Претражи Живе Речи Утехе

Бог често ћути из љубави. Међутим, увек се поставља једно питање: зашто се чуда не дешавају свима? Колико се болесника или њихових сродника са вером моли Богу и светима, а не видимо да им се чудо дешава! Зашто? Не постоји једнозначан одговор на ово благословено питање. Божје судбине су као понор. „Ко ће спознати ум Божији?“ пита се апостол Павле. Потпуно објашњење је само Његово. Није нимало лако објаснити Божије судбине, Његову вољу, Његово ћутање. Не можемо рећи да је „овај више верник, а други мање“, нити да „Бог воли једне више, а друге мање“. Како каже пророк Исаија, Божија судбина је далеко од људске судбине колико је небо од земље. Наравно, треба напоменути и следеће. Бог често ћути из љубави. Допушта тешка искушења за некога јер изгледа веома далеко. У свом свезнању Он добро зна да искушење, болест, бол могу бити делотворни и спасоносни за човека. Свети апостол Павле, који је и сам исцељивао болесне и чинио чуда, тужио се на тешку болест, на „убод у тело“. И због тога је три пута молио Господа да га исцели, али га је Господ одбио. Његов одговор је био: „Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена. Зато ћу се најрадије хвалити својим немоћима, да се усели у мене сила Христова.“ (2. Кор. 12:9). Многи светитељи који су патили од разних болести или других врста искушења, и умели да творе чуда над другим људима, нису молили Бога да их исцели, него да им подари трпљење. Наши савремени свети старци, отац Порфирије и отац Пајсије, ишли су толико далеко да су тражили од Бога да их оболи од рака! И наравно да су се радовали болу и славили Бога. Отац Пајсије је говорио: „Колико сам се научио од болести, нисам научио од толиких година подвижништва“. Све ово, међутим, не значи да не треба да тражимо Божију интервенцију. Тако бисмо одбацили Његову заповест – „иштите и даће вам се, куцајте и отвориће вам се“ (Мт. 7,7), а довели бисмо у питање дар и благодат које је Он дао светима Својим – „Ко вјерује у мене, дјела која ја творим и он ће творити, и већа од ових ће творити; “ (Јован 14:12). Наша одговорност се односи на нашу молитву и наше покајничко расположење. Другим речима, пустимо Га у своје срце и у свој живот. Јер без нашег слободног пристанка Бог не може ући тамо. Он увек стоји дискретно, са поштовањем према нашој личности. Он куца на врата нашег срца, али не улази силом. Наша је одговорност да се отворимо Њему. Поделимо своје молбе са Њим, али не као неваспитана деца, већ једноставно и смерно. Тако што желимо, а не изнуђујемо и увек смо спремни да извршавамо вољу Његову. „Али опет не како ја хоћу, него како ти! ... нека буде воља твоја."(Мт. 26-39,42). аутор: Нектарије, митрополит Арголски приредила: Ј.Г. (Поуке.орг) извор

