Претражи Живе Речи Утехе

Виртуелна реалност као тродимензионални свет креиран компјутерски формираном фотореалистичном графиком и дигитализованим звуком може бити веома корисна ако се употреби у научне и едукативне сврхе: од помоћи у медицинским експериментима, преко прегледа тродимензионалних архитектонских здања за потребе студената до војних симулатора. Она се, међутим, данас далеко више користи у домену забаве. Сви ми који смо осамдесетих година двадесетог века играли видео-игре на спектрумима, комодорима, амигама и атарију, сећамо се колико нам је то било забавно и нико од нас неће рећи да је у том погледу имао било каквих психолошких и физиолошких сметњи или поремећаја идентитета, поготово ако је у близини куће био спортски терен. „Поремећај“ се примећивао само у школском дневнику: видео-игре су биле веома забавне, а учење није, па смо се некако сви чешће приклањали првој варијанти, док је школско градиво трпело. У међувремену су видео-игре прешле дугачак пут, тако да данас имамо не само фотореалистичну графику и веродостојан звук, већ и могућност умреженог играња. Један од пријатеља са којим сам крајем осамдесетих година двадесетог века активно размењивао видео-игре скоро ми је рекао да је у једној играоници недавно доживео веома непријатно искуство. У њој се, стицајем околности, задесио управо када је неколико тимова играло једну популарну „пуцачку“ фотореалистичну игру умреженог типа: одлична тродимензионална графика и реалистичан звук који човека преносе у улогу командоса који треба да истреби чланове супарничког тима у виртуелном свету. Пренеразила га је реакција деце када у том виртуелном војном полигону једном од играча понестане муниције, после чега постаје лака мета за другог: у играоници су се орили острашћени узвици типа „доврши га“ и неки много гори, који нису за људске уши. У фотореалистичном виртуелном окружењу, где је ратна атмосфера тако реална, овакав степен агресије међу најмлађом популацијом не само да запањује, него и отвара озбиљна питања. Проблематика виртуелне агресивности која може бити пренета у реалне односе само је једна последица, и о томе постоје различита мишљења. Ипак, основни проблем се опет тиче идентитета личности – како младих, тако и старијих. Сетимо се научнофантастичног филма Тотални опозив (Total recall), у коме главни јунак жели да из досадне реалности побегне у неки други свет, у коме ће имати други идентитет. Ово није ништа друго до жеља човека да преобрази себе и свет око себе, али на крајње погрешан начин. Није ретка слика да човек после напорног радног дана није ни за друштвену мрежу ни за електронски форум, али зато једва чека да се наспава и потом урони у потпуно измишљени виртуелни свет, у коме може да изабере идентитет који му одговара. А још ако има додатну технолошку опрему, попут VR-наочара или кациге, специјалних рукавица и одличних звучника, већ је у потпуно другом свету маште. Савршени бег од реалности – у својој сте кући, а опет далеко од ње. За православне хришћане, међутим, проблем је јасно видљив из перспективе подвижничког живота: У овом конкретном случају, поставља се и питање до које мере се овај концепт [виртуелне реалности] може користити, а да не утиче на духовни живот и његову здраву динамику. Превасходно се ово питање поставља због чињеница да Православље својим литургијско-подвижничким погледом на свет претендује на његов преображај изнутра и у складу са његовим природним назначењем и циљем датим од Бога приликом стварања света и човека, док концепт виртуелне реалности покушава да учини слично, али на један спољашњи и крајње неприродан начин, без икаквог подвига – практично из фотеље. И не само то, већ стварност „преображава“ тако што креира привиде и карикатуре настале у нечијој машти која је често под утицајем потпуно антихришћанских идеја (пример су најновије игре потпуно вулгарне тематике). Можда је боље рећи да виртуелна реалност, у смислу у ком је наведена, покушава не да преобрази реалност, већ да побегне од ње тј. да омогући тренутни бег од реалног живота и то право у илузију, која је, према светим Оцима, једно од оружја којом се нечастиви користи да би преластио (преварио) човека. А да не говоримо о последицама неумерене фантазије на исихастички живот који треба да буде врхунац хришћанског подвига. („Виртуелна реалност“, Човек и информационе технологије) Јасно је да се питање трансформативног капацитета бинарне цивилизације у овом случају поставља у далеко заоштренијој форми него у случају друштвених мрежа. Паметан човек ће одмах схватити да је у питању не само велико губљење времена, већ и губљење идентитета