Претражи Живе Речи Утехе

У понедељак 5. августа 2024. године, навршава се пет година од упокојења великог Предрага Пеђе Ристића, архитекте, уметника, мислиоца, плодног ствараоца, човека који је оставио неизбрисив траг у српској култури. Тим поводом, гост радија "Слово љубве" је г. Синиша Димић, оснивач и председник Фондације „Свети Архангели“, који позива на посебно вече посвећено Пеђи Ристићу у понедељак 5. августа у Вазнесењски храм у центру Београда. Са благословом Преосвећеног Владике липљанског и војног Доситеја, у наставку вечерње службе (18 часова) биће служен помен Пеђи Ристићу, а потом ће у сали парохијског дома о овом великану говорити вајар Рајко Блажић и академик др Часлав Оцић. Више о овом догађају чућете у петак 2. августа у нашем специјалу који је на програму у 15 часова. Извор: Радио "Слово љубве"

Данас, у петак 9. августа 2019. године, у храму св. Николе на Новом гробљу у Београду, молитвено је испраћен проф. Предраг Ристић. Опело су служили Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. др Амфилохије и Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Стефан, викар Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја, уз саслуживање више свештеника АЕМ. Звучни запис беседе Од вољеног архитекте и професора молитвено су се орпостили чланови породице, свештенство из епархија СПЦ у којима је проф. Предраг Ристић пројектовао храмове и увек био радо виђен гост, као и многобројне јавне личност из различитих културних и друштвених сфера јавног живота Србије, а који су били поштоваоци дела и пријатељи покојног проф. Предрага Ристића. Након читања Светог Јеванђеља, беседио је Митрополит Амфилохије и у својој надахнутој беседи истакао је да „Смрт није нестанак него је задобијање новог квалитета живота. Нове истине о човјеку, оне истине коју је сами Бог подарио људској природи тиме што је постао човјек, примио људску природу. Тиме што се уселио у нас пун благодати истине. Од његовог оваплоћења, од његовог рођења, његовог распећа и његовог васкрсења људско биће је постало вјечно и бјесмртно биће. Човек није роб смрти, ништавила и пролазности, него је, како је говорио старац Јустин Ћелијски, осуђен на бесмртност, на непролазност.“ После одслуженог опела од вољеног професора су се опростили и чланови удружења УЛУПУДС-а испред ког је посмртни говор одржала Лидија Јовановић, председник удржења и историчар уметности Душан Миловановић. На крају молитвеног испраћаја присутнима се обратио и Епископ Стефан који је породици и пријатељима пренео благослове Његове Светости Патријарха Г. Иринеја и том приликом позвао проф. др Мила Ломпара да изговори опроштајно слово. Проф. др Мило Ломпар је том приликом указао да је веома тешко: „у пар речи дозвати живот који је био пун, плодоносан, атрактиван, динамичан, буран и тих у исто времеме. Треба сузбити оно што осећамо да би испливало оно што ће прећи преко нас и наших осећања заувек.“ Испред пријатеља од покојника се опростио и проф. Никола Живковић који у једном емотивном излагању евоцирао на кратку успену на проф. Предрага Ристића, а у којој је на најбољи начин описао однос који је професор имао према својим вољеним пријатељима. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Воштаница у стиховима бесмртном пријатељу и српском витезу проф. Предрагу Вукићу Отишо си пријатељу ... Отишо си пријатељу, са Цетиња ка Острогу, да се с гњезда духовнога, душом винеш Милом Богу. Отишо си мили друже, с пером бритким ко истина, тим двосеклим мачем твојим, да се дружиш са светима. Отишо си с ходом благим, и молитвом с стиховима, да се Мајци Божјој јавиш, и свим српским дивовима. Отишо си чистог срца, и са душом пуном Бога, да се свецу српског рода, кажеш њему са Острога. Отишо си кано монах, с светлом ризом међ Анђеле, а тамо те чека љепша, бели српски калуђере. Отишо си да се молиш, са Давидом псалме појеш, да стиховма душе своје, везеш Христу славопоје. Отишо си дико наша, што кроз облак Небу хиташ, да загрлиш светог Саву, и с Немањом благо питаш. Отишо си од Цетиња, ко некада Лот праведни, твој одлазак знамење је, завичаја врх огледни. Отишо си да се сретнеш, с породицом Божјом - верно, Петра светог са Цетиња, да пољубиш руку смерно. Отишо си драги брате, отишо си, ех да ниси, ал сећања жива слика, на зидовма срца виси. Отишо си професоре, историје зналче сјајни, опрости ми што не дођох, да на гробу теб се јавим. Отишо си бесмртниче, под острошку свету стену, прими свећу воштаницу, од стихова исплетену. Отишо си пријатељу, ал ћеш увек с нама бити, смрт је тела само пара, васкрсење коњец кити. Написано теби у спомен, драги пријатељу Пеђа, у рано јутро Славе Манастира Пиносава, св. Архангела Гаврила. У твојој милој мајци Србији и Карађорђевој Шумадији. Твој пријатељ и брат у Васкрслом Господу Христу, игуман Петар.

Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки Г. Амфилохије, служио је са свештеномонаштвом и свештенством заупокојену Архијерејску Литургију у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу, поводом упокојења Предрага Пеђе Вукића, историчара са Цетиња, у четвртак 25.јула 2019. љета Господњег на празник Иконе Богородице Тројеручице. http://manastirostrog.com/wp-content/uploads/2019/07/Besjeda-Mitropolita-Amfilohija-nad-odrom-Pedje-Vukica.mp3 http://manastirostrog.com/wp-content/uploads/2019/07/Oprostaj-Rajka-Radusinovica-od-Pedje-Vukica.mp3 http://manastirostrog.com/wp-content/uploads/2019/07/Oprostaj-Milutina-Vukica-od-sina-Pedje.mp3 Предраг Вукић упокојио се јуче у острошкој светињи у 54.години живота, а заупокојеној Литургији над његовим одром присуствовали су чланови породице, бројно свештенство, монаштво, родбина и пријатељи покојника. Након причешћивања вјерних, Митрополит Амфилохије са саслужитељима служио је опијело над одром Предрага Вукића, а после прочитаног Јеванђеља од њега се опростио подсјећајући на ријечи Светог писма „Блажен је пут којим данас идеш душо, јер ти је припремљено мјесто покоја“ које се читају на опијелу. -Овим ријечима испраћамо оне који из овог пролазног свијета одлазе на вјечни пут, Божији пут, пут којим иде свако створење, пут који је наш брат Предраг Пеђа изабрао и раније. Изабрао је као мјеру свога живота и у времену и у вјечности, Онога који је пут, истина и живот, Христа Бога нашега – казао је Митрополит Амфилохије и додао да је Пеђа Вукић управо тим путем пролазио током свог кратког живота, вјеран Христу Богу и Његовој заповијести. Митрополит Амфилохије је нагласио да је Предраг међу разним путљагама, путељцима и распућима којима многи од нас ходимо по овој земљи, изабрао једини, истински и прави пут. -Вјери у Христа Бога и у вјечно Царство небеско научила га је његова мајка, а историјској науци га је научио његов отац. Његова историја којом се он бавио није била мртва историја, него живот. Његова историја и бављење историјом и живих и животворних моштију Светог Петра Цетињског, Светог Василија Острошког, темељена је не на разарању светиња Божијих и ловћенске светиње, него на оном светом храму Светог Петра Цетињског и на моштима и на мудрости Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца – казао је Митрополит Амфилохије. Зато је Бог, али и сам Пеђа одабрао да овдје код моштију Светог Василија почива његово тијело и да овдје чека трубе судњег дана, рекао је Митрополит Амфилохије и додао да је у острошку светињу долазио по његовом благослову да проучава архив Светог Василија Острошког. -Био је вјеран Светом Петру Цетињском и његовом живоносном дјелу и његовом схватању историје и историје свога народа, вјеран Светом Петру Другом Ловћеснком Тајновидцу, вјеран Василију Острошком. На тој вјерности и на том поштовању према њима, он је темељио своје схватање историје и своје личне, али и историје свога народа. Зато је остао вјеран до краја свога живота и своме српском народу, како је стално говорио, да је то народ коме он припада – истакао је Митрополит Амфилохије. У име Црквене општине Цетиње, у име Вукићевих суграђана, од њега се опростио предсједник ЦО Рајко Радусиновић, који је говорећи о његовом животу казао да се он одигравао између три мјеста која су опредијелила и обликовала његову животну и стваралачку судбину: Цетиња, Острога и Београда. -Цетиња као мјеста рођења, школовања и рада у државном Архиву, Архиву музеја и Архиву МЦП. Цетиње је волио на специфичан начин, а које га по његовм мишљењу није вољело, а ни размјело, јер то није био град чију је петстогодишњу историју, развој и метаморфозе одлично познавао. То је ипак био град у коме је упознао архивску грађу и у којем је захваљујући својој несвакидашњој меморији постао историчар кога су уважавали и академици и доктори историјских наука, од којих су они искрени и мање сујетни говорили да Пеђа зна више него сви они заједно. Јер Пеђа је био архив који хода – казао је Радусиновић и додао да је због несебичног рада и труда на прикупљању новца за градњу храмова, Вукића СПЦ одликовала Орденом Светог Саве. У Београду је Пеђа обично боравио крајем децембра, када се сретао са еминентним културним и научним радницима, а у Острогу је боравио десетак дана мјесечно, молио Светом Василију Острошком, радио на сређивању манастирског архива и писању духовне поезије, која била друга Пеђина љубав поред историје, казао је Радусиновић. -Судбина је хтјела да ја стари човјек држим опроштајни говор свом сину. Он је био принципијелан