народ. Но поново би ухваћен и посечен 303. године. И пресели му се душа у Царство Христа Бога, нашега, коме је Артемон свети верно служио. Тропар (глас 4): Био си наследник Апостола престолом и заједничар духом, богонадахнуто дело си нашао у виђењу духовног узрастања: Због тога си уздизао реч истине и ради вере си до крви пострадао, свештеномучениче Артемоне: Моли Христа Бога да спасе душе наше. https://mitropolija.com/2025/04/25/sveti-svestenomucenik-artemon-laodikijski-2/

Свети Василије, презвитер цркве у граду Анкири, веома ревносно учаше људе истини хришћанској и одвраћаше их од пута ђаволског и од свих злих дела његових. И непрестано проповедаше: предстоји љуто време, и разни су кнезови адских војски, јер Сатана има слуге неке, обучене у овчије хаљине, а изнутра су вуци грабљиви, они заседају крај пута овог краткотрајног живота, да лове и упропашћују душе, њихово се лукавство и отимачина већ пројављују. Ја свима, говораше светитељ, показујем пут који води спасењу у Христу Богу, а заблуду безбожних изобличавам. Они који оставише живот и вечитог Бога и прибегоше к идолима слепим, и глувим и немим, наследиће неугасиви огањ од богова својих. Зато сви ми који Христа љубимо, и Њега свим срцем сматрамо за вођа вере наше, и желимо да неотуђиво сачувамо благо у чистим ризницама душе, бацимо под ноге ђаволске обмане и игре идолских празника, и бегајмо од гадних заводника, окрепљени нашим помоћником Христом, даваоцем вечне награде. Тако је светитељ чинио сваки дан обилазећи цео град, и свакога саветујући да држи сви веру, да би се избавио вечних мука будућих. А беше свети Василије презвитер за време цариградског патријарха Евдоксија аријанца, који му због побожности одузе на аријанском сабору у Цариграду право да свештедонејствује. Али му затим сабор у Палестини од двеста тридесет епископа нареди да слободно чинодејствује. И он, држећи се праве вере и живећи богоугодним животом, јављаше беспрекорну реч вере, и многе одвраћаше од заблуде. Због тога у времена она, када свака благочестива душа хришћанска биваше гоњена, он би код цара Констанција, сина Константина Великог, оклеветан да буни народ. И истјазаван за истину, он многе научи да православно верују, јер беше постојан и чврст у вери и отачком предању, никако се не удаљујући од побожног вероисповедања. А кад ступи на престо Јулијан Одступник, и постаде убица душа људских, прописујући безумне законе о поганим идолским жртвама, тада и у Галатијској области његова заповест читаву годину и три месеца примораваше људе да се клањају идолима. Свети Василије, видећи погибију душа људских, мољаше се Богу за свој град Анкиру, говорећи: О Спаситељу света Христе, Светлости неугасива, Ризницо вечних блага, Ти вољом Очевом прогониш таму и Духом Његовим све стројиш, – погледај светим и страшним оком својим, и развеј одвратне опсене противника Твоје свете воље, и уништи план њихов, да не би био сметња души која у Теби Богу свом вавек обитава! А идолопоклоници, чувши светог Василија где се на овакав начин јавно моли, устадоше против њега са великим гневом. И један од њих, неки Макарије, приђе му и упита га: Што ти обилазиш цео град, смућујући народ, и газећи закон о богопоштовању, који издаде славни цар? Светитељ му одговори: Нека ти Бог сломи уста, заробљениче ђаволов, јер ја не газим закон ваш, него Онај који живи на небу уништава га својом невидљивом силом, и уништиће га сада, и осујетиће потпуно вашу намеру да ћете сасвим изнемоћи, и наследићете уготовљену вам смрт вечну. Силно разјарени, идолопоклоници га дохватише и одведоше војводи Сатурнину, говорећи: Овај човек мути по граду нашем, и обмањујући многе уводи их у заблуду. А сада је постао толико дрзак да, проповедајући бунтовне ствари, он неће презати ни од тога да жртвенике руши и цара ружи. Војвода Сатурнин упита светитеља: Ко си ти што на тако што посежеш? Свети Василије одговори: Хришћанин сам, јер ми је то име светије од свега. Сатурнин га упита: Када си хришћанин, зашто онда не чиниш оно што доликује хришћанину? Светитељ одговори: Добро ме саветујеш, војводо, јер дела човека хришћанина треба да буду очигледна за све, као што учи свето Еванђеље: Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела, и славе Оца вашег који је на небесима (Мт. 5, 16). Сатурнин га упита: А зашто смућујеш град наш, и свуда грдиш цара као да је нарушио добре законе? Свети одговори: Цара вашег не грдим, него знам Вишњега Цара – Бога, који живи на небу, коме се достојни поклоници, оци наши, клањају свуда у чистоти срца. Он је моћан да за кратко време уништи безбожје, које ви неразумно озаконисте. Сатурнин га упита: Зар не сматраш да је справедљив закон, који цар наш издаде? Светитељ одговори: Како може бити справедљив закон, који као бесан пас, носећи у устима месо, једе обилазећи жртвеник, и лајући пред демонским олтаром, меће на њега своје људско тело, и своју крв пролива око њега, кољући децу на жртву демонима? Како се дакле такав закон може назвати справедљивим? Сатурнин на то рече: Престани лагати, брбљивче, и покори се цару! Свети Василије одговори: Досада сам се Небеском Цару покоравао, и покораваћу се, и никада нећу одступити од свете вере у Њега. Сатурнин га упита: О каквом ти то мени Небеском Цару говориш, коме се покораваш? Свети одговори: О Ономе који седи на небесима и на све гледа. А цар, кога ти хвалиш, земљан је, и одмах ће као човек пасти, и у руке Цара Великога упасти. Слушајући овакве речи, Сатурнин се разљути, и нареди да светитеља обнажена обесе на мучилишту, и тело му стружу гвозденим справама. А он висећи, у мукама мољаше се Богу, говорећи: Благодарим Ти, Господе Боже векова, што си ме удостојио да ово за Тебе подносим, и нађем пут живота, којим ходећи моћи ћу да видим наследнике твојих обећања. – Док су светитеља стругали, војвода му рече: Василије, пошто си искусио силне болове, сада се покори цару! Свети одговори: О безумни и тући нади хришћанској! Рекох ти већ да се покоравам истинитом Цару – Богу моме, верујући у Њега, и немогуће ми је одступити од Њега. Тада Сатурнин нареди слугама који су га стругали, и већ се били уморили, да престану. Па се опет обрати светоме: Веруј нама, и принеси жртву боговима нашим! Свети одговори: Ништавним боговима нећу се поклонити, нити ћу учествовати у жртвама оних што убијају душе. – Тада нареди војвода да мученика одведу у тамницу. На путу за тамницу, светитеља срете неки Јелин Феликс, и упита га: Шта је то, Василије, те хоћеш сам себе да погубиш? Не би ли ти било боље да постанеш пријатељ боговима и добијеш обећане поклоне од цара? Иначе ћеш још дуго страдати страшно, и то по заслузи, пошто си сам то хтео. Светитељ му одговори: Одлази, неваљалче и безбожниче, ти не знаш истинита обећања вечнога Цара Небеског – Христа, нити си достојан да их знаш. Јер како можеш ти који си у тами, у светлост истине погледати и мрак што те окружује познати? Рекавши то, свети Василије уђе у тамницу. Војвода Сатурнин написа писмо цару Јулијану, у коме га извести о презвитеру Василију. Цар одмах посла у Анкиру неког Елпидија, учитеља погибли, који некада беше хришћанин, затим одступник; а с њим уједно посла и другог пропалицу, по имену Пигасија, такође бившег хришћанина, који је отпао од небеског блага. На путу за Анкиру, они у Никомидији нађоше идолског жреца Асклипија и поведоше га са собом. И ова три подједнака кнеза ђаволске покварености допутоваше у Анкиру. А свети Василије, седећи у тамници, не престајаше дан и ноћ хвалити и славити Бога. Сутрадан по свом доласку у Анкиру, Пигасије оде к светом Василију у тамницу и поздрављајући га, рече: Радуј се, Василије! Свети му одговори: Нема радовања теби преступнику и газитељу истине, нема спасења теби, који си некада пио са Христова извора, а сада си пун смрдљивог блата, јер се храниш идолским жртвама. Некада си био причасник Божанствених Тајни, а сада си првак за демонском трпезом! Некада учитељ истине, сада си вођ погибли! Некада си са светима празнике празновао, сада са сатанским слугама пирујеш! Некада си заблуделе у тами изводио на светлост, а сада си сам сав обузет мраком! Како уништи наду своју, и лиши себе душевнога блага? И шта ћеш радити, када те Господ буде походио? Рекавши то, свети Василије се помоли Господу, говорећи: Нека је слава Теби, о Боже! Тебе знају слуге Твоје! Ти приводиш к светлости оне који желе да виде Тебе, Бога свог. Ти прослављаш оне који се у Тебе уздају, а испуњујеш стидом оне који ненавиде закон Твој. Тебе на небу славе небески грађани, и на земљи Ти се клањају људи. Благоволи, о вишњи Боже, одбацити све ђаволске мреже од душе слуге Твога, да ме не улове они што ненавиде правду, и не похвале се како су ме савладали. Чувши овакве речи, Пигасије отиде од њега смућен, и исприча друговима својим све што Василије рече. А ови се наљутише што видеше Пигасија смућеним, па отидоше к војводи и обавестише га. Војвода одмах нареди да светитеља доведу на истјазање. И кад свети предстаде суду, рече војводи: Чини што ти је воља! А Елпидије, чувши Василија како неустрашиво говори, рече судији: Полудео је овај превелики безаконик. Ако га сада мучење уразуми да се поклони боговима, онда ће наћи душу своју. Не хтедне ли пак да се уразуми, онда га треба предати самом цару на мучење. Разјарен, војвода нареди да светитеља обесе на мучилишту и свирепо му дуго стружу груди, па да га затим окују у тешке окове и поново вргну у тамницу. После неколико дана, цар Јулијан, путујући у источне области, дође у Анкиру. И сретоше га ђавоље слуге, носећи идола Хекате. И ушавши у палату, цар сазва жречеве идолске и обдари их златом. А сутра дан, за време свечаности, Елпидије подсети цара на Василија. Цар устаде са свечаности, и нареди да му у палату доведу Василија. Свети Василије дође и предстаде цару светла лица, које имађаше чудесну лепоту. Цар га упита: Како ти је име? Свети одговори: Ко сам, рећи ћу ти по реду: прво, зовем се хришћанин; а Христово име вечно је, и превазилази људски ум; затим, људи ме називају Василије. Ако Христово име, којим сам назван, сачувам беспрекорним, добићу од Њега на дан Суда бесмртну награду. На то му цар Јулијан рече: Немој бити у заблуди, Василије, јер су и мени познате ваше тајне. Ти верујеш ономе који умре срамном смрћу за време Понтијског Пилата. Свети одговори: Нипошто нисам у заблуди, царе! Ти си у заблуди, јер си постао одступник и лишио си себе небеског царства. Ја верујем Христу моме, кога си се ти одрекао, и који је теби дао ово земно царство. Али ће ти се оно скоро узети, да познаш каквог си Бога разгневио. Јулијан на то рече: Лудујеш, превелики безумниче, неће бити онако како ти желиш. Свети му одговори: Зар се не сећаш награда Христових, уготовљених слугама његовим? Зар те није стид олтара, којим си се спасао од смрти, као осмогодишњи дечак, кад су тражили да те убију, а тебе сакри свето место? Ти ниси сачувао закон, који си често устима својим проповедао док си био у чину клирика. Зато те ни Христос, Велики Цар, неће поменути у свом вечном царству, него ће ти ускоро одузети и ово времено царство, и тело твоје неће бити погребено, када душу своју извргнеш у љутим мукама. Тада рече Јулијан: Ја сам хтео, о безбожниче, да те пустим. Али пошто бестидно понављаш безумне речи своје, и одбацујеш савет мој, па ме још и срамотиш многим увредама, то величанство моје наређује да се сваки дан дере седам кајиша коже с тела твог. И нареди цар команданту штитоносаца Фрументину, да узме Василија и да му сваки дан дере с тела по седам кајиша коже. И Фрументин чињаше то ревносно. А светитељ јуначки трпљеше тако љуте муке Христа ради. И за неколико дана сва му кожа већ, би одрана и искајишана, и кајиши му висијаху о раменима. Тада страдалац рече команданту: Сада бих желео да идем к цару и разговарам с њим. – Командант се обрадова томе, јер мишљаше да он хоће да се поклони идолима. И оде к цару, и извести га, говорећи му: Господару царе, не подносећи муке Василије жели да се покори твоме величанству. Цар онда пође у Асклипијево идолиште, и нареди да мученика тамо доведу. А свети Василије, представши цару, упита га: Где су жреци и пророци твоји, који су обично с тобом? Еда ли те обавестише због чега дођох к теби? Јулијан одговори: Држим да си ти, као мудар човек, познао себе, и желиш да се присајединиш нама, и да од сада приносиш жртве боговима. Светитељ му рече: Знај, царе, ништа су они које ти називаш боговима. Идоли су глуви и слепи; они у ад вуку оне који верују у њих. Рекавши то, он трже један кајиш своје коже што је висио о телу његовом, и баци га цару у лице, довикнувши му: Узми, Јулијане, и једи, ако ти је такво јело слатко, а мени је живот Христос, и умрети за Њега добитак. Он је помоћник мој; у Њега верујем, и Њега ради трпим ово. Овај смели и јуначки поступак светог Василија разгласи се брзо свуда, и хришћани величаху светитеља за тако славно и неустрашиво исповедање Христа, којим посрами мучитеља. Командант Фрументин, који доведе пред цара светог Василија мученика, видевши шта учини Василије, веома се постиде, и уједно уплаши силно царева гнева. Јер виде како се цар измени у лицу од гнева, који беше управљен више на њега него на мученика. И Фрументин одмах дохвати Василија, журно се уклони од царева лица, и одвуче мученика у судницу. Сав бесан, дишући свирепошћу, он нареди да мученика муче страшније него раније. И не само сва кожа него и све месо отпаде мученику с тела од силних батина, тако да му се унутрашњост видела. А свети Василије у таквим мукама мољаше се Богу, говорећи: Благословен си Господе Боже, надо хришћана! Ти подижеш пале и усправљаш оборене! Ти извлачиш из понора оне који се у Тебе уздају. Ти знаш сакрушења наша! Благи и жалостиви, милостиви и дуготрпљиви, погледај с високог престола славе Твоје, и дај ми да верно довршим течење своје, и удостоји ме вечног и бесмртног царства Твог! А кад паде мрак, командант нареди да светитеља вргну у тамницу. А сутрадан врло рано Јулијан се од стида уклони тајно из Анкире, и отпутова у Антиохију. А командант, видећи колико је цар љут на њега због Василијевог поступка, још више се разјари против светог Василија. И извевши га из тамнице, упита га: Шта дакле, о безумнији од свих људи човече! Хоћеш ли принети боговима жртву, као што нареди цар, или нећеш? Јеси ли изабрао да се покориш наредби, или да у мукама погинеш? Свети мученик Василије одговори: О безумниче и безбожниче! заборавио си колико си кајиша јуче и прошлих дана одрао са тела мог, да су сви посматрачи, дирнути мукама које си ми ти, бездушниче, наносио, плакали. И сада, благодаћу Христа мог, ево ме где опет здрав пред тобом стојим. Испуњени ђаволом, свирепи бездушниче, извести мучитеља, цара твог Јулијана, колика је сила Христа Бога, кога он остави, и обманут од ђавола душу своју погуби. Неће он да се сети, како га Христос Бог избави од убиства, када га свети јереји сакрише у божанственом олтару свете цркве, чија доброчинства он заборави, и побегавши од ње одбаци себе сама. Ја се надам у Христа мог, да ће му ускоро Он дати по заслузи, и погинуће бедни одступник у насиљу свом. Командант на то рече: Лудујеш, безумниче, господар непобедиви Јулијан, пошто је човекољубив, сажали се на тебе и нареди ти да се нама празнујеш при приношењу жртава и мирисним кађењима. Али ти се не хтеде уразумити, него си чак великим увредама најпре цара осрамотио, па затим мене у опасност довео. Зато ћемо ти по заслузи узвратити таквим мукама, које ће те убрзо прогнати из овог живота. Рекавши то, командант нареди да се гвоздена бодила ужегу, и њима испробада мучеников грудни кош и стомак. Мучен тако, свети Василије паде на земљу, громко се молећи Богу и говорећи: Светлости моја Христе! надо моја Исусе! тихо пристаниште онима које бура витла! благодарим Ти, Господе Боже отаца мојих, што си ми душу истргао из ада преисподњег, и сачувао у мени име Твоје неоскврњено, да ликујући довршим течење моје, и наследим вечни покој, ради обећања датих оцима мојим од Тебе Великог Архијереја, Исуса Христа Господа нашег! Прими дакле у миру дух мој, који у овом вероисповедању неизменљиво стоји, јер си жалостив и веома милосрдан Ти који вечито живиш и постојиш, амин! Пошто заврши ову молитву, и већ сав испробадан ужеженим бодилима, он као слатким сном заспа предавши дух свој у руке Божје. У таквом мученичком исповедништву сконча свети Василије 28. јануара 363. године. Убрзо потом би убијен Јулијан Одступник, и хришћани одадоше 22. марта јавно пошту многострадалном телу светог мученика Василија. И тај дан би одрећен за празновање спомена његовог. А његово храбро страдање нека све хришћане укрепи у вери Исуса Христа и Господа нашег, чија је слава вечна и царство бесконачно, амин. https://mitropolija.com/2025/04/03/sveti-svestenomucenik-vasilije-ankirski/

