Претражи Живе Речи Утехе

Ове године дочекали смо да нас обасја светлост великог догађаја који заокружује осам векова трајања аутокефалности Српске Православне Цркве. Тим поводом централна прослава јубилеја одржана је 6. октобра 2019. године у манастиру Жичи. Древна задужбина наших славних предака Немањића дочекала је овај дан у неодузимљивој лепоти коју нису успели да угасе пламенови и бомбе освајача који су вековима покушавали да угасе кандило вере које је у души Србиновој пре осам векова упалио богоносни отац наш Сава. Прослава јубилеја у манастиру Жичи кроз објектив ђакона Драгана Танасијевића Повезане вести: Патријарх Иринеј у Жичи: Данас нам је најпотребније јединство у ономе што је свето и божанско, истинито и непролазно! Посланица поводом осамстогодишњице аутокефалности Српске Православне Цркве (1219-2019) Првојерарх српске Цркве: Овде смо у манастиру Жичи где је пре осам векова све почело! Због великог броја учесника овог историјског догађаја, којим је почаствована древна светосавска задужбина и Епархија жичка као домаћин, простор за богослужење је уређен на бини која је постављена у источном делу манастирске порте. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење домаћина прославе Његовог Преосвештенства Епископа жичког г. Јустина, Високопреосвећене господе Архиепископа охридског и Митрополита скопског Јована, Митрополитâ црногорско-приморског Амфилохија, дабробосанског Хризостома и загребачко-љубљанског Порфирија, Преосвећене господе Епископâ сремског Василија, будимског Лукијана, банатског Никанора, новограчаничко-средњoзападноамеричког Лонгина, канадског Митрофана, бачког Иринеја, британско-скандинавског Доситеја, врањског Пахомија, шумадијског Јована, браничевског Игњатија, зворничко-тузланског Фотија, милешевског Атанасија, будимљанско-никшићког Јоаникија, диселдорфског и немачког Григорија, ваљевског Милутина, рашко-призренског Теодосија, рашко-призренског Теодосија, западноамеричког Максима, источноамеричког Иринеја, крушевачког Давида, славонског Јована, бихаћко-петровачког Сергија, тимочког Илариона, нишког Арсенија, аустралијско-новозеландског Силуана, буеносаиреског и јужно-централноамеричког Кирила, далматинског Никодима, осечко-пољског и барањског Херувима, захумско-херцеговачког Димитрија, полошко-кумановског Јоакима, брегалничког Марка, стобијског Давида, моравичког Антонија, ремезијанског Стефана, мохачког Исихија, диоклијског Методија, као и умировљених епископа канадског Георгија (Ђокића) и захумско-херцеговачког Атанасија (Јевтића). Молитвено су присуствовали Преосвећена господа Епископи шабачки Лаврентије и умировљени нишки Јован. Архијерејима су саслуживали архимандрити студенички др Тихон (Ракићевић), Јован (Радосављевић) и игуман сопоћански Теоктист, протојереји-ставрофори Саво Јовић, Милутин Тимотијевић, Драги Вешковац, Славко Зорица, Зоран Крстић, Љубинко Костић и Владислав Топаловић, протојереји Јован Милановић и Љубомир Пријовић, протођакони Стеван Рапајић, Дамјан Божић и Александар Грујовић, као и јерођакон хиландарски Силуан. Предивним гласовима уз богослужбене мелодије византијског напева појале су монахиње из жичког сестринства. За све присутне ово је био посебан доживљај – чути појање налик ангеоском. Манастирска порта је била мала да прими мноштво верног народа који је овог дана похитао ка нашој великој Жичи, извору наше духовности. Народ је попут реке која се враћа свом извору, дошао из свих крајева где српско име и даље траје. Дивно је било видети призор у коме све генерације, од најмлађих до најстаријих, притичу најмудријој српској глави, али и најлепшем српском детету – светитељу Сави. Свештенство и монаштво, које широм света приноси молитве за цео свет али увек и за свој род светосавски, посведочило је бројношћу да дело великог оца нашег Саве плодове кроз Цркву рађа до данас. Међу присутнима били су Његово Краљевско Височанство престолонаследник Александар и принцеза Катарина Карађорђевић, генерални секретар Председника Републике Србије г. Никола Селаковић, министар спољних послова г. Ивица Дачић, министар културе и информисања г. Владан Вукосављевић и министар за иновације и технолошки развој г. Ненад Поповић, представници цркава и верских заједница, градоначелници, представници Војске, Полиције, Жандармерије, културних и просветних институција. На више места били су распоређени видео бимови како би догађај могли да прате сви присутни. Светом причешћу приступио је велики број верника који су причешћивани од стране