Претражи Живе Речи Утехе

У порти цркве Светих Апостола Петра и Павла, а у организацији Црквене општине стопањске, Епископ крушевачки Господин Давид одржао је у суботу 28. јула 2012. године предавање на тему “Проблеми савременог доба“. Становници овог села крај Трстеника имали су прилику да од свог Епископа чују о оним изазовима савременог друштва на које свакодневно наилазимо. Звучни запис предавања View full Странице

Видео садржаје постављате тако што само ставите линк као нпр овај јутјуб линк унутар кода и то је све. Подржани су сервиси youtube,vimeo,google,yahoо,imageshack,photobucket,metacafe,flickr,facebook и dailymotion.

„Ми морамо да се дружимо са песницима, списатељима, беседницима и свим људима који нам могу рећи нешто корисно за нашу бригу о души.“ Св. Василије Велики, Беседа младима о користи од јелинских списа Свима је добро познато да образовање, тј. ученост и знање играју веома важну улогу у свакоj друштвеној заједници. Успех неког друштва непосредно је зависан од квалитета образовања. Све велике културе своју су моћ заснивале на образовању. Неки народи чак и када су војно и економски били слабији од противника, побеђивали су на културно-интелектуалном плану као нпр. стари Јелини Римљане. Иако су Римљани војно поразили Јелине, ови су их надвладали на пољу духа – културно су их окупирали. Кроз историју се вишеструко показало да је ученост кључ успеха како у смислу креативног изналажења идеја, тако и њиховог даљег преношења. Добар пример тога су већ помињани Јелини, утемељивачи велике културе која се раширила над највећим делом античког света, а своје изданке пустила све до данас. Западни свет је такође доживео свој интелектуални, економски и политички процват управо захваљујући универзитетима и знању које је на њима стицано. Важност образовања као духовне моћи, којом се човек као појединац и друштво у целини уздижу изнад примитивизма и заосталости, неспоран је и универзалан феномен. Респект према знању и учености био је присутан већ код раних хришћана. Додуше, на почетку је Еванђеље проповедано нижим слојевима друштва. Међутим, како се временом долазило у све јачи додир са јелинским културом, показала се потреба да се хришћанске истине вере проповедају у једној вишој форми, а не само „језиком рибара“. Добар пример је и Апостол Павле, који је био образованији од осталих апостола. Стога и не чуди његов мисионарски успех. Значај образовања за хришћане види се у томе што је већ у 2. веку настала хришћанска богословска школа у Александрији, чувени Дидаскалион. У њему су временом предавали Св. Пантен, Ориген, Климент, Дионисије Александријски и Дидим Слепи. Поред изучавања Светог Писма, студенти су добијали и знања из других тада важних области, као што су реторика, класична литература и философија. Евсевије Кесаријски извештава да је Ориген даровите ученике „уводио у философске дисциплине, предавао им аритметику, геометрију и друге предмете, а такође их је упознавао и са философским теоријама“ (ЦИ, 6, 18, 3–4). Убрзо су настале и друге хришћанске школе, чији је циљ био образовање младих хришћанских проповедника, управо стога да би могли да се сучељавају са тадашњим интелектуалним изазовима, какви су били неоплатонизам и стоицизам. Занимљиво је и то да су хришћани своје школе саображавали јелинским. Тако је поменути Дидаскалион био уређен према класичном јелинском моделу, што је већ урадио Св. Пантен – оснивач школе. Поред тога што су оснивали сопствене школе, још је упадљивије да су се истакнути хришћански теолози и проповедници образовали у јелинским училиштима. Тако је Св. Василије Велики студирао у Кесарији, док је у Константинопољу био ученик чувеног професора реторике Ливанија. Потом је и на Атинском универзитету студирао књижевност, реторику и философију код професорâ Проересија и Имерија. Сличне путеве образовања пролазили су и други велики теолози древне Цркве. Григорије Богослов је студирао у Кесарији Кападокијској, Кесарији Палестинској, Александрији и Атини – у оно доба најзначајнијим центрима класичног образовања. Јован Златоусти је у Антиохији код Андрагатија изучавао философију, а код Ливанија реторику. У антиохијском Аскетириону учио је егзегезу код Диодора. Занимљиво је да је Св. Василије своје ученике исто слао код ретора Ливанија да би их овај, с једне стране, подучавао беседништву, а с друге, ништа мање важне, да би им пружао отпор у њиховим хришћанским уверењима. Такође су многи хришћански егзегети учили у јелинским школама, где су тумачени Хомерови епови. Разлог је био да се обуче како би сличне методе могли употребљавати приликом тумачења Светог Писма. Црквени каноничари су студирали права у незнабожачким школама, управо зато што се у њима изучавао правни оквир у којем је живео тадашњи свет. Мисионарски успех античког хришћанства незамислив је без учености и знања. Иако је значај и духовни ауторитет многих светаца који нису били посебно образовани (као нпр. Св. Никола) огроман, ипак су путеве црквеног живота и догматске формулације вере одредили образовани и учени оци, као што су нпр. Св. Иринеј Лионски, Св. Атанасије Велики, Кападокијци, Св. Јован Златоуст, Св. Кирил Александријски, Св. Максим Исповедник и други. Та историјска чињеница се не сме изгубити из вида. Истовремено са значајем образовања и учености за Цркву и улоге образовања у богословски формативном раздобљу живота Цркве, важно је обратити пажњу на још један феномен, а он се тиче актуелности и садржаја знања. Наиме, хришћански богослови су изучавали тада владајуће теорије, које су се тицале философије, астрономије, медицине, географије и осталих наука. Наглашавамо да су проучавали уверења и теорије које су тада важили. Управо у интеракцији са њима настајали су хришћански теолошки искази. То се нарочито добро види у тумачењу Шестоднева Св. Василија. Он стварање света тумачи у оквирима тадашњих сазнања, тако да су његова физика, ботаника, географија и др. плод античке учености и виртуозног богословског промишљања. На Василијевом примеру се види колико су садржај знања и начини његовог стицања били у непосредој вези са тадашњим јелинским светом. Такође је занимљиво упоредити језик јелинских философа тога доба са језиком хришћанских богослова. Сличности у многим формулација су више него очигледне. Стога су хришћански теолози и били кадри да се ухвате у коштац са моћном јелинском културом и да је временом „наткриле свештеним сводовима Цркве“. Наравно, садржај вере је био другачији, што хришћанство и чини посебним у односу на остатак света. Ако ствари погледамо из савремене перспективе, добићемо једну у много чему супротну слику у односу на поменути период. Довољан је само летимичан поглед на концепт савеременог богословског образовања да се увиде базични проблеми у којима се оно налази. Основни проблем је у томе што се теологија мање-више третира као самодовољна наука. То је својеврсни „l’artpourl’art“. Наиме, систем данашњег богословског образовања је затворен систем који нема никакву озбиљнију интеракцију са светом у којем живимо. Тако се нпр. у богословијама и на факултетима изучава Канонско право, где се студенти упознавају са многим канонима и уредбама, што само по себи није бесмислено. Али, проблем је у томе што млади теолози немају могућност да се упознају са савременим концептом права. Теме као што су Декларација о људским правима и уопште правно устројство земље остају непознате. Ми немамо дидактичког простора у којем би млади теолози научили нешто више о томе шта је нпр. парламентарна демократија или либерални капитализам,а управо то је друштвени оквир у којем живимо. Слично се дешава и у другим областима. Тако нпр. савремени трендови у уметности или информатичкој технологији представљају теме којих се ми у оквиру школског курикулума не дотичемо. Примера ради, ако бисмо извршили анкету међу нашим младим богословима са питањем шта је то постмодерна, резултат би био поражавајући у смислу њихове необавештености (што могу као професор лично да посведочим). То се нарочито односи на студенте који су завршили средњу богословску школу. У поређењу са ранијим оцима, то би изгледало као да нпр. Кападокијци нису знали шта је неоплатонизам. С друге стране, читав образовни систем је оптерећен многим помоћним дисциплинама које га чине прегломазним, тако да све то студентима непотребно црпе велику енергију, а при томе се премало дотиче света у којем живе. Ништа мањи проблем је и то што се теологија готово искључиво бавити сопственом прошлошћу. Као да смо прикљештени стегама прошлости. Наравно да изучавање сопственог предања и те како има смисла. Међутим, то бављење прошлошћу како се оно спроводи у нашим богословским школама више је прикупљање информација него херменеутички профилисано сагледавање важних богословских питања и покушај да се у духу предања данас промишља теологија. Преокупираност искључиво собом и сопственом прошлошћу у овом контексту представља непотребан баласт. Овим треба да се баве стручњаци за одређене области. Уместо да се усмеримо на свет у којем живимо и уђемо у креативну интеракцију са владајућим уверењима и трендовима, и из те перспективе осмишљавамо теологију и живот Цркве, ми остајемо заробљени у далекој прошлости коју углавном некритички идеализујемо. Макако звучало, ми у основи не гајимо светоотачки и предањски дух, него неке новије концепције присутне на Западу у последњих неколико векова, нарочито код римокатолика. Поступајући овако ми смо се затворили и постали свет за себе: имамо хришћанску етику, хришћанску антропологију, хришћанску социологију, хришћанску комуникологију итд. Наравно да су поменуте дисциплине важне и заслужују да буду изучаване, али овде је симптоматичан придев хришћански јер указује на паралелну стварност у којој се налазимо. То је довело до тога да се богослови баве собом и обраћају само једни другима, док је теолошки језик постао својеврстан стручни социолект. Теолошки језик има врло слабу конекцију са другим наукама и сферама људског духа. Стога и не чуди што богословске дискусије углавном и остају унутар кругова стручно иницираних теолога. Заборављена је мисао Ап. Павла, који јасно каже: „И бeздушнe ствaри кoje дajу глaс, билo свирaлa или гуслe, aкo нe дajу рaзгoвeтнe глaсoвe, кaкo ћe сe рaзумeти штa сe свирa или гуди? Jeр, aкo трубa дâ нejaсaн глaс, кo ћe сe припрeмити зa бoj? Taкo и ви, aкo рeчeтe jeзикoм нeрaзумљиву риjeч, кaкo ћe сe знaти штa гoвoритe? Jeр ћeтe гoвoрити у вeтaр“ (1Кор 14, 7–9). Наравно да овакво стање ствари није производ немарности или недостатка способности просветних радника. Да јесте, такав проблем би се релативно лако превазишао. Међутим, црквено школство није издвојено из нашег општег миљеа. Црквени образовни систем пројављује дубоке структуре тренутног унутарцрквеног живота и наше колективне свести. У сопственој самодовољности ми у Цркви се дистанцирамо од света, али не у оном библијско-светоотачком смислу – „у свету, али не од света“, него у смислу нашег одсуства из света као проповедника Еванђеља. Да бисмо свету проповедали и сведочили Христа, морамо као и свети оци, познавати овај свет. Ухватити се у коштац са њим. То значи кретати се у свету савремених идеја да бисмо их могли добро сагледати и покушали им дати хришћанску димензију. Морамо схватити изазове савремене демократије, либералног капитализма, информационих технологија, савеременог маркетинга и уопште постојећих трендова од уметности до пословне етике. То је могуће само ако почнемо озбиљније да изучавамо савремене друштвене феномене, као што су то и оци радили у своје доба. Чувена крилатица Георгија Флоровског „напред к оцима“, у овом контексту значи повратак отачком образовном моделу, а не добу у којем су живели. С друге стране, такав приступ претпоставља да говоримо језиком који свако разуме. Наравно, питање језика је комплексно и захтева посебну елаборацију. Разумљив језик значи темељније преосмишљавање теологије, а не тек спољашњу декорацију. Данас је готово незамисливо да се у неком популарном часопису (нпр. Нин, Време) појави текст са теолошком темом и да изазове озбиљније и шире интересовање, што је врло индикативно јер показује колико је савремена теологија далеко од реалног света. А то није само језик. Проблеми су знатно дубљи… Наше средње богословске школе и факултети, чак и као део универзитета, још увек делују као специфична и издвојена образовна средина. Такав приступ нормалан је за струковне школе и факултете, који се заснивају на уско стручном образовању. Међутим, теологија не може бити еснафска ствар (што тренутно јесте), него наука која повезује широку лепезу људског духа и даје одговоре или бар одговорна промишљања на питања из различитих области: економских, политичких, социолошких, космолошких, философских итд. Ми смо у том смислу специфични у односу на већину других школа. Зато, да бисмо могли да се темељније упознамо са важним питањима данашњице, нужно је да у наш образовни систем уведемо дисциплине које се баве таквим питањима. Што се тиче средњег богословског образовања, то би се могло реализовати преко хришћанских гиманазија, које би могле бити различито профилисане. На факултетима је то могуће прављењем студијских програма који би омогућили такву врсту образовања и развијања критичке свести. Такође, то је оствариво појачавањем сарадње са другим факултетима у смислу отварања могућности да одређене дисциплине студенти теологије изучавају на тим матичним факултетима, што је и најприродније. Свакако, постоји још начина да се дође до квалитетног богословског образовања. Међутим, у овом тренутку је најважније да сагледамао проблеме и што пре кренемо да их решавамо, јер постојећи систем није добар нити обећавајући. Напротив. View full Странице

У емисији „Поглед на исток“ сабрат московског Сретењског манастира, уредник портала Православие.рс јеромонах Игњатије (Шестаков) прича о освећењу руско-српског храма у Бањалуци, новим издањима руских православних аутора у Србији и о великој опасности која прети целом православном свету, а произилази из неопрезних потеза Цариградске патријаршије у Украјини. View full Странице

Поштовани чланови и посетиоци Поука и форума Живе Речи Утехе. Данас су нам се јавили технички проблеми који се дешавају због тога што је лиценца сајта истекла и немамо адекватну техничку подршку од фирме која обезбеђује софтвер сајта. Једноставно, потребно је да се плати да би сајт радио како треба. тако то функционише. Нема ту много шта да се прича. Молимо за вашу помоћ да бисмо све ово исфинансирали. У старту је за хост и лиценцу потребно 200 евра, да бисмо га обезбедили да правилно ради. Непотребно је да се прича да би гашањем Поука били аутоматски угашени и све остали сервиси (црква.нет, свето писмо итд...). Ако сте расположени и стало вам је до свега овога, молимо вас да помогнете. Линк за начине помоћи је ту

У претходном делу (објављеном 23. 5. 2018. на Теологија.нет сајту) већ сам указао да је нужно савремену теологију сагледати из два аспекта: 1) теологију као егзистенцијални одговор на питања вере; и 2) теолошка истраживања која управо треба да помогну при изналажењу одговора. Намерно сам нагласио научна истраживања у оквиру теологије. Таква истраживања јесу новији феномен у теологији, може се рећи нужни „изум нововековља“. Из више разлога научна истраживања су данас незаобилазна. Као што је у доба отаца грчког говорног подручја, теологију било готово немогуће промишљати без философског инструментаријума, тако данас у многим ставкама научна истраживања помажу да се дође до ваљаног теолошког промишљања. То се, пре свега, односи на истраживање сопствене прошлости. У библистици је то изучавање Писма и оквира у којем је настало да би се боље схватила његова порука; у патристици је то изучавање осветоотачког наслеђа, које подразумева вишеслојне стручне анализе; у канонском праву је потребно изучавати историју развоја канона и ширих друштвених оквира у којима су настајали; у литургици је то изучавање историје богослужбених форми итд. Све су ово важне ставке да би се уопште могла разумети теологија. Поготову су то важни корективи и инструкције за теолошко промишљење као егзистенцијални одговор. Ради бољег разумевања, вратићемо се већ назначеном разликовању између теолошке археологије и примењене теологије, и покушати указати на суштинску важност њиховог адекватног односа. Јежи Новосјелски, Без наслова, 1984. Теологија као наука, то јест научно истраживање у оквиру теолошких дициплина може се назвати теолошком археологијом. У основи то је критичко и вишеслојно истраживање и проучавање сопствене прошлости, било да се ради о библијским истраживањима, било патролошким, литургичким, канонским, догматским, црквено-историјским и другим. Теолошка археологија се примарно ослања на археолошка, текстуално-литерарна, историјска, културолошко-социолошка и друга истраживања која доприносе бољем увиду у свет теолошких идеја које су основни предмет таквог приступа. То значи да се теолошком археологијом истражује историја теолошких идеја, при чему су јој од фундаменталне помоћи друге науке. Сам појам теолошка археологија је комплексан и представља порив, начин и сврху теолошко-научних истраживања. Стога ћемо га на тај начин и рашчланити: 1) Порив за теолошком археологијом темељи се на базичном уверењу да су Истине вере садржане, пре свега, у светописамском тексту, као и у историји његовог тумачења. У контексту порива за теолошком археологијом, треба посебно нагласити хришћанску херменеутичку оријентацију. Према темељном библијско-хришћанском виђењу, постоји непрекинут континуитет Цркве од почетака до данас. Већ је у Старом Савезу присутан унутарбиблијски интерпретативни ток, у којем се успоставља тумачењска веза између ранијих и каснијих текстова, позивањима типа „као што је писано“ или преко експланаторних глоса. Новосавезни текстови недвосмислено показују колико се њихови писци ослањају на Стари Савез. Од почетака постновосавезног доба, јасно је уочива теолошка аргументација која своје упориште тражи у Писму. У Писму се налазе Истине вере и оне се морају у њима откривати. Основни разлог таквог схватања састоји се у чињеници да су теолози Цркве – од новосавезног доба па надаље – полазили од тога да је библијско-хришћанска вера исторична. Бог се јављао кроз историју и своју вољу саопштавао човеку. Према хришћанском концепту – за разлику од гностика, јелинских философа и касније просветитеља – до Бога се не долази знањем коме није потребна историја. Истине вере су се откривале у историји, прво Старог Савеза, да би се потом показале у Исусу Христу. Будући да се Бог јављао кроз историју, то јест у прошлости, неопходно је на томе базирати теолошко истраживање и промишљање. Егзегетима и теолозима ране Цркве није била прихватљива претерана јелинска алегореза која је у потпуности занемаривала историјско-граматички смисао текста. Исказана констатација не значи да је према тој концепцији Бог деловао само у прошлости. Бог је, према хришћанском схватању, присутан у садашњости. Присуство Бога у свету је једно од темељних схватања хришћанске теологије. Стога, библијски текст има своју изразито синхронијску димензију – он је упућен сваком претпостављеном читаоцу. То, истовремено, не значи „неограничену“ слободу у теолошким промишљањима, која теологију заснивају на крајње субјективном концепту, било да се наглашава рационални или интуитивно-контемплативни моменат. За теолошко промишљање су потребне смернице – пре свега, Писмо. Откривањем изворног контекста у којем настаје теолошки исказ уоквирује се поље разумевања текста и сузбија субјективизам. Креативни мислиоци хришћанске древности управо су тако промишљали. Василије Велики сматра да је нужно теолошки промишљати кроз призму Писма: „јер нас је Писмо научило томе да не дозволимо своме уму да маштари“. Истоветно размишља и Августин: „не смемо да тежимо томе да исказ Писма одговара нашем схватању, него да наше схватање одговара исказу Писма“. Од самих почетака је очигледан порив за истраживањем сопствене прошлости, да би се у њој откривале Истине вере. 2) Порив за истраживањем прошлости мора да има своје методолошке оквире. На основу гореназначеног, може се делом констатовати да су се још библијски писци, а нарочито каснији хришћански теолози, ослањали на већ постојећу методологију. Новозаветни писци су се често користили мидрашком егзегетском методом. Јелински оци су се у основи служили методама карактеристичним за тадашњи јелински свет. Сиријски теолози су се користили егзегетским методама својственим сопственој култури. Већ ти историјски моменти сугеришу да је питање методе опште културолошко питање. Мисао се испољава кроз одређене форме или структуре мишљења. Да би садржина мишљења била комуниколошки могућа, нужно је да се конституише у препознатљивим оквирима, на општем пољу значења и разумевања. Није важно само шта мислити него и како мислити. Овај увид