Претражи Живе Речи Утехе

Патријарх Српске православне цркве Иринеј изјавио је да Оливер Ивановић није напустио Стару Србију ни по цену живота, те да је пуцањ у њега – пуцањ у Србе и Србију. У изјави подом убиства лидера Грађанске иницијативе СДП, патријарх је за ТВ Храмрекао да је захвалан Оливеру Ивановићу што је, како је рекао, био најсветлији пример нашег рода, раме уз раме са нашим свештенством, монаштвом и свим честитим Србима, као и за сва добра која је учинио за српски народ и Српску цркву. "Оливер Ивановић је, као изузетан познавалац тешке ситуације у којој се одавно налази српски народ на Косову и Метохији, истрајавао у улози народног и друштвеног представника", навео је патријарх. Истакао је да су многи били присиљени да оду са територије Старе Србије. "Ивановић је трпео притиске и био је изложен највећим искушењима", каже патријарх и додаје да, иако је могао да напусти Косово, он то није хтео да учини ни по коју цену. "Испоставило се, нажалост, да то није хтео да учини ни по цену живота", рекао је патријарх и истовремено породици, сродницима и истинским пријатељима Оливера Ивановића, те нашем народу који живи на Косову и Метохији, упутио искрено саучешће са жељом да живе у међусобној љубави и у миру са другим народима. "Молимо се Србима светитељима, који вечно живе у светињама на Косову и Метохији као чувари нашег народа, да умоле победитеља смрти, васкрслог Христа, да подари вечни покој почившем Оливеру", навео је патријарх. RTS View full Странице

Zašto sam samog sebe skinuo sa Programa 202? Naravno da niko osim mene nije primetio da danas moje emisije na Beogradu 202 nije bilo. Štaviše, od ove subote ZAIR više uopšte nećete ni slušati na Programu 202. Tja, pa šta? - kažete vi, ni najmanje iznenađeni, jer ste oguglali i na mnogo veće drame naše svakodnevice kao što je proglašenje lovostaja u Surduku i otvaranje još jedne apoteke u naselju "Pilula". Ti se to nama kao žališ? Ne, taman posla. Ja se vama poveravam. Mada bi mi bilo milo, priznajem, da razrogačite oči kao Perhanovi đozluci u "Domu za vešanje" i zabrinuto pitate: Je li, tebra, a šta ti je trebalo ovo medijsko samoubistvo? Ja bih onda ispričao priču kako Radio Beograd nisam napustio gnevan i ljut, razočaran i deprimiran, prevaren i moralno opljačkan. Napustio sam ga vedro i veselo, ostavši i dalje prijatelj i sa uzajamnim pozivima na kafu s dosadašnjim, hajde da ga tako nazovem - kolegijumom "dvestadvojke". Sve je isto, samo mene nema. Nije ostao isti samo vazduh u "kući čiji je svaki kamen hiljadu puta vredniji od Vučića", kako nadahnuto kaže Ljubodrag Stojadinović u kolumni "Ubijanje Radio Beograda", gnevno-dirljivom tribjutu starom Radiju sa novim direktorom na koji sam vas uputio sad, nedavno, prošle nedelje prošlog meseca prošle godine na istom ovom mestu. Taj vazduh je probudio vetrove koji su počeli da oduvavaju pojedine, najpre rečenice, pa pasuse, a onda i čitave rubrike iz brutalno osakaćenog "Zakona akcije i reakcije". Poslednja emisija u decembru završila se tako čitavih dvadeset minuta ranije. E, tada sam odlučio da stvarno bude poslednja! Počeo sam da se pribojavam samog sebe. Osetio sam da se u meni budi cenzor koji uzrujano razmišlja da li će na radiju proći ako u emisiji ono kažem ovako, a ovo kažem onako ili je bolje da ne kažem ništa ni ovako ni onako i smem li da pomenem nešto ne pominjući nikoga ili je bolje da ne pomenem ništa pominjući nekoga. Ako išta ne volim, ne volim selfi-slikanje i selfi-cenzurisanje. A još manje cenzurisanje bez mog znanja i dozvole. Da li sam rekao da je okidač za moju odluku da siđem sa programske košuljice "dvestadvojke" bilo pismo u kojem i direktor Radija i glavna urednica 202 zahtevaju moju pismenu izjavu zbog "otvorene reklame u emisiji u kojoj dajem publicitet tuđoj emisiji koja ide na drugoj televiziji" (usput, reč je o IT projektu "Sajber" koji preuzima EDU kanal), pri čemu zaboravljaju na činjenicu da je Radio Beograd, pa tako i "dvestadvojka", JAVNI servis - ne privatni izborni štab sa nacionalnim frekvencijama pod imenima Pink i Hepi zaduženim za hvalospeve samima sebi i ljudima koji su privatizovali državu, već JAVNI SERVIS koji je dužan da informiše i o poduhvatima nezavisnih stvaralaca? Ako nisam, sad sam rekao. U vreme kada se ljudi u kafićima i na još javnijim mestima osvrću pre nego što počnu istiha da pričaju novu provalu o samozvanom vlasniku ove države, ja se izvlačim iz jednog malog i benignog sistema u prividnu slobodu. U slučaju ZAIRA, ona je na Netu (modli.rs) i na nekoliko preostalih lokalnih i ex-YU stanica. Sve je u životu privremeno, pa i ovo. Kao što se nadam da nećemo morati ni večno da zatvaramo oči i uši zbog nepodnošljive lakoće samohvalisanja uvek iste skupine čudaka koje oni koje ne gledamo (a gledamo ih), oni koje ne slušamo (a slušamo ih) i oni koje ne čitamo (a čitamo ih) neumorno promovišu u političke selebritije. S kojim pravom? Uglavnom, s pravom neotesanijeg. (ФБ и твит Зорана Модлија од 6. јануара)

Ово се догодило пре неколико година. Догађаје ми је испричао мој брат у Христу монах Парамон. Он је прост и вредан црноризац. Цео његов живот је препуњен чудима, стога је увек занимљиво саслушати га. Одмах ћу рећи да није у питању било некакво хвалисање са његове стране, већ само обичан пријатељски разговор старих другова који се познају дуго времена.