свештенослужитеља на више места у кругу манастира. Присутнима се беседом обратио Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј: „Ево нас у нашој највећој светињи. Око ње се народ сабирао, молио, веру своју ширио и јачао. Овде је пре осам векова почела историја наше аутокефалности. Стефан Немања и Свети Сава овде су стварали планове. Знали су да народу треба организована и самостална Црква и држава. Њих су оснивали свети људи, велика династија Немањића. Темељи су наши свети. То је тајна на основу које је наша Црква после многих страдања опстала. Наше светиње су страдале. Оне су биле по лепоти понекад и изнад великих византијских светиња. О томе сведочи и наша Жича. Немањићи су учинили апостолско дело, као и наша Црква. Црква је водила своју апостолску мисију у народу. Ширила је истину Божју, градећи храмове али и истину људских бића у светости. Држава је радила свој посао. Хармонија је красила односе Цркве и државе. Оно што морамо данас нагласити је да се морамо вратити путу Христовом и путу Светог Саве. Нико сем Господа није Пут, Истина и Живот. Данас, када славимо осам векова нашег аутокефалног постојања, сећамо се времена када је народ слушао реч своје Цркве. Зато смо доживели овај светли дан у светој Жичи. Многострадална је Жича, али је вером у Бога опстала, и она и народ. Страдали смо за вољену отаџбину, сањали њену слободу. Господ је то и испунио. Благодаримо Богу што можемо да прославимо овај велики дан. Важно је да знамо да је наш народ красило јединство, и то јединство у Цркви, вери и љубави морамо и данас неговати. Поделе и свађе, појединачни интереси, нису прави пут. То не води доброј будућности. Љубав треба да постоји међу нама. Тако ћемо умети поштовати друге, а и они нас. Без обзира на нацију и веру, морамо једни друге волети. То је порука овог великог јубилеја. Тако се одржава и Црква и држава. Имамо примере у прошлости да је најбоље да Црква ради свој посао, а држава свој. Зато поздрављам представнике наше државе, науке и културе. Молим се Богу да нас све благослови, да свој живот и културу наставимо на светосавском путу. Нека сте сви благословени, да са овог места пођемо са заједничком жељом и молитвом за јединство и љубав једних према другима. Нека је Господ са нама, у векове векова. Амин.“ Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније је прочитао посланицу којом се наша Света Православна Црква обратила свим својим духовним чедима. По завршетку божанствене евхаристијске службе, Епархија жичка и сестринство манастира Жиче припремили су послужење за све присутне. У наставку, на бини која је посебно постављена између манастирске капије и велике жичке трпезарије, уприличен је пригодан културно-уметнички програм у режији г. Саше Габрића. Учествовали су КУД ''Абрашевић'', Бора Дугић, ''Косовски божури'', ђаци из Основне школе ''Светозар Марковић'' из Краљева, глумци Катарина Димитријевић и Гојко Балетић који су говорили стихове из дела Светог владике Николаја. У сплету народних игара, звукова традиционалних инструмената и предивних гласова који су певали најлепше српске песме, могло се истински уживати. У радости овог великог дана испуњеног богослужбеним и културним садржајем, сви присутни су из манастира кренули веселих срца и са поносом што смо као генерација почаствовани овим величанственим јубилејем. Нека Свети отац наш Сава моли милостивог Господа да наша Црква и народ дочекају у саборности и јубилеј 900 година аутокефалности. Са дивним песником Војиславом Илићем, сав српски род нека кличе: „Векови су прохујали и многи ће јоште проћи, ал' то дете јоште живи, јер његова живи слава, јер то дете беше Растко, син Немањин, Свети Сава.“ Протонамесник Александар Р. Јевтић Извор: Инфо-служба СПЦ

У молитвеном трепету свештеног простора древног храма манастира Жиче којим је некада корачао и у коме је молитве узносио отац наш Сава, узнета је заједничка молитва у сусрет недељном дану који је овога пута и дан прославе величанственог јубилеја. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Епархија жичка и манастир Жича после осам векова домаћини су још једног великог догађаја – прославе осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве. У присуству Епископа жичког г. Јустина и архијереја Српске Православне Цркве, свечана вечерња служба је започела у 17 часова. Богослужио је архимандрит студенички др Тихон (Ракићевић), уз саслужење протођаконâ Стевана Рапајића и Александра Грујовића. Древним византијским напевом појале су жичке монахиње. По изласку из храма, Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин и велики број архијереја који су пристигли са свих страна наше матице и расејања, са свештенством и монаштвом које су у дугом шпалиру предводили архимандрити Дамјан (Цветковић) и Сава (Илић), у присуству верног народа Божјег, дочекали су на улазу у манастир Његову Светост Патријарха српског г. Иринеја, прејемника благодати предстојања нашом Црквом која аутокефалност даривану јој трудом светитеља Саве достојанствено носи пуних осам векова. После уласка у храм, започела је свечана доксологија коју је предводио архимандит студенички др Тихон (Ракићевић) уз саслужење протођаконâ Стевана Рапајића и Александра Грујовића. Храм је био обасјан светлошћу која је са хороса обасјавала ликове дивних и древних фресака које сведоче у високим дометима наше средњовековне уметности. Сабрање је пројављено у свим службама и даровима које Дух Свети раздељује чинећи једне Епископима, свештенослужитељима презвитерског и ђаконског чина, монашким ликом и достојанством верног народа Божјег. У древном трону жичког манастира био је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј који је, после поздравних речи домаћина Епископа жичког г. Јустина, одржао надахнуту беседу присутнима: „Овде смо у манастиру Жичи где је пре осам векова све почело. Дочекали смо да прославимо велики јубилеј, у истина, вековима рањаваној Жичи, али ипак са преосталом лепотом која сведочи о некадашњем сјају. Ово је наш темељ који је служио као образац свим будућим улепшавањима храмова наших. Дуга је, али и тешка наша историја. Но, благодарећи Светом Сави и нашим прецима који су нас увели у историју, поставили темељ Цркве и државе, одржали смо се до данас. Ту слободу смо платили скупом ценом, многим жртвама које су биле достојне живљења и умирања за њих. Ово је дан велике милости Божје. Какву поуку можемо извући из наше прошлости? Она је јасна. Ми смо били народ моћан и значајан на овим просторима. То смо успели својом јединственошћу, кроз веру и љубав према народу. Чак и живот смо за то спремни били да дамо. Кроз векове ропства, Црква је имала јединствену улогу да без државе одржи народ у јединству. Народ је имао пуно поверење у Цркву и одазивао се њеном позиву. Целим бићем смо били у Цркви. Са таквом вером и оданошћу преживели смо пет векова ропства, што је мало који народ у историји успео. Благодарећи великим личностима, на челу са Светим Савом и Светим Симеоном, дочекали смо да прославимо осам векова аутокефалности. То није осам дана, осам месеци или осам година, већ осам векова. Сада смо дошли у прилику да се запитамо како и куда даље. На овом светом месту, мислим да је потребно рећи да ако продужимо са оваквим стањем и начином гледања на наше древне вредности, нећемо далеко отићи. Трагичне су наше поделе, по разним питањима, које нису мимоишле ни Цркву. Морамо на време то сагледати. Бог ће нам помоћи ако будемо уз Њега, ако у Њега будемо срцима веровали. Бог отаца наших биће и наш Бог ако будемо као наши преци. Иначе, све што нам се деси мораћемо да припишемо себи. Некада су древни Израиљци говорили: Пропаст теби, од тебе Израиљу. Нека нас Бог сачува од тога. Ово су дани када треба да преиспитамо своје стање. Лепо је што видимо у црквама све више младих људи. То нам је нада и утеха. Морамо поучавати народ да не напушта своју родну груду, да остане онде где су нам темељи и гробови предака. Поновићу овде речи нашег великог песника из Херцеговине који је говорио: Остајте овде, сунце туђег неба неће вас гријат ко што ово грије. Треба да показујемо љубав према отаџбини, да нам она буде ближа од других држава Европе, Америке и других делова света. Не смемо уништити велико наслеђе које смо добили. Нека нас Господ благослови, да се кроз ове велике дане преиспитамо и извучемо поуке како би нас Господ сачувао од многих искушења. Нека нам Свети Сава помогне у том. Некада је патријарх Павле говорио да ће нам Бог помоћи, ако буде имао коме. Нека нам је свима благословено навечерје овог великог празника.“ У наставку је приређено послужење за присутне, а све је протекло у радосном ишчекивању дана који је пред нама. Протонамесник Александар Р. Јевтић Извор: Инфо-служба СПЦ

