Претражи Живе Речи Утехе

Његова Светост патријарх Неофит упутио је 11. марта 2020. посланицу поводом новог вируса корона и сходног црквеног живота Високопреосвећеним митрополитима, члановима Светог Синода БПЦ-БП, Ваше Високопреосвештенство, У вези са епидемиолошком ситуацијом у земљи и опасношћу од заразе вирусом корона - КОВИД-19, а како би се избегли предуслови за заразу верника и превентивно обезбедили најидеалније могуће стање храмова, препоручујемо: 1. Сви храмови у Вашој епархији требало би да буду отворени и да се у њима савршавају одређена богослужења Свете четрдесетнице и читају молитвена последовања; 2. Не прекидати божанске службе, нити било коју особу која је имала одговарајућу припрему желећи да се причести Телом и Крвљу Христовом, не одбијати због наводног страха да ће бити заражена вирусом корона. Свете тајне не могу бити преносилац заразе или било које болести, већ су лек за физичко и ментално здравље; 3. Болесници који не могу да посете храм, аа желе свету Причест, да буду причешћени унапред припремљеним светим Даровима, при чему ће свештеници предузимати одговарајуће мере кад то чине; 4. Сваки посетилац светог храма треба се односити с дужном пажњом и одговорношћу према здрављу других; 5. Да се користите дезинфекциона средства и одржава одличну хигијена. Подове храмове треба периодично чистити одговарајућим препаратима; брисати иконе; редовно чистити тепихе, ћилиме и слично; столице, клупе и друге просторије за седење дезинфицирати после неколико сати; 6. На улазе у храмова ставити брисаче натопљене дезинфекцијским средством, и треба да су влажни током радног времена; 7. Болесници да избегавају јавна богослужења тако што ће се у свом дому предати молитви и вршити коленопреклоњења, како не би постали проводник за заразу других верника; 8. Свештеници да узносе урдне молитве Дародавцу свега Богу „који кажњава и милује, дозвољава болести за наше разумевање и лечење“, за излечење и безопасно превладање овог искушења; 9. Сва црквена плирома да врши свој духовни подвиг у покајању, посту, молитви, бдењу, исповедању греха и сједињењу са Телом и Крвљу Христовом. Ово Вам достављамо ради знања и сходног поступка. Препоручујемо се Вашим светим молитвама и остајемо Вашег Високопреосвештенстава у Христу брат, Председник Светог Синода, + Н Е О Ф И Т, с.р. Патријарх бугарски Извор: Инфо-служба СПЦ

Бугарски патријарх Неофит богослужбено је обележио 7-годишњицу свог устоличења на патријарашки престо Свете Бугарске Цркве. Нови бугарски патријарх, на крштењу Симеон Николов Димитров, рођен је 15. октобра 1945. у Софији. Софијску духовну семинарију је завршио 1965. да би од 1967. до 1971. студирао на Духовној академији Светог Климента Охридског у Софији. О јесени 1971. до 1973. године провео је на богословској специјализацији при катедри „Црквено певање“ на Московској духовној академији, да би од 1. септембра 1973. био предавач црквеног појања и диригент студентског хора на Духовној академији у Софији. У Тројанском манастиру је пострижен у монашки чин 3. августа 1975. кад је добио име Неофит. Чин монашења савршио је лично блаженопочивши патријарх Максим. Патријарх Максим је рукоположио монаха Неофита у јерођаконски и јеромонашки чин у Саборној цркви Свете Недеље у Софији 1976. године. Почев од 1975. он је диригент Свештеничког хора, а од 1977. он је виши предавач источно-црквеног појања и богослужбене праксе на Софијској духовној академији. У тој служби остаје до 1980. године. У чин архимандрита произведен је у софијској Саборној цркви 21. новембра 1977. године. За викарног епископа Митрополита софијског с титулом Левкијски хиротонисан је 8. децембра 1985. у патријаршијској катедрали Светог Александра Невског. Почев од 1. децембра 1989. године епископ Неофит је ректор Софијске духовне академије, а 15. јула 1991. изабран је за првог декана Богословског факултета од како је 1. јула те године ова висока богословска школа враћена у састав Софијског универзитета. На овом положају је остао до јануара1992. године. Наиме, од 27. јануара 1992. епископ Неофит је главни секретар Светог Синода. За Митрополита доростолског и червенског изабран је 27. марта 1994. године, а канонски је устоличен 3. априла. Међутим, одлуком Петог црквено-народног сабора од 17. децембра 2001. године Доростоло-червенска епархија је подељена на Русенску (град Русе на Дунаву) и Доростолску епархију, па је митрополит Неофит остао на Русенској митрополији, с тим да врши дужност администратора новоосноване Доростолске митрополије. Као Митрополит русенски обављао је дужност председника синодалне Просветне комисије. За Патријарха Бугарске Православне Цркве изабран је 24. фебруара 2013. године. Извор: Инфо-служба СПЦ