човјек и био је јако одређен у својим опредјељењима, убјеђењима и одлукама. Ја сам те његове одлуке и убјеђења поштова. Јесте да смо се некад мимоилазили, али је Пеђа за мене, а вјерујем и за вас био један честит и поштен човјек, емотивне душе, високи интелектуалац. Његови говори, бесједе, предавања, слушани су са великом пажњом, а његова реторика је надалеко чувена. Био је жива енциклопедија и маестро своје струке – казао је Милутин Вукић и подсјетио да му је син обећао да ће он њему држати погребно слово, а не обрнуто. Потом су земни остаци Предрага Вукића сахрањени на манстирском гробљу. Међу присутнима на Вукићевој сахрани поред свештенства, родбине и пријатеља, били су присутни неки од посланика Скупштине Црне Горе и бројни интелектулаци и људи из културног живота Црне Горе. Острошко братство и породица припремили су ручак за покој душе Предрага Вукића у Доњем манастиру. Вјечанаја памјат брату нашем Предрагу Вукићу! Извор: Манастир Острог

Изненадно упокојење историчара Предрага Пеђе Вукића затекло нас је неспремне на ту вијест јутрос све! Публициста Јован Маркуш, пријатељ, суграђанин и саборац новопрестављеног Предрага Вукића на пољу очувања црногорске историје, дијели своја сјећања на њега са слушаоцима радија Светигора. Разговор водила: Оливера Балабан. ЗВУЧНИ ЗАПИС РАЗГОВОРА Извор: Радио Светигора ПОВЕЗАНА ВЕСТ:

На дан када Српска Православна Црква светкује свога оснивача, првог Архиепископа и учитеља, 27. јануара лета Господњег 2019., Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уручио је, на торжественој Патријарашкој Литургији у Спомен-храму Светог Саве на Врачару, високо црквено одликовање орден Светог деспота Стефана Лазаревића протојереју-ставрофору проф. др Предрагу Пузовићу, дугогодишњем професору и декану богословских факултета у Београду и Фочи и иностраном члану Српске академије наука и уметности у Републици Српској. У одлуци коју је донео Свети Архијерејски Синод на предлог Његове Светости Патријарха наводи се да се високо одликовање Српске Православне Цркве додељује протојереју-ставрофор проф. др Предрагу Пузовићу за његову делатну љубав према светој Цркви коју је као професор и декан на Православном богословском факултету у Београду посведочио својим вишедеценијским и самопрегорним радом. Професор Пузовић је својим књигама и студијама из историје Српске Цркве умногомње допринео расветљавању многих догађаја из историје нашег народа и тиме у значајној мери допринео напретку историјске науке. Уз то, представљао је своју Цркву на многим богословским научним симпосионима, не само у земљи него и у иностранству, а као декан на богословским факултетиам допринео је унапређењу наставе, као и самој организацији рада на њима, посебно на Богословском факултетту Светог Василија Острошком у Фочи, у Републици Српској, где је оставио трајног трага, посебно у његовим почетним стадијумима. Подсећамо да је последњих шест година (2012-2018) био декан на Православном богословском факултету у Београду. Био-библиографија коју у наставку доносимо најбоље казује о прегнућима проф. Пузовића на многим пољима рада, не само на научном. Предраг Пузовић рођен је 6. маја 1950. у Прије­пољу. Основну школу завршио је у селу Доње Бабине. У Београду је 1970. године завршио Богословију Светог Саве, а 1974. Православни бо­гословски факултет. Године 1975. постављен је за суплента Богословије Светог Саве у Београду. У чин свештеника рукоположен је 1977. године. Докторску тезу Карловачки митрополит Павле Ненадовић и његово доба одбранио је 1990. године на Богословском факултету у Београду, где је потом изабран у звање доцента за предмет Историја Српске православне цркве. У звање ванредног професора изабран је 1995. године. Одлуком Светог Архијерејског Синода исте године постављен је за про­фесора на Духовној академији Светог Василија Острошког у Фочи. Три године касније изабран је за декана Академије. За редовног професора изабран је октобра 2000. године. Оставка на дужност декана факултета уважена је 2009. године. Захваљујући свом научно-педагошком угледу, професор Пузовић биран је на високе функције универзитетских институција: био је пред­седник Савета Православног богословског факултета у Београду (два мандата) и Управног одбора Православног богословског фа­култета у Фочи, члан Већа научних области хуманистичких наука Универзитета у Београду, Већа научних области биотехничких наука Универзитета у Београду, Већа хуманистичких наука Универзите­та у Источном Сарајеву и декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду. За