Ако тако често помињемо Христа, молимо се Мајци Божјој и светитељима, да ли су Анђели Божији мање присутни у нашим молитвеним сећањима? Ми их се сећамо само онда када их спомиње света Црква, а у остало време их већина од нас не спомиње и ретко им се обраћамо у молитвама. А из Речи Божје видимо да анђели непрестано служе нашем спасењу заједно са светим људима, па се чак више радују и брину за њега него сами људи. Христос се рађа, и уместо људи, који нису препознали време када је Спаситељ дошао к њима, који чак нису ни примили онога који „својима дође“ (Јн. 1, 11), Анђели славослове рођеног Богомладенца чудесном песмом, коју и ми сада са духовним страхопоштовањем понављамо: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља“. Крштава се Христос и након крштења побеђује ђавола у пустињи, опет не видимо људе који би помагали Христу, искушаваном у Његовом подвигу; уместо људи који су касније, желећи да подражавају Христовом подвигу, масовно одлазили у пустињу, сада поново једино Анђели служе Христу (Мк. 1, 13). Христос страда у Гетсиманском врту, док Његова душа тугује до смрти и он се моли до крвавог зноја, опет око њега нема људи који деле његову тугу, само га Анђели бодре (Лк. 22, 43); чак и најближи ученици, Петар, Јаков и Јован, спавају тврдим сном, по речима старозаветног псалмопојца о Христу: „Увреду очекиваше душа моја и муку; и очекивах сажаљивача, и не беше (га), и тешитеља, и не нађох (га)“ (Пс. 68, 21). Истина, Петар жели да подигне мач у заштиту Христа, када је дошло време да буде предан у руке грешника, али Христос, који је пострадао од људи, није тражио такву помоћ, имајући могућност да се избави, имајући „више од дванаест легиона анђела“ (Мт. 26, 51 – 53). И сведоци Његовог славног васкрсења били су једино Анђели, они благовесте о васкрсењу ученицима који су се разбежали од страха и заборавили све Његове речи. А како су тек непрестана и превасходна деловања Анђела у нашим животима! Јер они истрајно желе да „завире“ (1Пет. 1: 12) у тајну нашег спасења, они као чувари окружују свакога од „малих овијех“, радују се због сваког грешника који се каје, више него због деведесет и девет праведника, који немају потребу за покајањем; за њих Господ устројава трпезу духовног весеља (Лк. 15: 6 – 7, 23, 32), као за Своје најближе пријатеље, када неко од људи, слично блудном сину из јеванђелске приче, мртав беше и оживе, изгубљен беше и нађе се. Од њих Господ жели да састави једну Цркву са нама, земаљску и небеску, да нас начини пријатељима и сажитељима Анђела. Ради тога је и сишао на земљу, да би на раме Своје узео заблуделу овцу – људски род и сјединио је са Анђелима, попуњавајући људима саборе Анђела, отпале заједно са сатаном. И ето, без обзира на тако блиско и непрестано учешће Анђела на делу нашег спасења, испуњено тако великом и брижном љубављу, ми их тако мало поштујемо. Ипак, света Црква нам непрестано напомиње о њима. Не само да је данашњи светли празник, као и друге празнике нарочито посветила прослављању небеских сила, већ нам и свакога дана предлаже различите молитве Анђелима, сваки понедељак нарочито посвећује њиховом прослављању и искању њиховог молитвеног заступништва. Очигледно, будући да смо тела, већином уперујемо своје телесне очи, прикивамо очи самога срца само за приземно и видљиво; због тога заборављамо на небеске бестелесне силе и готово да уопште не молимо њихово молитвено заступништво и помоћ, коју су они као слуге спремни да нам дају, заборављајући своју небеску величанственост и славу. Али како само велику штету нашем духовном животу доноси то што ми тако ретко улазимо у духовно заједничарење са небеским Анђелима. Јер за човека који стално живи у низинама, испуњеним штетним испарењима, неопходно је да се са времена на време пресели на висине са чистим планинским ваздухом, чак се лечење болести често и састоји једино у томе, да човека пошаљу да удише здравији и чистији ваздух. Ми живимо у доњој земљи приземних, животних страсти, удишемо њихова штетна, отровна испарења, често се усмеравајући ка низинама и безднима греха и како нам је само неопходно да чешће удишемо горњи, небески ваздух чисте светости, којом Анђели непрестано дишу. И не само то, јер ми, обложени тешким, лењивим, немоћним и подложном страстима телом, тако смо слаби, тако побеђивани телесним страстима, да без борбе уступамо сваком налету страсти на наше душе. Анђели пак имају велику духовну снагу, веома су покретни на добро, лако долазе тамо где очекују њихову помоћ! И стога је заиста неопходно чешће им узносити молитве које предлаже света Црква: „Поревнујмо Анђелском животу и мисли уперимо ка висини и с њима духовно опевајмо Господа“! Зато су свети угодници Божји у своме уму увек представљали анђеоски начи живота као савршени образац подражавања и на самом делу су им се уподобљавали, постајући „анђели у телу“. А како је тек неопходна помоћ Анђела у борби са духовима злобе! Јер ова борба „није против тела и крви“ (Еф. 6, 12), односно не са немоћним људима попут нас, већ са од нас силнијим и покваренијим духовима злобе, који су увек и на сваки начин спремни да нам невидљиво науде. Како пак, не прибећи помоћи небеских сила на челу са њиховим Архистратигом, кроз кога је чак и сами сатана свргнут с неба као муња (уп. Лк. 10, 18)? Тешко нам је да директно узиђемо на ту неизмерну духовну висину, на којој пребива сами Бог, првоначална Светлост, а ето, Господ је створио Анђеле, „другу светлост“, пројављујући их као посреднике, међу ниво, коме нам је далеко лакше да се приближимо, будући да и ми носимо образ Божји. Анђели су свакако духовна бића, али су ипак створени и ближи нама, и нама телеснима је лакше да подражавамо њима него непосредно Самоме Богу, Свесавршеном, Најчистијем Духу. Лакше је узићи на релативно нижи ниво, у лествици постојања, на чијем врху је Сами Господ у слави. Можда ће неко рећи: шта ће нам помоћ Анђела, када имамо Самог Христа Бога, Његову Пречисту Матер, Богородицу, часнију од Херувима и неупоредиво славнију од Серафима? Зар они нису свесилни и зар нам не могу помоћи? Зар је недовољна помоћ Христа који се обукао у наше тело да би и Сам био искушан и помагао нама који смо искушавани (Јевр. 2, 18; 4, 15)? Да, али Христос се јавио у нашем телу ради тога да би, снисходећи нам, тиме нас следствено лакше узвео на висину небеског Анђеоског живљења. Он зато није ни остао на земљи у телу, већ се вазнео, да и ми „мислимо о ономе што је горе, а не што је на земљи“ (Кол. 3, 2). И Мајка Божија је након смрти вазнесена са телом ка Своме Сину и Богу „у небесна и Наднебесна“, а у време живота на земљи, живећи у храму и припремајући се да постане сместилиште Бога невидљивог, није ли боравила у друштву Анђела? Сећајмо се да „тело и крв“ не могу да наследе Царство Божије и да ће се наше тело након васкрсења изменити, постаће „духовно“, да би постало саучесник Царства Небеског (1Кор. 15, 44, 50). Дакле и живот Исуса Христа у телу на земљи, као и Мајке Божје, напомињу нам како је неопходно стремити општењу са анђеоским светом. Свакако да је Христос моћан да нам помогне, али спасавајући бића, обдарена слободом, не уводи их насилно у Своје Царство, него хоће да они употребе и силе своје слободне воље да би ушли у њега, да би сами, узајамно помажући једни другима у овим силама, садејствовали изграђивању Небеског Царства. А како се управљати у овој борби за Царство Христово без учешћа најузвишеније и јаче војске небеских сила? Чешће и силније призивајмо помоћ Анђела, да би се у заједници са њима наш дух олакшао од телесних страсти које нас чине отежалим и вуку нас ка земљи, да би се слично лакше било привучено сличним на висину, да би смо се довољно укрепили и одржали на тој висини и да гледајући горе не би смо били повучени у бездан, где су горчином сопственог отрова страсти упали демони и људи који су им се уподобили. https://manastirpodmaine.org/svestenomucenik-tadej-uspenski-beseda-na-arandjelovdan/