Речи поздрава и подршке митрополиту кијевском и Украјине Онуфрију испоручио је Свјатејши патријарх бугарски Неофит у сусрету са митрополитом житомирским и новоград-волинским Никодимом у Софији 9. децембра 2019. године. „Свјатејши патријарх Неофит је казао да је сагледао реално стање Православља у Украјини и замолио је да се пренесу речи поздрава и подршке Блажењејшем митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију“, речено је у саопштењу. У разговорима са бугарске стране учествовали су секретар Светог Синода те Цркве епископ мелнишки Герасим, секретар Софијске митрополије, епископ билоградчишки Поликарп и сарадници Патријаршије. Током разговора о стању Православља у свету митрополит Никодим је уручио патријарху Неофиту поклон Предстојатеља Украјинске Православне Цркве. Иначе, митрополит житомирски Никодим борави у Бугарској по благослову митрополита Онуфрија и на Никољдан 6. децембра (по н.ст.) прослављен је Никољдан, када је саслуживао митрополиту ловечком Гаврилу у храму Светог Николаја Мирликијског (у Подворју Руске Цркве у Софији), а 8. децембра митрополиту старозагорском Кипријану у храму Рођења Христовог у граду Шипки. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост бугарски патријарх Неофит постао је 4. децембра 2019. почасни члан Словенске литерарне и уметничке академије. Свечаност доделе награде одржана је током представљања међународне антологије „Хлеб наш насушни“, која садржи стихове познатих бугарских и страних писаца и песника о речи, Богу и моралу. Елка Нјаголова, председница Словенске литерарне и уметничке академије, честитала је патријарху Неофиту желећи му дуго година да води Бугарску Православну Цркву и да буде духовни стожер своје отаџбине. Нагласила је и чињеницу да су Савез бугарских писаца и Савез бугарских новинара са великим ентузијазмом учествовали у припреми књиге. Његова Светост је честитао свим писцима и ствараоцима речи, подстичући их да раде још више интелектуалном пољу. Догађај је настављен представљањем књиге. Патријарха Неофита је пратио архимандрит Василије, протосинђел Софијске митрополије, а свечаном чину су присуствовали амбасадори, писци, песници, посланици, друштвени радници, јавне личности. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост патријарх бугарски Неофит прославио је богослужбено 34 године своје архијерејске службе, 8. децембра 2019. године. Нови бугарски патријарх, на крштењу Симеон Николов Димитров, рођен је 15. октобра 1945. у Софији. Софијску духовну семинарију је завршио 1965. да би од 1967. до 1971. студирао на Духовној академији Светог Климента Охридског у Софији. О јесени 1971. до 1973. године провео је на богословској специјализацији при катедри „Црквено певање“ на Московској духовној академији, да би од 1. септембра 1973. био предавач црквеног појања и диригент студентског хора на Духовној академији у Софији. У Тројанском манастиру је пострижен у монашки чин 3. августа 1975. кад је добио име Неофит. Чин монашења савршио је лично блаженопочивши патријарх Максим. Патријарх Максим је рукоположио монаха Неофита у јерођаконски и јеромонашки чин у Саборној цркви Свете Недеље у Софији 1976. године. Почев од 1975. он је диригент Свештеничког хора, а од 1977. он је виши предавач источно-црквеног појања и богослужбене праксе на Софијској духовној академији. У тој служби остаје до 1980. године. У чин архимандрита произведен је у софијској Саборној цркви 21. новембра 1977. године. За викарног епископа Митрополита софијског с титулом Левкијски хиротонисан је 8. децембра 1985. у патријаршијској катедрали Светог Александра Невског. Почев од 1. децембра 1989. године епископ Неофит је ректор Софијске духовне академије, а 15. јула 1991. изабран је за првог декана Богословског факултета од како је 1. јула те године ова висока богословска школа враћена у састав Софијског универзитета. На овом положају је остао до јануара1992. године. Наиме, од 27. јануара 1992. епископ Неофит је главни секретар Светог Синода. За Митрополита доростолског и червенског изабран је 27. марта 1994. године, а канонски је устоличен 3. априла. Међутим, одлуком Петог црквено-народног сабора од 17. децембра 2001. године Доростоло-червенска епархија је подељена на Русенску (град Русе на Дунаву) и Доростолску епархију, па је митрополит Неофит остао на Русенској митрополији, с тим да врши дужност администратора новоосноване Доростолске митрополије. Као Митрополит русенски обављао је дужност председника синодалне Просветне комисије. За Патријарха Бугарске Православне Цркве изабран је 24. фебруара 2013. године. Извор: Инфо-служба СПЦ

У интервјуу за националну агенцију БГНЕС, поглавар Бугарске православне цркве, патријарх Неофит изјавио је да ће његова јерархија наставити да подржава "нашу браћу у Македонији" (МПЦ-ОА у расколу). "Све што смо до сада направили је корисно и за њих и за нас," рекао је он. Патријарх Неофит је подсетио да је активна заједничка бугарско-македонска црквена комисија, којом са бугарске стране председава митрополит старозагорски Кипријан, и да "сада имамо прилику да прегледамо резултате рада те Комисије". Захвални смо што сви имамо добре намере и желимо да донесемо промишљене одлуке, корисне за оба народа, закључио је бугарски патријарх. На питање да ли ће после Грчке и Бугарска православна црква донети одлуку о признању аутокефалије ПЦУ, патријарх Неофит је кратко одговорио: "За сада нема одлуке:" Извор: Патриарх Неофит: Ще продължим да подкрепяме нашите братя в Македония – bgnes BGNESAGENCY.COM Ще продължим да подкрепяме нашите братя в Македония, всичко, което сме направили до момента е полезно за двата братски народа. Това заяви пред БГНЕС Негово светейшество българският патриарх и...

