Претражи Живе Речи Утехе

Национална и црквена историја Срба у првој половини XVII века не може да се ослони на неко обиље извора. Ипак, интерпретације и таквих малобројних вести сасвим су различите код истраживача. Допринос туркологије и османске филологије био је у томе да донесе један низ статистичких чињеница које се уклапају у главни рам, а да драстично не мењају слику о организацији и структури Српске Правослана Цркве. Вести из српских, руских и западних извора, искоришћене су код српских историчара прве половине XX века, а данашња генерација повесничара само, са више или мање успеха и стила, препричава још тада речено. Патријарх Гаврило Рајић, зван у српским Сказанијима као Гаврило Први, јесте предстојатељ Српске Цркве, који за своје време персонификује сав трагизам српске историје, једног народа без државе, који живи у верски нетрпељивој царевини, на удару западњачког прозелитизма, у тешком геостратешком положају, са мало изгледа на успешну политичку акцију и стицање слободе. Српска црквена самосталност, загарантована турским законима, остварена Макаријевским компромисом са носиоцима османске управе 1557, била је тек национални минимум на који су Срби могли да пристану. То није значило и мирење са стањем окупације. Пример Патријарха Јована Кантула (1592-1613.) и устанака у Банату и Херцеговини (1594.), расположење једне перманентне хајдучије, сведоче како је Српска Православна Црква имала јасан концепт националне побуне, теолошки образложен и идеолошки јасно профилисан. На устаничким барјацима је икона Светог Саве, а лозинка борбе За крст часни и слободу златну важи до обнове модерне српске државе 1804. и касније у доба ослободилачких ратова. Гаврило Рајић, Патријарх који је наследио славног и постојаног Пајсеја Јањевца (1614-1647.), није познат по великим делима у управи, али је остао запамћен по великим покушајима и назнакама у својој патријарашкој делатности. По њима је чврсто уклопљен у процесе који су у српској историји препознатљиви кроз читав XVII и XVIII век. Овде на првом месту мислимо на односе са Римском црквом, исказаном кроз сусрете са латинским мисионарима, богословско-теоријским сучељавањем са заговорницима папистичке еклисиологије. Везе са Русијом, потакнуте практичним потребама изласка из тешког материјалног положаја, али и потајним надама за политичком подршком, сведочиле су о унакрсно допуњујућим токовима и темама које су изградиле повест Српске Цркве и народа. Животопис Патријарха Гаврила Рајића се раширио преко ове две теме, а у сукобу са турским властима довршило се његово житије, јер је био овенчан мученичким венцем. ЖИТИЈСКИ ПОДАЦИ Рођен је, како сведочи Пећко сказаније, у Старом Влаху, а пре него што ће постати српски Патријарх био је Епископ смедеревски и Митрополит рашки. Као рашки Митрополит предводио је обнову Манастира Св. Архангела у подножју планине Ковиљ. Успешна градитељска делатност у завичају ојачала му је ауторитет као архијереја, повећавши и поверење Патријарха Пајсеја Јањевца који у то време није зазирао и презао од радикалних кадровских решења: да свргне и лиши управе над Епархијом неуредне и неспособне епископе. Можда своју агилност Гаврило Рајић дугује и искуству парохијског свештеника, јер је познат запис кнеза штитковског Аврама Рајића из 1719. који се назива „праунуком“ Патријарха Гаврила. Уколико Гаврило није имао потомство по телу, реч је о унуку по бочној линији сродства, односно да му је Патријарх био деда-стриц. У сваком случају такви кнежеви српског друштва, били су преживели остаци средњовековног племства, потомци оне ниже властеле која је носила духовне традиције славнијег и бољег времена, као нпр. Вучетићи у Морачи, Милорадовићи у Херцеговини, Рајићи и Рашковићи са Старог Влаха, Предојевићи и Владиславићи у залеђу Дубровника, сви обновитељи и дароватељи српских манастира и цркава. ПАТРИЈАРХ ГАВРИЛО И ХРИШЋАНСКИ ЗАПАД Додири са Латинима и постфлорентинском теологијом која је латинској јерархији на Балкану давала рецепте за сједињење и залечење „српске шизме“, били су за Србе изазов на стари богословски двобој. Римском Куријом покренути широки прозелитистички фронт од Боке Которске, залеђа Дубровика, затим Шибеника, Задра, Нина, Сења, па преко Жумберка, Иванић-Града до Коморана настојао је да онемогући делатност српских православних архијереја. Јерахија Српске Цркве се одстрањује, или у најблажој варијанти изолује од „рашанског патријарха у Пећи“, јер је тако лакше „Рашане“ придобити за унију. Српски Патријарх Гаврило Рајић је потпуно свестан таквих изазова, стога покушава да апологетски ојача. Папска курија је 1622. устројила познату Конграгацију за ширење вере, језуитске методе, преточене у уметност кроз нападни пијетистички барок, стоје у функцији доказивања метафизичке превласти римокатоличке теологије формулисане на Сабору у Тренту. Од тада ће реч пропаганда, један неолатинизам, остати непопуларно наслеђе европске културе. Није случајно Гаврило Рајић у Русију понео две књиге, један приручник српске историје и апологетско дело из византијске патристике. Прва књига је била Житија и повести светих српских царева и патријараха, а друга дело Нила Кавасиле Типик – изабраније многоје от 34 книг на латинскују јерес. Познати су Патријархови контакти са емисарима Западне цркве у преговорима око помирења и сједињења. Павлина Демског, Украјинца, изасланика Конгрегације примио је 1652. у Манстиру Ђурђеви Ступови код Берана. Такође, имао је дуге разговоре са призренским бискупом Франом Сојмировићем. С обзиром да је наступ западњака пре личио на уцену, а не на искрен богословски дијалог, пут сарадње није био на видику. ПАТРИЈАРХ ГАВРИЛО И РУСИЈА Недовољно је проучен однос Патријарха српског Гаврила према руском Никону (1605-1681.), великом реформатору богослужбене праксе, идеологу Трећег Рима, Архипастиру чије су канонске и црквено-државне идеје важна етапа у историји руске цивилизације. Мало је вероватно да је српски Патријарх мењао или заступао руског Никона, како пишу неки историци, у времену када је Никон био на удару царске власти збот непопуларности својих црквених реформи. У сваком случају оно што је извесно јесте да је боравак српског Патријарха у Русији добро дошао Никону као ауторитарна потпора његовом реформаторском програму. Гаврило се потписао на Скрижаљу руског Патријарха на следећи начин: „Гаврил Божијом милошћу архиепископ пећки и патријарх српски, све гореречено тако исповедам, а тако и посведочавам и тако држим; а ако ко не верује и не држи гореречено да буде проклет, због тога и руком потписах“. Потакнут примером скопског Митрополита Симеона, који се 1641. стално настанио у Русији и Патријарх Гаврило је изразио жељу да одступи од трона и остане код руских домаћина. По оскудним вестима поручио је Сабору епископа Српске Цркве да бирају новог Патријарха. Касније је променио одлуку, упутио се ка отаџбини, али је већ његов дужи боравак код руског цара био сигнал Турцима за велеиздајничко понашање српског, Пећког Патријарха. „ПРИЂИТЕ ЉУДИ, СРБИ...“ Светост Гаврила Рајића, Патријарха српског проистиче из његове мученичке кончине. Убијен је у Бруси 1659. године, обешен између два стуба. Он је исповедник вере и страдалник за исту, јер је убијен од мухамеданског освајача и тлачитеља балканских хришћана. Сматра се светим у Српској Цркви, на основу чистог искуства и богословског сазнања. У једном запису се за Патријарха Гаврила каже „да је био у Москви у време цара Алексија ради милостиње, оклеветан (облагав) код везира дома Отоманског у Цариграду, осуђен је на смрт дављењем и целокупан светошћу својом чини многа чудеса“. Карловачко Сказаније вели да је: „Гаврило Раич Первиј от Агарјан удављенијем скончасја, от братији оболган неправедно“. Помен неправедне братије говори о раслојавању и размимоилажењу у тадашњем српском Епископату. Горе наведени кнез Аврам „из Штиткова од племена Рајића“ назива себе „унуком светопочившег Патријарха Гаврила“. О Гаврилу Рајићу, као Светом није писао Леонтије Павловић, чак ни у поглављу – Прекинути култови у својој гласовитој књизи Култови лица код Срба и Македонаца. Његове службе нема у римничком (Молитвена правила српским светитељима) из 1761. и београдском Србљаку (1861.). У најновијем издању Србљака Светог Архијерејског Синода из 1986. г., његова служба на песнички начин разрађује историјске чињенице везане за житије и патријарховање. Стихире вечерње службе наглашавају да је он „најзаконитији првопрестолник српске цркве Христове... Весели се данас црква Христова, ликује Патријаршија српска, појући твоје подвиге, поштујући твоје мошти...