Свети Дионисије Ареопагит роди се од високородних родитеља, незнабожаца, и би васпитан у знаменитом граду Атини. Од ране младости он би дат да се учи јелинској мудрости. У томе он показа такав успех, да је у својих двадесет пет година превазилазио у философији све своје вршњаке. Али желећи да се још већма усаврши у философским наукама он отпутова у Египат, у град Илиопољ, јер тамо издавна живљаху знаменити учитељи. Код њих Дионисије, заједно са својим другом Аполофаном, изучаваше астрономију. А онога дана, када ради нашега спасења Господ Христос би распет на крсту и сунце помрча те тама би по свој земљи три сата, Дионисије зачуђен узвикну: “Или Бог, Творац целога света страда, или овај видљиви свет скончава”. – Ово пак он рече о страдању Господњем по надахнућу Духа Божија а не по учењу мудрости овога света. По повратку из Египта у Атину Дионисије ступи у брак. И као први међу грађанима по високородству, памети и честитости он постаде члан Ареопага. А када свети апостол Павле, дошавши у Атину, проповедаше усред Ареопага пред старешинама Христа распета и васкрсла, тада Дионисије, пажљиво слушајући речи светог апостола, слагаше их у срцу своме. Остале пак старешине града с недоверицом се однесоше према апостоловој проповеди и изјавише жељу да поново чују његову реч о Христу. Међутим Дионисије, мудрији од других, стаде се насамо расправљати с Павлом. И апостол Павле упита Дионисија: Којег Бога ви овде поштујете? – Дионисије му показа у граду богове: Хроноса, Афродиту, Зевса, Хефеста, Хермеса, Диониса, Артемиду, и многе друге. Разгледајући заједно с Дионисијем те богове, апостол Павле нађе једно идолиште на коме беше написано: Богу непознатоме. – И он упита Дионисија: А ко је тај “Непознати Бог”? – Дионисије одговори: To je онај који се још није јавио међу боговима, али ће у своје време доћи. To je онај Бог који ће царовати над небом и земљом, и његовом царству неће бити краја. Чувши то, апостола отпоче плодотворно сејати на добру земљу семе речи Божије: на основу тих самих речи Дионисијевих свети апостол му објави да је тај Бог већ дошао, да се родио од Пресвете Приснодјеве Марије, и прикован на крсту пострадао ради спасења људи; Његово страдање сунце није могло да гледа, зато је помрчало и читава три сата није давало своју светлост васељени. Тај исти Бог васкрсе из мртвих и узнесе се на небо. Стога, Дионисије, – заврши своју реч свети апастол Павле -, Њему веруј, и Њега познај, и истински послужи истинитоме Богу, Исусу Христу. Тада Дионисије, опоменувши се таме која би по свој земљи, коју спомену свети Павле, одмах верова да je y то време страдао Бог у телу људском, и отвори срце своје ка познању Непознатога Бога – Господа нашег Исуса Христа: јер га обасја светлост благодати Божје, и он моли апостола да се помоли Богу за њега, да Бог буде милостив према њему и приброји га к слугама Својим. Када апостол Павле одлажаше из Атине, слепац један, за кога су сви знали да се слеп родио, моли апостола да му дарује прогледање. Свети апостол осени крсним знаком очи слепцу и рече: Господ мој и Учитељ мој Христос, који начини кал од пљувачке и помаза калом очи слепоме и дарова му прогледање, Он нека и тебе просвети силом Својом! – И одмах прогледа слепац. И апостол му нареди да иде к Дионисију и рекне: Павле, слуга Иуса Христа, посла ме к теби, да по свом обећању отидеш к њему и, крстивши се, добијеш отпуштење грехова. Слепац оде и поступи по наређењу апостола Павла; уједно с тим он објави и о великом добру које му учини Бог преко апостола. Дионисије, видевши познатог му слепца да је прогледао и види, удиви се веома, и још више утврди у својој вери у Христа. И не оклевајући, он са женом својом Дамаром, и са синовима својим, и са целим домом својим оде к апостолу Павлу и крсти се од њега. После тога Дионисије остави кућу, жену и децу, придружи се светом апостолу Павлу, и три године праћаше га куд год је он ишао. Чему се Дионисије научио од апостола Павла, и каквим тајнама Божјим, сведоче нам његови списи. Затим Дионисије би постављен за епископа од апостола Павла, и из Солуна упућен у Атину, да тамо послужи спасењу људи. Овај Дионисије слушао је проповед не само апостола Павла него и свих апостола. Био је он са њима и онда када су се они били сабрали ради сахране Пресвете Владичице наше Богородице. Он сам пише о себи у својим књигама да је био у Јерусалиму на гробу Господњем, где је видео и слушао Јакова брата Божијег, и првоврховног Петра, и Јована Богослова, са Јеротејем и Тимотејем и са другом многом браћом, када они проповедаху тамо о тајнама вере. Свети Дионисије проведе у Атини не мало времена, и цркву основану тамо апостолом Павлом знатно рашири. Затим он, попут светих апостола, зажеле да и у другим земљама проповеда Еванђеље, и да пострада за име Христово, као и учитељ његов блажени Павле, за кога он беше чуо да је у Риму пострадао за Христа од Нерона. Пошто Атињанима постави епископа место себе, свети Дионисије отпутова у Рим, где га с радошћу прими свети Климент, епископ Римски. Проживевши с њим кратко време, свети Дионисије заједно са епископом Лукијаном, свештеником Рустиком, ђаконом Елевтеријем и осталом братијом би од стране светог Климента послат у Галију, да тамо проповеда реч Божју незнабошцима. Дошавши у Галију са њима, свети Дионисије постаде апостол те земље, и многе људе у граду Паризу обрати од идолопоклонства ка Господу. Подиже он тамо и цркву од прилога верних. У тој цркви свети Дионисије приношаше бескрвне жртве, молећи Бога да му дарује силу да привуче Цркви многе словесне овце. Док се на такав начин шираше тамо реч Божија, настаде друго после Нерона гоњење на хришћане, подигнуто од стране цара Домицијана. Овај цар посла у Галију игемона Сисинија да тамо гони хришћане. Дошавши у град Париз Сисиније нареди да му најпре доведу на мучење Дионисија, чувеног по чудесима и мудрости Божјој, и са њим Рустика и Елевтерија; а остала братија беху отишли у друге крајеве на проповед Еванђеља. У то време свети Дионисије бејаше већ веома стар и преморен од трудова у проповедању Еванђеља. Када он, чврсто свезан, заједно са Рустиком и Елевтеријем би изведен пред царског намесника Сисинија, овај погледа на њих и с гневом упита: Јеси ли ти тај зли старац Дионисије који, хулећи наше богове, рушиш служење њима и противих се царским наредбама? – Светитељ одговори: Иако сам ја, као што сам видиш, већ остарео телом, али вера моја цвета младошћу и исповедање моје свагда рађа нову децу Христу. – Упитан од игемона којег Бога поштује, свети Дионисије му објави реч истине и исповеди велико име Пресвете Тројице: Оца и Сина и Светога Духа. – Али игемон, као глува аспида, не желећи ни да саслуша спасоносну благовест, упита сву тројицу: Дионисија, Рустика и Елевтерија, хоће ли да се покоре цару и њиховим боговима принесу жртву. А они као једним устима одговорише: Хришћани смо, и имамо једнога Бога који је на небу, Њега поштујемо, Њему се клањамо, а царевом се наређењу покорити нећемо. Тада царски намесник Сисиније нареди да Дионисија свуку голог и немилосрдно бију конопцима. Све то светитељ трпљаше, благодарећи Христа Господа што га удостоји да на телу свом носи ране Његове. На исти начин мучише Рустика и Елевтерија; али и они, крепљени примером Дионисија, а првенствено самим Богом, трпећи прослављаху Христа. Намесник Сисиније, видећи да ће пре малаксати руке џелата но што ће мученици изнемоћи, врже мученика тог дана у тамницу. Но сутрадан слуге изведоше светог Дионисија из тамнице, и по мучитељевом наређењу положише на усијани железни одар. Међутим светитељ певаше псалам: Реч је твоја веома огњена, и слуга је твој веома љуби (Псал. 118, 140). После тога, скинувши светитеља са ужареног одра, бацише га зверовима на поједење. Али светитељ остаде неповређен и од зверова, јер им Бог загради уста. Затим вргоше светитеља у силан огањ, но и тамо он остаде здрав, јер га се огањ не дотаче нити га повреди. Након тога светитељ би поново бачен у тамницу код Рустика и Елевтерија. У тамницу код светог Дионисија долажаху многи хришћани, и светитељ ради њих служаше у тамници Божанствену литургију и причешћиваше их светом Тајном Тела и Крви Христове. А када је он служио Божанствену литургију, верни су виђали неисказану светлост над блаженим Дионисијем: са војскама Анђелским јављао се Цар славе, и достојни гледаху на Њега уколико је то било могуће за телесне очи. Након неког времена Диодисије, Рустик и Елевтерије бише изведени из тамнице пред игемона, који их понова наговараше да принесу идолима жртве. Светитељи не пристадоше, него исповедише Христа Бога истинога. Мучитељ се разљути и нареди да их немилице бију. После тога их осуди на посечење мачем. Када светитеље вођаху из града ка гори, званој Арејева, Дионисије се мољаше говорећи: Боже, Боже мој, Ти си ме створио и Ти научио вечној мудрости Твојој; Ти си ми открио тајне Своје, и свуда где год бејах – Ти бејаше са мном. Благодарим Ти за све што си мноме учинио на славу пресветог имена Свог, и што си намучену старост моју, која чезне да Те созерцава, посетио, позивајући ме к себи са пријатељима мојим. Молим Ти се дакле: прими мене и пријатеље моје, и буди милостив према онима које си крвљу Својом стекао и нашим служењем Теби придружио их Себи, јер је Твоја сила и моћ са Оцем и Светим Духом кроза све векове. – А када рече: Амин! светитељ приклони главу своју за пресвето име Исуса Христа, и би посечен тупом секиром. Исто тако заједно са њим положише своје главе за Христа и свети Рустик и Елевтерије. Но по смрти угодника Свог Дионисија Бог учини преславно чудо: обезглављено тело његово устаде силом Божјом, узе главу своју у руке и пређе са њом два километра до места где од хришћана би подигнута црква; ту предаде главу своју једној благочестивој жени Катули, па паде на земљу. Видевши ово чудо, многи незнабошци павероваше у Христа. Катула пак, примивши главу светитељеву, хтеде да узме и тело, али јој незнабошци не допустише. Тада Катула позва стражаре у дом свој, угости их и дарима обдари, док за то време хришћани узеше свето тело Дионисијево и сахранише га заједно са главом на оном месту где глава би предата Катули. Свети Дионисије пострада у деведесетој години свога живота, а у деведесет шестој години после Христа. На гробу његовом збиваху се многа чудеса у славу Христа нашег, слављеног са Оцем и Светим Духом вавек. Амин. Свети Дионисије Ареопагит у својој посланици монаху Демофилу, учећи га кротости и стрпљивости, спомиње следећи догађај.За време моје посете острву Криту, каже свети Дионисије, прими ме у дом свој блажени Карп, ученик светог апостола Павла. Велик у врлинама, Карп због велике чистоте ума свога бејаше удостојен многих боговиђења: он чак никада није приступао вршењу Пречистих и Животворних Тајни пре но што му се с неба јави Божанско виђење. Овог светог мужа, како ми он сам исприча, ожалости један неверник. И то ожалости тиме што одврати од Цркве једног верника и приведе своме безбожју. To силно огорчи блаженог Карпа. Разуме се, требало је да буде стрпљив, и да отпалог од вере непрестано саветује корисним речима, а да поменутог неверника савлађује благошћу. И требало је да се за обојицу усрдно моли Богу; да Бог и заведеног у безбожје опет обрати светој Цркви својој, и да ослепљеног неверјем просвети светлошћу вере. Но не знам откуда Карп, који се пре овога никада није показивао нетрпељив, овом приликом би тако силно огорчен у души. Касно увече, пред поноћ Карп устаде на молитву: јер у њега беше обичај да увек у поноћи устаје и моли се. Стојећи на молитви он веома јадоваше на ова два споменута човека, и говораше у себи: Није праведно да на земљи живе безакони људи који кваре праве путеве Господње. И стаде молити Бога да на њих падне огањ с неба и обојицу их немилосрдно спали. Када се он тако мољаше, изненада се затресе соба у којој је стајао и раседе одозго надвоје, те му се учини да стоји у дворишту, и светао пламен огњени сиђе с неба пред њега. Погледавши горе он виде небо отворено и Исуса где седи окружен безбројним мноштвом Анђела у људском облику. Гледајући то блажени Карп се чуђаше. Затим спустивши поглед доле он виде земљу где се расела и у њој дубоку мрачну провалију; на ивици пак те провалије стајаху она два човека, за које Карп у гњеву искаше од Бога погибао. А стајаху они са молбом у очима и с великим страхом и трепетом, јер је мало требало па да се омакну у провалију; а на дну провалије гамизаше аждаја шкргућући зубима. Беху још ту и неки други људи који ону двојицу бијаху, гураху и вуцијаху ка оној страшној аждаји. А Карп, видећи да ће они што га беху ојадили пасти у провалију и бити поје дени од аждаје, утешаваше се. И Карп гледаше не толико у отворено небо и Исуса Христа који седи на њему, колико на блиску погибао оне двојице грешника. Али пошто они не падоше у провалију, Карп стаде поново туговати и љутити се, и опет се поче молити Богу да падну у провалију и погину. Но када он поново подиже очи к небу, угледа он Исуса где устаде с небеског престола, спусти се к оној двојици што стајаху на ивици провалије и пружи им руку помоћи; а Анђели придржаваху та два човека, и соколећи их одвођаху их од провалије. Тада Господ Исус рече: Карпу: “Боље биј мене, јер сам готов да поново будем распет за спасење људи, еда би само људи омрзнули грехе своје. Расуди сам, је ли пријатније живети са аждајом у провалији, него са Богом и са Његовим благим и човекољубивим Ангелима?” Наводећи ову повест у својој посланици споменутом монаху Демофилу, свети Дионисије нас учи: да не будемо сурови према онима који греше, и да им не желимо казну него да их с љубављу саветујемо, стрпљиво чекајући њихово покајање; и да за њих усрдно молимо Бога, који не жели смрти грешника, да их Он сам добротом Својом обрати и помилује, јер Он праведнике љуби али и грешнике милује. Њему слава вавек. Амин. https://spc.rs/sveti-svestenomucenik-dionisije-areopagit/