Његова Светост патриајрх бугарски Неофит обележио је 74. рођендан у уторак, 15. октобра 2019. године. Нови бугарски патријарх, на крштењу Симеон Николов Димитров, рођен је 15. октобра 1945. у Софији. Софијску духовну семинарију је завршио 1965. да би од 1967. до 1971. студирао на Духовној академији Светог Климента Охридског у Софији. О јесени 1971. до 1973. године провео је на богословској специјализацији при катедри „Црквено певање“ на Московској духовној академији, да би од 1. септембра 1973. био предавач црквеног појања и диригент студентског хора на Духовној академији у Софији. У Тројанском манастиру је пострижен у монашки чин 3. августа 1975. кад је добио име Неофит. Чин монашења савршио је лично блаженопочивши патријарх Максим. Патријарх Максим је рукоположио монаха Неофита у јерођаконски и јеромонашки чин у Саборној цркви Свете Недеље у Софији 1976. године. Почев од 1975. он је диригент Свештеничког хора, а од 1977. он је виши предавач источно-црквеног појања и богослужбене праксе на Софијској духовној академији. У тој служби остаје до 1980. године. У чин архимандрита произведен је у софијској Саборној цркви 21. новембра 1977. године. За викарног епископа Митрополита софијског с титулом Левкијски хиротонисан је 8. децембра 1985. у патријаршијској катедрали Светог Александра Невског. Почев од 1. децембра 1989. године епископ Неофит је ректор Софијске духовне академије, а 15. јула 1991. изабран је за првог декана Богословског факултета од како је 1. јула те године ова висока богословска школа враћена у састав Софијског универзитета. На овом положају је остао до јануара1992. године. Наиме, од 27. јануара 1992. епископ Неофит је главни секретар Светог Синода. За Митрополита доростолског и червенског изабран је 27. марта 1994. године, а канонски је устоличен 3. априла. Међутим, одлуком Петог црквено-народног сабора од 17. децембра 2001. године Доростоло-червенска епархија је подељена на Русенску (град Русе на Дунаву) и Доростолску епархију, па је митрополит Неофит остао на Русенској митрополији, с тим да врши дужност администратора новоосноване Доростолске митрополије. Као Митрополит русенски обављао је дужност председника синодалне Просветне комисије. За Патријарха Бугарске Православне Цркве изабран је 24. фебруара 2013. године. Извор: Инфо-служба СПЦ

На празник Светог великомученика и исцелитеља Пантелејмона, 9. августа 2019. године, Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије савршио је Божанску литургију у цркви Светог Пантелејмона у Дечјем дому здравља у близини села Непоротово, округ Сокиријански, област Черновци. Храм је изграђен пре шест година у Дому здравља и интерната за село Молница. О овој установи старају се сабраћа манастира Светог Вазнесења у Банчену. Архијереј Бугарске Православне Цркве, Митрополит ловчански Гаврило учествовао је у свечаностима о храмовном празнику цркве Светог Пантелејмона, извештава Савез православних новинара позивајући се на прес службу Черновичко-буковинске епархије Украјинске Правосла вне Цркве. Предстојатељ Украјинске Православне Цркве честитао је присутнима празник, после чега се обратио речима захвалности јерарху Бугарске Православне Цркве. -Желим да захвалим владици митрополиту Гаврилу Ловчанском, нашем сабрату из Бугарске Свете Цркве, на учешћу у нашим прославама, и да га замолим да пренесе наше најбоље жеље и братски поздрав Предстојатељу Бугарске Православне Цркве, патријарху Неофиту, рекао је митрополит Онуфрије. Извор: Српска Православна Црква Бугарски архијереј служио у Буковини | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт] SPC.RS

Архиепископ Кипра Хризостом Други који је у мисији превазилажења кризе у Православљу, настале једностраним актом Васељенске патријаршије у Украјини, после посете Атини и Београду, посетио је и Софију. Ту га је примио бугарски патријарх Неофит са пет митрополита, чланова синода БПЦ, и то: пловдивског Николаја, неврокопског Серафима, старозагорског Кипријана, врачанског Григорија и видинског Даникла, а пријему је присуствова и викарни епископ Герасим, главни секретар Синода БПЦ. Детаљи разговора о украјинској кризи нису саопштени. Истакнута је љубав двеју сестринских Цркава и размењени су дарови: архиепископ је патријарху уручио икону Св. Павла и Варнаве, а патријарх архиепископу икону Св. Климента Охридског.

Девети век на Балканском полуострву јесте век снажног мисионарског рада међу Словенима који је потицао из Византије. Тада су за мисионарске потребе Света браћа Кирило и Методије 881/882. године створили азбуку од 38 словних знака коју су назвали глагољица. Ова азбука је коришћена током превођења Светог писма на језике словенских племена, а нека од њих су била у саставу Првог бугарског царства. Нешто касније је Свети Климент, ученик Свете браће, од глагољице створио систем писмена са 44 словна знака названих ћирилица. Дело солунске Браће наставио је бугарски цар Борис (852-893) који је крстио Бугарску. Кирило и Методије и њихови настављачи превели су већи део Библије и извесан број богослужбених књига на словенски говорни језик бележећи их новоизграђеном азбуком. Књижевни словенски језик је створио револуцију међу словенским народима. Прва књига на словенском језику била је Јованово јеванђеље, а и остала три јеванђеља, Дела апостолска и Псалме Света браћа су превела пре поласка у Моравску 863. године. После Кирилове смрти 869. г. Методије је наставио са превођењем Библије, а тај велики подухват довршили су његови ученици. Стари завет је преведен са грчке Септуагинте, а језик при томе коришћен био је језик којим су говорили Словени из околине Солуна. За време владавине сина цара Бориса, Симеона (893-927), презвитер Григорије је добио налог да сачини други превод неких библијских књига, а обавио га је у Русији, где је било у употреби у Руској Цркви одомаћено Остромирово Јеванђеље, исписано 1056. године. У 14. веку је бугарски патријарх Јефтимије сачинио редакцију словенских превода. Године 1396. Бугарска је потпала под отоманску власт. Изум покретног