Претражи Живе Речи Утехе

Часови историје у ОШ „Свети Георгије“ у Уздину су јединствени. Наставник Бранислав Тођер већ десет година уводи ђаке у свет историје на један несвакидашњи и креативан начин. За свој иновативан приступ и залагање, у 2020. години, друштво историчара „Тукидид“ доделило му је признање за наставника године. У разговору за Зелену учионицу, Бранислав открива како изгледа историјска секција у Уздину, које савремене методе и алате користи у настави и на који начин његови ђаци уче да негују љубав према домовини, култури и традицији. У 2020. години сте за свој труд да популаризујете историју ђацима добили признање за професора године. На које начине мотивишете ђаке да развију интересовање за историју? Те 2020. године у марту смо обуставили редовну наставу и прешли смо на онлајн услед пораста броја заражених ковид вирусом. У таквим околностима мотивисао сам ученике на самосталан и групни истраживачки рад, а продукти тог рада су биле бројне макете колосеума, аквадукта, тријумфалне капије, Ћеле куле, мултимедијалне презентације о знаменитим историјским личностима или догађајима који су променили ток историје, било је ту и плаката, цртежа, онлајн квизова, есеја… Организатор нас је обавестио да је учешће узело осам школа, што основних, што средњих, са 67 радова. Мени је било драго што су ученици којима сам ја био ментор освојили прва три места и са појединачним и са групним радовима. Зато су и ми доделили ту ласкаву титулу “професор године”. Успех мојих ђака ми је био одлична повратна информација да смо у новим околностима које нису биле нимало пријатне, ми задржали фокус и да смо успели да наставимо да се развијамо, да се усавршавамо, да учимо и да стечено знање применимо и представимо на квалитетан и креативан начин, што је препознато од организатора. То је био доказ да је један континуиран рад довео до тога да смо могли по квалитету ученичких радова као једна мала сеоска школа да се равноправно такмичимо са највећима. Највећа мотивација ученика јесте та да им допуштам да развију своје таленте. Неко има урођен дар за сликање, за вајање, неко за писање, неко да ухвати прави моменат приликом фотографисања, неко за глуму, неко да креира мултимедијални садржај. Већ дуги низ година историјска секција коју водим константно има и највећи број ученика и ученица, те сматрам да је њима највећа мотивација допуштање слободе да се изразе, да представе своје виђење догађаја из прошлости или личности на начин који њима навише погодује. Кроз свој рад трудите се да код деце подстакнете љубав према историји као научној дисциплини, а не само као обавезном школском предмету. Шта Вас мотивише? Главни мотив ми је да као просветни радник учествујем у креирању нових људи. Кад већ имам могућност да учествујем у “стварању људи” нека то буду бољи људи него што смо ми данас. У садашњости се живи брзо, све ја на клик, лајк, шер. Моје је да их усмерим да кад већ живе у доба кликтања, да постоје корисни садржаји, едукативни, који их могу надоградити и да кликћу на ствари које им могу користити. Учим их да буду другачији од других, да је у овом свету вредности привилегија бити црна овца и бела врана, јер беле овце, као и црне вране су превише исте, а они треба да остану своји, да буду јединствени, да буду оригинални. Као историчар учим их да не лајкују и деле вести без да провере извор информација коју желе да проследе другима. Веома је важно критички приступити садржају и зато је веома важно да се држе оне старе народне, али мало модернизоване пословице „два пута мери па онда дели”. Веома ми је важно да знају да разликују мишљење од чињеница. Можемо гајити нека осећања и мисли према неком догађају или личности, али се морамо држати чињеница ако желимо да доносимо објективан суд. Кроз рад им преносим да не морамо, а и не можемо знати увек сваку информацију, али је важно да знамо где је можемо пронаћи. Живимо у времену када су информације веома важне ако желимо да покренемо неки приватни бизнис. Права информација и адекватан контакт могу створити нове предузетнике и предузетнице. Стога покушавам да их мотивишем да читају што више могу, јер доћи ће време кад ће примена стеченог