уколико човек заиста „живи“ у свету виртуелне реалности. Каквог сад опет идентитета, резигнирано ће узвикнути заклети игромани! Зар симулатори реалног света нису одлична прилика да се човек опусти? Зашто правити баба-роге од тога када сви знамо да је то измишљени свет?! На страну то што реалност показује да је међу онима који проводе време у виртуелном свету далеко више напетих него опуштених људи (што побија тезу о благотворном утицају), далеко је већи проблем то што је сваким даном све више људи који размишљају о свом виртуелном статусу и даљем решавању виртуелних проблема не мање него о свом дневном послу и породичним обавезама. Када начелница лабораторије позове стручну сарадницу да дође у њен кабинет, а она одговори да стиже одмах, „само да залије шаргарепу“ (коју у слободно време „залива“ у видео игри-симулатору на свом рачунару), онда то може бити и помало симпатично, мада је и симптоматично. Али када све дође до тога да жена затражи развод због тога што је супруг непрестано у виртуелном свету електронских игара и симулатора или када некога морају да воде на клинику за одвикавање од видео-игара, онда се коначно схвати да је да постоји неки озбиљан проблем у тим неозбиљним стварима. И да напоменем: сва три наведена случаја су реални догађаји који су се десили у претходних неколико година. Да се можда крене превентивно, почевши од забране видео-игра за најмлађи узраст? Забране никада нису донеле нити ће донети добро, и то је дубоко погрешан пут: ако деца не буду играла видео-игре у својој кући, играће их у играоници или код другара. А некако је и лицемерно да им бранимо играње видео-игара управо ми који смо то исто чинили када смо били у њиховом узрасту. Далеко је боље уложити труд у то да се скрати време проведено испред монитора и пронађу „нормалне“ видео-игре, такве да се и родитељи могу поиграти заједно са децом. Тиме се избегава малочас поменуто искушење „дигиталног индивидуализма“, где су сви једни поред других, а опет су далеко. И не само то: постоји велики број видео-игара у којима најмлађи могу доста тога да науче – из страног језика, историје, природних наука, ... Зашто то не искористити? У домену хришћанског живота, дакле, основни проблем није у томе што се све више појављују игре болесне тематике, у којима је циљ да будете што већи грешник (у игри Seven Sins (Седам грехова) то је чак и експлицитни циљ) јер ће дете са здравим осећајем за етику и естетику (које треба да стекне од родитеља) такве видео-игре свакако заобићи. Главни проблем је у фиксирању менталног апарата на „фине“ илузије, које временом преузимају пажњу и мисао, што је проблематично и код младих и код старих. Када је човек дуго везан за виртуелну реалност, ум је на неки начин паралисан огромним приливом података из света маште и не може да обавља функцију централне спознајне тачке нашег бића, оне тачке која служи да се човек реално преобрази у светлости Божијих енергија. Другим речима, сваки човек дефинитивно вапи за преображајем себе и реалности око себе, али за то је потребан напор воље, док је виртеулна реалност симулакрум тог подвига и даје привиде преображаја, без икаквог напора. Због тога и јесте толико примамљива. Када се човек препусти свету виртуелне реалности, као последица се понекад јавља и својеврсна технолошка зависност. Она је постала актуелна у тој мери да увелико постоје специјализоване клинике које се баве отклањањем зависности од виртуелне сфере. Такве институције су свакако потребне и рекло би се да дају резултата, али – као у случају сваке врсте зависности – клинике су само додатни механизам оздрављења, док главну улогу има искључиво најближе окружење. За хришћанина је најважније да има јасну представу о својој онтолошкој зависности према Богу, која је једина природна зависност, за разлику од сваке друге, те и технолошке. Та онтолошка зависност је једина која ослобађа човека, што се види на примеру светитељā, људи у правом смислу те речи, чија се слобода испољавала искључиво у жељи да живе по вољи Божијој. За њих је живети без Христа Господа једнако не живети. Та врста „зависности“ се код сваког истинитог хришћанина види у сталној жељи да буде у заједници са Богом и потреби за редовним причешћивањем, што је слично потреби узимања хране и пића у телесном смислу. Када би наркомани у дубини свога бића осетили ту врсту зависности, никада се не би поново латили дроге. Исто важи и за зависнике од садржаја виртуелне реалности – човеку који једном осети драж благодати Божије свака створена светлост изгледа као мркли мрак: Улазећи у свет виртуелне реалности и потпуно замењујући аутентичан начин живота, млади