штампарства (Гутенберг) омогућио је да се штампају и словенске књиге. Тако је у Трговишту у Румунији штампано мало Четворојеванђеље, а касније је објављено у Београду (Београдско јеванђеље, 1552. г.) и у Брашову. Псалтир штампан на словенском 1669. г. приредили су Исак Трајков родом из Софије и Кара Трифун из Скопља. Године 1895. г. А. И. Јацимирски извештава о једном рукопису Новога завета бугарске редакције пронађеном у манастиру Њамецу, а преписаном 1779. г. Текст је имао 150 страница исписаних у два стубца са по 35 редова, писан на народном бугарском језику. Овај језик се до 19. века у многоме одвојио од словенског језика, а азбука је сад садржавала мање слова, пошто је са 44 словна знака сведена на 32 слова. Иначе, употреба Библије на словенском језику била је ограничена на богослужења и теологију, па је обичан верник није могао читати, одн. схватати. До тада Свето писмо није било преведено на народни, књижевни језик Бугара. Британско и инострано библијско друштво основано је у Лондону 7. маја 1804. године, а само девет година касније, 14. јануара 1813, у Петрограду је основано Руско библијско друштво са кнезом Голицином на челу, а под покровитељством цара Александра. Додуше, најпре је било названо Петроградско библијско друштво, да би само годину дана касније било преименовано у Руско библијско друштво (28. септембра 1814). Управо ово Друштво је испитивало начине како да се Свето писмо преводи на словенске језике, па и на бугарски. Око 1806. године у Бугарској је епископ Враце Софроније објавио књигу под насловом Киријакодромон, што је била збирка недељних и празничних проповеди које је са грчког 1803. г. превео епископ Никифор Теотокос. Била је то прва савремена бугарска књига. Док ју је припремао за штампу Софроније је библијске цитате доносио на „простом бугарском“ језику, према преводу сачињеном са црквенословенског текста тзв. Московске Библије. Ово је био преседан у смислу што се одступило од црквенословенских цитата Светога писма и упослио тада њихов савремени бугарски језик, и то из разлога што обичан човек није схватао Библију на словенском. Посебно занимљиво је то што је у додатку објавио Оченаш из Лукиног јеванђеља на народном бугарском језику. Руско библијско друштво је најавило да ће објавити Свето писмо на бугарском већ 1815. г., што је било преурањено. Сарадник Руског библијског друштво В. Пинкертон пропутовао је јужну Европу од 1819. до 1820. да би размотрио могућност његовог превођења на савремене словенске језике, као и на грчки и турски. Док је трагао за преводиоцима на бугарски, митрополит трновски је препоручио извесног архимандрита Теодосија из манастира Бистрице близу Букурешта као могућег преводиоца Библије на бугарски. У међувремену је сазнао да је Теодосије већ започео са таквим преводом 1819.г., па је превод Матејевог јеванђеља био готов 1821. г., после рада на њему у трајању од годину дана. Ради коначне редакције текста преводилац је провео још шест месеци, па је у фебруару 1822. г. дозвољено да се одштампа 5.000 примерака у Петрограду. Нажалост, установљено је да овај превод има много граматичких грешака, а био је стилски незграпан, будући да је био под утицајем словенског предлошка. Нека места у тексту су била буквално иста као у оригиналном словенском, па су и пре штампања изнете сумње у исправност тога превода. Пинкертон је предложио да се објави 2.000 уместо 5.000 предвиђених примерака. Теодосије је стигао у Петроград из Сибина (Сибиу, Румунија) у пратњи двојице ђакона да нагледају штампање, и овде је тражио да се објаве упоредо словенски и бугарски превод. Тако је у Петрограду у новембру 1823. г. објављено 2.000 примерака Матејевог јеванђеља. Децембра 1825. г. трновски митрополит Иларион изјавио је да је неки превод Новога завета припремио неки учитељ из Враце и да је за тај труд тражио 5000 пјастера. Превод су размотрили стручњаци и пронашли да је нетачан, па је Иларион тај превод одбио и за исти подухват предложио друга два преводиоца из своје епархије. Сапуновов превод Четворојеванђеља Самостални покушај превода Новога завета започео је Петар Сапунов са својим братом Серафимом; они су 1828. г. објавили Четворојеванђеље у букурештанској митрополијској штампарији у Влашкој 2. децембра 1824. г. Превод је сачињен са грчког. Серафим је знао грчки и словенски, па ипак је у неким случајевима давао предност словенским речима над бугарским. Као предлошци коришћени су грчки, влашки (румунски) и словенски текст Јеванђеља. Овај превод је био објављен пре него што је Теодосије отпочео свој рад 1820. г. Међутим, књига је услед недостатка финансијских средстава била штампана тек после десетак година. Идеја је била да се објави само Четворојеванђеље и добије новац како би се одштампао потпуни Нови завет. Нажалост, Сапунов није почео на време са штампањем, а у међувремену је умро његов брат Серафим, и после дужих оклевања, 1828.г., објављено је 1.200 примерака Четворојеванђеља. Премда је сав Нови завет био преведен, штампано је само Четворојеванђеље на једноставној хартији. Ускоро затим објављена су Дела апостолска и Откривење Јованово. Пошто је 1834. године трновски протосинђел потврдио да је превод сачињен на добром бугарском језику, Британско и инострано библијско друштво откупило је 800 примерака, док је сам Сапунов распродао 400 примерака по цени од 10 пјастера. Затим је 1835. г. Библијско друштво добило понуду да објави део Новога завета у преводу Сапунова у 5.000 примерака. Нажалост, овај превод је имао много лингвистичких грешака и није био добро примљен у народу, па ни међу проповедницима. Превод Новога завета Неофита Рилског (1835) Епископ трновски Иларион препоручио је Неофита (Петрова) Рилског да сачини превод целог Новога завета. Почетком октобра 1835. г. Неофит је прихватио понуду и сместа почео са превођењем. Књига је објављена под насловом „Новиј Завет Господа нашего Иисуса Христа / сега ново преведенниј от славенскаго на болгарскиј јазик от Неофита иеромонаха П.