знања да им одреди судбину на тржишној утакмици. Како се одвија рад у историјској секцији коју водите у својој школи? Које су активности у којима ученици учествују? Учимо се да негујемо љубав према домовини, култури, традицији. Истовремено подстичемо осећај солидарности, емпатије, бриге о другима јер то су неке вредности које желимо да промовишемо. Трудим се да успоставим сарадњу са организацијама које подстичу стицање нових знања и вештина код ученика кроз радионице, предавања, трибине. Мото историјске секције коју водим стога и гласи: “Радимо! Кидамо! Културну баштину негујемо, животну средину чувамо и једни о другима бринемо!” Ову школску годину започели смо тако што су ученици историјске секције покренули иницијативу да дечије игралиште крај централног трга краси хуманитарно срце у које ће убацивати пластичне чепове. Ова иницијатива је била значајна јер су ученици практичним примером радили на подизању еколошке свести код наших суграђана, као и жељи да сви ми будемо хумани и да се нађемо једни другима. Ученици су за циљ имали да подстакну рециклажу и у сарадњи са организацијом “Чеп за хендикеп” да пруже подршку особама са инвалидитетом. Чекамо да локални функционери реализују идеју наших младих талената. Како је ово лето право спортско у ком смо пратили Олимпијске игре, организовали смо интерни конкурс на тему “Бодримо наше орлове и орлице до медаље”. Циљ је био да ученици сниме видео запис до 60 секунди на коме се види како бодре наше репрезентативце и репрезентативке. Том приликом сам контактирао и наше спортске савезе, спортисте, водитеље, новинаре који су нам изашли у сусрет и уступили делове спортске опреме и навијачке реквизите које постављамо на онлајн аукцију до почетка Олимпијских игара и сва средства желимо да уплатимо у хуманитарне сврхе, по жељи ученика организацији НУРДОР. Како се прилагођавате изазовима подучавања у дигиталном добу? Да ли користите одређене технологије или алате у настави историје које бисте препоручили колегама? Цивилизацијски развој праћен је бројним променама. Свака промена означава и прилагођавање новим условима. Ми, историчари, посвећујемо пажњу прошлости, говоримо о неким давним временима, али истовремено припремамо ученике за сутрашњицу. Сматрам да је неопходно да им се понуде дигитални алати, апликације помоћу којих ће усавршити информатичко знање, а уједно ће научити и како сами да поделе своје стечено знање на занимљив и креативан начин. Padlet може бити врло занимљив, нуди могућност да ученици обележе све историјске знаменитости које су посетили у земљи или свету, могу поставити фотографију, кратак видео запис, музику у зависности како они желе да представе свој културно-историјски пут. Kahoot квиз такође може бити занимљив у групном раду па једни да осмисле питања и одговоре, други да се такмиче. Помоћу гугл упитника може да се креира онлајн ескејп рум, па могу да се поставе бројне мине приликом решавања шифри за прелазак у наредну собу, могу да оду даљим путем, може да им се поставе питања тако да користе и гугл мапу, па у одређеној улици да пронађу споменик, или неку институцију па део шифре може бити име вајара, или година оснивања институције и слично, па ученици у трагању за одговорима користе бројне апликације које су данас заступљене. Креирање ескејп румова помоћу гугл упитника показало се као добра пракса у којој ученици да би успешно решили загонетке и шифре морају поседовати знање из више области, па је то један добар пример корелације наставних предмета и учења за живот, не за оцену. Враћам се поново на 2020. годину и ковид пандемије, када је на снази био и полицијски час и забрана кретања у сарадњи са организацијом Компас клуб на сајту Антикорона зона организовао сам први историјски онлајн ескејп рум помоћу Zoom апликације. Био је то велики изазов, али ИТ стручњаци из компас клуба су се побринули да све протекне у најбољем реду. И том приликом је најбрже излаз пронашла тадашња ученица којој сам предавао, иако су учествовали и одрасли. Антикорона зона је тад окупила велики број младих ентузијаста који су покушали да анимирају грађане током забране кретање, било ми је велико задовољство што сам био