имплицира констатацију да је питање методе опште културолошко питање, питање духа епохе. Ми се, наравно, овде нећемо детаљније бавити питањем настајања и одликовања метода, нити њиховом идејном позадином. Битно је нагласити да је метода општа ствар, она је формални и структурални моменат испољавања речи, мисли, као и начин трагања за нечим – истовремено је и експланаторна и хеуристична. Промене духа времена подразумевају и промене методе. Без обзира на комплексност проблема који се тиче духа времена и постојеће методе, могло би се уопштено рећи да су научна и историјска свест врло присутне и у великој мери представљају „невидиве“ оквире савремене методолошке свести. Савремени европски човек мисли исторично и научно-истраживачки. Савремена слика света управо је тако формирана. Већ та чињеница сугерише да се и теолошка методолошка свест мора прилагодити општој методи. Заправо, није само реч о „прилагођавању“ него теолошко промишљање мора бити структурисано методом, као нечим инхерентним. То у основи значи да историјска свест и научно-истраживачки менталитет постављају пред теолога императив критичког промишљања. Наравно, сâм процес истраживања подразумева својеврсну методологију која одговара предмету истраживања. Одлика савремених истраживања на пољу духовних наука огледа се у методолошкој синтези постојећих метода које углавном потичу из историје и филологије. Плуралност егзегетских метода одраз је увида у мањкавост појединачних метода, као и уважавање многих аспеката савремених херменеутичких оријентација. Најзаступљеније херменеутичне оријентације у фокус стављају аутора и његов свет (историјско-критичка метода, социолошко-историјска егзегеза, унутарбиблијско тумачење, историјска психологија и нова археологија). Поред класично-дијахроног приступа, све већи простор заузимају методе усмерене на текст и његов свет (лингвистичко-структурална анализа, нова литерарна критика, реторичка анализа, канонски приступ итд), на читаоца и његов свет (историја учинка, психолошки приступ, теологија ослобођења, феминистичка теологија итд) и традиционалније усмерени приступи (догматски, литургички, аскетски итд). У основи историјско-критичка метода и даље чини основу за теолошка истраживања, што је и природно. Остали приступи све више допуњавају општи методолошки оквир, често као допуна дијахроном приступа, али и независно. Наравно, достигнућа историјског критицизма представљају опште наслеђе савремене методологије. 3) Сврховитост теолошке археологије по себи није упитна. Ипак, ту ствари нису до краја јасне. Шта се заправо тражи у Писму и у историји његовог тумачења? Природан одговор би гласио да се у Писму и у Предању траже Истине вере. Истине вере, међутим, као дубинске структуре, никада се не саопштавају у некаквом вакууму. Заправо, Истине вере у форми теолошког исказа на површину избијају у сучељавању са „фактором споља“. Теологија је и настајала у ‘сусрету’ Истина вере и „фактора споља“. Теолошки искази у библијским текстовима – без обзира на карактер њиховог настанка и касније литерарно преношење – јесу израз вере изазван одређеном ситуацијом. Теологија је увек људски одговор који настаје у одређеном животном контексту. Теолог на основу Истина вере у датом контексту, који можемо назвати „фактор споља“, износи теолошки исказ. Међутим, тај исказ је увек упућен неком – реципијенту. Теолошки исказ конституише и реципијент. Сам реципијент је један од елемената „фактора споља“, као што је то читав сплет у којем настаје исказ. Спољашњи фактор је промењива вредност – условљена временом, простором, културом. С друге стране, Истина вере је константа, мада „у себи“ има динамику испољавања и развоја. Истине вере се у Старом Савезу виде као идеја Савеза између Бога и човека, затим идеје монотеизма и месијанизма. У Новом Савезу, Истине вере огледају се у рађање Месије, његова искупитељска смрт и васкрсење. У каснијој хришћанској теологији, то су тријадолошки и христолошки догмати, с тим што се узима у обзир контекст њиховог настанка. Саме Истине вере ишчитавају се из Писма; оне су присутне и у историји његовог тумачења. Међутим, и само Писмо је настало у додиру Истина вере и „фактора споља“. То значи да поред истраживања Истина вере, суштински је важно схватити „фактор споља“. Тежиште теолошко-археолошког истраживања требало би да фокусира и освести тај специфичан „додир“, да би било могуће „ухватити“ логику и модел настанка теолошког исказа. Сврха теолошке археологије је освешћивање теолошког кода. Истраживање се не може зауставити на томе шта су ранији теолози (библијски и каснији) мислили и који су они смисао хтели да дају тексту него како и зашто су тако промишљали. Сва ова истраживања добијају на значају када се покушају имплементирати у примењеној теологији, која представља одговор на егзистенцијална питања вере. Међутим и сами теолошки исказ као егзистенцијални одговор, има своје различите аспекте, који се односе на његову природу, оквир и домет. По истом принципу, као и када је у питању теолошка археологија, рашчланићемо овај феномен: 1) Пре свега треба нагласити да је теологија људски одговор на тајну Божијег откривања човеку и Божијег присуства у свету и у историји, она је егзистенцијално тумачење тих догађаја у конкретном животном контексту. Библијски списи управо то сведоче. Старосавезни текстови говоре о односу који је Бог успоставио са изабраним народом. Библијски списи нису богословско-философски трактати које су састављали умни и надахнути људи у „ванвременском вакууму“. Пример вансеријског уздизања људског духа јесте Платон, рецимо када пише свог Тимаја. Платонова размишљања у том спису нису заснована на неким конкретним историјским догађањима – она су изнад свега плод необичне људске генијалности која тежи да расветли и докучи вечне истине постојања. Платон о Демијургу не просуђује кроз конкретну историјску перспективу. У односу на Платона и сличне философске концепте, за библијске текстове пре би се могло рећи да представљају теологију историјских догађаја. То је теолошко вредновање и тумачење догађаја који су се десили и дешавали у историји народа Израила, с тим што је такво вредновање и тумачење у доброј мери условљено животном ситуацијом у којој су настали сами списи. Теолошки исказ је условљен оним што у њега уносе аутор и реципијент то јест када аутор говори о Богу, увек је то и његова представа Бога и конкретна намера, док је код реципијента то, пре свега, порив за егзистенцијалним одговором у конкретној животној ситуацији. Неизбрисив остаје траг времена. 2) Теологија није ‘приватна ствар’, слободан говор лишен одговорности, него нужно имплицира црквену димензију. Теологија је посредовање смисла и сведочење вере. Теолошки искази у Старом Савезу имали су за циљ очување и изградњу заједнице изабраног народа. Исту функцију теологија има у Новом Савезу и у каснијој историји хришћанске Цркве. Заправо, аутентичном теологијом се може сматрати само оно што у Истини вере изграђује и утемељује заједницу верујућих. Тај феномен је поготово видив у процесу обликовања светописамског канона. Каноничност текстовима давала је њихова употребна вредност у оквиру заједнице верујућих. Наиме, библијски текстови који су ушли у канон прошли су процес прихватања од стране заједнице – старосавезних Израилаца или касније Цркве. За неке текстове тој процес је трајао неколико векова. Многе књиге нису ушле у коначни канон управо из разлога што заједнице у њима нису препознале трајну вредност. Према сличној логици, одвијала се и потоња историја хришћанске теологије. То је нарочито видиво на примерима саборâ. Наиме, одлуке неког сабора су постале нормативне тек када су прошле „унутрашњу проверу“, када су заживеле у конкретном животу Цркве и тек када их је заједница верујућих препознала као израз сопствене вере и свог практичног искуства. Тако су и сами сабори и њихова теологија вредновани. Познато је да су многи сабори сазивани са претензијом да буду васељенски. Међутим, статус васељенског сабора легитимисао се кроз живот Цркве. Само уколико је његова теологија усвојена, а његове се одлуке одразиле на живот целокупне Цркве, он је добијао статус васељенског сабора. Теологија многих отаца Цркве препознавана је као аутентичан теолошки исказ, ако је као таква препознавана и реципирана од стране Цркве. Само она теологија која на неки начин изграђује и утемељује Цркву, добија статус теологије Цркве. 3) Битан моменат који се тиче теологије јесте питање њеног домета или граница. Већ изречена констатација да је теологија људски одговор на тајну Божијег присуства у свету и у историји, то јест егзистенцијално тумачење тих догађаја у конкретном животном контексту, сугерише да је у теологији суштински присутна антрополошка компонента. Догађај теологије се збива на релацији човек – човек, укључујући присуство Духа Светог. Међутим, човекова перцепција стварности је контекстуална и парцијална. Теолошки ум стварност Божијег присуства која се, пре свега, огледа у Божијем откривању у историји, разумева контекстуално – дакле епистемолошки и егзистенцијално условљено. Ум „хвата“ њему докучиво, али тај ум је претконципиран вером као егзистенцијалним моментом, с једне стране, и структуром мишљења, с друге. Теолошка истина је истина која се тиче конкретне егзистенције. Међутим, теолошки исказ се уобличава у постојеће мисаоне форме и символе који као „споне комуникације“ допиру до другог. Истовремено чин присуства Бога није објективна, самоочигледна категорија, нити је то метафизичка спекулација ослобођена историјског контекста. Теолошки исказ је егзистенцијално тумачење неочигледног, с циљем да се посредује и уочи смисао вере. Конкретно речено, теолошки исказ је мисаона рефлексија повезана са три тачке: присуство Бога („нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим“ [1Кор 12, 3]), теолог (писац) и реципијент (заједница верујућих). Библијски текстови сведоче да теолошки исказ не може да претендује на свеобухватност. Бог се не доживљава као апсолут којег човек покушава да схвати по себи. То је каснија одлика нарочито јелинских отаца склоних метафизичкој спекулацији, мада су и они јасно наглашавали да је Бог надсушаствен. Библијски писци не размишљају о Богу изван контекста живота. Библијски Бог јесте Бог који се као делатан открива човеку и сагледив је у мери у којој се делатно открива. У својој нествореној свеобухватности, Бог је „неухватив“ за човекову мисао јер је Он