Рафаило (у свету Герогије, Ђорђе) Момчиловић рођен је 23. априла 1875. године од оца Велимира и мајке Персиде, у бачком месту Дероње, где је завршио основну школу. Када је навршио десет година одлази у манастир Ковиљ, а потом у манастир Бођане. Монашки постриг примио је 26. октобра 1896. године у манастиру Манасији од игумана Мирона (Ђорђевића). Митрополит Михаило рукоположио је Рафаила, 23. новембра 1896. године, за јерођакона. Упоредо са духовним узрастањем, Рафаило је усавршавао и сликарску вештину. Ликовно образовање стицао је у Београду, Москви и Италији. Урадио је иконостасе у црквама у Великој Крсни (1902), манастиру Раковици (1905/6), Пачиру и Горњем Ковиљу (1908-10) и у цркви Ружици у Београду (1925/6). Јеромонах Рафаило урадио је доста појединачних икона, затим портрета црквених личности, а био је и одличан пејзажиста. Други светски рат архимандрит Рафаило дочекао је у манастиру Шишатовцу као игуман. Усташе су га ухапсиле, заједно са тројицом шишатовачких монаха, 25. августа 1941. и отпремили возом за Славонску Пожегу. Током путовања игуман Рафаило је мучен на разне начине: ударан разним предметима и чупана му је брада. У логору у Славонској Пожеги настављено је страдање свештеномонаха Рафаила. После незапамћених мука издахнуо је 3. септембра 1941. године. До данас није познато где је сахрањен. На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 1999. године, игуман Рафаило проглашен је за светог и унет у Именослов Српске цркве као свештеномученик. Датум његовог спомена је 3. септембар – дан постраданија. https://mitropolija.com/2024/09/02/svestenomucenik-rafailo-sisatovacki-3/

Епископ Сава Трлајић (световно име Светозар), рођен је 1884. године у Молу од оца Стефана и мајке Јелисавете рођене Каракашевић. Основну школу завршио је у родном месту, гимназију са великом матуром у Новом Саду, а Богословију у Сремским Карловцима. Правни факултет завршио је у Београду, а испит Правосуђа положио на Правном факултету у Загребу. Рукоположио га је епископ темишварски за ђакона 19, а за презвитера 27. истог месеца 1909. године. Као парохијски свештеник службовао је у Пешки и Башаиду. Почетком 1927. изабран је за референта, а убрзо и за главног секретара Светог архијерејског синода. Као удов свештеник, замонашио се 27. октобра 1929. у манастиру Крушедолу. Убрзо је произведен за протосинђела и архимандрита, и постављен за старешину манастира Крушедола. За викарног епископа сремског постављен је 30. септембра 1934. године. Хиротонисао га је патријарх Варнава у Сремским Карловцима уз саслужење епископа: тимочког Емилијана, нишког Јована, захумско-херцеговачког Тихона и злетовско-струмичког Симеона. За епископа горњокарловачког изабран је 22. јуна 1938. године. После смрти епископа пакрачког Мирона (1941), био је и администратор Пакрачке епархије. Почетком Другог светског рата 1941, одбио је понуду италијанских окупационих снага да напусти епархију и пређе у Београд. Ухапшен је 17. јула 1941. и заточен заједно са још тројицом српских свештеника и тринаест угледних Срба у шталу усташе Јосипа Томљеновића у Плашком. После мучења усташе су владику Саву, заједно са свештеницима Богољубом Гаковићем, Ђуром Стојановићем и Станиславом Насадилом, везали у ланце и 19. јула одвели у Госпић. Ту су мучени све до половине августа, када је Владика одведен са две хиљаде Срба према планини Велебит. Негде на тој планини испио је чашу мученичке смрти са хиљадама православних Срба. Ни данас се не зна где је пострадао епископ горњокарловачки Сава. На редовном заседању Светог архијерејског сабора 1998. године, владика Сава проглашен је светог и учислен у Именослков Српске цркве као свештеномученик. МОЛИТВА СВЕТИМ СВЕШТЕНОМУЧЕНИЦИМА ГОРЊОКАРЛОВАЧКИМ Христови сведочитељи у време ново засијали и невино пострадали ради исповедања вере, сетите се у дан другога Доласка Господњег и нас недостојних чада ваших, који вам молитвене похвале приносе и молитвеним уздасима вапију. Сетите се и страдалног рода нашег кога буре искушења ломе, Цркву Свету покажите недодирљивом за нападе непријатеља, прослављајући Оца и Сина и Духа Светога, сада и увек и у векове векова. Амин! Тропар, глас 8. О, свештеномучениче Саво горњокарловачки, са презвитерима својим часно пострадавши, животима својим Христа сведочећи, кроз мучеништво вечност задобисте, радујући се у лику часних страдалника, спомените и нас грешне који вас молитвено славимо. Кондак, глас 8. Служитељима верним показасте се, свештеномученици горњокарловачки, епископом Савом предвођени, мучеништво примисте наслеђујући радост непролазну, са свима светима у роду нашему просијавшима. https://svetigora.com/sveti-svestenomucenik-sava-gornjokarlovacki/

Богоносцем назван је овај свети муж зато што је стално у срцу и на језику носио име Бога живога. А још, по предању, назван је он Богоносцем и зато што је био узет рукама Бога ваплоћеног Исуса Христа. У оне дане када Господ учаше ученике своје смерности, узе једно дете и ставивши га међу њих, рече им: “Који се, дакле, понизи као дијете ово, онај је највећи у Царству небеском” (Мт 18, 4). То дете био је Игњатије. Доцније Игњатије беше учеником у светог Јована Богослова, заједно с Поликарпом, епископом смирнским. Као епископ у Антиохији он управљаше црквом Божјом као пастир добри, и први уведе антифонски начин појања у цркви, тј. појања за две певнице тако да кад појање на једној страни престане на другој почиње. Такав начин појања откри се светом Игњатију међу ангелима на небесима. Када цар Трајан пролажаше кроз Антиохију идући у рат против Персијанаца, дознаде за Игњатија, призва га к себи и поче саветовати, да принесе жртву идолима, па ће му он дати звање сенатора. Како узалудни осташе и савети и претње цареве, Игњатије свети би окован у гвожђе и у пратњи десет немилосрдних војника послат у Рим, да буде бачен пред зверове. Игњатије се радоваше страдању за Господа свога и само се мољаше Богу, да зверови буду гроб његовом телу, и да га нико не спречи у тој смрти. После дугог и тешког путовања из Азије преко Тракије, Македоније и Епира, Игњатије приспе у Рим, где би бачен пред лавове у циркусу. Лавови га растргоше и изедоше, оставивши само неколико већих костију и срце. Пострада овај славни љубитељ Господа Христа 106. године у Риму за време христоборног цара Трајана. Јављао се више пута из онога света и чинио чудеса помажући све до данас свакоме ко га призива у помоћ. Тропар (глас 4):И правом причастник, и престолом намјесник апостолом бив, дјејаније обрјел јеси богодухноване во видјенија восход; сего ради слово истини исправљаја, и вјери ради пострадал јеси даже до крове свјашченомучениче Игњатије, моли Христа Бога спастисја душам нашим. https://mitropolija.com/2024/01/02/svestenomucenik-ignjatije-bogonosac/

Епископ Сава Трлајић (световно име Светозар), рођен је 1884. године у Молу од оца Стефана и мајке Јелисавете рођене Каракашевић. Основну школу завршио је у родном месту, гимназију са великом матуром у Новом Саду, а Богословију у Сремским Карловцима. Правни факултет завршио је у Београду, а испит Правосуђа положио на Правном факултету у Загребу. Рукоположио га је епископ темишварски за ђакона 19, а за презвитера 27. истог месеца 1909. године. Као парохијски свештеник службовао је у Пешки и Башаиду. Почетком 1927. изабран је за референта, а убрзо и за главног секретара Светог архијерејског синода. Као удов свештеник, замонашио се 27. октобра 1929. у манастиру Крушедолу. Убрзо је произведен за протосинђела и архимандрита, и постављен за старешину манастира Крушедола. За викарног епископа сремског постављен је 30. септембра 1934. године. Хиротонисао га је патријарх Варнава у Сремским Карловцима уз саслужење епископа: тимочког Емилијана, нишког Јована, захумско-херцеговачког Тихона и злетовско-струмичког Симеона. За епископа горњокарловачког изабран је 22. јуна 1938. године. После смрти епископа пакрачког Мирона (1941), био је и администратор Пакрачке епархије. Почетком Другог светског рата 1941, одбио је понуду италијанских окупационих снага да напусти епархију и пређе у Београд. Ухапшен је 17. јула 1941. и заточен заједно са још тројицом српских свештеника и тринаест угледних Срба у шталу усташе Јосипа Томљеновића у Плашком. После мучења усташе су владику Саву, заједно са свештеницима Богољубом Гаковићем, Ђуром Стојановићем и Станиславом Насадилом, везали у ланце и 19. јула одвели у Госпић. Ту су мучени све до половине августа, када је Владика одведен са две хиљаде Срба према планини Велебит. Негде на тој планини испио је чашу мученичке смрти са хиљадама православних Срба. Ни данас се не зна где је пострадао епископ горњокарловачки Сава. На редовном заседању Светог архијерејског сабора 1998. године, владика Сава проглашен је светог и учислен у Именослков Српске цркве као свештеномученик. МОЛИТВА СВЕТИМ СВЕШТЕНОМУЧЕНИЦИМА ГОРЊОКАРЛОВАЧКИМ Христови сведочитељи у време ново засијали и невино пострадали ради исповедања вере, сетите се у дан другога Доласка Господњег и нас недостојних чада ваших, који вам молитвене похвале приносе и молитвеним уздасима вапију. Сетите се и страдалног рода нашег кога буре искушења ломе, Цркву Свету покажите недодирљивом за нападе непријатеља, прослављајући Оца и Сина и Духа Светога, сада и увек и у векове векова. Амин! Тропар, глас 8. О, свештеномучениче Саво горњокарловачки, са презвитерима својим часно пострадавши, животима својим Христа сведочећи, кроз мучеништво вечност задобисте, радујући се у лику часних страдалника, спомените и нас грешне који вас молитвено славимо. Кондак, глас 8. Служитељима верним показасте се, свештеномученици горњокарловачки, епископом Савом предвођени, мучеништво примисте наслеђујући радост непролазну, са свима светима у роду нашему просијавшима. https://svetigora.com/sveti-svestenomucenik-sava-gornjokarlovacki/