П. Рилца и с прилежанием прегледан и одобрен от преосвјаштеннејшаго и премудраго митрополита Терновскаго Г. Г. Илариона. Смирна: тип. А. Дамианова и содружества 1840. “ (превод је завршен већ 1836.г.). За овај превод је плаћено 5.000 турских гроша. Нови завет је, дакле, објављен, у издању Британског и иностраног библијског друштва, у 5.000 примерака у Смирни куда је штампарију са словима бугарске азбуке послало то Библијско друштво. Превод је наишао на добар пријем и разаслан је по свим бугарским заједницама у Турској, тако да је 1844. г. доштампан тираж од 3.000 примерака. Цариградска патријаршија је одмах негативно реаговала сматрајући да је то протестантски превод Новога завета и тражила одштампане примерке ради уништења, док је народ одбијао да из руку испусти ову књигу. Забележено је да је пловдивски митрополит био наредио конфискацију свих примерака у његовом граду. Слично је било и у другим местима. Патријаршија је овај потез правдала грешкама у преводу, док је прогон књиге само подстакао народно интересовање за овај превод, па је Нови завет потпуно растурен. Друго издање је објављено у Смирни 1850. г. уз незнатне исправке издања из 1840. г. Уследило је ново издање 1853. г. у 15.000 примерака, од којих је хиљаде примерака сместа послато у Бугарску, а две хиљаде примерака послано у Ужинџово на тамошњи народни сајам. Четврто издање из 1857. г. у Букурешту први пут је објављено коришћењем грађанских слова. Године 1859. штампана су још два издања, једно у Букурешту, а друго у Лондону. Године 1866. објављено је у Цариграду џепно издање са текстом који је редиговао неки Енглез Елиас Ригз (Elias Riggs) из Британског друштва. Нови завет је редигован и штампан укупно девет пута (1840, 1850, 1853, 1857, два пута 1859, два пута 1860 и два пута 1867). Фотинов покушај превођења Негде око 1839. г. Британско и инострано библијско друштво покушало је да умоли Константина Фотинова да преведе јеванђеља. Међутим, Фотинов је преводио уз комбиновање доброг књижевног језика и лошег познавања црквенословенског, па народ то није добро схватао, те га је Библијско друштво одбацило као неодговарајуће. Превод целога Светога писма До 1840. г. бугарски језик се умногоме изменио; (источни) трновски дијалект је увелико прихваћен у западном делу земље. С обзиром на то да је Нови завет раније био преведен на западном дијалекту, морала се обавити његова редакција. Константин Фотинов, заједно са често заборављаним Стојином (Савом) Илијевим Радуловим преузео је на себе ту редакцију, да превод из 1840. г. пренесе на источни дијалект. Фотинов је радио и на познијим издањима, па се на молбу Библијског друштва подухватио превода појединих библијских одломака за једно америчко Библијско друштво. На преводу Старога завета радио је између 1851. и 1858. г. Превод Псалама је објавио у Смирни 1855. године, да би уследило издање превода Прича Соломонових, Проповедника и Петокњижја у Цариграду. Стављено му је у налог да ове књиге, као и друге старозаветне књиге, преведе с јеврејског оригинала. А зна се да се зборник библијских књига у јеврејској Библији разликује од истог зборника у словенској Библији. Да би обавио до краја свој превод Фотинов се преселио у Цариград, где је ускоро умро 28. новембра 1858. г. Претходно је Библијско друштво позвало зналца бугарског језика Христодула Костовича (Сичан Николов) да му помогне у раду, па је 1860. г. објављена прва свеска Старога завета са Мојсијевим књигама. Ускоро после проглашења Бугарске егзархије 1870. године Библијско друштво је ангажовало познатог бугарског писца и песника Петка Рачова Славејкова из Тријавне да обави ревизију Неофитовог превода Новога завета. Исте те године објављена је и друга свеска Старога завета. Током целе 1863. г. Славејко је радио на поправци Неофита у сарадњи са једним другим библијским стручњаком по имену Стојан Михаиловски, као петим чланом Библијског редакцијског тима. Постојећи превод Старога завета на бугарском дело је бугарских стручњака, док су амерички и британски мисионари који их је било по Турској помагали у редакцији превода Новога завета. Прва редакција превода Старога завета била је окончана 10. октобра 1863. док је Костов радио на поправци Славејкове редакције Неофитовог превода Новога завета. Године 1864. Славејков је отпутовао у Цариград, где је тим стручњака завршио с преводом и извршио лектуру у првој половини исте те године. Ревизија Новога завета је завршена до 1865. и његово ново издање је објављено 1866. г. До овог времена умногоме су тражени делови Светога писма и штампана издања Новога завета, па је, рецимо, само у року од месец дана у Пловдиву продато 3.624 примерака Новога завета или у Старој Загори у истом периоду 800 примерака. Средином 1867. распродане су прве три свеске Старога завета и приређено је ново издање. Иначе, 1865. г. обављена је коначна редакција Новога завета да би уследила редакција и Старога завета како би текст одражавао савремени бугарски језик. Године 1867. уз помоћ Америчког библијског друштва у Њујорку штампана су два издања Новога завета, једно на новобугарском и једно на црквенословенском; штампано је и једно издање са упоредним бугарским и црквенословенским текстовима. После дуже од 12 година напорног рада, први пут је у Цариграду објављена цела Библија на бугарском у 3.600 примерака. Датум штампања је наведен на првој страници књиге: Јун 1871. Објављена је у два облика: великим и малим словима, а оба издања са упоредним местима. Издање са великим словима штампано је у осам свезака на укупно 1. 