својом суштином неухватив. Будући да је то темељна епистемолошка поставка библијско-теолошке мисли природно је да теолошки исказ не може да претендује на потпуност и универзалност. Заправо, теолошки исказ није дефиниција постојеће и унапред познате Истине, која се језиком као медијумом посредује, него је он пре догађај језика у његовом покушају да „захвати“ Истину у конкретном животном контексту. На то упућује и један библијски текст: „јер нећете ви говорити, него ће Дух Оца вашега говорити из вас“ (Мт 10, 20). Теолошки исказ је „догађај додира“ Духа Светог и човека и истовремено „догађај исказа“ аутора и реципијента. Да би се боље разумела важност адекватног односа теолошке археологије и примењене теологије навешћемо неколико примера: Један од карактеристичних примера јесте Пост 1 или Шестоднев, текст који је вековима привлачио посебну пажњу и био инспирација многим теолошким идејама, али изазивао и изазива богословске контраверзе. Вековима се постављало питање: како овај текст разумети? Неки су га тумачили алегоријски, други пак дословно, из њега су извлачени различити догматски закључци. У новије време су се појавиле разне теорије. У вртлогу разних мишљења није лако ухватитити смисао текста. У таквим ситуацијама научна истраживања могу бити од пресудне важности. Литерарна анализа показује да је овај текст изворно представљао химна Богу творцу, а не теолошко-догматски трактат. Наиме, писац је у једном тада постојећем светонадзору и комуниколошком коду изнео основне Истине библијске вере: 1) Бог је створио свет својом вољом, то јест свет није настао у процесима борбе међу боговима; 2) свет је добар, и 3) човек је створен по лику и подобију Бога, а не од крви злог демона – као што се говори нпр. у Енума елишу. Богословске импликације таквих увида су вишеструке. Једна од њих, нама из познатих разлога посебно занимљив, јесте питање теорије еволуције. Сасвим је очигледно да писац Шестоднева не говори о редоследу и поступности стварања, тако да се овај текст не може узимати као библијско-теолошки аргумент против теорије еволуције. Узгред, теорија еволуције је непомирива са библијско-хришћанским разумевањем живота и смисла у другим тачкама. Дакле, увиди до којих долази теолошка археологија имају суштински допринос за даља теолошка промишљања, тј. на давање теолошког одговора у датим контекстима. Још занимљивији, конкретнији и пластичнији пример може бити научни увид на основу којег је очигледно да су новосавезни списи литерарно уобличени према грчким књижевним обрасцима. Тако су првобитне Христове изреке (Q) или Арамејски Матеј прекомпоноване у Еванђеља која су литерарно блиска грчким биографијама, док је ап. Павле своје посланице писао по моделу античке епистолографије. Научни увид да су свети писци искорачили из дотадашњих јеврејских књижевних жанрова и преузели грчке много говори само по себи. Пре свега, то да се теологија не може свести само у ‘традиционалне оквире’, него су нужни искораци ка свету. Такође је релевантно сазнање из којих разлога су хришћани почели да славе Рођење Христово 25. децембра. Познато је да не постоји забележен датум Христовог рођења, нити су хришћани у прва три века славили Божић. Тек се од IV века почео славити овај празник. Одабир датума слављења показује базичну интенцију теологије као егзистенцијалног чина. Наиме, празник Христовог рођења почео се славити на дан када су стари Римљани празновали да „Непобедивог сунца“ (Sol invictus). Ово је по себи фасцинантан увид, јер се њиме показује сва отвореност и флексибилност тадашње Цркве да сведочи веру у Христа. Наведени примери до којих се долази научним истраживањем или, како сам је назвао, теолошком археологијом имају вишеструко важне импликације за примењену теологију. То посебно важи за нашу богословску средину, окошталу у љуштурама разноврсног конзервативизма. Нама су проблеми: нови календар, богослужбени језик, јурисдикције, пост итд. Постали смо робови наших људских слабости, које оправдавамо на различите начине тако да смо у теологију, као егзистенцијално размишљане, увели банални религијски страх који нас поробљава. Ту теолошка археологија може помоћи теологији. Када се кроз научна истраживања открију светли и типски примере аутентичне теологије, стварају се претпоставке за даље промишљање теологије као слободног, егзистенцијалног говора о Богу. Академска теологија има могућност да допре до тога, јер се користи читавим корпусима знања и научном методологијом. Међутим, недостаје јој продор у свет, недостаје јој егзистенцијално промишљање „сада и овде“. То јој озбиљно прети да постане ствар еснафа. Уколико тако нешто жели да избегне (што је и природно), мораће да направи „сретан спој“ теолошке археологије и примењене теологије. View full Странице

У Световазнесењком храму у Суботици, у недељу 10. јуна 2018. године, уз присуство верног народа и братства храма свету Литургију је служио презвитер Александар Јовановић, парох при Световазнесењском храму у Жаркову код Београда. Повод гостовања у Суботичкој Црквеној Општини, презвитера Александра Јовановића, било је одржавање Духовне Трибине под називом Савремени проблеми у хришћанском браку, која је изазвала велико интересовање међу верницима ове заједнице. -ФОТОГАЛЕРИЈА- View full Странице

При читању теолошко-егзегетских текстова из различитих области библијских наука или из разних теолошких дисциплина уопште, све чешће се намеће питање: шта је њихов смисао, каква је функција и сврха такве теологије у животу Цркве? Таквом питању замах дају многе стручне студије које већина људи (верујућих или не) не може да разуме. Нововековна научно-теолошка истраживања као да нису довољно помогла савременој теологији у њеној намери да савременом човеку сведочи Истине вере. Јежи Новосјелски, Без наслова, 1984. Тражење историјског (првобитног) смисла текста – средишња преокупација историјско-критичке методе – окаменило је библијску поруку у удаљеној историјској тачки која се налази у свету далеком од нашег. Теолошка истраживања су добила наглашено археолошко-дескриптивну ноту. Раздробљени библијски текст као да је изгубио киригматску силу. Из тог разлога неретко личи на мртво слово које научници непрестано сецирају. Слично се дешава и са другим теолошко-научним дисциплинама. Упркос чињеници да се годишње публикују стотине студија и научних радова, сведоци смо тога да је Библија књига са малим утицајем на живот савременог човека, поготово на европским просторима. Силина библијске поруке, која је надахњивала теологе још од старосавезних времена, данас је бледа и спорадична, поготово у смислу осмишљавања нових теолошких исказа заснованих на библијском тексту и историји његовог тумачења. Аналогно томе, савремена академска теологија је у извесној кризи широм хришћанског света. Те чињенице све више доводе под знак питања савремену теологију, њено значење и сврху у животу Цркве. Битно је нагласити да је савремена теологија у највећој мери академска теологија. Одавно се темељна теолошка промишљања дешавају у академским оквирима. Међутим, тешко је дати језгровиту и прецизну дефиницију академске теологије као такве; лакше је делом описати шта све она јесте. Академска теологија, пре свега, подразумева осмишљено конципирање теолошког исказа и његову мисаону коресподенцију и интеракцију са општим духом времена. Поврх тога, она је критичко промишљање засновано на одређеним епистемолошким поставкама. У нашем јелинско-европском контексту, академска теологија подразумева научне и философске моменте. То у основи подразумева шири спектар духовних и интелектуалних могућности мишљења. Поготово је савремена библијска теологија или библистика уопште изграђена на чврстим академским темељима. Да бисмо тај феномен боље појаснили, ваљало би се укратко осврнути на историјат теологије, с посебним нагласком на њен академски модел. Битно је нагласити да је од најранијег доба старосавезне историје постојала теологија као егзистенцијални одговор на тајну Божијег деловања у историји и откривања човеку. Она се развијала у различитим формама које су увелико биле условљене различитим животним околностима. На почетку је то било углавном усмено саопштавање и преношење. Међутим, временом је у Израилу све већу улогу почела да игра писана реч и то се одразило на саму теологију. Све више је тумачење светописамског текста давало оквир теологији. У старосавезним списима, најприсутније су наративна и поетска теологија које су одговарале духу Израилаца. Већ се у новосавезним списима експлицитније узимају у обзир и други народи – и ту се дешавају извесне промене теолошког исказа. Међутим, прве значајније промене у теолошком дискурсу појављују се од времена све интензивнијег сусрета библијско-јудеохришћанске мисли са јелинским светом. То су, заправо, почеци једног специфичног начина обликовања теолошких исказа који се може називати академском теологијом. Када је хришћанство озбиљније ступило на јелинско тло, пред богословима ране Цркве се све више наметала велика јелинска култура као нови „фактор споља“. Такав изазов је између осталог захтевао добро познавање како сопствене вере, тако и јелинске философије и културе уопште. Први хришћански теолог који је схватио значај изучавања јелинских текстова био је Јустин Мученик. Јустин је сматрао да је неопходно изучавати јелинске ауторе јер се божанска мудрост може наћи и код њих. То је у основи значило да поред читања Писма и других црквених текстова, треба изучавати и јелинску литературу јер се и у њој могу наћи „семени логоси“. Историјски пут Цркве и нови изазови указивали су на то да за преношење библијске киригме није више био довољан „језик рибара“, морала се језиком и методама тадашњег јелинског света сведочити Истина вере. Теолози ране Цркве су све више, поред црквених текстова, изучавали богату античку литературу. Уз то, теолози тога доба и сами су били Јелини. То је свакако подразумевало известан образовни модел. Хришћани су већ у 2. веку основали сопствену теолошку школу у Александрији, која је била организована по моделу јелинских философских школа. У школи се изучавало Свето Писмо, теологија, реторика, класична литература и философија. Сличан образовни систем био је касније заступљен у другим хришћанским школама. Истакнути теолози патристичке епохе прошли су студијске програме хришћанских и паганских школа (Василије Велики, Григорије Богослов, Јован Златоусти). Наравно, природа теолошког образовања се временом