Владика вршачки Теодор Несторовић, духовни вођа банатски Срба са краја 16. века, у народном предању је запамћен као примерен архијереј, благе нарави, скроман и православљу потпуно предан. Волео је свој народ и патио због његових страдања, посебно на подручју Баната, где је био епископ. Живот под Отоманском влашћу био је тада, посебно тежак. Када је у Вршац стигао глас да су се јаничари у Стамболу побунили, Владика Теодор се понадао да ће се ови зулумћари повући из Баната и других поробљених српских земаља. Kод Владике Теодора, 1593. године, долазе народни прваци и обавештавају га да су створени услови за подизање устанка. Владика Теодор им поручује: „Узмите заставе их својих цркава, украсите их ликом Светог Саве. Као што је Свети цар Константин победио са заставама на којима је био крст, тако и на нашим заставама нек се вије лик светог Саве, нашег духовног оца и бранитеља. Кренимо, децо моја и браћо моја, у бој за правду и слободу„. Устанак је почео 1594. године. И до данас је остала упамћена устаничка песма: „Сва се будум земља побунила, – Шест стотина подигло се села, – Свак на цара пушку подигао!“ Устаници су извојевали многе победе, али и пролили много крви. Чета од 200 устаника, под вођством Петра Мојзеша, ослободи и вршачку паланку. Разјарене османлије су говориле да их не побеђују устаници, већ „каурски светац Сава“. То је био и повод да спале мошти Светог Саве на Врачару у Београду. Јуна 1594. године, у одлучној бици код Бечкерека, 30.000 Турака је напало 4.300 устаника. Изгинула је скоро сва српска војска, а цео Банат пао под турску власт. Српски живаљ, предвођен Владиком Теодором, избегао је у Ердељ. Ердељски кнез Батори, доделио је Епископу Теодору за прибежиште место Тевиса. После неког времена, Турци су поручили Епископу Теодору да ће, ако се врати у Вршац, њему и његовом народу, бити спашени животи. Иако је знао да се не може поуздати у њихово обећање, преовладала је нада да ће његова жртва бити довољан залог за престанак страдања недужног српског народа. Када је дошао у Вршац, Турци су га одмах утамничили и после бројних понижења и мучења, живог „на мех одрали“. Поштовање и сећање на Владику Теодора, као светитеља и мученика вековима је живо у Банату, али и у целом српском народу. https://mitropolija.com/2023/05/29/sveti-svestenomucenik-teodor-episkop-vrsacki-2/

СВ. ХАРАЛАМПИЈЕ БОГУ МОЛБУ ДИЖЕ: ГРЕХОВЕ ОТПУСТИ СВИМ ЉУДИМА ГРЕШНИМ. Овај велики светитељ беше епископ у Магнезији и пострада за Христа у својој стотринаестој години. Када наста страшно гоњење хришћана у време цара Септимија Севера, старац Харалампије не кријаше се од гонитеља, него слободно и јавно проповедаше веру Христову. Све муке претрпе као у туђем телу. А кад с њега жива кожу одраше, незлобиви светац рече царским војницима: "Хвала вам, браћо, за то што остругавши моје старо тело, ви обновисте дух мој за нови, вечни живот". Многобројна чудеса учини, и многе у веру обрати. Чак и царева кћи Галина напусти незнабоштво свога оца и поста хришћанка. Осуђен на смрт и изведен на губилиште свети Харалампије уздиже руке к небу и помоли се Богу за све људе, да им Бог даде телесно здравље и душевно спасење, и да им умножи плодове земаљске. "Господе, ти знаш, да су људи месо и крв; опрости им грехе, и излиј благодат Твоју на све!" После молитве овај свети старац предаде душу своју Богу пре него што џелат спусти мач на његов врат. Пострада 202. године. Његово тело узе Галина и чесно га сахрани. Тропар (глас 4): Мученик твој Господи Харалампије во страданији својем вјенец пријат нетљениј от тебе Бога нашего; имјејај бо крјепост твоју мучитељеј низложи, сокруши и демонов немошчнија дерзости; того молитвама спаси души нашја. https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sveti-svestenomucenik-haralampije

Рођен у Риму од царскога рода: савременик светих апостола. Мајка му и два брата пловећи по мору буду занесени буром у разне стране; отац му оде да тражи жену и синове, па се и он изгуби. Тада Климент будући 24 године стар пође на исток да тражи своје родитеље и браћу. У Александрији упозна апостола Варнаву, по том се придружи апостолу Петру, коме већ следоваху његова два брата, Фаустин и Фаустинијан. Промислом Божјим апостол Петар наиђе на мајку Климентову, као старицу просјакињу, а по том и на оца. И тако се опет састави цела породица, и сви као хришћани врате се у Рим. Климент се није одвајао од великог апостола, који га постави за епископа пре своје смрти. После мученичке смрти Петрове епископ у Риму беше Лин, потом Клит, – обојица за кратко време – па онда Климент. Са пламеном ревношћу управљаше Климент црквом Божјом, и обраћаше у веру Христову из дана у дан велики број неверних. Још одреди он седам брзописаца, да пишу житија хришћана мученика, који у то време страдаху за свога Господа. Цар Трајан протера га у Херсон, где Климент нађе око 2000 изгнаних хришћана. Сви беху запослени на тешком послу тесања камена на једном безводном месту. Климента примише хришћани с великом радошћу, и он им беше живи извор утехе. Молитвом својом изведе воду из земље, и обрати у хришћанство толики број неверних мештана, да за једну годину подиже се на том месту 75 цркава. Да не би даље ширио веру Христову, Климент би осуђен на смрт и утопљен у море с каменом о врату, 101. год. Мошти његове чудотворне извађене су из мора тек у време св. Кирила и Методија. Тропар (глас 1): Мученик твој Господи Климент во страданији својем вјенец пријат нетљениј от тебе Бога нашего; имјејај бо крјепост твоју мучитељеј низложи, сокруши и демонов немошчнија дерзости; того молитвама спаси души нашја. https://hramkoncarevo.rs/event/sveti-svestenomucenik-kliment-odanije-vavedenja/

Рођен од благородних родитеља у Самосату у Сирији. У младости приобрео врло широко образовање светско и духовно. Муж знаменит како по учености тако и по подвижничкој строгости живота. Раздав имање своје сиромашним он се издржавао састављањем поучних дела, и од тога се као од неког рукодеља хранио. Врло је велику услугу учинио цркви тиме што је према јеврејском тексту исправио многа места у Светом Писму, која јеретици сходно своме наопаком учењу беху искварили. Због учености и духовности би рукоположен за презвитера у Антиохији. У време Максимијановог гоњења, када намучени беху св. Антим Никомидијски и св. Петар Александријски, би и св. Лукијан у списку оних, које цар жељаше погубити. Лукијан избеже из града и сакри се, али га проказа неки завидљиви јеретички свештеник Панкратије. У то време гоњење беше ужасно. Ни мала деца не беху поштеђена. Два дечака, који не хтеше јести од идолских жртви, беху бачени у врело купатило, где у мукама предадоше душе своје свете Богу. Нека ученица Лукијанова, по имену Пелагија, да би сачувала девствену чистоту своју од развратних насилника, баци се с крова куће на земљу и разби се. Лукијан би доведен у Никомидију пред цара. Уз пут саветима својим успе да обрати у веру Христову 40 војника. И сви мученички скончаше. После испитивања и бијења св. Лукијан би бачен у тамницу, где би мучен глађу. „Он је презрео глад, пише Златоусти Јован о св. Лукијану, презримо и ми раскош и уништимо власт чрева да би, када дође време које од нас захтева таквог мужества, будући унапред приготовљени помоћу мањих подвига, јавили се славним у време борбе.” На Богојављење причести се у тамници, и сутрадан предаде дух свој Богу. Пострада 7. јануара 311. године. Тропар (глас 4): Мученик Твој Господе, Лукијан, у страдању своме је примио непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победи, а разори и немоћну дрскост демона: Његовим молитвама спаси душе наше. https://mitropolija.com/2022/10/28/sveti-svestenomucenik-lukijan/

Кипријан — досељен из Картагене у Антиохију, где живљаше и Јустина са својим родитељима, Едесијем и Клеодонијом. Едесије беше жрец идолски и цео дом његов незнабожачки. Но када Јустина ходећи по црквама хришћанским позна веру праву, она обрати и оца и мајку Христу Господу. И све троје примише крштење од Оптата епископа. Кипријан пак беше волх, имаше везе са дусима нечистим и гаташе. Неки развратни младић Аглаид незнабожац хтеде пошто по то прелестити св. Јустину, јер се занесе лепотом њеном, па како га св. девица одсудно одби, он потражи помоћ код Кипријана. Кипријан навођаше зле духове, једне за другим, на Јустину, да би у њој распалили страст нечисту за Аглаидом, но не успе у томе ништа, јер св. Јустина крсним знамењем и молитвом Богу одгоњаше од себе духове злобе. Тада Кипријан позна силу крста, и сам се крсти, и временом постаде презвитер и епископ. Озлобљени незнабошци оптужише њега и Јустину, и обоје беху предати суду у Дамаску, по том мучени и посечени у Никомидији крајем III столећа. Тропар (глас 4): Био си наследник Апостола престолом и заједничар духом, богонадахнуто дело си нашао у виђењу духовног узрастања: Због тога си уздизао реч истине и ради вере си до крви пострадао, свештеномучениче Кипријане: Моли Христа Бога да спасе душе наше. https://www.facebook.com

Рафаило (у свету Георгије, Ђорђе) Момчиловић рођен је 23. априла 1875. године од оца Велимира и мајке Персиде, у бачком месту Дероње, где је завршио основну школу. Када је навршио десет година одлази у манастир Ковиљ, а потом у манастир Бођане. Монашки постриг примио је 26. октобра 1896. године у манастиру Манасији од игумана Мирона (Ђорђевића). Митрополит Михаило рукоположио је Рафаила, 23. новембра 1896. године, за јерођакона. Упоредо са духовним узрастањем, Рафаило је усавршавао и сликарску вештину. Ликовно образовање стицао је у Београду, Москви и Италији. Урадио је иконостасе у црквама у Великој Крсни (1902), манастиру Раковици (1905/6), Пачиру и Горњем Ковиљу (1908-10) и у цркви Ружици у Београду (1925/6). Јеромонах Рафаило урадио је доста појединачних икона, затим портрета црквених личности, а био је и одличан пејзажиста. Други светски рат архимандрит Рафаило дочекао је у манастиру Шишатовцу као игуман. Усташе су га ухапсиле, заједно са тројицом шишатовачких монаха, 25. августа 1941. и отпремили возом за Славонску Пожегу. Током путовања игуман Рафаило је мучен на разне начине: ударан разним предметима и чупана му је брада. У логору у Славонској Пожеги настављено је страдање свештеномонаха Рафаила. После незапамћених мука издахнуо је 3. септембра 1941. године. До данас није познато где је сахрањен. На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 1999. године, игуман Рафаило проглашен је за светог и унет у Именослов Српске цркве као свештеномученик. Датум његовог спомена је 3. септембар - дан постраданија. https://www.crkvenikalendar.com/zitije.php?pok=0&id=BVAABB

Епископ Сава Трлајић (световно име Светозар), рођен је 1884. године у Молу од оца Стефана и мајке Јелисавете рођене Каракашевић. Основну школу завршио је у родном месту, гимназију са великом матуром у Новом Саду, а Богословију у Сремским Карловцима. Правни факултет завршио је у Београду, а испит Правосуђа положио на Правном факултету у Загребу. Рукоположио га је епископ темишварски за ђакона 19, а за презвитера 27. истог месеца 1909. године. Као парохијски свештеник службовао је у Пешки и Башаиду. Почетком 1927. изабран је за референта, а убрзо и за главног секретара Светог архијерејског синода. Као удов свештеник, замонашио се 27. октобра 1929. у манастиру Крушедолу. Убрзо је произведен за протосинђела и архимандрита, и постављен за старешину манастира Крушедола. За викарног епископа сремског постављен је 30. септембра 1934. године. Хиротонисао га је патријарх Варнава у Сремским Карловцима уз саслужење епископа: тимочког Емилијана, нишког Јована, захумско-херцеговачког Тихона и злетовско-струмичког Симеона. За епископа горњокарловачког изабран је 22. јуна 1938. године. После смрти епископа пакрачког Мирона (1941), био је и администратор Пакрачке епархије. Почетком Другог светског рата 1941, одбио је понуду италијанских окупационих снага да напусти епархију и пређе у Београд. Ухапшен је 17. јула 1941. и заточен заједно са још тројицом српских свештеника и тринаест угледних Срба у шталу усташе Јосипа Томљеновића у Плашком. После мучења усташе су владику Саву, заједно са свештеницима Богољубом Гаковићем, Ђуром Стојановићем и Станиславом Насадилом, везали у ланце и 19. јула одвели у Госпић. Ту су мучени све до половине августа, када је Владика одведен са две хиљаде Срба према планини Велебит. Негде на тој планини испио је чашу мученичке смрти са хиљадама православних Срба. Ни данас се не зна где је пострадао епископ горњокарловачки Сава. На редовном заседању Светог архијерејског сабора 1998. године, владика Сава проглашен је светог и учислен у Именослков Српске цркве као свештеномученик. МОЛИТВА СВЕТИМ СВЕШТЕНОМУЧЕНИЦИМА ГОРЊОКАРЛОВАЧКИМ Христови сведочитељи у време ново засијали и невино пострадали ради исповедања вере, сетите се у дан другога Доласка Господњег и нас недостојних чада ваших, који вам молитвене похвале приносе и молитвеним уздасима вапију. Сетите се и страдалног рода нашег кога буре искушења ломе, Цркву Свету покажите недодирљивом за нападе непријатеља, прослављајући Оца и Сина и Духа Светога, сада и увек и у векове векова. Амин! Тропар, глас 8. О, свештеномучениче Саво горњокарловачки, са презвитерима својим часно пострадавши, животима својим Христа сведочећи, кроз мучеништво вечност задобисте, радујући се у лику часних страдалника, спомените и нас грешне који вас молитвено славимо. Кондак, глас 8. Служитељима верним показасте се, свештеномученици горњокарловачки, епископом Савом предвођени, мучеништво примисте наслеђујући радост непролазну, са свима светима у роду нашему просијавшима. https://svetigora.com/sveti-svestenomucenik-sava-gornjokarlovacki/