иностраног члана АНУРС-а изабран је 4. децембра 2015. године. Године 2010. године написао је илустровану монографију Српска патријашија, написана на 633 странице, која је штампана на српском и енглеском језику. Благослов за изадвање и штампање дао је и Патријарх српски г. Иринеј. У децембру 2014. године, у издању Института за теолошка истраживања Православног богословског факултета, објављена је књига Прилози са историју Српске Православне Цркве, аутора протојереја-ставрофора Предрага Пузовића. Поред већ поменуте илустроване монографије, написао је још низ илустрованих наслова. Један од њих је и Учешће свештенства у Првом српском устанку. Избор из библиографије: Укидање Неготинске и Шабачке епархије 1886. године, Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Епархије Српске Православне Цркве у расејању, Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Прилози за историју Српске Православне Цркве. Ниш: Византијско огледало. Раскол у Српској Православној Цркви - македонско црквено питање (The Rift in the Serbian Orthodox Church - The Macedonian Church Issue)”. Вардарски зборник. Српска Православна Црква: Прилози за историју. Хиландарски фонд при Богословском факултету СПЦ. Кратка историја Српске Православне Цркве (1219-2000). Крагујевац: Каленић. Платон Јовановић, епископ бањалучки (1874-1941). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Сарајевска богословија 1882-2002. Србиње: Духовна академија Светог Василија Острошког. Зворничка епархија. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Српска православна епархија дабро-босанска: Шематизам. Србиње: Духовна академија Св. Василија Острошког. Прилози за историју Српске Православне Цркве. Фоча: Православни богословски факултет Светог Василија Острошког. Српска патријаршија: Историја Српске Православне Цркве. Нови Сад: Православна реч. Рад Светог Архијерејског Сабора 1947. године. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Задарска богословија. Београд: Православни богословски факултет, Институт за теолошка истраживања. Улога свештенства у Балканским ратовима. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Последњи дани патријарха Варнаве. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Прилози за историју Српске Православне Цркве. Православни богословски факултет, Институт за теолошка истраживања. Рад митрополита Павла Ненадовића на просвећивању свештенства и народа (Work of the Metropolitan Pavle Nenadović on the education of priesthood and common people)”. Три века Карловачке митрополије 1713-2013. Сремски Карловци-Нови Сад: Епархија сремска, Филозофски факултет. Рад митрополита Павла Ненадовића на завођењу монашке дисциплине у фрушкогорским манастирима. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Стотину осамдесет година Тимочке епархије. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Српска Православна Црква и балкански ратови (Serbian Orthodox Church and the Balkan wars)”. Први балкански рат 1912-1913: Историјски процеси и проблеми у светлости стогодишњег искуства. Београд: Српска академија наука и уметности. Страдање свештеника Српске Православне Цркве у Босни и Херцеговини током Првог светског рата (The suffering of the priests of the Serbian Orthodox Church in Bosnia and Herzegovina during the First World War)”. Православни свет и Први светски рат: Зборник радова. Београд: Православни богословски факултет, Институт за теолошка истраживања. Пострадали свештеници током Првог светског рата са простора Тимочке епархије. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Страдање свештеника током Првог светског рата на подручију Цетињске, Пећске и Никшићке епархије. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Страдање свештеника током Првог светског рата на подручију Шабачко-Ваљевске епархије. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Страдање свештенства Захумсхо-херцеговачке епархије током Првог свеског рата. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Страдање свештеника током Првог светског рата на подручју Бањалучке епархије. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Страдање свештеника из Епархије горњокарловачке током Првог светског рата. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Страдање свештеника током Првог светског рата на подручју Пакрачке и Битољске епархије. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Страдање свештеника Рашко-призренске епархије током Првог светског рата. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Извор: Српска Православна Црква