део тог пројекта и што смо користили нову технологију како за обнову стеченог знања тако и за усвајање новог. Било је то једно незаборавно искуство. Наставну јединицу “Друштвена криза и пораз Југославије: разбијање заједничке државе” обрађујем користећи јутјуб, па анализирамо песме од Ђорђа Балашевића “Солитер”, “Криви смо ми”, Рамба Амадеуса “Чобане”. Забрањеног пушења “Југо 45”, “Бошко и Адмира” и слично. Отворио сам и свој јутјуб канал под називом настава историје Уздин који нам служи да поставимо ученичке влогове или кратке едукативне филмове. Некако се моје запослење поклопило са почецима рада организације Хавер Србија. Ова организација промовише разнолико и инклузивно друштво и залаже се за борбу против предрасуда, дискриминације, антисемитизма и ксенофобије. Сваке године имају отворен конкурс на тему “Холокауст – култура сећања” на коме учествујемо од самог почетка и увек снимимо кратак едукативан филм кроз који представљамо колико је опасно по само друштво када се поспешују стереотипи, предрасуде, те колико су негативне последице дискриминације далекосежне. Учимо се да сређујемо видео записе па користимо апликацију InShot. Такође Canva је веома заступљена. За креирање презентација некако је можда најкомплетнија апликација genial.ly. Заиста постоје бројни алати и апликације који нам помажу да креативно стварамо занимљив садржај и преносимо знање сходно добу у коме живимо. Помоћу вештачке интелигенције ученици могу да креирају своје витешке заставе, грбове, то може бити веома занимљиво јер ученици откривају себе, односно шта њих чини, које вредности деле, па у зависности од тога настају обележја на сопственој застави. Драго ми је што је на стогодишњицу од почетка Великог рата Народна библиотека Србије дигитализовала историјске изворе из овог периода па ученици могу да читају 10 тачака ултиматума који је прослеђен нашој тадашњој краљевској влади, па одговор наше тадашње владе. Може да се приступи плакатима из тог периода. На овај начин ученици могу критички да приступе историјској грађи. Које кључне вештине или концепте желите да ваши ученици понесу са собом с ваших часова историје и како ће им то помоћи у даљем животу и образовању? Као наставник историје имам жељу да ученицима пренесем љубав према домовини, култури, традицији. Како би се развио национални идентитет код ученика неопходно је радити на успостављању љубави према земљи у којој живимо, за коју су наши преци гинули, а у којој се ми данас трудимо да оставимо траг и обезбедимо што бољу будућност поколењима. Желео бих да наставе да раде оно што учимо од петог до осмог разреда у континуитету, а то је да буду друштвено одговорни, да чиме год се бавили у животу да раде у корист општег добра. У античкој Грчкој су особе које су радиле да побољшају свој полис називали политикосе, док особе које су радиле само за лично добро не обазирући се на друштвени допринос биле називане идиотес. Ја мојим ђацима желим да израсту у боље људе него што смо ми данас, да буду узорне политикосе, да воле своје и поштују друге, да стварају свет без стереотипа, предрасуда и дискриминације. https://zelenaucionica.com/nastavnik-branislav-svoje-djake-ucim-da-je-u-danasnjem-svetu-vrednosti-privilegija-biti-crna-ovca-i-bela-vrana/

Ове године новогодишње и божићне дане верници и свештенство Митрополије црногорско-приморске Српске Православне Цркве дочекали су на улицама у многим градовима Црне Горе. Празнично расположење је било укаљано усвајањем Закона о слободи вјероисповести од стране црногорске Скупштине којим се дискриминише положај Српске Цркве у Црној Гори. Посебну пажњу и опасност изазивају чланови Закона којима се црногорској власти даје могућност да национализује имовину Српске Цркве, у шта спадају и храмови и манастири - вишевековни чувари српског идентитета на канонској територији Српске Православне Цркве. С тим у вези, 21. јануара ове године на телевизији СПАС приказана је емисија „До саме сржи”, током које је одржан округли сто на тему „Ко раздваја Цркву на Балкану?”