мењала. Опсег и форма општег и богословског образовања, као и њихова употребна вредност, није била истоветна кроз дугу историју хришћанства. У доба високе патристике, када се „фактор споља“ огледао у виду јелинизма, теологија је морала да буде промишљен одговор утемељен, с једне стране, на Истинама вере, а с друге, форма исказа одговарала је духу културе и језика тадашњег света. Теолошки исказ саображен је важећој и стандардизованој форми до те мере да је он у својој унутрашњој структури кодиран по принципима тадашњег ума који га је мисаоно саодређивао. Касније се испоставило да је то био пресудан моменат инкултурације Еванђеља у јелински свет. Хришћанско средњовековље је у много чему специфично у односу на златно доба патристике. У том дугом периоду није било значајнијих изазова, а теологија је своје становиште заснивала углавном на достигнућима ранијих векова. Крајем средњег века, пала је Византија, а средиште науке и образовања постала је Западна Европа. Међутим, и ту су се убрзо почеле дешавати значајне промене. Европски хуманизам и ренесанса, научна револуција и просветитељство стварају нову слику човека и нову слику света и уједно су том сликом и сами обликовани. Француска револуција и одвајање државе и Цркве, просветитељско глорификовање људског разума и одбацивање ранијих форми, у основи је значило нешто сасвим ново за теологију, нови „фактор споља“. Европски човек је престајао да се осећа подаником царске власти која је током средњег века била у присној спрези са Црквом. Средњовековно хијерархијско устројство распало се пред ударима нових идејних таласа. Наивне представе света су одумирале, а под наивним се пре свега мислило на ранију религијску слику света. Свет се кроз процес рационализације и модернизације, по визији Макса Вебера, ослободио зачараности (Entzauberung der Welt), што су неки теолози описали речима „свет је постао пунолетан (die mündige Welt)“. Европа није доживела само спољашње промене. Дошло је до озбиљних унутрашњих метаморфоза. Десили су се коперникански обрти, не само на пољу природних наука него и хуманистичких. Успон природних наука афирмисао је и нову методологију која се дубоко одразила на нови начин мишљења. Научна револуција је трансформисала концепт физичког свемира. Идеја сврховитости Богом установљеног света замењена је парадигмом науке која се није ослањала на ауторитет традиције и откривених истина, него на знање које происходи из посматрања, експериментисања и математичког размишљања. Разум је престајао да буде помоћно средство при спознаји откривене истине и афирмисан је као радикално аутономан и кадар да проникне у тајне природе. Научна истраживања почињу масовно да се примењују у привреди и индустрији; њих додатно поспешују експанзивистички политички интереси. Нови век је доба процвата универзитета и научних института. Уопште, социјални и економски процеси створили су нову друштвену атмосферу битно различиту у односу на раније векове. Све је то савременог човека довело до нове самосвести. Истовремено, савремени човек је развио историјску и истраживачко-критичку свест. Почела је да га занима прошлост у већој мери него раније, и то на један специфичан начин. Занимање за прошлост, поготово за антички свет, покренуто је још у доба хуманизма и ренесансе. За разлику од ранијих интересовања, оно је добило наглашено научну форму. У суштини, највећи друштвени утицај имало је научно исраживање порекла човека и људског друштва. Нови цивилизацијски талас вишеструко се одразио на живот Цркве, а самим тим и на теологију. Теологија је изгубила примат који је имала у средњем веку. У процесу раздвајања Цркве и државе, школе и универзитети су се све више удаљавали од Цркве, а то је и саму академску теологију одвајало од Цркве. Теологија се налазила пред изазовима процеса секуларизације – раздвајања Цркве и државе, науке и религије. Држава и наука бивале су све моћније и блискије, од црквеног универзитета дошло се до државног. У тим транзицијама академска теологија је пратила школу – удаљавајући се од Цркве. Нововековни рационализам подвргао је критици дотадашња теолошка схватања – на удару је нарочито било Свето Писмо. Библија је почела да се, широм европских универзитета, изучава као и свака профана књижевност. Наглашено дијахронијски приступ светописамском тексту је библијским студијама подигао академски ниво, али се егзистенцијални, синхронијски моменат губио у жару научних расправа. У новим духовним и научним процесима, теологија се позиционирала као једна од хуманистичких наука у оквиру нововековних универзитета. То је пред теологе поставило специфичне универзитетске стандарде који се битно одражавају на академско-научна теолошка истраживања. Ипак, учвршћивање академских позиција негативно се одразило на еклисијално-егзистенцијалну димензију теологије. Основни проблем који се појављује пред нововековном и савременом академском теологијом јесте њен однос са конкретним животом Цркве, то јест савременим верујућим људима. Све је приметније да живот Цркве већ одавно иде током који се не одражава довољно на академску теологију, нити академска теологија много утиче на њега. Такве околности су временом створиле растући јаз између академске теологије и конкретног живота Цркве. У ширим црквеним круговима стиче се утисак да је академска теологија мање-више самодовољна l’art pour l’art. Теолошке дискусије углавном остају у круговима стручно иницираних теолога-научника. Таква мишљења, иако нису сасвим тачна, у основи разоткривају базичну слабост и рањивост савремене академске теологије. С’ правом се поставља питање да ли Црква и академска теологија стоје у одговарајућем саодносу. Ако богословље није у служби Цркве, онда из еклисијално-егзистенцијалне перспективе такво богословље није смислено. С друге стране, академска теологија се сусреће са још једним проблемом. Наиме, савремени академски концепт подразумева суштинску везу између научних истраживања и конкретног живота. Савремени свет у великој мери почива на научном академизму. То посебно важи за природне и техничке науке. Резултати научних исраживања примењују се у различитим областима. Тако, на пример, стручњаци за агрономију у научним институтима стварају различите хибриде који одговарају одређеном климатском подручју, а они се потом примењују у широј пољопривредној производњи. Фармацеути изналазе нове врсте лекова који се касније примењују у медицинске сврхе. Технолошка истраживања врше се пре свега у научним лабораторијама, да би тек касније нашла примену у серијској призводњи (аутомобилска индустрија, рачунарска технологија итд). Научна истраживања се примењује не само у техничко-технолошким и природним наукама него и у неким друштвено-хуманистичким. Тако се право, економија и психологија заснивају такође на релевантним проучавањима. Сврха свих тих истраживања је достизање одређених увида који се касније примењују у различитим сферама друштвеног живота. Ако савремену академску теологију функционализујемо у неком општем образовно-културолошком смислу, онда се може говорити о њеној оправданости. Опште религијско истраживање може бити смислено из културолошке, социолошке, антрополошке или историјско-политичке перспективе. На европским просторима, посебну тежину има хришћанство. За разумевање многих феномена европске традиције и културе, потребно је извесно познавање хришћанства. Такве врсте истраживања, иако важне, за Цркву, то јест у конкретном животу верујућих ипак нису довољне. Ако се теолошка истраживања и промишљања не одражавају довољно на живот Цркве нити се реалне потребе Цркве у довољној мери рефлектују на академску теологију, то значи да гледано из угла научно-академске оправданости (изузимајући општеобразовни и културолошки аспект), академска теологија није довољно продуктивна. Резултати до којих долазе теолози немају одговарајућу примену у животу Цркве. Самим тим је доведена у питање њена еклисијална димензија. Управо из тих разлога, све се више намеће питање како теологију вратити на црквено-друштвену сцену, а да се притом очува њен академско-научни (критички) профил и она остане еклисијално утемељена. Ствар додатно отежава и то што у савременом богословском моделу образовања не постоји потребна интеракција са другим наукама. Друге науке су неко „нужно зло“. Као да се кроз њих не може осмишљавати теолошки исказ, то је само привилегија чисте теологије. Уопште, читав систем теолошког образовања је затворен и прегломазан. С друге стране, историјска утемељеност академске теологије и реалне потребе за њом, јасни су знаци да се она не може превазићи и одбацити. Академско и еклисијално су два основна момента савремене теологије. Међутим, то су и два различита аспекта саме теологије, од чије комплементарности зависи много тога. Пре свега, важно је направити разлику између теологије као науке и теологије као ангажованог теолошког исказа који се тиче заједнице верујућих и света уопште. Познавање библијске науке, патристичке, догматске и других, тек је један аспект теологије. Он се огледа у изучавању изворâ теологије, њене историје и њених могућности. Теологија као наука може се именовати као теолошка археологија, док се теологија као еклисијално-егзистенцијални исказ у датим животним ситуацијама може назвати примењена теологија или само теологија. Наредно питање, које се по следу унутрашње логике намеће, јесте однос теолошке археологије и примењене теологије, посебно с обзиром на академски моменат. Али о томе ће бити нешто више речи у наставку, који би убрзо требао да се појави на истој адреси. View full Странице