Драга браћо и сестре, поводом данашњег празника предлажем вашој пажњи једноставну беседу. Прошле недеље, на Тројичин дан, сећали смо се силаска Светог Духа на Христове ученике – Апостоле, а кроз њих – на читаву Цркву. Молили сте се да животворећа и утемељујућа сила Духа Светога и вас испуни, и да постанете људи пуни благодати. Овиме смо завршили круг црквених празника, посвећених делу спасења људи. Током читаве година Црква се сећа догађаја, повезаних са делом спасења човека. Црквена година почиње од септембра, од празника Рођења Пресвете Богородице. Црква слави Рођење оне, која је на тајанствен начин послужила спасењу човека. Затим иде Увођење пресвете Богородице у храм, Богооваплоћење – Христово Рођење, Обрезање и Крштење; даље се нижу разни догађаји из Христовог живота, све до недеље Његових страдања – сећања на Христова страдања, на Његово Васкрсење и Педесетница – дан Светог Духа. Педесетницом се завршава круг. Господ је осветио земљу, на којој је учио, страдао, чинио чуда и васкрсао, а након Вазнесења је послао Утешитеља – Духа Светог, да би учврстио Божије дело. Зато је Господ рекао ученицима: „Нема везе што Сам отишао. Послаћу Утешитеља“. Послао га је у дан Педесетнице. Ова сила је окончала пропадљивост живота. Сада живите, Дух Свети је са вама! Зашто ваше душе не прихватају Духа Божијег? Зато што чак и пориви који су у вама, да Га примите, нису истинити, јер су људи постали сувише телесни. Данашњи празник нам говори о томе да свештени огањ треба бити у вашим душама. Зашто, пак, ваше душе, обасјане Духом Светим, не дишу ка небесима? Зашто се ваш живот, вуче једино по земљи? Зашто су људи изгубили божански огањ и немају вере? Данашњи празник одговара на ова питања и прекорева нас. Угасио се у вама огањ. Затворена су врата, душе се вуку по мраку… Ви сте материјалисти, потребне су вам чињенице. Па ево: ликујућа Црква Светих – зар то није чињеница, која вас прекорева? Данас је празник свих, рођених од Педесетнице. Празник, не само прослављених светих угодника: затворника, мученика, блажених… Данас је празник свих синова Педесетнице – ваших упокојених. Ово је и њихов празник. Али мрак у вашим душама не може да угаси светло. Данас је Сабор Светих читаве земље, читавог света, прослављених и непрослављених. Овај дан пројављује живот, запаљен од Педесетнице. А ви, децо Педесетнице, где сте? Ово је укор за вас! У својој посланици апостол Павле укорева још рескије, доводећи га до стида. Нема се куд. Застидите се! Пред вашим мисленим погледом треба да су милиони светих душа, који су Педесетницом призвани у живот. Апостол Павле у својим посланицама говори о старозаветним праведницима, који су вером побеђивали царства, творили истину, премда је у њих вера била тек у некаквој магли, нису могли јасно да је виде. Без обзира на то, вера им је била тако силна, да су ради ње били убијани камењем, странствовали, трпели немаштину и невоље. Иони којих читав свет није био достојан, склањали су се по гудурама и горама. Ето какве су биле те душе! А ваше душе су крхке, беживотне, премда сте већ видели и осетили Свештени Огањ, премда вам је већ познат. Зашто су ваше душе меланхоличне, хладне, зашто нисте (душом) на небесима? Апостол Павле у својој посланици говори какав треба да је живот онога који је обујмљен огњем нематеријалним: „Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих“. Ти си мртав, али не у хришћанском смислу, већ безнадежно мртав, труп који заудара. Ти си у летаргичном сну. Какав те се живи огањ може дотаћи и шта може учинити? Устани, ако желиш ужарени огањ. Отвори снене очи, разоткриј своју дремљиву душу, окрени се лицем према томе огњу, макар и без снаге, али са поривом, да би огањ дошао теби. Устани! Тада ће те огањ освештати. „Устани ти који спаваш, и обасјаће те Христос!“. У данашњем спасоносном читању се указује: ти си мртав, јер си свезан. На теби је бреме од чега не можеш ни корак направити. То је, браћо и сестре, грех. Он је разорна сила, твоја смрт. Сви ви знате да нам грех одузима крила, одузима нам снагу и смета да идемо. Куда онда узлетети! Збаци са себе ово бреме и буди као борац у арени, који трчи, да би узео награду, а ако и падне, опет устаје и трчи, Тако и ви, уколико сте изашли у борбу, устремите се ка циљу свим својим снагама. Једини услов који свако од вас треба да има на уму је да сте сви ви – деца Педесетнице и сви сте призвани да се дотакнете свештеног огња, да би осветили и оживотворили своју душу и ушли у „облак“ праведника, рођених од Педесетнице. Амин. https://manastirpodmaine.org/svestenomucenik-grigorije-lebedev-rec-na-nedelju-svih-svetih/

Свети синод Васељенске патријаршије додао је два нова светитеља у календар празника на заседању јуче, 14. јуна. Новомученика Ананију (Лампарда), митрополита лакедемонског (+1764) кога је претходно локално канонизовао митрополит Спарте Јевстатије, који је потом његово име предао Цариграду на универзално признање, преноси Мистагогија. Његова званична канонизација дочекана је са великом радошћу у светим митрополијама Монемвасији, Спарти, Гортиносу и Мегалополису. Цариград је канонизовао и старца Весариона Агатонског, који се упокојио 22. јануара 1991. године. Материјали за његову канонизацију достављени су Синоду Цркве Грчке у јануару 2019. године, а затим су послати у Цариград. „У ово време по целој Митрополији нашој радосно звоне звона наших светих манастира и светих цркава! Али изнад свега, радосно звоне звона свих наших срца и низ наше очи теку сузе захвалности и славословља“, написао је митрополит Фтиотидски Симеон у најави канонизације. Свети свештеномученик Ананија, у свету познат као Анастасије, рођен је почетком осамнаестог века од племенитих и имућних родитеља. Његов отац, Теофил, био је рођак породице Лампардопулос (Лампардес), а мајка му је била ћерка Синтиха из Визикија у Гортинији. Ананија је учио у школи Димитсана у манастиру Философу, где се вероватно замонашио и узео име Ананија, а касније 1741. постао епископ Карјуполиса у Манију. Године 1747. унапређен је у митрополита димитсанског, а фебруара 1750. постављен је за митрополита лакедемонског. 1755. написао је посебну дисертацију о Спарти и њеној митрополији. Одликовао се својим образовањем, високим знањем, чврстим и непоколебљивим црквеним карактером, добротом и човекољубљем. Грци су га веома поштовали, али је плашио Турке. Због тога је постао претставник свих вођа Мореје. Подржавао је национални елемент. Током пролећа, лета и делом јесени боравио је у Димитсани, где је саградио аквадукт, објединио годишње порезе чувене школе Философског манастира и обновио у Мистри велелепни митрополијски храм. Али моћ митрополита Ананије је ишла даље од Пелопонеза, јер је имао чврсте везе са Јерусалимском и Александријском патријаршијом, а на васељенском престолу у Цариграду био је патријарх Кирил Каракалос, који је био љубитељ Русије и непријатељ Латина. Када је патријарх Кирил био прогнан, дошао је са Синаја у Димитсану где је са митрополитом Ананијом почео да се бори за ослобођење народа и оснива школе. Године 1762. митрополит Ананије је послат у Цариград да стане пред великог везира и опише му недаће на Пелопонезу. Тако је успео да сачува Мора Валеси и заштити хришћане. У то време, на иницијативу светитеља, подигнута је велика зграда за школу Димитсана, где су се окупљали сиромашни ђаци из целог Пелопонеза. У жељи да ослабе Отоманско царство и успоставе проруску независну грчку државу, руски емисари Катарине Велике били су послани у Мани средином 1760-их да склопе пакт са најјачим локалним војсковођама, а у исто време и значајним Грцима. Они су се виђали са разним руским посланицима, расправљајући о плановима за ослобођење Грчке. На чувеном сабору, који је одржан у Каламати, Ананија је дао благослов за побуну. Свети Ананија се после овога посаветовао са капетанима и челницима Пелопонеза и Манија, као и са председницима и поглаварима провинција три острва Хидра, Спецес и Псари, за ослобођење своје отаџбине. Бригом и трошком светитеља основана су два млина у Димитсани. Због тога је митрополит Ананије оптужен да је у завери са Русима против Турака. Многи су тражили оружани отпор да помогну Светитељу, али је он предлагао да се сам преда како Турци не би помислили да постоји организован покрет. Након причешћа предао се војницима, који су га ухапсили. Свети Ананија је клекнуо, и са невероватном вољом рекао је џелату да га удари. Крв му је текла са обезглављене главе и обојила западна врата Мистре . То се догодило 15. априла 1764. године. Турци су свето тело свештеномученика извукли на средину улице где је остављено три дана несахрањено. Чим су Турци отишли, хришћани су узели тело и часно га сахранили. У међувремену, обезглављена глава Светитеља донета је везиру. *** Архимандрит Висарион рођен је у Петалидију у Месинији 1908. године, у крштењу је добио име Андреј. Са 18 година отишао је у Каламату где се сусрео са духовним људима и одлучио да ступи у свештенство. Замонашио се са именом Висарион, затим рукоположен за ђакона, а потом и свештеника. о. Висарион је стекао дубоку теолошку обуку кроз проучавање Светог писма и других светих текстова Цркве. Године 1935. отишао је у Кардицу на позив Његовог Високопреосвештенства Митрополита Језекиља, где се посветио активности човекољубља. Године 1955. одлази у манастир Ататон у Фтиотиди, где се бави духовним препородом манастира. Сваког понедељка и уторка ишао је у болнице у Ламији да обиђе и утеши болесне и саслуша њихове исповести. Својом харизматичном личношћу и љубављу према људима успео је да утеши уморне душе. Старац Васарион је уснуо у Господу у Атини 22. јануара 1991. Његове мошти су откривене као нетљене 3. марта 2006. године. https://mitropolija.com/2022/06/17/kanonizovani-grcki-svestenomucenik-ananija-i-starac-vesarion/