Њихово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар и Принцеза Катарина присуствовали су прослави поводом 800. годишњице аутокефалности Српске Православне Цркве у манастиру Жича где је Свету Литургију служио је Његова Светост Патријарх српски Иринеј, наводи се у саопштењу из Канцеларије Престолонаследника и подсећа: "У Никеји, у храму Премудрости Божје, у којем су одржани први и седми васељенски сабор, Свети Сава је 1219. лета Господњег, као најсветији изданак свога рода, хиротонисан и постављен за првог поглавара нове аутокефалне помесне Цркве". Још је у саопштењу каже: "Ово је битна и света прослава. Вера у Христа је оно што је одржало наш народ током тешких момената у историји. Верујем да ће наши потомци славити наредних 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве, такође”, рекао је Њ.К.В. Престолонаследник Александар. Извор: Радио Слово љубве

Браћо и другови и оци и чеда богозвана, приклоните богољубива срца ваша да чујете божанствене заповести. И пошто чујете ове свете речи, положите их, дакле, браћо, у ваша срца и на савести душа ваших и пред очи ума, и разумејте. Повезане вести: У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радомир Поповић - Кратак преглед Српске Цркве кроз историју У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Манастир Жича - дом Спасов Премилосрдни и човекољубиви Бог, имајући неизмерну милост према људском роду, приклони небеса и сиђе на земљу и својим божаственим промислом и добровољним подношењем многоврсних страдања божанског тела просвети наш род и посла свете Апостоле у сав свет, рекавши им: „Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“ (Мт 28,19). Али како они сами до нас не дођоше, то оци наши, чувши уистину речи њихове, повероваше им. Предобри Бог, који има бескрајну милост и не жели да ни један од нас погине (I Тим 2,4), и по истој тој првој заповести и на исти начин по учењу и проповедању светих Апостола, уздиже мене на ово светитељство, хотећи да преко мене “испуни недостатке наших отаца.“ (Кол 1,24). И Духом својим Светим заповеди ми да вам објавим реч своју о вашем спасењу, коју, с љубављу чувши је, сачувајте, да и ми постанемо заједничари реда светих. И ово прво молим вас, дакле, браћо и чеда, нашу сву наду на Бога положивши, прво праве вере Његове да се држимо Јер „друге основе“, као што рече Апостол, „нико не може положити, већ само коју положи“ (I Кор 3,11) Дух Свети преко светих апостола и богоносних отаца, а то је права вера, која је на светих седам васељенских сабора потврђена и проповедана. После овога, на основама овим свете вере, достоји нам злато и сребро и драго камење (упор. I Кор 3,12) зидати, тј. добра дела. Јер нити користи исправност живота без праве вере у Бога и просвећене, нити нас право исповедање без добрих дела може представити Господу, већ нам треба имати обоје, да „савршен буде Божји човек“ (II Тим 3,17), а не да због недостатка храмље живот наш. Јер, „вера је спасоносна“, као што рече Апостол, „која кроз љубав дела“ (Гал 5,6). Верујемо, дакле, у Оца и Сина и Светога Духа, појући Тројицу божаствену, узрок и творца свега проузрокованога и сазданога, видљивог и невидљивог, која је дакле једне суштине, то јест природе, у три лица, то јест састава и лица, чиме нећемо да подразумевамо обличјем или разликом у три Бога или три природе или три суштине, трудимо се разумевати, него (исповедамо) једнога Бога и једну његову просту и бестелесну природу и суштину, а разликом лица различитост Ипостаси означавамо; Тројици клањајући се у Јединици и Јединици у Тројици, Јединици Триипостасној и Тројици Једносуштној и Јединомоћној и сабеспочетној. Ову једину познајемо која јесте увек, беспочетну, нестворену, бесмртну, непропадљиву, бестрасну, која све ствара и (све) држи и (о свему) промишља. И једнога од Тројице, не Оца ни Светога Духа, већ од Бога Оца рођенога Сина и Бога, Логоса, надвремено и нераздељиво рођенога од Њега а не створеног, једносуштног родитељу и увек са Њим постојећег; које је добротом све привео из небића у биће, и који је у последње дане ради нашег спасења сишао с небеса и уселио се у утробу Деве и сјединио се са телом одушевљеним, душу разумну и умну по суштаству од те свете и Пречисте Богородице Марије. Он, од Бога Оца Једносуштни Њему Бог Логос, који је ради великог човекољубља изволео, вољом Оца и Духа, да спасе своје створење; из Очевог наручја, одакле не одступи, сиђе и ушавши у утробу Пречисте Деве, узевши на себе раније не узето тело, одуховљено душом разумном и умном, раније не примљено примивши, произађе Бог оваплоћен, родивши се неизрециво и сачувавши неповређеним девичанство Оне која је родила; не претрпевши ни сливање нити промену, него остаде што је и била а постаде оно што не беше; узевши обличје слуге (Флп 