Виртуелна реалност као тродимензионални свет креиран компјутерски формираном фотореалистичном графиком и дигитализованим звуком може бити веома корисна ако се употреби у научне и едукативне сврхе: од помоћи у медицинским експериментима, преко прегледа тродимензионалних архитектонских здања за потребе студената до војних симулатора. Она се, међутим, данас далеко више користи у домену забаве. Сви ми који смо осамдесетих година двадесетог века играли видео-игре на спектрумима, комодорима, амигама и атарију, сећамо се колико нам је то било забавно и нико од нас неће рећи да је у том погледу имао било каквих психолошких и физиолошких сметњи или поремећаја идентитета, поготово ако је у близини куће био спортски терен. „Поремећај“ се примећивао само у школском дневнику: видео-игре су биле веома забавне, а учење није, па смо се некако сви чешће приклањали првој варијанти, док је школско градиво трпело. У међувремену су видео-игре прешле дугачак пут, тако да данас имамо не само фотореалистичну графику и веродостојан звук, већ и могућност умреженог играња. Један од пријатеља са којим сам крајем осамдесетих година двадесетог века активно размењивао видео-игре скоро ми је рекао да је у једној играоници недавно доживео веома непријатно искуство. У њој се, стицајем околности, задесио управо када је неколико тимова играло једну популарну „пуцачку“ фотореалистичну игру умреженог типа: одлична тродимензионална графика и реалистичан звук који човека преносе у улогу командоса који треба да истреби чланове супарничког тима у виртуелном свету. Пренеразила га је реакција деце када у том виртуелном војном полигону једном од играча понестане муниције, после чега постаје лака мета за другог: у играоници су се орили острашћени узвици типа „доврши га“ и неки много гори, који нису за људске уши. У фотореалистичном виртуелном окружењу, где је ратна атмосфера тако реална, овакав степен агресије међу најмлађом популацијом не само да запањује, него и отвара озбиљна питања. Проблематика виртуелне агресивности која може бити пренета у реалне односе само је једна последица, и о томе постоје различита мишљења. Ипак, основни проблем се опет тиче идентитета личности – како младих, тако и старијих. Сетимо се научнофантастичног филма Тотални опозив (Total recall), у коме главни јунак жели да из досадне реалности побегне у неки други свет, у коме ће имати други идентитет. Ово није ништа друго до жеља човека да преобрази себе и свет око себе, али на крајње погрешан начин. Није ретка слика да човек после напорног радног дана није ни за друштвену мрежу ни за електронски форум, али зато једва чека да се наспава и потом урони у потпуно измишљени виртуелни свет, у коме може да изабере идентитет који му одговара. А још ако има додатну технолошку опрему, попут VR-наочара или кациге, специјалних рукавица и одличних звучника, већ је у потпуно другом свету маште. Савршени бег од реалности – у својој сте кући, а опет далеко од ње. За православне хришћане, међутим, проблем је јасно видљив из перспективе подвижничког живота: У овом конкретном случају, поставља се и питање до које мере се овај концепт [виртуелне реалности] може користити, а да не утиче на духовни живот и његову здраву динамику. Превасходно се ово питање поставља због чињеница да Православље својим литургијско-подвижничким погледом на свет претендује на његов преображај изнутра и у складу са његовим природним назначењем и циљем датим од Бога приликом стварања света и човека, док концепт виртуелне реалности покушава да учини слично, али на један спољашњи и крајње неприродан начин, без икаквог подвига – практично из фотеље. И не само то, већ стварност „преображава“ тако што креира привиде и карикатуре настале у нечијој машти која је често под утицајем потпуно антихришћанских идеја (пример су најновије игре потпуно вулгарне тематике). Можда је боље рећи да виртуелна реалност, у смислу у ком је наведена, покушава не да преобрази реалност, већ да побегне од ње тј. да омогући тренутни бег од реалног живота и то право у илузију, која је, према светим Оцима, једно од оружја којом се нечастиви користи да би преластио (преварио) човека. А да не говоримо о последицама неумерене фантазије на исихастички живот који треба да буде врхунац хришћанског подвига. („Виртуелна реалност“, Човек и информационе технологије) Јасно је да се питање трансформативног капацитета бинарне цивилизације у овом случају поставља у далеко заоштренијој форми него у случају друштвених мрежа. Паметан човек ће одмах схватити да је у питању не само велико губљење времена, већ и губљење идентитета уколико човек заиста „живи“ у свету виртуелне реалности. Каквог сад опет идентитета, резигнирано ће узвикнути заклети игромани! Зар симулатори реалног света нису одлична прилика да се човек опусти? Зашто правити баба-роге од тога када сви знамо да је то измишљени свет?! На страну то што реалност показује да је међу онима који проводе време у виртуелном свету далеко више напетих него опуштених људи (што побија тезу о благотворном утицају), далеко је већи проблем то што је сваким даном све више људи који размишљају о свом виртуелном статусу и даљем решавању виртуелних проблема не мање него о свом дневном послу и породичним обавезама. Када начелница лабораторије позове стручну сарадницу да дође у њен кабинет, а она одговори да стиже одмах, „само да залије шаргарепу“ (коју у слободно време „залива“ у видео игри-симулатору на свом рачунару), онда то може бити и помало симпатично, мада је и симптоматично. Али када све дође до тога да жена затражи развод због тога што је супруг непрестано у виртуелном свету електронских игара и симулатора или када некога морају да воде на клинику за одвикавање од видео-игара, онда се коначно схвати да је да постоји неки озбиљан проблем у тим неозбиљним стварима. И да напоменем: сва три наведена случаја су реални догађаји који су се десили у претходних неколико година. Да се можда крене превентивно, почевши од забране видео-игра за најмлађи узраст? Забране никада нису донеле нити ће донети добро, и то је дубоко погрешан пут: ако деца не буду играла видео-игре у својој кући, играће их у играоници или код другара. А некако је и лицемерно да им бранимо играње видео-игара управо ми који смо то исто чинили када смо били у њиховом узрасту. Далеко је боље уложити труд у то да се скрати време проведено испред монитора и пронађу „нормалне“ видео-игре, такве да се и родитељи могу поиграти заједно са децом. Тиме се избегава малочас поменуто искушење „дигиталног индивидуализма“, где су сви једни поред других, а опет су далеко. И не само то: постоји велики број видео-игара у којима најмлађи могу доста тога да науче – из страног језика, историје, природних наука, ... Зашто то не искористити? У домену хришћанског живота, дакле, основни проблем није у томе што се све више појављују игре болесне тематике, у којима је циљ да будете што већи грешник (у игри Seven Sins (Седам грехова) то је чак и експлицитни циљ) јер ће дете са здравим осећајем за етику и естетику (које треба да стекне од родитеља) такве видео-игре свакако заобићи. Главни проблем је у фиксирању менталног апарата на „фине“ илузије, које временом преузимају пажњу и мисао, што је проблематично и код младих и код старих. Када је човек дуго везан за виртуелну реалност, ум је на неки начин паралисан огромним приливом података из света маште и не може да обавља функцију централне спознајне тачке нашег бића, оне тачке која служи да се човек реално преобрази у светлости Божијих енергија. Другим речима, сваки човек дефинитивно вапи за преображајем себе и реалности око себе, али за то је потребан напор воље, док је виртеулна реалност симулакрум тог подвига и даје привиде преображаја, без икаквог напора. Због тога и јесте толико примамљива. Када се човек препусти свету виртуелне реалности, као последица се понекад јавља и својеврсна технолошка зависност. Она је постала актуелна у тој мери да увелико постоје специјализоване клинике које се баве отклањањем зависности од виртуелне сфере. Такве институције су свакако потребне и рекло би се да дају резултата, али – као у случају сваке врсте зависности – клинике су само додатни механизам оздрављења, док главну улогу има искључиво најближе окружење. За хришћанина је најважније да има јасну представу о својој онтолошкој зависности према Богу, која је једина природна зависност, за разлику од сваке друге, те и технолошке. Та онтолошка зависност је једина која ослобађа човека, што се види на примеру светитељā, људи у правом смислу те речи, чија се слобода испољавала искључиво у жељи да живе по вољи Божијој. За њих је живети без Христа Господа једнако не живети. Та врста „зависности“ се код сваког истинитог хришћанина види у сталној жељи да буде у заједници са Богом и потреби за редовним причешћивањем, што је слично потреби узимања хране и пића у телесном смислу. Када би наркомани у дубини свога бића осетили ту врсту зависности, никада се не би поново латили дроге. Исто важи и за зависнике од садржаја виртуелне реалности – човеку који једном осети драж благодати Божије свака створена светлост изгледа као мркли мрак: Улазећи у свет виртуелне реалности и потпуно замењујући аутентичан начин живота, млади људи у коришћењу дигиталних технологија виде начин остваривања свога бића. Оно што је за хришћанина остваривање иконе Божије кроз литургијски живот у заједници љубави који преображава постојећу реалност светотајински је уводећи у есхатон, за технолошке зависнике је „причешћивање“ празним садржајем виртуелне реалности коју они прихватају уместо пуноће литургијске заједнице са Богом и ближњима. Уместо потпуног остварења слободне воље, временом долази до њене парализе. Хришћанину је јасно да његово биће припада створеној егзистенцији те да је без најприсније заједнице са Нествореним избављење од смрти немогуће. Иако је свестан потпуне онтолошке зависности од Бога, на вољном плану потпуно слободно тежи прожимању Нествореним енергијама стремећи ка тачки обожења када његова воља постаје „Да“ вољи Божијој и остварује боголикост по благодати. Код зависника од виртуелне реалности све је супротно: некритичким односом према технологији постепено се утемељује свест базирана на виртуелној реалности која блокира аутентичан однос према човеку и Богу, везујући створену егзистенцију за створене енергије и правећи безизлаз смрти. Врхунска слобода, слобода синовског „Да“ у заједници љубави коју сваки хришћанин тежи да успостави у односу према Богу и која се очитује у слободном испуњавању заповести Божијих, у свету зависника од виртуелне реалности тако задржава само једносмерност, али према смрти, уместо ка Животу. („Проблем зависности од дигиталних технологија“, Човек и информационе технологије) Постоји и један практичан начин живота који није толико везан за религијску припадност колико за однос са ближњима, и који помаже да се ублажи проблем технолошке зависности. Решење је у отворености, спонтаности и креативности најближе околине технолошког зависника, односно људи који га окружују: у отворености за физичку комуникацију, као супротности затварању у електронски свет; у спонтаности у физичкој комуникацији, насупрот механизованом деловању електронске сфере; у креативности у физичкој комуникације, насупрот рутинизираним