. По благослову Његовог Преосвештенства епископа моравичког Антонија (Пантелића), представника Патријарха српског при Патријарху московском и све Русије, старешине Подворја Српске Православне Цркве у Москви, у дискусији је учешће узео мастер теолог Православног Богословског Факултета Универзитета у Београду, тренутно на постдипломским студијама у Московској Духовној Академији, Николај Сапсај. Учесници округлог стола, међу којима је био и јеромонах Игнатије (Шестаков), размотрили су актуелна питања о положају СПЦ у Црној Гори. Било је речи о делатности председника Црне Горе, о усвајању спорног Закона о слободи вјероисповести, и о томе како народ у Црној Гори, региону и свету брани светиње Српске Цркве, као и колики је значај Митрополита црногорско-приморског Амфилохија (Радовића) у решавању ове спорне ситуације. Током емисије покушано је да се направе паралеле са ситуацијом у Украјини, где се канонска Украјинска Православна Црква Московске Патријаршије такође налази у тешкој ситуацији. Говорећи о паралелама, отац Игнатије је истакао да Митрополија црногорско-приморска није исто што и Украјинска Православна Црква, јер ова друга има широку аутономију, док Митрополија има статус као и свака друга епархија Српске Цркве, што ни на који начин не умањује значај проблема са којима се суочавају канонске помесне Цркве у Украјини и Црној Гори. Пред крај емисије прочитане су речи подршке из Патријарашке и Синодалне посланице (Руске Православне Цркве) у вези са ситуацијом у Црној Гори. Извор: Инфо-служба СПЦ

На Видовдан 2019. године Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим богослужио је на Доброј Води у Вуковару. Преосвештеном Владици саслуживали су протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, парох прве парохије вуковарске, протојереј-ставрофор Миљен Илић, парох друге парохије вуковарске, јереј Вукашин Цветојевић и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. Владика Херувим рукопроизвео је апсолвента Богословског факултета Слободана Рехнера у чин чтеца. Владика Херувим изговорио је данас следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и на спасење свети дан који нас је данас сабрао овде у цркви свете Петке на Доброј Води да се на првом месту Господу помолимо и принесемо Жртву од свих и за све. Велика је Тајна побожности која се излива из данашњег празника јер биће српског народа у данашње време другачијим очима гледа на ону стварност која следи по Другом Христовом доласку. Видовдан нам открива како ми као српски народ треба да живимо и и у чему је пуноћа нашег овоземаљског живота. Косовски бој увек нам изнова открива Тајну нашега живота. Тај догађај никада не застарева и не губи смисао, чак шта више, сваке године када се у молитвама сећамо овог дана отвара нам духовне очи којима као народ гледамо у вечност. Овај празник јесте празник Вечности, драга браћо и сестре. Кроз Видовдан и личност светог кнеза Лазара нашем народу отворена су Небеска врата и могуће нам је у војевању за Часни Крст да задобијемо Царство Небеско. Знамо како је кнез Лазар уз Божји благослов кренуо да брани своју земљу и народ, своју Отаџбину. Није кренуо као сви други моћници, са машинеријом и оружјем, него са Крстом Божјим. Целокупна војска се причестила у светој Лазарици и након тога су кренули да бране своју земљу. Кренули су да бране Часни Крст, да бране нашу земљу како не би била османлијска већ христоносна и богоносна као што је и данас. У данашњем празнику видимо дубину учења које нам је својим делом пренео кнез Лазар – да живимо Јеванђељем и да држава треба да обитава у Истини Христовој. Ако живимо у Христовој Истини, у Цркви Божјој, онда смо народ христоносни и богоносни, народ који носи крст који је добио на светој Тајни крштења. Тај крст се састоји у томе да у своје ризнице сабирамо врлине, да нам на уму буде Лествица светог Јована Лествичника која нас успиње на гору преображења наше душе. Успињимо се на Гору Преображења. Преображавајмо своје биће. Схватимо да нисмо моћни и силни, него мали и ништавни пред Господом. Када схватимо то схватићемо суштину живота свакога од нас. Свет нас може хвалити, али без Христа у срцу све је ништавно, нема пуноћу. Морамо увек да се угледамо на свете Божје угоднике, јер су они пример како жртвеном молитвом, својим духовним и телесним подвигом можемо достићи