2,7) истинито а не привиђењем, у свему осим греха уподоби се нама. (Упор. Јевр 4,15; 2,17). Знамо га као савршенога Бога и савршенога Човека, не другога и другога, већ једнога истога и пре оваплоћења и по оваплоћењу, једно сложено биће, Њега једног истог у две савршене природе и својства и у две природне воље, и дејствима обема по саставу сједињеним неизменљиво: исповедамо Њега једног истог вољом хотећег и који дела божанска као Бог, и њега једног истог вољом хотећег и који дела људска дела као човек. Јер Он не беше подложан природним потребама, него се по вољи својој родио, по вољи гладнео, по вољи жеднео, по вољи се трудио, по вољи се бојао, по вољи умро, одиста а не привидно претрпео све природне и нелажне људске муке. Он, безгрешни, био је распет и смрт окусио, и трећег дана васкрснуо телом, не видевши трулежност, и људску суштину неповређену и без смрти васкрсе, и узвевши је на небеса седе с десне стране Оца; и опет ће доћи да суди живима и мртвима; као што се узнесе телом својим, тако ће дошавши, дати свакоме по делу његовом. Јер рече: „Васкрснуће мртви и устаће који су у гробовима, и они који су чинили добро“ са правом вером, “поћи ће у живот вечни, а који су чинили зла – у васкрсење суда.“ (Јн 5,25. 28-29; упор. I Кор 15,52). Ка овоме, ми се поклањамо и целивамо свечасну икону, људског оваплоћења Бога Логоса, помазаног божанством, и који је остао непромењен, тако да онај који је помазан вером сматра да види самога Бога који се јавио у телу и са људима поживео (упор. II Тим 3,16; Варух 3,38). Клањамо се и дрвету Часнога крста и светим часним сасудима и божанским црквама и светим местима. Клањамо се и часној икони Пресвете Богородице и иконама свечасних Божјих угодника, уздижући очи душе ка првообразном лику и узносећи ум на оно што је несхватљиво. Ово су, богољубиви, правоверних отачаских предања заповести. Овима и ми последујући, тако верујемо и тако исповедамо, а све јеретике и сваку јерес њихову проклињемо. Примамо светих седам Васељенских сабора, (први) који је био у Никеји 318 светих Отаца; (други) у Константиновом граду 164 светих Отаца; трећи, ранији у Ефесу 200 светих Отаца, четврти у Халкидону, 630 светих Отаца, пети у Константиновом граду 164 светих Отаца, шести опет у Константиновом граду 170 светих Отаца. И још онај, који је мало касније био у Никејској митрополији, седми сабор 350 светих Отаца, који се одричу часних икона и не сликају их или им се не поклањају, безбожно клеветајући хришћане. А примамо и све свете Саборе који су се Божјом благодаћу у разна времена или на разним местима окупљали ради благочашћа и јеванђелског живота, које прима Саборна црква. А оних којих се одрекоше ови свети Оци, одричемо се и ми; и којих се одрекоше свети оци они, одричемо се и ми; које су проклели они, и ми проклињемо. Јер многе јереси у различита времена и године ђаво измисли, и многи кукољ зловерја кроз оне који му служе, безаконе начелнике јереси, у васељени посеја ради рушења и смућивања праве вере, које ми проклињемо, и с њима оне који измислише зле догмате, и гнушамо се сваке јереси нечастиве. Но штавише, ка свакој побожности журимо се, којој нас уче богомудре слуге Божје: пророци, апостоли и светитељи, као што и сам Господ наш Исус Христос, Син Божји, рече, када од Оца дође на земљу и оваплоти се и роди се по други пут, од Пречисте увек Деве, и догмате домостроја Очевог и Свог изврши дивно, и заиста неизрециво распе се на крсту, и трећи дан васкрсну, и четрдесет дана остаде овде на земљи по васкрсењу Своме. И када хтеде узићи на небо ка Оцу, својим ученицима, апостолима, заповеди говорећи: „Идите и научите све крајеве, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да чувају све што сам заповедио вама“ (Мт 28,19). И опет: „Проповедајте Јеванђеље сваком створењу; ко веру има и крсти се, спашће се; а који нема веру, осудиће се“ (Мк 16, 15). Ово је, дакле, права вера Божја, крстити се у име Оца и Сина и Светога Духа. И тако ми, који смо хришћани, обећали смо да се молимо Богу своме, увек чувајући Његове заповести, и чинећи увек Његову вољу. Јер „вера без дела мртва је“, по речи Јаковљевој (Јак 2, 20, 26). Но, браћо и чеда моја љубљена, као што и напред рекох, обоје да држимо са страхом и трепетом. Држите реч Божју и свету веру Његову, и трисвето име Његово с чистим срцем призивајте, и не ленећи се у светим молитвама припадајте к Њему, исповедајући грехове своје, плачући са сузама пред Њим, и Њему појући и препојући у срцима вашим непрестано, дан и ноћ, не