“. Завршне песме јутарње службе позивају: „Приђите људи, Срби, саставимо радостан хор, који ће да слави оца нашег, свештеномученика Гаврила, патријарха српског, јер је кропљењем своје часне крви, украсио своју порфиру царску, и сместио се са весељем у Царство Небеско“. Радован Пилиповић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Национална и црквена историја Срба у првој половини XVII века не може да се ослони на неко обиље извора. Ипак, интерпретације и таквих малобројних вести сасвим су различите код истраживача. Допринос туркологије и османске филологије био је у томе да донесе један низ статистичких чињеница које се уклапају у главни рам, а да драстично не мењају слику о организацији и структури Српске Правослана Цркве. Вести из српских, руских и западних извора, искоришћене су код српских историчара прве половине XX века, а данашња генерација повесничара само, са више или мање успеха и стила, препричава још тада речено. Патријарх Гаврило Рајић, зван у српским Сказанијима као Гаврило Први, јесте предстојатељ Српске Цркве, који за своје време персонификује сав трагизам српске историје, једног народа без државе, који живи у верски нетрпељивој царевини, на удару западњачког прозелитизма, у тешком геостратешком положају, са мало изгледа на успешну политичку акцију и стицање слободе. Српска црквена самосталност, загарантована турским законима, остварена Макаријевским компромисом са носиоцима османске управе 1557, била је тек национални минимум на који су Срби могли да пристану. То није значило и мирење са стањем окупације. Пример Патријарха Јована Кантула (1592-1613.) и устанака у Банату и Херцеговини (1594.), расположење једне перманентне хајдучије, сведоче како је Српска Православна Црква имала јасан концепт националне побуне, теолошки образложен и идеолошки јасно профилисан. На устаничким барјацима је икона Светог Саве, а лозинка борбе За крст часни и слободу златну важи до обнове модерне српске државе 1804. и касније у доба ослободилачких ратова. Гаврило Рајић, Патријарх који је наследио славног и постојаног Пајсеја Јањевца (1614-1647.), није познат по великим делима у управи, али је остао запамћен по великим покушајима и назнакама у својој патријарашкој делатности. По њима је чврсто уклопљен у процесе који су у српској историји препознатљиви кроз читав XVII и XVIII век. Овде на првом месту мислимо на односе са Римском црквом, исказаном кроз сусрете са латинским мисионарима, богословско-теоријским сучељавањем са заговорницима папистичке еклисиологије. Везе са Русијом, потакнуте практичним потребама изласка из тешког материјалног положаја, али и потајним надама за политичком подршком, сведочиле су о унакрсно допуњујућим токовима и темама које су изградиле повест Српске Цркве и народа. Животопис Патријарха Гаврила Рајића се раширио преко ове две теме, а у сукобу са турским властима довршило се његово житије, јер је био овенчан мученичким венцем. ЖИТИЈСКИ ПОДАЦИ Рођен је, како сведочи Пећко сказаније, у Старом Влаху, а пре него што ће постати српски Патријарх био је Епископ смедеревски и Митрополит рашки. Као рашки Митрополит предводио је обнову Манастира Св. Архангела у подножју планине Ковиљ. Успешна градитељска делатност у завичају ојачала му је ауторитет као архијереја, повећавши и поверење Патријарха Пајсеја Јањевца који у то време није зазирао и презао од радикалних кадровских решења: да свргне и лиши управе над Епархијом неуредне и неспособне епископе. Можда своју агилност Гаврило Рајић дугује и искуству парохијског свештеника, јер је познат запис кнеза штитковског Аврама Рајића из 1719. који се назива „праунуком“ Патријарха Гаврила. Уколико Гаврило није имао потомство по телу, реч је о унуку по бочној линији сродства, односно да му је Патријарх био деда-стриц. У сваком случају такви кнежеви српског друштва, били су преживели остаци средњовековног племства, потомци оне ниже властеле која је носила духовне традиције славнијег и бољег времена, као нпр. Вучетићи у Морачи, Милорадовићи у Херцеговини, Рајићи и Рашковићи са Старог Влаха, Предојевићи и Владиславићи у залеђу Дубровника, сви обновитељи и дароватељи српских манастира и цркава. ПАТРИЈАРХ ГАВРИЛО И ХРИШЋАНСКИ ЗАПАД Додири са Латинима и постфлорентинском теологијом која је латинској јерархији на Балкану давала рецепте за сједињење и залечење „српске шизме“, били су за Србе изазов на стари богословски двобој. Римском Куријом покренути широки прозелитистички фронт од Боке Которске, залеђа Дубровика, затим Шибеника, Задра, Нина, Сења, па преко Жумберка, Иванић-Града до Коморана настојао је да онемогући делатност српских православних архијереја. Јерахија Српске Цркве се одстрањује, или у најблажој варијанти изолује од „рашанског патријарха у Пећи“, јер је тако лакше „Рашане“ придобити за унију. Српски Патријарх Гаврило Рајић је потпуно свестан таквих изазова, стога покушава да апологетски ојача. Папска курија је 1622. устројила познату Конграгацију за ширење вере, језуитске методе, преточене у уметност кроз нападни пијетистички барок, стоје у функцији доказивања метафизичке превласти римокатоличке теологије формулисане на Сабору у Тренту. Од тада ће реч пропаганда, један неолатинизам, остати непопуларно наслеђе европске културе. Није случајно Гаврило Рајић у Русију понео две књиге, један приручник српске историје и апологетско дело из византијске патристике. Прва књига је била Житија и повести светих српских царева и патријараха, а друга дело Нила Кавасиле Типик – изабраније многоје от 34 книг на латинскују јерес. Познати су Патријархови контакти са емисарима Западне цркве у преговорима око помирења и сједињења. Павлина Демског, Украјинца, изасланика Конгрегације примио је 1652. у Манстиру Ђурђеви Ступови код Берана. Такође, имао је дуге разговоре са призренским бискупом Франом Сојмировићем. С обзиром да је наступ западњака пре личио на уцену, а не на искрен богословски дијалог, пут сарадње није био на видику. ПАТРИЈАРХ ГАВРИЛО И РУСИЈА Недовољно је проучен однос Патријарха српског Гаврила према руском Никону (1605-1681.), великом реформатору богослужбене праксе, идеологу Трећег Рима, Архипастиру чије су канонске и црквено-државне идеје важна етапа у историји руске цивилизације. Мало је вероватно да је српски Патријарх мењао или заступао руског Никона, како пишу неки историци, у времену када је Никон био на удару царске власти збот непопуларности својих црквених реформи. У сваком случају оно што је извесно јесте да је боравак српског Патријарха у Русији добро дошао Никону као ауторитарна потпора његовом реформаторском програму. Гаврило се потписао на Скрижаљу руског Патријарха на следећи начин: „Гаврил Божијом милошћу архиепископ пећки и патријарх српски, све гореречено тако исповедам, а тако и посведочавам и тако држим; а ако ко не верује и не држи гореречено да буде проклет, због тога и руком потписах“. Потакнут примером скопског Митрополита Симеона, који се 1641. стално настанио у Русији и Патријарх Гаврило је изразио жељу да одступи од трона и остане код руских домаћина. По оскудним вестима поручио је Сабору епископа Српске Цркве да бирају новог Патријарха. Касније је променио одлуку, упутио се ка отаџбини, али је већ његов дужи боравак код руског цара био сигнал Турцима за велеиздајничко понашање српског, Пећког Патријарха. „ПРИЂИТЕ ЉУДИ, СРБИ...“ Светост Гаврила Рајића, Патријарха српског проистиче из његове мученичке кончине. Убијен је у Бруси 1659. године, обешен између два стуба. Он је исповедник вере и страдалник за исту, јер је убијен од мухамеданског освајача и тлачитеља балканских хришћана. Сматра се светим у Српској Цркви, на основу чистог искуства и богословског сазнања. У једном запису се за Патријарха Гаврила каже „да је био у Москви у време цара Алексија ради милостиње, оклеветан (облагав) код везира дома Отоманског у Цариграду, осуђен је на смрт дављењем и целокупан светошћу својом чини многа чудеса“. Карловачко Сказаније вели да је: „Гаврило Раич Первиј от Агарјан удављенијем скончасја, от братији оболган неправедно“. Помен неправедне братије говори о раслојавању и размимоилажењу у тадашњем српском Епископату. Горе наведени кнез Аврам „из Штиткова од племена Рајића“ назива себе „унуком светопочившег Патријарха Гаврила“. О Гаврилу Рајићу, као Светом није писао Леонтије Павловић, чак ни у поглављу – Прекинути култови у својој гласовитој књизи Култови лица код Срба и Македонаца. Његове службе нема у римничком (Молитвена правила српским светитељима) из 1761. и београдском Србљаку (1861.). У најновијем издању Србљака Светог Архијерејског Синода из 1986. г., његова служба на песнички начин разрађује историјске чињенице везане за житије и патријарховање. Стихире вечерње службе наглашавају да је он „најзаконитији првопрестолник српске цркве Христове... Весели се данас црква Христова, ликује Патријаршија српска, појући твоје подвиге, поштујући твоје мошти...“. Завршне песме јутарње службе позивају: „Приђите људи, Срби, саставимо радостан хор, који ће да слави оца нашег, свештеномученика Гаврила, патријарха српског, јер је кропљењем своје часне крви, украсио своју порфиру царску, и сместио се са весељем у Царство Небеско“. Радован Пилиповић Извор: Ризница литургијског богословља и живота