060 страница. Ова Библија је позната као ЦариградскаБиблија: Библиа, сиреч, Свјаштенно-то Писание на Ветхиј и Новиј Завет: верно и точно преведено от првообразно-то. Цариград: книгопеч. на А. Х. Бојаџијана, 1871 (а треће издање објављено је исто у Цариграду 1874. г.). Први примерак из књиговезнице стигао је у Стару Загору у јуну 1871. Услед своје популарности цела Библија је поново штампана исте 1871. г. да би уследило још неколико издања. До 1879. г. број штампаних и распродатих Цариградских Библија износио је 6.572 свеске. Ускоро су уследили Симфонија четворојеванђеља (236 странице – Цариград 1880), Речник (Словар) Светога Писма (620 страница – Цариград 1884), и Коментари на Нови Завет (у 3 тома – 1894-1898), а све их припремило Библијско друштво. Ревидирани превод Библије објављен је 1891. г., као и 1906. године. Бугарска Библија у 20. веку До Првог светског рата Библија је често издавана са малим поправкама. Тако је Марково јеванђеље са илустрацијама у боји објављено већ у првој деценији тог века. Америчко библијско друштво је штампало Нови завет у Њујорку 1906. г., а Британско библијско друштво је штампало паралелно енглески и бугарски текст Новога завета у Берлину 1909, Лукино јеванђеље у Лондону 1912, а Нови завет посебно и цело Свето писмо у Цариграду 1912. док је Псалтир објављен у Лондону 1913. године. После Првог светског рата Америчко библијско друштво је објавило у Њујорку 1918. г. специјално издање ревидираног превода Библије из 1912. године. Поправка Четворојеванђеља, започета тимски 1913. и настављена за време рата, уз учешће бугарских библиста М.Т. Добрвског и Ј.Ј. Сеханова, као и америчких протестаната, објављена је у Придворној печатници у Софији 1921. у издању Британског и иностраног библијског друштва. Исте године такође у Софији штампано је 20.000 примерака потпуно поправљеног превода Новога завета. У међувремену је топографска копија бугарске Библије објављена у Цариграду, а затим је 1923. објављено друго издање поправљеног Новога завета из 1921. у Софији. Исте године је цела Библија, која је садржавала исправљен текст Новога завета из 1921. г. на новом правопису, као и сам Стари завет на старобугарском правопису, објављена у Придворној печатници у Софији у издању Британског и иностраног библијског друштва. Године 1924. уследило је издање потпуне Библије. Од 1925. до 1926. цариградско издање Библије у 8 свезака објавило је у једној књизи Њујоркшко библијско друштво у Њујорку. Издање поправљеног Новога завета (1933) и Библије (1940) од стране Британског и иностраног библијског друштва и Јовановог Јеванђеља у Њујорку (1940) од Америчког библијског друштва садржавао је само минималне промене оног издања из 1924. године. У време комунистичке власти (1944-1989) није било могућно превођење и штампање Библије, мада је она и даље штампана у иностранству и тајно уношена. Између више познатих и непознатих издања наводимо Женевску топографску Библију у издању Сједињених библијских друштава 1951. г., њено лондонско издање 1965, Њујоркшко издање Новога завета и потпуне Библије 1981. године. Са падом Берлинског зида 1989. г. више мисионарских друштава радило је на новом преводу Библије на бугарском, па је 1993. г. нека протестантска издавачка кућа „Верен“ издала ревидирани текст Новога завета. Потпуна Библија по благослову Бугарске Православне Цркве објављена је 1995. г., да би уследило неколико топографских издања и ревидираних потпуних протестантских библија. Спомињемо издање Светога писма Бугарског библијског друштва, Библијског савеза и издавачке куће „Верен“. Уз то је 2002. године Бугарско библијско друштво објавило нови превод Новога завета, да би се касније изнашло да је за предложак имао руски православни превод, а не грчки изворник, па га протестанти у тој земљи не цене много. Такође је 2002. године тзв. „Отворена Библија“ сачинила нови превод Новога завета на којем је радио тим преводилаца држећи се блиског текста ревидиране протестантске Библије из 1924/1940. године. Најзад, 2005. г. објављено је интерлинеарно издање грчког и бугарског текста према Скривенеровом (Scrivener) textus receptus-у. Нажалост, у покушају да се блиско држе Цариградске Библије њени преводиоци су поновили многе грешке својих колега из прошлог века. Протођакон Радомир Ракић *Објављено у Гласнику, службеном листу СПЦ, бр. 4/2019 Извор: Српска Православна Црква

На састанку са бугарским православним патријархом Неофитом у недељу, 5. маја 2019. године, у Софији, предстојатељ Римокатоличке Цркве се осврнуо на сведочења прогоњених хришћана, истакао посвећеност Цркве друштвеним питањима и неопходност преношења вере на млађи нараштај као заједничка поља деловања двеју Цркава, Бугарске Православне Цркве и Римокатоличке Цркве. Папа Фрања је говорио о „екуменизму крви, о сиромашнима и улози Цркве“. Но Његова Светост Неофит је пригушио очекивања. У питањима вере „нема компромиса“, нити га може бити, казао је Свјатјејши, па је због тога однос Бугарске Православне Цркве према другим хришћанским заједницама отежан. На пријему папе Фрање у Патријаршији Свјатјејши Неофит је похвалио Папине изјаве о хришћанским коренима Европе и упозоравање на све већи прогон хришћана у свету. Око ових питања сви се могу сложити. Православна Црква се радује када други верски великодостојници деле њена убеђења, али „улаже све напоре да се не би учинили компромиси на штету вере“, рекао је Патријарх у присуству и других чланова Светог Синода. У сусрету с Папом у Патријашији учествовали су: митрополити плевенски Игнатије, ловчански Гаврило, пловдивски Николај, западно- и средњоевропски Антоније, варненски и великопреславски Јован, неврокопски Серафим, русенски Наум, старозагорски Кипријан и врачански Григорије и епископ мелнишки Герасим, главни секретар Светог Синода, као и Негово Величанство цар Симеон II. Чињеницу да је католички папа Фрања после „само 17 година“ по други пут допутовао у Бугарску, патријарх Неофит је оценио као „израз поштовања Бугарске Православне Цркве“. Папа Фрања је нагласио да „извесна разнородност начина живота и обичаја“ није „ни најмање“ супротна јединству Цркве. У случају различитих теолошких изјава између Источне и Западне Цркве, често се мора говорити „више о допунама него о супротстављањима“. Папа је навео редовне посете бугарских православних делегација Ватикану почев од 1968. године, као и присуство бугарске православне парохије у Риму и папске амбасаде у Бугарској. „Уверен сам да ће ти контакти, уз Божју помоћ и кроз време које ће одредити Промисао, позитивно утицати на многе друге аспекте нашег дијалога“, рекао је Предстојатељ Римске Цркве. Ако хришћани исповедају Христа и сагледавају своје грешке, могли би „разоткрити радост праштања“, рекао је Папа. Кад је у питању заједничко сведочење вере, Фрања се позвао на прогоне из прошлог века. Ови верници различитих вероисповести већ су „уједињени на небу“. После посете у Бугарској Патријаршији, папа Фрања је отишао у Саборну цркву Светог Александра Невског у непосредној близини, где се молио испред престола (изван олтара) посвећеног светим словенским апостолима и просветитељима Кирилу и Методију. После изласка из цркве, он се испред ње на тргу молио за мир зајдно с представницима других хришћанских вероисповести, као и других религија – све у одсуству било којег православног свештеног лица! Извор: Српска Православна Црква