Национална и црквена историја Срба у првој половини XVII века не може да се ослони на неко обиље извора. Ипак, интерпретације и таквих малобројних вести сасвим су различите код истраживача. Допринос туркологије и османске филологије био је у томе да донесе један низ статистичких чињеница које се уклапају у главни рам, а да драстично не мењају слику о организацији и структури Српске Правослана Цркве. Вести из српских, руских и западних извора, искоришћене су код српских историчара прве половине XX века, а данашња генерација повесничара само, са више или мање успеха и стила, препричава још тада речено. Патријарх Гаврило Рајић, зван у српским Сказанијима као Гаврило Први, јесте предстојатељ Српске Цркве, који за своје време персонификује сав трагизам српске историје, једног народа без државе, који живи у верски нетрпељивој царевини, на удару западњачког прозелитизма, у тешком геостратешком положају, са мало изгледа на успешну политичку акцију и стицање слободе. Српска црквена самосталност, загарантована турским законима, остварена Макаријевским компромисом са носиоцима османске управе 1557, била је тек национални минимум на који су Срби могли да пристану. То није значило и мирење са стањем окупације. Пример Патријарха Јована Кантула (1592-1613.) и устанака у Банату и Херцеговини (1594.), расположење једне перманентне хајдучије, сведоче како је Српска Православна Црква имала јасан концепт националне побуне, теолошки образложен и идеолошки јасно профилисан. На устаничким барјацима је икона Светог Саве, а лозинка борбе За крст часни и слободу златну важи до обнове модерне српске државе 1804. и касније у доба ослободилачких ратова. Гаврило Рајић, Патријарх који је наследио славног и постојаног Пајсеја Јањевца (1614-1647.), није познат по великим делима у управи, али је остао запамћен по великим покушајима и назнакама у својој патријарашкој делатности. По њима је чврсто уклопљен у процесе који су у српској историји препознатљиви кроз читав XVII и XVIII век. Овде на првом месту мислимо на односе са Римском црквом, исказаном кроз сусрете са латинским мисионарима, богословско-теоријским сучељавањем са заговорницима папистичке еклисиологије. Везе са Русијом, потакнуте практичним потребама изласка из тешког материјалног положаја, али и потајним надама за политичком подршком, сведочиле су о унакрсно допуњујућим токовима и темама које су изградиле повест Српске Цркве и народа. Животопис Патријарха Гаврила Рајића се раширио преко ове две теме, а у сукобу са турским властима довршило се његово житије, јер је био овенчан мученичким венцем. ЖИТИЈСКИ ПОДАЦИ Рођен је, како сведочи Пећко сказаније, у Старом Влаху, а пре него што ће постати српски Патријарх био је Епископ смедеревски и Митрополит рашки. Као рашки Митрополит предводио је обнову Манастира Св. Архангела у подножју планине Ковиљ. Успешна градитељска делатност у завичају ојачала му је ауторитет као архијереја, повећавши и поверење Патријарха Пајсеја Јањевца који у то време није зазирао и презао од радикалних кадровских решења: да свргне и лиши управе над Епархијом неуредне и неспособне епископе. Можда своју агилност Гаврило Рајић дугује и искуству парохијског свештеника, јер је познат запис кнеза штитковског Аврама Рајића из 1719. који се назива „праунуком“ Патријарха Гаврила. Уколико Гаврило није имао потомство по телу, реч је о унуку по бочној линији сродства, односно да му је Патријарх био деда-стриц. У сваком случају такви кнежеви српског друштва, били су преживели остаци средњовековног племства, потомци оне ниже властеле која је носила духовне традиције славнијег и бољег времена, као нпр. Вучетићи у Морачи, Милорадовићи у Херцеговини, Рајићи и Рашковићи са Старог Влаха, Предојевићи и Владиславићи у залеђу Дубровника, сви обновитељи и дароватељи српских манастира и цркава. ПАТРИЈАРХ ГАВРИЛО И ХРИШЋАНСКИ ЗАПАД Додири са Латинима и постфлорентинском теологијом која је латинској јерархији на Балкану давала рецепте за сједињење и залечење „српске шизме“, били су за Србе изазов на стари богословски двобој. Римском Куријом покренути широки прозелитистички фронт од Боке Которске, залеђа Дубровика, затим Шибеника, Задра, Нина, Сења, па преко Жумберка, Иванић-Града до Коморана настојао је да онемогући делатност српских православних архијереја. Јерахија Српске Цркве се одстрањује, или у најблажој варијанти изолује од „рашанског патријарха у Пећи“, јер је тако лакше „Рашане“ придобити за унију. Српски Патријарх Гаврило Рајић је потпуно свестан таквих изазова, стога покушава да апологетски ојача. Папска курија је 1622. устројила познату Конграгацију за ширење вере, језуитске методе, преточене у уметност кроз нападни пијетистички барок, стоје у функцији доказивања метафизичке превласти римокатоличке теологије формулисане на Сабору у Тренту. Од тада ће реч пропаганда, један неолатинизам, остати непопуларно наслеђе европске културе. Није случајно Гаврило Рајић у Русију понео две књиге, један приручник српске историје и апологетско дело из византијске патристике. Прва књига је била Житија и повести светих српских царева и патријараха, а друга дело Нила Кавасиле Типик – изабраније многоје от 34 книг на латинскују јерес. Познати су Патријархови контакти са емисарима Западне цркве у преговорима око помирења и сједињења. Павлина Демског, Украјинца, изасланика Конгрегације примио је 1652. у Манстиру Ђурђеви Ступови код Берана. Такође, имао је дуге разговоре са призренским бискупом Франом Сојмировићем. С обзиром да је наступ западњака пре личио на уцену, а не на искрен богословски дијалог, пут сарадње није био на видику. ПАТРИЈАРХ ГАВРИЛО И РУСИЈА Недовољно је проучен однос Патријарха српског Гаврила према руском Никону (1605-1681.), великом реформатору богослужбене праксе, идеологу Трећег Рима, Архипастиру чије су канонске и црквено-државне идеје важна етапа у историји руске цивилизације. Мало је вероватно да је српски Патријарх мењао или заступао руског Никона, како пишу неки историци, у времену када је Никон био на удару царске власти збот непопуларности својих црквених реформи. У сваком случају оно што је извесно јесте да је боравак српског Патријарха у Русији добро дошао Никону као ауторитарна потпора његовом реформаторском програму. Гаврило се потписао на Скрижаљу руског Патријарха на следећи начин: „Гаврил Божијом милошћу архиепископ пећки и патријарх српски, све гореречено тако исповедам, а тако и посведочавам и тако држим; а ако ко не верује и не држи гореречено да буде проклет, због тога и руком потписах“. Потакнут примером скопског Митрополита Симеона, који се 1641. стално настанио у Русији и Патријарх Гаврило је изразио жељу да одступи од трона и остане код руских домаћина. По оскудним вестима поручио је Сабору епископа Српске Цркве да бирају новог Патријарха. Касније је променио одлуку, упутио се ка отаџбини, али је већ његов дужи боравак код руског цара био сигнал Турцима за велеиздајничко понашање српског, Пећког Патријарха. „ПРИЂИТЕ ЉУДИ, СРБИ...“ Светост Гаврила Рајића, Патријарха српског проистиче из његове мученичке кончине. Убијен је у Бруси 1659. године, обешен између два стуба. Он је исповедник вере и страдалник за исту, јер је убијен од мухамеданског освајача и тлачитеља балканских хришћана. Сматра се светим у Српској Цркви, на основу чистог искуства и богословског сазнања. У једном запису се за Патријарха Гаврила каже „да је био у Москви у време цара Алексија ради милостиње, оклеветан (облагав) код везира дома Отоманског у Цариграду, осуђен је на смрт дављењем и целокупан светошћу својом чини многа чудеса“. Карловачко Сказаније вели да је: „Гаврило Раич Первиј от Агарјан удављенијем скончасја, от братији оболган неправедно“. Помен неправедне братије говори о раслојавању и размимоилажењу у тадашњем српском Епископату. Горе наведени кнез Аврам „из Штиткова од племена Рајића“ назива себе „унуком светопочившег Патријарха Гаврила“. О Гаврилу Рајићу, као Светом није писао Леонтије Павловић, чак ни у поглављу – Прекинути култови у својој гласовитој књизи Култови лица код Срба и Македонаца. Његове службе нема у римничком (Молитвена правила српским светитељима) из 1761. и београдском Србљаку (1861.). У најновијем издању Србљака Светог Архијерејског Синода из 1986. г., његова служба на песнички начин разрађује историјске чињенице везане за житије и патријарховање. Стихире вечерње службе наглашавају да је он „најзаконитији првопрестолник српске цркве Христове... Весели се данас црква Христова, ликује Патријаршија српска, појући твоје подвиге, поштујући твоје мошти...“. Завршне песме јутарње службе позивају: „Приђите људи, Срби, саставимо радостан хор, који ће да слави оца нашег, свештеномученика Гаврила, патријарха српског, јер је кропљењем своје часне крви, украсио своју порфиру царску, и сместио се са весељем у Царство Небеско“. Радован Пилиповић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Дана 17. јула 2020. године у Саборном храму Светог оца Николаја Мирликијског у Карловцу прослављена је успомена на патрона Епископије горњокарловачке, Светог свештеномученика Саву, Епсикопа горњокарловачког и са њим пострадале свештеномученике и мученике. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим уз саслужење архимандрита Наума, протопрезвитера-ставрофора Славише Симаковића, презвитера Бранка Сантрача, презвитера Саше Кремића и ђакона Будимира Кокотовића. Повезана вест: Навечерје прославе патрона Епархије горњокарловачке Након освећења славског колача и кољива у част заштитника Епископије горњокарловачке, пригодном беседом свим присутним епархиотима владика Герасим је честитао велики празник и славу богоспасаване Епархије горњокарловачке, која радосно славослови богомудрог Архијереја који веран Христу у страдању оста, мучеништва многа претрпивши, радосно у тајну вечности приступи, славословећи Бога истинитог. Епископ Сава Трлајић (световно име Светозар), рођен је 1884. године у Молу од оца Стефана и мајке Јелисавете рођене Каракашевић. Основну школу завршио је у родном месту, гимназију са великом матуром у Новом Саду, а Богословију у Сремским Карловцима. Правни факултет завршио је у Београду, а испит Правосуђа положио на Правном факултету у Загребу. Рукоположио га је епископ темишварски за ђакона 19, а за презвитера 27. истог месеца 1909. године. Као парохијски свештеник службовао је у Пешки и Башаиду. Почетком 1927. изабран је за референта, а убрзо и за главног секретара Светог архијерејског синода. Као удов свештеник, замонашио се 27. октобра 1929. у манастиру Крушедолу. Убрзо је произведен за протосинђела и архимандрита, и постављен за старешину манастира Крушедола. За викарног епископа сремског постављен је 30. септембра 1934. године. Хиротонисао га је патријарх Варнава у Сремским Карловцима уз саслужење епископа: тимочког Емилијана, нишког Јована, захумско-херцеговачког Тихона и злетовско-струмичког Симеона. За епископа горњокарловачког изабран је 22. јуна 1938. године. После смрти епископа пакрачког Мирона (1941), био је и администратор Пакрачке епархије. Почетком Другог светског рата 1941, одбио је понуду италијанских окупационих снага да напусти епархију и пређе у Београд. Ухапшен је 17. јула 1941. и заточен заједно са још тројицом српских свештеника и тринаест угледних Срба у шталу усташе Јосипа Томљеновића у Плашком. После мучења усташе су владику Платона, заједно са свештеницима Богољубом Гаковићем, Ђуром Стојановићем и Станиславом Насадилом, везали у ланце и 19. јула одвели у Госпић. Ту су мучени све до половине августа, када је Владика одведен са две хиљаде Срба према планини Велебит. Негде на тој планини испио је чашу мученичке смрти са хиљадама православних Срба. Ни данас се не зна где је пострадао епископ горњокарловачки Платон. На редовном заседању Светог архијерејског сабора 1998. године, владика Сава проглашен је светог и учислен у Именослков Српске цркве као свештеномученик. МОЛИТВА СВЕТИМ СВЕШТЕНОМУЧЕНИЦИМА ГОРЊОКАРЛОВАЧКИМ Христови сведочитељи у време ново засијали и невино пострадали ради исповедања вере, сетите се у дан другога Доласка Господњег и нас недостојних чада ваших, који вам молитвене похвале приносе и молитвеним уздасима вапију. Сетите се и страдалног рода нашег кога буре искушења ломе, Цркву Свету покажите недодирљивом за нападе непријатеља, прослављајући Оца и Сина и Духа Светога, сада и увек и у векове векова. Амин! Тропар, глас 8. О, свештеномучениче Саво горњокарловачки, са презвитерима својим часно пострадавши, животима својим Христа сведочећи, кроз мучеништво вечност задобисте, радујући се у лику часних страдалника, спомените и нас грешне који вас молитвено славимо. Кондак, глас 8. Служитељима верним показасте се, свештеномученици горњокарловачки, епископом Савом предвођени, мучеништво примисте наслеђујући радост непролазну, са свима светима у роду нашему просијавшима. Извор: Епархија горњокарловачка