навикама и рефлексним радњама у виртуелном свету. Поменута старија сестра девојчице која по цео дан седи у својој соби удубљена у рачунарски екран вероватно се није сетила да буде толико отворена, спонтана и креативна и да купи омиљени колач своје млађе сестре, позове је на терасу и поведе разговор о неким занимљивим питањима. Временом би формирала нови обичај, као антипод обичајности укључивања рачунара и одласка на друштвену мрежу или уласка у виртуелни свет. Исто је и са одраслима: познајем млади брачни пар који је имао изузетну навику да свако вече, пошто заврши све своје обавезе, седне на терасу и ако ништа, оно бар десетак минута заједно посматра звезде, у необавезном разговору. Тај осећај пријатне тишине у заједништву са вољеном особом пред оком небеских светила не може да пренесе ни најсавршенији виртуелни симулатор. Баш због те јединствености и непоновљивости тај обичај и јесте важан. Потребно је, дакле, открити радост и чари физичког контакта, незаменљивост директног погледа у очи, стиска руке или бар заједничког испијања чаја уз омиљени кекс. За почетак, дакле, довољно је радити на добрим навикама и на добром поретку, а у питању су углавном веома једноставне ствари. За почетак, никада не прекидајмо живи разговор са другим човеком зато што нас у том тренутку неко позива на мобилни телефон или зато што само кренули да „освежимо“ свој сајт. Не само зато што је непристојно чинити другачије, већ и зато да бисмо очували могућност узрастања у аутентичну личност. Важно је себе и своје „технолошке“ навике увек изнова преиспитивати. Рецимо, ако већ морамо да пратимо мас-медије да бисмо били информисани о догађајима из друштвеног живота, поставимо себи питање да ли ТВ пријемник мора баш стално бити укључен и реметити могућност разговора у тишини. Зар баш морамо да слушамо све те рекламе које прекидају пренос онога што смо заиста изабрали да гледамо? И зар је велики подвиг искључити даљинским управљачем звук када дође пет рекламних минута и попричати са особом која седи поред нâс? Све у свему, ако треба бирати између тога да се време проведе на динамичним друштвеним мрежама и у узбудљивој виртуелној реалности, са једне стране, или са познатим, често монотоним људима из свакодневног живота, са друге, треба изабрати жив и реалан однос. Ово стога што је прво лако и не изграђује, док друго захтева подвиг општења и напор аутентичне комуникације, али је зато темељно за наше биће. Тада не „монтирамо“ реалност, попут филмског режисера, већ је живимо у пуноћи. Извор: Православие.ру View full Странице

Извештај са предавања Македонски идентитет у контексту југословенске идеје 04 субота нов 2017 Posted by Стање ствари Златко Крамарић на трибини о македонском идентитету (Фото: Фејсбук страница Института за европске студије) У Београду, 20. септембра, у Институту за европске студије, одржана је трибина „Македонски идентитет у контексту југословенске идеје“. Трибина се састојала од уводног предавања хрватског македонисте, политичара и дипломате Златка Крамарића и дискусије са публиком која јој је следила. Уводну реч на трибини имао је директор Института за европске студије Миша Ђурковић који је указао да је Златко Крамарић једно од најзанимљивијих имена на хрватској интелектуалној сцени последњих двадесетак година. Ђурковић је истакао да Крамарић у својој личности обухвата значајна искуства научника, политичара и дипломате. Крамарић је редовни професор на Свеучилишту Јосип Јурај Штросмајер у Осијеку где предаје македонску књижевност, културу, културну антропологију и теорију књижевности. Био је градоначелник Осијека, посланик у хрватском Сабору у више мандата, амбасадор Републике Хрватске у Скопљу као и генерални конзул Републике Хрватске у Бања Луци. Аутор је низа интересантних књига међу којима су Македонске теме и дилеме (1991), Идентитет, текст, нација (2009), Политика, култура, идентитет (2013), Југославенска идеја у контексту постколонијалне критике (2014), Носталгија: кратка повијест заборава (2016). Модератор трибине био је Стеван Гајић. И поред тога што је тема трибине била дефинисана као питање македонског идентитета у контексту југословенске идеје то је био само широки оквир онога што је изречено. Крамарић се дотакао широког опсега тема везаног за југословенско искуство, идентитетске проблеме, однос хрватског и македонског националног покрета, и других које су везане за његов истраживачки и списатељски рад али и оне са којима се лично сусретао током практичне дипломатске и политичке каријере. Крамарић је указао да наслов трибине који је договорио са својим београдским колегама одражава чињеницу да у Србији дуго нема релевантног македонисте. Иако има помало академских или публицистичких покушаја нема систематског бављења овом темом – српска македонистика практично да не постоји. Крамарић је навео како се случајно определио за македонистику пошто је после студија добио понуду да буде асистент за македонску књижевност. Његова намера је пре била да се бави хрватском и српском књижевношћу. Но, како је ступио на ово истраживачко поље увидео је његову комплексност и изазовност. Истакао је као значајан истраживачки подстицај чињеницу да је много тога важног што се у Македонији дешавало, дешавало се уз помоћ хрватске политике. Подсетио је да је још у 19. веку значајан зборник за македонски национални развој штампан у Загребу и како су у међуратном периоду хрватски политичари водили политику према Македонији која није била у сагласју са званичном. После рата неки од Хрвата који се нису понели исправно али који се нису ни много огрешили послати су по казни у Македонију. Међу њима су били и многи лекари, правници и интелектуалци других занимања. То је, оценио је Крамарић, била добра подлога за његово бављење македонистиком. Навео је, међутим, како је у почетку његове истраживачке каријере, тај рад превасходно представљао вежбу из академске акрибије – примењивање савремених увида теорије књижевности на поједине текстове македонских аутора и указивање да неки од њих могу успешно да се носе у ситуацији када су подвргнути овом теоријском апарату. Ситуација се променила са продубљивањем југословенске кризе крајем осамдесетих година. Подсетио је да је на последњем конгресу југословенских слависта у Новом Саду, октобра 1989. у свом излагању заговарао тезу, који је раније заговарао Стане Ласић, о немогућности комуникације између југословенских књижевности и култура. То је према Крамарићевој оцени била једна контроверзна и помало јеретичка теза. Указао је да је у свом раду истакао како интегралистички процеси нису могли да дају резултат и да југословенског културног простора једноставно нема. Према његовом суду темељи таквог стања постављени су на српско–хрватској линији неких двадесетак година раније. Указао је како је имао приличних проблема да објави овај рад у Хрватској а о зборнику са конгреса више није могло бити ни речи због политичких превирања која су наступила. Чланак је успео да објави у „Оку“ које је, према његовим речима, било ригидни бољшевички часопис са превасходном намером да оштро критикује све манифестације хрватског национализма. Крамарић је навео како је једна од најважнијих његових тема била „хрватска шутња“ у југословенском политичком животу. Страх је, по његовом суду, у великој мери обликовао политички живот, обесхрабривао многе од учешћа у политици и можда дао прилику неким екстремнијим политичким опцијама да испливају и заузму истакнуто место. Подсетио је на речи историчара књижевности Зорана Крамара да „код нас“ увек превладају леви или десни екстреми, „Москва или Берлин“, а да тиха већина увек прећути сусрет са историјом. Крамарић је указао да се на постјугословенском простору десило једно велико „измишљање традиција“ без истински креативног осмишљавања како се односити према реалним историјским традицијама и шта отуда пригрлити као позитивне тековине. У случају Македоније запитао се зашто се одустаје од кирило–методијевске традиције и бежи се у нешто гротескно. Крамарић је изнео мишљење како је проблем са политичким елитама на постјугословенском простору то што не постоји договор које традиције би требало оценити позитивно, и како их укључити у савремени културни развој а које опет треба одбацити као неупитно негативне. Истакао је да он у својим књигама није приступао као апологета југословенства већ као неко ко је хтео да критички преиспита појам „југословенског културног простора“ који многи и даље користе иако је по његовом суду он одавно испражњен од значења. После уводног предавања у коме су назначене кључне теме Крамарићевог рада и интересовања уследила је дискусија. Пошто је тематски опсег Крамарићевих истраживачких интересовања прилично широк и расправа која је уследила била је разноврсна и садржајна. Пошто је тешко тематски груписати одговоре у овом извештају ћу ток расправе приказати као вишеауторски интервју што одражава и структуру догађаја. Расправу је отворио Миша Ђурковић питањем како је после Другог светског рата дошло до конструкције македонског идентитета и како се он одређивао према бугарском и српском идентитету? Крамарић је указао да данас Македонија у Србији није трауматично место и да се много релаксираније приступа односима са Македонијом. Навео је да се Македонци после Другог светског рата политички везују за Београд иако Загреб има незанемарљив културни утицај. Први који је правио извесне проблеме Београду је Крсто Црвенковски. Крамарић је нажалост овде пропустио да разјасни да ли се Београд метафорично спомиње као југословенска престоница или као тобожње извориште српске политичке моћи и последично политичког утицаја. Без овог разјашњења тешко је разумети прави смисао његовог одговора. Навео је такође да је Киро Глигоров био изузетни политички акробата способан да се носи са менана у оквирима социјалистичког политичког система. Код њега је, према Крамарићевом мишљењу, све до половине 90–их година остао некакав рецидив пројугословенске политичке оријентације. За Крамарића је у политичком развоју Македоније од изразито великог значаја „политичка видљивост“ албанског фактора након слома социјалистичког поретка. Наиме, према његовом суду, пре промена крајем 80–их и почетком 90–их година албански елемент био је готово невидљив у македонској политици. ВМРО је, наводи даље, игнорисао овај политички фактор и због тога све до 1998. и поред своје снаге не долази на власт, препушта победе јер неће