Епископ главиницки Јован упокојио се 22. фебруара 2019. у болници у Софији послекратке борбе с раком, преноси званични сајт Бугарске Патријаршије. Блаженопочивши Јован је служио као викарни епископ митрополиту варнском ивеликопреславском Кирилу, а последњих неколико година богослужио је у светупознатом манастиру Светог Јована Рислког. Рођен је као Стојан Костадинов Стојков 29. новембра 1949. године у Софији. Завршио је софијскску богословју св. Јована Рилског, а 11. јануара 1969. полаже монашке завете у Бачковском манастиру.Касније исте године рукоположен је за јерођакона, а за јеромонаха 1971. г.и уздигнут у звање архимандрита 1976. године. Године 1976. дипломирао је на Богословском факултету у Софији. Делао је каосвештеник у Видинској мотрополији, затим као заменик ректора софијске богословије и као начелник Синодалног литургијског одељења пре него што је постао епископ. Хиротонисан је за викарног епископа Главинице 30. новембра 2010. године, и од тада је служио као викар митрополиту Варне, а од 2014. он богослужи у ставропигијалном Рилском манастиру. Извор: Српска Православна Црква

После Кирилове смрти 869. г. Методије је наставио са превођењем Библије, а тај велики подухват довршили су његови ученици. Стари завет је преведен са грчке Септуагинте, а језик при томе коришћен био је језик којим су говорили Словени из околине Солуна. За време владавине сина цара Бориса, Симеона (893-927), презвитер Григорије је добио налог да сачини други превод неких библијских књига, а обавио га је у Русији, где је било у употреби у Руској Цркви одомаћено Остромирово Јеванђеље, исписано 1056. године. У 14. веку је бугарски патријарх Јефтимије сачинио редакцију словенских превода. Године 1396. Бугарска је потпала под отоманску власт. Изум покретног штампарства (Гутенберг) омогућио је да се штампају и словенске књиге. Тако је у Трговишту у Румунији штампано мало Четворојеванђеље, а касније је објављено у Београду (Београдско јеванђеље, 1552. г.) и у Брашову. Псалтир штампан на словенском 1669. г. приредили су Исак Трајков родом из Софије и Кара Трифун из Скопља. Године 1895. г. А. И. Јацимирски извештава о једном рукопису Новога завета бугарске редакције пронађеном у манастиру Њамецу, а преписаном 1779. г. Текст је имао 150 страница исписаних у два стубца са по 35 редова, писан на народном бугарском језику. Овај језик се до 19. века у многоме одвојио од словенског језика, а азбука је сад садржавала мање слова, пошто је са 44 словна знака сведена на 32 слова. Иначе, употреба Библије на словенском језику била је ограничена на богослужења и теологију, па је обичан верник није могао читати, одн. схватати. До тада Свето писмо није било преведено на народни, књижевни језик Бугара. Британско и инострано библијско друштво основано је у Лондону 7. маја 1804. године, а само девет година касније, 14. јануара 1813, у Петрограду је основано Руско библијско друштво са кнезом Голицином на челу, а под покровитељством цара Александра. Додуше, најпре је било названо Петроградско библијско друштво, да би само годину дана касније било преименовано у Руско библијско друштво (28. септембра 1814). Управо ово Друштво је испитивало начине како да се Свето писмо преводи на словенске језике, па и на бугарски. Око 1806. године у Бугарској епископ Враце Софроније објавио књигу под насловом Киријакодромон, што је била збирка недељних и празничних проповеди које је са грчког 1803. г. превео епископ Никифор Теотокос. Била је то прва савремена бугарска књига. Док ју је припремао за штампу Софроније је библијске цитате доносио на „простом бугарском“ језику, према преводу сачињеном са црквенословенског текста тзв. Московске Библије. Ово је био преседан у смислу што се одступило од црквенословенских цитата Светога писма и упослио тада њихов савремени бугарски језик, и то из разлога што обичан човек није схватао Библију на словенском. Посебно занимљиво је то што је у додатку објавио Оченаш из Лукиног јеванђеља на народном бугарском језику. Руско библијско друштво је најавило да ће објавити Свето писмо на бугарском већ 1815. г, што је било преурањено. Сарадник Руског библијског друштво В. Пинкертон пропутовао је јужну Европу од 1819. до 1820. да би размотрио могућност његовог превођења на савремене словенске језике, као и на грчки и турски. Док је трагао за преводиоцима на бугарски, митрополит трновски је препоручио извесног архимандрита Теодосија из манастира Бистрице близу Букурешта као могућег преводиоца Библије на бугарски. У међувремену је сазнао да је Теодосије већ започео са таквим преводом 1819.