Епископ Сава Трлајић (световно име Светозар), рођен је 1884. године у Молу од оца Стефана и мајке Јелисавете рођене Каракашевић. Основну школу завршио је у родном месту, гимназију са великом матуром у Новом Саду, а Богословију у Сремским Карловцима. Правни факултет завршио је у Београду, а испит Правосуђа положио на Правном факултету у Загребу. Рукоположио га је епископ темишварски за ђакона 19, а за презвитера 27. истог месеца 1909. године. Као парохијски свештеник службовао је у Пешки и Башаиду. Почетком 1927. изабран је за референта, а убрзо и за главног секретара Светог архијерејског синода. Као удов свештеник, замонашио се 27. октобра 1929. у манастиру Крушедолу. Убрзо је произведен за протосинђела и архимандрита, и постављен за старешину манастира Крушедола. За викарног епископа сремског постављен је 30. септембра 1934. године. Хиротонисао га је патријарх Варнава у Сремским Карловцима уз саслужење епископа: тимочког Емилијана, нишког Јована, захумско-херцеговачког Тихона и злетовско-струмичког Симеона. За епископа горњокарловачког изабран је 22. јуна 1938. године. После смрти епископа пакрачког Мирона (1941), био је и администратор Пакрачке епархије. Почетком Другог светског рата 1941, одбио је понуду италијанских окупационих снага да напусти епархију и пређе у Београд. Ухапшен је 17. јула 1941. и заточен заједно са још тројицом српских свештеника и тринаест угледних Срба у шталу усташе Јосипа Томљеновића у Плашком. После мучења усташе су владику Платона, заједно са свештеницима: Богољубом Гаковићем, Ђуром Стојановићем и Станиславом Насадилом, везали у ланце и 19. јула одвели у Госпић. Ту су мучени све до половине августа, када је владика одведен са 2000 Срба према планини Велебит. Негде на овој планини испио је чашу мученичке смрти са хиљадама православних Срба. Ни данас се не зна где је пострадао епископ горњокарловачки Платон. На редовном заседању Светог архијерејског сабора 1998. године, владика Сава проглашен је светог и учислен у Именослков Српске цркве као свештеномученик. Ризница литургијског богословља и живота: Свети свештеномученик Сава Горњокарловачки BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM

Нови свештеномученик - милешевски игуман, отац Нестор (Тркуља) Између два светска рата западни део Рашке области био је веома запостављен од Краљевине Југославије. Пут од Пријепоља до манастира Милешеве био је у веома лошем стању. Приликом једне посете блаженопочившег Патријарха Варнаве до манастира није се могло доћи аутомобилом, па је до Милешеве Патријарх са пратиоцем стигао на коњима. Манастир са економијом био је у жалосном стању, конаци оронули, у цркви и на фрескама појавила се влага, воћњаци запуштени и пропали, ливаде у корову, сточни фонд осиромашен, шума неплански сечена, а духовно-културног живота скоро да и није било. Духовни печат оца Нестора Ближила се 1935. година и датум обележавања 700 година од упокојења Светог Саве. Милешева је вапила за узорним монахом - игуманом, који би не штедећи себе уложио сву своју снагу и способност у обнову свете царске Лавре. Није било лако пронаћи тако свестрану личност. Наш познати социолог, народни трибун, посланик и министар Сретен Вукосављевић лично је молио Владику рашко-призренског и писао Светом Архијерејском Синоду да пошаљу и поставе игумана манастиру Милешеви, који би представљао Српску Цркву и монаштво. По Божјем промислу, отац Нестор Тркуља долази за игумана манастира. Отац Нестор је рођен 1890. године у селу Маринковци код Босанског Грахова у угледној породици Тркуља. Монашку школу је завршио 1925. године у Раковици. Његов даљи предак Исаија Тркуља био је игуман манастира Крупе у Далмацији, а његов ближи рођак (можда и брат) био је војвода Коста Тркуља. Пошто је био веома образован, благе нарави, кротак и смеран у срцу, а поврх свега и добар економ, убрзо успева да око себе окупи братство и сараднике, те почиње са обновом монашког живота. Његова улога у обнови манастира била је осмишљавајућа. Свему је дао свој печат, јер је био и веома утицајан. За кратко време је стекао углед како код Срба, тако и код муслимана. Свакодневно је запошљавао тридесетак радника како би унапредио манастирску економију. И данас многи старији житељи милешевског краја имају живо сећање на тај период. Захваљујући оцу Нестору, манастир Милешева је о својој седамстогодишњици достојно репрезентовао себе свету и свим поклоницима који су га походили. Отац Нестор се показао као прави пастир и духовни вођа свога народа. Његов рад се огледао и на националном и на културно-просветном пољу. Као чувар гроба Светога Саве просвећивао је омладину и ђаке кроз часове веронауке, а уз све своје обавезе био је организатор и члан Соколског друштва и других српских националних и културних клубова. Као што је волео свој народ, поштовао је и друге народе и своје комшије муслимане. Његовим залагањем, основана је ђачка трпеза за сиромашне ђаке, а људима је помагао и морално и материјално. Отац Нестор Тркуља је остао у сећању својих савремника као велики хуманиста и човекољубац, као човек који је био аполитичан. Он је, пре свега, био човек Цркве и свога народа и, што је и природно његовом звању, огорчени противник обезбоженог комунизма. Мученичко страдање Његов веома плодан рад на њиви Господњој зауставио је несрећни грађански рат 1941-1945. године. Околности под којима је отац Нестор изгубио живот, по свему судећи, неће никада до краја бити расветљене. Игуман милешевски, отац Нестор Тркуља, био је невина жртва српско-српског идеолошког рата. Мученичко страдање оца Нестора почело је првих дана грађанског рата. Због јаких италијанских снага које су запоселе милешевски крај, почетком септембра 1941. године, формирана је Златарска партизанска чета. Тих дана борци из Милешевског среза су издвојени и под руководством Велибора Љујића упућени да формирају Милешевску чету. Једна група бораца Златарског одреда упућена је у манастир Милешеву да од његовог старешине оца Нестора Тркуље затражи, боље рећи одузме, писаћу машину, уз обећање да ће му бити касније враћена. Када је ова група, предвођена Велибором Љујићем и Љубишом Миодраговићем дошла близу манастира, неочекивано је наишла италијанска војска, која се упутила у село Косатицу ради набавке сена. Партизани су се повукли на Титеровац и извршили препад на Италијане, после чега су се повукли на Златар без писаће машине. Који дан касније, ка манастиру Милешеви је упућена јача формација на челу са Љубишом Миодраговићем, која је одузела писаћу машину и радио, а старешини оцу Нестору запрећено да ће бити стрељан уколико буде говорио „неистину“ да је манастир оскврнављен, одузета писаћа машина и друге драгоцености, а посебно ако буде сарађивао са окупатором. После ове акције милешевских партизана неко је обавестио италијанску команду у Пријепољу да је вођа ове групе, Љубиша Миодраговић, заноћио у Седобру, у кући Боја Бојовића. У рану зору 27. септембра, Италијани су опколили кућу, убили Љубишу Миодраговића и два брата Бојовића, а потом и запалили три куће Бојовића. Верујући да је Љубишу и другове Италијанима проказао отац Нестор Тркуља, партизани су га убрзо стрељали на једном скровитом месту на Великој Равни у близини манастира. Милешевска партизанска чета учинила је, по многима, непромишљен чин, за који се брзо прочуло по целом срезу. Чињенице Пресудитељи и извршиоци пресуде јавно су се огласили, ваљда да се подиче, али не и да се постиде овог безумног чина. О том догађају један од руководилаца покрета, касније цлан ЦК КПЈ, пише: „На суђењу игуману учествовала је цела чета. Када је донета пресуда о смртној казни стрељањем, он тада обећава да ће радити за партизане и нуди златан часовник...“ Када је игуман стрељан, поред његовог свештеног тела остала је пресуда написана на једном полутабаку. Пресуда гласи: „Игуман Нестор Тркуља осуђен је на смрт због следећег: - зато што је док су били Немци и усташе, био велики њихов сарадник, агитатор и слуга; - што је ту своју издајничку работу наставио са Талијанима, па је био још и шпијун; - што је довео окупатора на место где је заноћио секретар ПК КПЈ Љубиша Миодраговић, те је крив за његову смрт и смрт још двојице другова.“ (Милутин Дивац, Основи историје народноослободилачке борбе Среза милешевског, рукопис стр. 32 и 33). Из текста пресуде се види да је била реч о веома добро смишљеном и монтираном „судском“ процесу. Најбољи познаваоци личности оца Нестора дубоко су уверени да он никада није био сарадник Немаца и Италијана, а поготово не усташа, који су доласком у Пријепоље и околину отпочели терор над Србима. Усташе су пресретали људе, скидали им шајкаче цепајући их бајонетима, а занатлијама су наређивали да са својих радњи поскидају називе исписане ћирилицом и на њихово место поставе нове исписане латиницом. Прави сведоци Друг Милутин Дивац, под знацима навода пише „његовог свештеног тела“! Којег ли цинизма, богохулства и патолошке мржње према Српској Цркви и свештеницима. Аутор књиге „Милешевско бурно доба“ Петко М. Радаковић коментарише убиство игумана Нестора: „Освета је, свакако, била исхитрена, јер није било опипљивих доказа да је игуман био заиста шпијун окупатора“. После слома комунистичког режима многи борци, припадници Милешевске партизанске чете, сведочили су о невиној погибији оца Нестора. Ратко Пушица, Бошко Пушица, његова сестра Јегда и Радомир Пушица, сви из Доње Косатице, на дан убиства оца Нестора чували су стоку и чули у непосредној близини три или четири пуцња. Други дан наишли су на беживотно тело убијеног свештеника у коме су препознали игумана милешевског. Лежао је на леђима, лицем окренутим ка небу. Једну руку је држао у џепу капута, а другу стегнуту у песницу. Шешир је био четрдесетак метара од тела. Деца су обавестила старије. Вест о мученичкој смрти оца Нестора Тркуље брзо је одјекнула милешевским крајем. Обавестивши врховну команду италијанске војске у Пријепољу, братство манастира са оцем Алексејем на челу пренело је тело Светог игумана, сахранивши га са јужне стране цркве где и данас у миру почива. Само један је судија Нови свештеномученик Нестор Милешевски својом невином жртвом постао је равнодостојан Светом мученику Нестору чије име је и носио. У своме манастиру Милешеви поднео је многе муке од лажних хришћана и братоубица. Узевши на раме крст мучеништва, пострада као некада игуман Пајсије Београдски. Својом крвљу је обојио своју монашку расу и свештеничку одежду, приносећи себе на жртву, држећи се истините вере православне и чувајући гроб Светога Саве. Крв његову проливену прими Бог као жртву миомирну. Они који су га убили мислили су да су тиме завршили све, не видећи да његова слава тек почиње. Данас је отац Нестор присутнији од свих који су га убили. Има га у милешевској порти, има га на споменику подигнутом њему и његовим састрадалницима, има га пред Христом Господом, пред којим предстоји заувек као поборник и посредник за све који се моле. Свети свештеномученице Несторе, моли Бога за нас! Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Владика вршачки Теодор Несторовић, духовни вођа банатски Срба са краја 16. века, у народном предању је запамћен као примерен архијереј, благе нарави, скроман и православљу потпуно предан. Волео је свој народ и патио због његових страдања, посебно на подручју Баната, где је био епископ. Живот под Отоманском влашћу био је тада, посебно тежак. Када је у Вршац стигао глас да су се јаничари у Стамболу побунили, владика Теодор се понадао да ће се ови зулумћари повући из Баната и других поробљених српских земаља. Kод владике Теодора, 1593. године, долазе народни прваци и обавештавају га да су створени услови за подизање устанка. Владика Теодор им поручује: „Узмите заставе их својих цркава, украсите их ликом Светог Саве. Као што је свети цар Константин победио са заставама на којима је био крст, тако и на нашим заставама нек се вије лик светог Саве, нашег духовног оца и бранитеља. Кренимо, децо моја и браћо моја, у бој за правду и слободу„. Устанак је почео 1594. године. И до данас је остала упамћена устаничка песма: „Сва се будум земља побунила, – Шест стотина подигло се села, – Свак на цара пушку подигао!“ Устаници су извојевали многе победе, али и пролили много крви. Чета од 200 устаника, под вођством Петра Мојзеша, ослободи и вршачку паланку. Разјарене османлије су говориле да их не побеђују устаници, већ „каурски светац Сава“. То је био и повод да спале мошти светог Саве на Врачару у Београду. Јуна 1594. године, у одлучној бици код Бечкерека, 30.000 Турака је напало 4300 устаника. Изгинула је скоро сва српска војска, а цео Банат пао под турску власт. Српски живаљ, предвођен владиком Теодором, избегао је у Ердељ. Ердељски кнез Батори, доделио је епископу Теодору за прибежиште место Тевиса. После неког времена, Турци су поручили епископу Теодору да ће, ако се врати у Вршац, њему и његовом народу, бити спашени животи. Иако је знао да се не може поуздати у њихово обећање, преовладала је нада да ће његова жртва бити довољан залог за престанак страдања недужног српског народа. Када је дошао у Вршац, Турци су га одмах утамничили и после бројних понижења и мучења, живог „на мех одрали“. Поштовање и сећање на владику Теодора, као светитеља и мученика вековима је живо у Банату, али и у целом српском народу. Град Вршац данас прославља своју градску славу – светог владику Теодора. Света Литургија се служи у храму на Вршачком брегу, посвећеном овом свештеномученику. ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ТЕОДОРА ВРШАЧКОГ