Хајде да прво схватимо шта тера човека да реагује на оно што се дешава у свету. Прво - свест. И овде је сасвим умесно обратити пажњу на то ко нас и како обавештава о томе шта се дешава у свету. Већину информација које конзумирамо добијамо из медија и сa интернета. Покажите ми независни ТВ канал, новине, онлајн ресурс или месинџер канал који би се са пуним поверењем могао назвати објективним у смислу презентовања информација, који би обавестио корисника тачно све што се зна о инциденту или катастрофи, а не би скривао чињенице, не би износио сопствене закључке као објективну процену и не би себи постављао задатак да формира конкретан став према ономе што се догодило код читаоца (гледаоца). На логично питање -"Да ли такве ствари постоје?"- одговорићу мирне савести: не. Искрено, ни ви ни ја не верујемо у поштене и непристрасне медије. Па зашто бисмо онда активно саосећали? На шта реаговати? На искривљене информације? На „прочешљане“ чињенице? На неприметно наметнуто мишљење других? На нечије закључке које покушавају да нам представе као једине исправне? Наша реакција, без обзира на степен искрености и активности, у најбољем случају ће бити реакција на нечију личну истину. А у најгорем случају, то уопште није истина. А такође је добро ако ово није унапред смишљена реакција на нечију свесну манипулацију. Али у реду, претпоставимо невиђено: вест се показала истинитом. Шта на то реагује у нама? Сфера осећања и емоција. Или нам је жао некога до суза, или се љутимо до шкргута зубима. Или се гушимо од огорчења. И у овом тренутку чврсто верујемо да још нисмо потпуно очврсли. Овде у нама гори душебрижност. Бринемо се, то је нешто што је другачије, то нам је важно! Међутим, треба напоменути да је наша реакција, по правилу, утолико јача, што је трагедија која се догодила даље од нас, јер у том тренутку ништа не зависи директно од нас. Душебрижност је јефтино саосећање и сентименталност, на коју је увек лакше бити огорчен или заплакати него стварно помоћи. Ако сумњате, тестирајте се: да ли можете да прођете поред пролазника кога су хулигани зауставили у мрачном углу? Или поред бескућника који лежи у локви сопствене бљувотине без очигледних знакова живота? Да ли увек успорите када видите покварен ауто поред пута? Јесте ли сигурни да ћете се заузети за колегу који је постао предмет сплетки и клевета? Или ћете можда стати на страну особе која је опструирана и малтретирана? Не? Тада у вама нема душебрижности. Као што нема љубави према истини, нема појачаног осећаја за правду, нема милости, нема нетрпељивости према неистини. Због тога је тако лако саосећати са афричком децом која пате од жеђи, или таоцима терориста, или жртвама гранатирања. Али, тако је тешко први прекинути свађу са комшијом на степеништу, престати се свађати са шефом, не бити иницијатор породичних свађа, опростити свекрви дугогодишње замерке, не пронађи грешку својој деци... Па ипак, све ово чини тај „живот“. Да, споља може изгледати да, као да улазимо у своју љуштуру, показујући готово злочиначку равнодушност према ономе што се дешава у земљи и свету. Али, у ствари, само ако научимо да живимо своје животе, моћи ћемо истински да саосећамо и да правилно одговоримо на трагедије и несреће нашег времена. Док ће без искуства „сопственог живота“, сва наша душебрижност бити само јефтина манифестација сензитивности. Потпуно бескорисно за друге и деструктивно за нас саме. протојереј Владимир Пучков https://pravlife.org/ru

У среду, 15. јула 2020. године, када Црква Божија прославља Полагање часне ризе Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви-брвнари посвећеној Светом великомученику Георгију у Брајковцу поводом славе заједнице за рехабилитацију и ресоцијализацију оболелих од болести зависности “Земља живих”. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: јеромонах Онуфрије Хиландарац, духовник манастира Драче; игуман Доситеј Хиландарац, настојатељ манастира Светог великомученика Георгија у Ћелијама протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, архијерејски намесник колубарско-посавски; протојереј-ставрофор Марко Митић, протојереји Страхиња Голијан и Радивоје Стојадиновић, протонамесници Стефан Франовић Родољуб Војиновић, јерођакон Јован (Прокин), као и ђакони Никола Урошевић и Стеван Илић. Литургији је присуствовао и директор Канцеларије за односе са црквама и верским заједницама господин др Милета Радојевић са својим сарадницима. Свечаност Сабрања увеличана је појањем хора “Свети Димитрије” из Лазаревца, под диригентском палицом протонамесника Владимира Стојковића. Надахнутом беседом Епископ Јован подсетио нас је на значај данашњег празника као и на помоћ и заштиту коју је Пресвета Богородица кроз векове пружала свима, па и данас, онима који јој молитвено припадају. “Чуда која се дешавају молитвама Мајке Божије немогуће је описати. Лакше је избројати зрна песка у мору, него побројати сва доброчинства која је она учинила људском роду. Стога у животу наше Цркве посебно место припада управо поштовању Пресвете Богородице. Њена улога у домостроју, плану спасења света, је огромна. Она је мост којим се Бог спустио у свет. Па ипак, иако рађа Спаситеља, она себе назива слушкињом. Невероватно је њено смирење. Она је посредница између неба и земље, она је заступница целога света пред престолом Господњим, она је љубав, милост, сажаљење и опроштај роду људском”, поучио је Владика сабране вернике. Извор: Епархија шумадијска