слабећи. Јер Бог, када му се исповедамо и молимо Га, сам уверава људе и духовно улази у срца оних који добро слушају учење о Богу. Јер учење духовно није игра, ни безумље људских мисли, већ проповедана света вера Божја, на којој су основани сви свети чинови у Христу Исусу, Господу нашем, о коме пророци Светим Духом Божјим прорекоше, и сви свети сачуваше, и преподобни оци без порока беспрекорно одржаше, као на недељивом крајугаоном камену црквеном, Христу, који је Премудрост Очева и сила, светодуховски и силно и крепко и чврсто и поуздано у вери, који и до сада многе уверава и утврђује и потврђује свима своју веру божанску. И до нас предобри човекољубац богатом својом милошћу достиже, исправљајући наше недостатке, хотећи као истинити пастир да нас, заблуделе овце, сакупи у небески тор. Овај ми догледајући мисаоним и душевним очима, молимо се увек Њему, како сам дарује изрећи то или помислити, и неизрециво сачувати. И ми, вољу Његову сатворивши, примићемо од Њега спасење у овом веку и у будућем, уколико верно сачувамо Његове заповести, које нам је сам Бог заповедио да чувамо, и обећа нам награду небеску за то, говорећи: „Заиста, кажем вам, који реч моју одржи, неће окусити смрти довека“ (Јн 8,51). Да, чеда моја љубљена, шта је дакле од речи ове поузданије или праведније, коју Христос сам посведочава и истином утврђује? Шта ли је боље од овога: не окусити смрти довека? Јер само то неокушање смрти већ је далеко од греха; јер окушањем греха укус смрти уђе у род људски, до Христа (прибл. Рим 5,12). Ради тога Он окуси смрт, који је безгрешан и бесмртан по првом рођењу од Оца; но нас ради окуси је, и пострада, да и ми вером Онога окусимо бесмртност, као што рече пророк: „Окусите и видите како добар је Господ“ (Пс 34, 8). Добар дакле веома и праведан и веран у свима својим речима (упор. Пс 145, 9), и сва дела Његова су у вери. Зато, чеда моја богољубна, ми који Га љубимо треба да чинимо дела вере у Христу Исусу Господу нашем, ми који смо примили веру бесмртну од Њега, дар толики – да не умремо у векове! Зато, ако ово сачувате, бићете блажени од Бога у векове и биће блажена срца ваша, и блажене биће душе ваше, и блажени бићете, ви који сре примили Божју веру и сачували се чисто у њој. Гледајући на бесмртни Христов дар, бесмртна дела у Христу свагда творите: веру чисту и молитву честу, с љубављу имајући према Њему наду, и савест чисту пред Богом и људима, пост и бдење, истину у свему, чистоту телесну и душевно уздржање, чувајући разум светог крштења, просвећења Божјег, којим се одрекосмо Сотоне и свих дела његових. И свагда покајање љубити, исповедање својих грехова и плакање над њима и смирење, праведност, поучење, исправљање свога живота, мржњу на грех; неопијање, не блудничење, него, напротив, чист живот, какав је угодно гледати Божјим очима. Јер Бог је један од почетка и у бесконачне векове. И ово је прва заповест речена онима који Њега љубе: да сваки од вас „љубите Господа Бога свога свим срцем својим, свим умом својим, свом душом својом, и свом снагом својом“ (V Мојс 6,4-5; Мк 12,29-30; Мт 22,37-38). И нека буду речи ове, које (V Мојс 6,6) ја данас вама заповедам, написане на срцима вашим, и у душама вашим, да бојите се Господа Бога Сведржитеља, и Њему јединоме да служите са страхом и трепетом (упор. V Мојс 6,6, 13; 10,20; Пс 2, 11), и Њему јединоме част и славу узносите, и Њему јединоме приљубљујте се, и именом Његовим не куните се, него нека је ваша реч: који јесте да јесте, а који није да није (упор. Јк 5,12; Мт 5,37). И тако уопште да се никако не спомиње међу вама други Бог, осим Онога који је створио небо и земљу; ничему „од онога што је на небу горе и што је на земљи доле и што је у води под земљом, да се не поклоните нити му послужите“ (II Мојс 20,4-5), осим Господу Богу вашем, у кога се крстисте и поверовасте, и одрекосте се тајнога срама (упор. II Кор 4,2), и постадосте заједничари добре вере Његове и саучесници Његове бесмртности. Њега јединога неодступно држите се, јер је „пред очима Његовим све откривено“, као што рече Апостол (Јевр 4,13), и „јер је Бог наш огањ који спаљује“ (Јевр 12,29); и „узвраћа за грехе очева на деци до трећега и до четвртога колена, онима који Га не љубе и не творе вољу Његову, а чини милост хиљадама и десетинама хиљада оних који Га љубе и држе заповести Његове“ (II Мојс 20,5-6). Јер је Он „Бог над боговима и Господар над господарима, Бог велики и силни и страшни“ (V Мојс 10,17). Да „држите заповести Његове, и да извршавате пред очима Његовим све речи које заповедих вам“, „да добро буде вама и синовима вашим после вас, и да живи будете довека, ако сатворите добро и угодно пред Господом Богом вашим“ (упор. V Мојс 6,2; 10,13; 5,29; 13,18). Коме слава беспочетност у бесконачне векове, амин. Доментијан, Житије Светога Саве, Српска књижевна задруга, Београд 2001, 227-241. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У петак, 3. маја 2019. године, на дан када Црква прославља празник преноса Светих моштију Светог Владике Николаја Жичког из Америке у отаџбину, Његово Преосвештенство Епископ жички Г.Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Вазнесења Господњег у Царској лаври Манастиру Жичи, уз саслужење: игумана студеничког архимандрита др Тихона (Ракићевић), архимандрита Дамјана (Цветковић), секретара ЕУО Епархије жичке, архимадрита Јакова (Лазовић), архимандрита Саве (Илић), секретара Епископа жичког, Архијерејског заменика Епископа жичког протојереја-ставрофора Љубинка Костића, Архијерејског намесника жичког протојереја-ставрофора Ненада Илића, протонамесника Милоша Станисављевића, као и протођакона Александра М. Грујовића. Као и сваке недеље и празника, тако се и данас сабрао бројни верни народ да са Архипастиром Епархије жичке молитвено прослави Светог Владику Николаја Жичког у велелепној светињи коју је он својим неуморним трудом обнављао, а својим богоугодним молитвама духовно снажио. Назван српским Јованом Златоустим због свог говорничког дара, владика Николај је по свету проповедао Реч Божију и сведочио Васкрслог Господа речју, подвигом и страдањем, каквим су испуњена Житија светих од првих векова хришћанства. Своју беседу Његово Преосвештенство Г.Г. Јустин започео је васкршњим поздравом, након чега је подсетио сабране да су нам преци Свети жички храм припремили да се у њему Богу молимо, да у њему проналазимо себе и друге, да сагледавамо своје слабости и своје грехе и да је Црква ризница сваког добра, јер је у њој Васкрсли Господ. Овом приликом, Епископ је споменуо да је Господ давалац живота и сам Живот и да је у њему свако добро – и љубав и истина и благочешће и да сваки подвиг и сваки труд и све што чинимо, у Његово име треба да чинимо, јер ако оно што радимо није у Његово име, онда нема вечно битије, већ остаје овде, на земљи. Будући да се ове године слави осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве, Епископ је нагласио да ће ускоро у Вазнесењском храму Манастира Жиче отпочети Сабор Архијереја Српске Православне Цркве и да ће се овде у октобру одржати централна прослава. Споменуо је да су ове свечаности прилика да се запитамо да ли смо достојни наследници свих наших светитеља, мученика, краљева и подвижника. На крају своје беседе, Епископ је нагласио важност искушења за одржање снажне вере и истакао да бити хришћанин никада није било лагодно, а нарочито у време Светога Саве и Светог краља Стефана, и указао да њихова дела и подвизи треба да нам буду узор. Након Свете Литургије, у радости је преломљен славски колач у част Светог Николаја Жичког, а трпеза љубави и послужење уприличено је у просторијама Манастира Жиче. Извор: Епархија жичка

У манастиру код Краљева и племкиња из Џакарте која жели да се замонаши. Не примамо жене старије од 35 година, али искушеница Јелисавета је имала препоруке којима смо веровали. Под окриље православља довела и супруга. У манастиру код Краљева и племкиња из Џакарте која жели да се замонаши. Не примамо жене старије од 35 година, али искушеница Јелисавета је имала препоруке којима смо веровали. Под окриље православља довела и супруга. ЖИЧА. Сваки камен има причу. Најновија је стигла с једног индонежанског острва. Одатле је понела своју прошлост и краљевско порекло искушеница Јелисавета и шапуће их међу зидинама древног српског манастира, у сталној молитви са сестринством светиње. Било је необично када је стигла. А било би необично и да прекрши манастирска правила и личну животну причу простре пред наше читаоце. Зато нам о њој говори монахиња Нектарија. - Њен супруг потиче из краљевске породице - започиње причу монахиња Нектарија. - Њих двоје су се нашли негде између Јаве и Балија и неко време живели у Џакарти. У једном тренутку пожелели су да промене веру и определили су се за православље. То њихово опредељење пратила су и велика одрицања. Породице су им поручиле да више нису део краљевске лозе и оспорили су им право на сваку имовину. Мајка искушенице Јелисавете била је католикиња. Удајом, жена у Индонезији прихвата веру свог супруга. Али