небеске врлине. Томе нас учи свети кнез Лазар, да стичемо врлине који је стекао свети Симеон и свети Сава и сви њихови претходници. Свети кнез Лазар учи нас да будемо народ на уском путу Јеванђеља, трновит пут којим ми као народ треба да ходимо. Треба да се на том путу чак и убодемо да бисмо схватили каква је наша одредница у овом животу. Не да останемо у том трњу, него да се уздижемо и увидимо да Бог од нас увек тражи покајање. Једино кроз покајање можемо да очистимо душу да не би обитавала у греху који свако носи са собом, и свештенство и народ. Сви смо грешни људи, сви смо материја и требамо да материју и све оно што носимо са собом приведемо своме Творцу. Пребразимо све на добро како би све било охристовљено и обожено. Тада ћемо знати да смо на правом путу који нас води у Вечни Живот, знаћемо да смо на путу светога Саве, српског кнез Лазара, светог Стефана Штиљановића и свих остали светих угодника. Молимо Бога да на Другом Христовом доласку седнемо са десне стране. На светој Литургији можемо да остваримо пуноћу нашег овоземаљског живота и свега што нам се даје. На светој Литургији пролазимо кроз најдубље Тајне нашег живота, кроз Рођење, Страдање, Васкрсење и увек се сећамо Другог Христовог доласка. У самој етимологији данашњег празника стоји порука да ми као народ можемо да видимо самога Христа, оног Христа којега је видео свети кнез Лазар. У овом празнику можемо видети пуноћу Божје љубави која се излила на све наше војнике, али се непрестано излива и на сав Божји народ. Сви смо ми војска небеска, свети народ који треба да иде своме Творцу и Војсковођи, а то је Господ Исус Христос. Радујем се што сам данас овде са вама, што могу да поделим радост данашњег празника овде на Доброј Води која је заиста духовна оаза нашег народа у вуковарском крају. Даће Бог да тако и остане. Имамо данас прилику да представимо новог пароха, оца Миљена, који ће служити Господу онако како је служио и у претходној парохији. Обилазио сам ту парохију, видео сам како се народ сабира и каква је заједница. Сходно томе донео сам одлуку да отац Миљен од данас буде свештеник овде и да својим трудом и љубављу према својој пастирској служби сабира стадо расејано. Еда би ово стадо опстало и стало са десне стране приликом Другог Христовог доласка. Надам се да ће људи у личности оца Миљена видети доброга пастира који ће водити стадо ка његовом циљу. Исто тако, данас смо имали ту част да смо апсолвента Богословског факултета Слободана Рехнера произвели у чин чтеца. То је први степен свештеничке службе. Надам се да ће Господ увек бити уз њега, да ће га руководити као и до сада. Годину дана пратим његов живот и његове врлине где сам увидео да је заиста ревностан у својој служби и да је велики љубитељ Цркве. Заиста, ми као свештеници и ви као народ требамо да имамо љубави према Господу и Цркви. Ако немамо љубави према Цркви овај живот нема смисла. Свештенички позив без те љубави нема смисла и претвара се у најамнички однос према Цркви и пастви. Нисмо ми свештеници позвани да будемо само порезници и велики чиновници, позвани смо да служимо. Наше назначење, драга браћо и сестре, јесте искључиво у служењу и давању себе народу. То је суштина наше свештеничке и пастирске службе. Требамо да се трудимо да пројавимо ту жртвену љубав, да наша паства буде сабрана око свога Пастироначалника, Господа Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа. Господ Исус Христос је узор како један свештеник, један пастир и будући кандидат треба да живи. Треба да буде сведок Јеванђеља, Тајни које су се излиле на овај свет зарад наше Заједнице са Богом. Нека је благословен данашњи дан и наша заједница у Вуковару, заједница која је заиста мученичка али велика пред Господом. Нека сте живи и благословени од сада и кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Аутор и водитељ: Дејан Стојадиновић. Гости: брачни пар отац Марко и попадија професорка Наташа Јефтић из Младеновца, који су говорили о неповољним околностима одрастање данашње деце и омладине, која је препуштена губитку смисла и нихилизму. Православна породица треба, по овим изузетно занимљивим саговорницима да помогне деци да нађу пут живота у Христу.