људи у коришћењу дигиталних технологија виде начин остваривања свога бића. Оно што је за хришћанина остваривање иконе Божије кроз литургијски живот у заједници љубави који преображава постојећу реалност светотајински је уводећи у есхатон, за технолошке зависнике је „причешћивање“ празним садржајем виртуелне реалности коју они прихватају уместо пуноће литургијске заједнице са Богом и ближњима. Уместо потпуног остварења слободне воље, временом долази до њене парализе. Хришћанину је јасно да његово биће припада створеној егзистенцији те да је без најприсније заједнице са Нествореним избављење од смрти немогуће. Иако је свестан потпуне онтолошке зависности од Бога, на вољном плану потпуно слободно тежи прожимању Нествореним енергијама стремећи ка тачки обожења када његова воља постаје „Да“ вољи Божијој и остварује боголикост по благодати. Код зависника од виртуелне реалности све је супротно: некритичким односом према технологији постепено се утемељује свест базирана на виртуелној реалности која блокира аутентичан однос према човеку и Богу, везујући створену егзистенцију за створене енергије и правећи безизлаз смрти. Врхунска слобода, слобода синовског „Да“ у заједници љубави коју сваки хришћанин тежи да успостави у односу према Богу и која се очитује у слободном испуњавању заповести Божијих, у свету зависника од виртуелне реалности тако задржава само једносмерност, али према смрти, уместо ка Животу. („Проблем зависности од дигиталних технологија“, Човек и информационе технологије) Постоји и један практичан начин живота који није толико везан за религијску припадност колико за однос са ближњима, и који помаже да се ублажи проблем технолошке зависности. Решење је у отворености, спонтаности и креативности најближе околине технолошког зависника, односно људи који га окружују: у отворености за физичку комуникацију, као супротности затварању у електронски свет; у спонтаности у физичкој комуникацији, насупрот механизованом деловању електронске сфере; у креативности у физичкој комуникације, насупрот рутинизираним навикама и рефлексним радњама у виртуелном свету. Поменута старија сестра девојчице која по цео дан седи у својој соби удубљена у рачунарски екран вероватно се није сетила да буде толико отворена, спонтана и креативна и да купи омиљени колач своје млађе сестре, позове је на терасу и поведе разговор о неким занимљивим питањима. Временом би формирала нови обичај, као антипод обичајности укључивања рачунара и одласка на друштвену мрежу или уласка у виртуелни свет. Исто је и са одраслима: познајем млади брачни пар који је имао изузетну навику да свако вече, пошто заврши све своје обавезе, седне на терасу и ако ништа, оно бар десетак минута заједно посматра звезде, у необавезном разговору. Тај осећај пријатне тишине у заједништву са вољеном особом пред оком небеских светила не може да пренесе ни најсавршенији виртуелни симулатор. Баш због те јединствености и непоновљивости тај обичај и јесте важан. Потребно је, дакле, открити радост и чари физичког контакта, незаменљивост директног погледа у очи, стиска руке или бар заједничког испијања чаја уз омиљени кекс. За почетак, дакле, довољно је радити на добрим навикама и на добром поретку, а у питању су углавном веома једноставне ствари. За почетак, никада не прекидајмо живи разговор са другим човеком зато што нас у том тренутку неко позива на мобилни телефон или зато што само кренули да „освежимо“ свој сајт. Не само зато што је непристојно чинити другачије, већ и зато да бисмо очували могућност узрастања у аутентичну личност. Важно је себе и своје „технолошке“ навике увек изнова преиспитивати. Рецимо, ако већ морамо да пратимо мас-медије да бисмо били информисани о догађајима из друштвеног живота, поставимо себи питање да ли ТВ пријемник мора баш стално бити укључен и реметити могућност разговора у тишини. Зар баш морамо да слушамо све те рекламе које прекидају пренос онога што смо заиста изабрали да гледамо? И зар је велики подвиг искључити даљинским управљачем звук када дође пет рекламних минута и попричати са особом која седи поред нâс? Све у свему, ако треба бирати између тога да се време проведе на динамичним друштвеним мрежама и у узбудљивој виртуелној реалности, са једне стране, или са познатим, често монотоним људима из свакодневног живота, са друге, треба изабрати жив и реалан однос. Ово стога што је прво лако и не изграђује, док друго захтева подвиг општења и напор аутентичне комуникације, али је зато темељно за наше биће. Тада не „монтирамо“ реалност, попут филмског режисера, већ је живимо у пуноћи. Извор: Православие.ру View full Странице