у њеном случају није било тако. Јелисавета је прва примила православље, па је под његово окриље довела и супруга. Православље у Индонезију доносе Руси. Они отварају верске центре, мисионаре. - Буквално су изгубили све и наставили да живе од мисионарског рада - прича нам Нектарија. - Њен супруг је преводио књиге на један од индонежанских дијалеката. Брзо се упокојио, а наша сестра искушеница је одлучила да се замонаши. И тако је дошла у нашу кућу. Када јој је умро муж, искушеница Јелисавета намеравала је најпре да оде у Аустралију. Али није добила визу. Жарко је желела да живи монашким животом. Поднела је захтев за Русију, Белорусију и Србију и чекала с које ће адресе најпре да стигне одговор. - Први су одговорили Срби - каже монахиња Нектарија. - А како је доспела овде? Распитивала се о значају наших манастира и сви су јој предложили да дође у Жичу. Ово је велики манастир и искушенацама које долазе из света и које не говоре српски је лакше да се снађу и уклопе. Монахиње су биле изненађене када је искушеница Јелисавета закуцала на манастирска врата и рекла: "Ево, ја сам дошла." - Нашли смо се у чуду - објашњава сестра Нектарија. - Не можете у кућу да пустите свакога, посебно што не примамо жене старије од 35 година. Искушеница Јелисавета је, ипак, имала препоруке којима смо веровали и примили смо је иако има више од 60 година. Тешко јој полази за руком да научи српски језик, мада већ неке наше речи зна. Са сестринством разговара на енглеском. - Индонежани су народ са израженом културом у опхођењу, говору, понашању. Учтиви су. И то смо сазнали посматрајући Јелисавету и разговарајући са њом. Она никад не каже дебео, него мање мршав. Никад не каже низак, већ мање висок. Замислите да је она са таквом учтивошћу препуштена суровости савременог живота. Срећа да је у манастиру. У нашој, као у својој кући. Вредна је, ради све што и ми. Причала нам је да јој у земљи из које је дошла, није било лако да опстане у православној вери. Не само због тога што је породица потпуно обесправила и њу и њеног мужа, већ и због исламског екстремизма. Тако, једног Божића умало главом нису платили своју приврженост православљу. Њена животна прича је као из житија светих. Најбројнији женски манастир живи живу цркву. У њој у раду и молитви свакодневно четрдесетак монахиња кући своју кућу. Своје домаћинство. И свака има своја задужења. Док су једне у иконописачкој радионици, друге везу црквене одежде. Неке брину о воћњаку и порти, а неке су у кухињи, трпезарији, сувенирници или манастирској апотеци. - Игуманија Јелена је сликала иконе, можда најбоље од свих - каже монахиња Нектарија. - Свакодневне обавезе су је удаљиле од сликарства. Сликали смо иконе за друге цркве, али ове године радимо само за наше. Планирале смо да завршимо све иконостасе. Овде ће бити велика литургија у октобру поводом прославе осам векова самосталности Српске православне цркве. Украшавамо храм и вежбамо појање за тај дан. Појање је веома важно. У манастиру нема телевизора. Нема ни радија. Интернет није доступан свима, већ само монахињама које се баве администрацијом. - Медији лако растроје човека - објашњава монахиња Нектарија. - Пуни су негативних информација и то смета унутрашњем животу. Отац Тадеј је говорио: Какве су ти мисли, такав ти је живот. Ко је у контакту са спољашњим светом мора да зна како тај свет функционише. Али сестра која слика или везе не мора тиме да се бави. Углавном читамо духовну литературу и историјске књиге. Монахиње у Жичи живе као велика породица. - Игуманија Јелена се према нама понаша као да нам је мајка - прича нам Нектарија. - Међу нама има лекара, стоматолога, економиста, правника, агронома... Овде не долазе разочарани, већ особе које верују у Бога и којима је благодет коју осете незаменљива. Многи људи не знају да овде долазе остварене личности, а не они који имају проблеме и траже духовни мир. Многе девојке, које желе да упознају манастирски живот, изненада се када наиђу на заједницу каква би требало да буде ван ових зидина. Заједницу пуну поштовања, искреног пријатељства и саосећања. ДОЧЕКУЈУ СТРАНЕ ГОСТЕ ЖИЧА је све привлачнија дестинација на туристичкој мапи страних, али и домаћих туриста. Древну светињу најчешће посећују Руси и Грци. Монахиње спремно дочекују стране госте, посебно се води рачуна да правила понашања буду доступна и на светским језицима. Образоване монахиње говоре више страних језика и гостима на њиховим језицима представљају историју и знамења манастира. Извор: Новости