да пактира са Албанцима. Други проблем савременог македонског политичког развоја, вели Крамарић, је проблем имена. Албанци постају нервозни и кажу да не желе да буду таоци македонске тврдоглавости. Крамарић мисли да сам избор америчког амбасадора у Скопљу, Брајана Хојт Јиа, САД указују да је Македонија важна тема и да потенцијално може доћи до озбиљних тектонских поремећаја. По његовом мишљењу до знатнијих промена може доћи ако Албанија постане чланица Европске Уније а притом пре тога не дође до разрешења проблема македонског имена и потпуног регулисања односа Македоније и Грчке. Тиме би се македонски Албанци на известан начин нашли у талачкој позицији! „Није лако бити Македонац“, закључио је свој коментар о овом скупу проблема Крамарић. Горан Николић је поставио питање у вези са дијалектом на коме је писан зборник македонске књижевности из 1939. године и да ли је тачно да је приликом избора званичног дијалекта један од примарних критеријума био да он што мање личи на бугарски. У другом питању Николић је затражио да Крамарић као „бањалучки конзул“ прокоментарише сличности и разлике између данашње Босне и Херцеговине и некадашње Југославије. Крамарићев одговор био је прилично кратак с обзиром да је први део питања искључиво фактографске природе: за дијалект је изабран средњомакедонски дијалекат који би, како је Крамарић рекао, вероватно изабрао Вук Караџић да је био Македонац и да је учествовао у кодификацији македонског језика. Што се тиче паралела између БиХ и СФРЈ Крамарић је указао да се може сагласити са речима Милорада Додика који понекад наводи да га сарајевски политичари помало подсећају на Слободана Милошевића с краја 80–их година. Историчар Предраг Марковић питао је какве су планове заговорници Балканске федерације по окончању Другог светског рата имали са Егејском Македонијом. Крамарић се оградио да као неисторичар не може детаљније да прокоментарише ово питање и да му није познато да се неко од македонских истраживача темељније бавио овим проблемом. Према његовом мишљењу пројекат Балканске федерације је нешто чиме су се југословенска и бугарска политика бавиле ан пасан у једном кратком послератном периоду и да је упитно колико је где се овај пројекат налазио између замисли и политичког оквира који је потребно имплементирати. Владимир Тодорић је укратко прокоментарисао однос Слободана Милошевића према Македонији. Сложио се са оценом да су данашњи српско-македонски односи релативно релаксирани. Он је указао да је за разумевање прилика почетком 90–их на овом подручју важно пратити односе између Слободана Милошевића и Грчке. Грчка је Милошевићу била потребна као „испуст“ према Западу док су и Грчки интереси за блиским везама са Југославијом били незанемарљиви. Упитао је да ли су Крамарићу познати неки планови за територијалним променама који су стварани између Југославије, Грчке, Бугарске а који су морали имати благонаклоност и код других држава региона, као што је Румунија. Други проблем на који је Тодорић указао је чињеница да Бугарска, иако признаје македонску државу не признаје македонску народност нити језик. Питао је Крамарића да ли је упознат са анализом Бугарске академије наука генезе македонског језика и какво је његово дипломатско искуство у сарадњу са македонском политичком елитом? Крамарић се овде више концентрисао на анализу савремене македонске политичке елите. Према његовом суду, ВМРО је идеолошки прилично празна и реч је, према његовом мишљењу, о класичним технократама који знају да „добро зараде новце“ (за разлику од Љупчета Георгијевског, код кога је идеолошки моменат имао великог уплива). Крамарић је оценио да је слична ситуација на читавом постјугословенском простору и да је на сцени генерација политичара испражњених од сваке иделогије. Навео је да су његова искуства са бугарском елитом другачија и да је у размени мишљења са бугарским стручњацима стекао утисак како они разумеју у ком је правцу пошао историјски ток, да је он можда могао поћи и другим путем, али да је то пре ствар академског домишљања него активне политике. Душан Ђурић, историчар и публициста, упитао је о утицају протестантског фактора у хрватској политици наспрам римокатоличког који се у јавности перципира као одлучујући. Крамарић је оценио да и поред свог присуства протестантска заједница нема значајнијег утицаја на јавни и политички живот у Хрватској. Хрватска се по његовом мишљењу тако с правом превасходно перципира као римокатоличка земља. Јован Бабић, професор Филозофског факултета у Београду, поставио је питање које се односи на идентитет савремених Македонаца односно на словенско–антисловенску дихотомију која постоји у јавној свести а једним делом и у академској заједници. Бабић је питао да ли негирање словенског порекла Македонаца може да има знатнијег утицаја на развој македонског културног идентитета? Крамарић је оценио да не верује да ће тако нешто проћи. Он је, како каже мимо дипломатског протокола, протестовао када се суочавао са оваквим тенденцијама. Мишљења је да је реч о инцидентима који не могу имати трајнији или дубљи утицај и да теза о старомакедонском пореклу Македонаца припада маргинама академског живота и зони псеудоисторије – сличних тенденција има и у Србији и у Хрватској па оне немају значајнији утицај. Историчар Момчило Диклић питао је Крамарића да прокоментарише једну епизоду из историје развоја македонског националног идентитета: колико су политички договори Јосипа Броза Тита и Георгија Димитрова имали утицаја и да ли је њихова политичка делатност била усмерена на слабљење српског карактера ове области. Крамарић је у духу умерене безобалности оценио како сумња да је Титова намера била усмерена против Србије и да у његовом деловању у вези са Македонијом не би могао да види елементе антисрпске политике. Нешто детаљније опсервације и питања поставио је Стеван Гајић, политиколог и сарадник Института за европске студије. Прво је указао да је тачна Крамарићева опсервација како Македонија није „трауматично место“ српске свести али да је, према Гајићевом суду, разлог томе што је српски идентитет насилно и брзо угушен у раној фази социјалистичке Југославије. Македонија је, казао је Гајић, била у српској свести повезана у јединствени простор „Старе Србије“. Он је исказао своју бојазан да ове две области могу бити поново повезане, у домену актуелних политичких догађаја, ако Бугарска поведе интензивније деловање у овом подручју. Друга ствар на коју је указао је паралела између „политичког појављивања“ Албанаца у Македонији и сличног процеса који се десио у случају Мађара у Словачкој. Коментаришући ове наводе Крамарић је указао да он као грађански оријентисани политичар увек жели да верује како се ствари неће развијати у најгорем могућем смеру. У Југославији је, подсетио је Крамарић, промакао однос Македонаца и Албанаца с обзиром да је пажњу привлачио однос Албанаца и Срба на Косову и Метохији. Албанци у Македонији, за разлику од Косова и Метохије, нису имали никакав инситуционални оквир. Он је навео како је још у Југославији могао да чује бојазан појединих македонских политичара у вези са бројношћу албанског становништва. Крамарић је оценио како лично нема осећај да Бугарска може да води активнију политику на овом простору – из превасходног разлога што јој недостаје снага за тако нешто. Трибина је завршена опсервацимаја и питањима Мише Ђурковића. Изразио је своју бојазан да идентитетска питања могу да буду веома политички осетљива па можда могу да воде и у насилне ситуације у Македонији. Сложио се са Крамарићевим оценама о слабом стању македонских студија у Србији али је указао да у Србији ипак има специјализованих истраживача за ово подручје (посебно историчара и стручњака који се баве црквеним питањима). Према Ђурковићевом оцени црквено питање у односима између Србије и Македоније је питање које се вештачки одржава и које би са лакоћом било разрешено када такво решење не би опструирале Сједињене Америчке Државе. Односе између Срба и Македонаца Ђурковић је оценио као изванредне и да не постоје било какве претензије према Македонији какве имају сви њени суседи. Ђурковић је затражио Крамарићев коментар у вези са двема темама: о субверзивној идентитетској политици Хрватске наспрам српског простора, што се некада одвијало у Македонији а сада се одвија у Црној Гори и у вези са предвиђањем шта ће се збивати са Македонијом пре свега у идентитетском кључи односно да ли ће се она претворити у двојну државу? Крамарић је своје излагање закључио уверењем да мисли како су великодржавни пројекти ствар прошлости и да сумња да Тирана настоји да обухвати просторе „Велике Албаније“ као и да сумња да би политичке елите тих простора лако прихватиле прикључење. Он је оценио да је Македонија у сваком случају недовршена држава а Софијску платформу је оценио као покушај да се македонска политичка обезбеди са бугарског бока. Македонију је тешко извести као унитарну државу. Албанцима је, истакао је Крамарић, Охридски споразум дао извесну групу контролних механизама којима снажно могу да утичу на македонске прилике. Закључио је своје излагање речима да политичке елите морају да буду одговорне али да он сам верује у будућност Македоније јер нико није спреман да повуче први корак. Као што ће читаоци овог прегледа лако уочити трибина је била разграната, тематски разноврсна и веома садржајна. Међутим, неки ће можда уочити, између осталог, претеранo Крамарићевo поуздање у тренутни међународни и либерални поредак. Да ли ово поуздање утемељено у стварним приликама остаје и даље упитно. Аутор: Милош Милојевић Погледајте још

У новије време много је разлога због којих су односи Србије и Македоније прилично напети — Косово, нова власт, име државе, али једно спорно питање присутно је деценијама, од давне 1967. године када се из СПЦ издвојила тзв. Македонска православна црква, која је од тада у расколу. Зашто тај спор до данас није решен и да ли је у њему било неких помака и када? Да ли се иза верске интриге крије политика? Зашто игуман такозване Македонске православне цркве Партениј тврди да је Бугарска патријаршија мајка цркви у Македонији? Једна од тема ће биће и проблеми које СПЦ има у Црној Гори због невладине организације зване црногорска православна црква, као и покушаји Румунске православне цркве да присвоји вернике СПЦ у источној Србији. О тим темама разговарамо у емисији Спутњик интервју са историчаром Александром Раковићем. View full Странице