г., па је превод Матејевог јеванђеља био готов 1821. г., после рада на њему у трајању од годину дана. Ради коначне редакције текста преводилац је провео још шест месеци, па је у фебруару 1822. г. дозвољено да се одштампа 5.000 примерака у Петрограду. Нажалост, установљено је да овај превод има много граматичких грешака, а био је стилски незграпан, будући да је био под утицајем словенског предлошка. Нека места у тексту су била буквално иста као у оригиналном словенском, па су и пре штампања изнете сумње у исправност тога превода. Пинкертон је предложио да се објави 2.000 уместо 5.000 предвиђених примерака. Теодосије је стигао у Петроград из Сибина (Сибиу, Румунија) у пратњи двојице ђакона да нагледају штампање, и овде је тражио да се објаве упоредо словенски и бугарски превод. Тако је у Петрограду у новембру 1823. г. објављено 2.000 примерака Матејевог јеванђеља. Децембра 1825. г. трновски митрополит Иларион изјавио је да је неки превод Новога завета припремио неки учитељ из Враце и да је за тај труд тражио 5000 пјастера. Превод су размотрили стручњаци и пронашли да је нетачан, па је Иларион тај превод одбио и за исти подухват предложио друга два преводиоца из своје епархије. Сапуновов превод Четворојеванђеља Самостални покушај превода Новога завета започео је Петар Сапунов са својим братом Серафимом; они су су 1828. г. објавили Четворојеванђеље у букурештанској митрополијској штампарији у Влашкој 2. децембра 1824. г. Превод је сачињен са грчког. Серафим је знао грчки и словенски, па ипак је у неким случајевима давао предност словенским речима над бугарским. Као предлошци коришћени су грчки, влашки (румунски) и словенски текст Јеванђеља. Овај превод је био објављен пре него што је Теодосије отпочео свој рад 1820. г. Међутим, књига је услед недостатка финансијских средстава била штампана тек после десетак година. Идеја је била да се објави само Четворојеванђеље и добије новац како би се одштампао поптуни Нови завет. Нажалост, Сапунов није почео на време са штампањем, а у међувремену је умро његов брат Серафим, и после дужих оклевања, 1828.г., објављено је 1.200 примерака Четворојеванђеља. Премда је сав Нови завет био преведен, штампано је само Четворојеванђеље на једноставној хартији. Ускоро затим објављена су Дела апостолска и Откривење Јованово. Пошто је 1834. године трновски протосинђел потврдио да је превод сачињен на добром бугарском језику, Британско и инострано библијско друштво откупило је 800 примерака, док је сам Сапунов распродао 400 примерака по цени од 10 пјастера. Затим је 1835. г. Библијско друштво добило понуду да објави део Новога завета у преводу Сапунова у 5.000 примерака. Нажалост, овај превод је имао много лингвистичких грешака и није био добро примљен у народу, па ни међу проповедницима. Превод Новога завета Неофита Рилског (1835) Епископ трновски Иларион препоручио је Неофита (Петрова) Рилског да сачини превод целог Новога завета. Почетком октобра 1835. г. Неофит је прихватио понуду и сместа почео са превођењем. Књига је објављена под насловом „Новиј Завет Господа нашего Иисуса Христа / сега ново преведенниј от славенскаго на болгарскиј јазик от Неофита иеромонаха П.П. Рилца и с прилежанием прегледан и одобрен от преосвјаштеннејшаго и премудраго митрополита Терновскаго Г. Г. Илариона. Смирна: тип. А. Дамианова и содружества 1840. “ (превод је завршен већ 1836.г.). За овај превод је плаћено 5.000 турских гроша. Нови завет је, дакле, објављен, у издању Британског и иностраног библијског друштва, у 5.000 примерака у Смирни куда је штампарију са словима бугарске азбуке послало то Библијско друштво. Превод је наишао на добар пријем и разаслан је по свим бугарским заједницама у Турској, тако да је 1844. г. доштампан тираж од 3.000 примерака. Цариградска патријаршија је одмах негативно реаговала сматрајући да је то протестантски превод Новога завета и тражила одштампане примерке ради уништења, док је народ одбијао да из руку испусти ову књигу. Забележено је да је пловдивски митрополит био наредио конфискацију свих примерака у његовом граду. Слично је било и у другим местима. Патријаршија је овај потез правдала грешкама у преводу, док је прогон књиге само подстакао народно интересовање за овај превод, па је Нови завет потпуно растурен. Друго издање је објављено у Смирни 1850. г. уз незнатне исправке издања из 1840. г. Уследило је ново издање 1853. г. у 15.000 примерака, од којих је хиљаде примерака сместа послато у Бугарску, а две хиљаде примерака послано у Ужинџово на тамошњи народни сајам. Четврто издање из 1857. г. у Букурешту први пут је објављено коришћењем грађанских слова. Године 1859. објављена су још два издања, једно у Букурешту, а друго у Лондону. Године 1866. објављено је у Цариграду џепно издање са текстом који је редиговао неки Енглез Елиас Ригз ( Elias Riggs) из Британског друштва. Нови Завет је редигован и штампан укупно девет пута (1840, 1850, 1853, 1857, два пута 1859, два пута 1860 и два пута 1867). Фотинов покушај превођења Негде око 1839. г. Британско и инострано библијско друштво покушало је да умоли Константина Фотинова да преведе јеванђеља. Међутим, Фотинов је преводио уз комбиновање доброг књижевног језика и лошег познавања црквенословенског, па народ то није добро схватао, те га је Библијско друштво одбацило као неодговарајуће. Превод целога Светога писма До 1840. г. бугарски језик се умногоме изменио; (источни) трновски дијалект је увелико прихваћен у западном делу земље. С обзиром на то да је Нови завет раније био преведен на западном дијалекту, морала се обавити његова редакција. Константин Фотинов, заједно са често заборављаним Стојином (Савом) Илијевим Радуловим преузео је на себе ту редакцију, да превод из 1840. г. пренесе на источни дијалект. Фотинов је радио и на познијим издањима, па се на молбу Библијског друштва подухватио превода појединих библијских одломака за једно америчко Библијско друштво. На преводу Старога завета радио је између 1851. и 1858. г. Превод Псалама је објавио у Смирни 1855. године, да би уследило издање превода Прича Соломонових, Проповедника и Петокњижја у Цариграду. Стављено му је у налог да ове књиге, као и друге старозаветне књиге, преведе с јеврејског оригинала. А зна се да се зборник библијских књига у јеврејској Библији разликује од истог зборника у словенској Библији. Да би обавио до краја свој превод Фотинов се преселио у Цариград, где је ускоро умро 28. новембра 1858. г. Сада је Библијско друштво позвало зналца бугарског језика Христодула Костовича (Сичан Николов) да му помогне у раду, па је 1860. г. објављена је прва свеска Старога завета са Мојсијевим књигама. Ускоро после проглашења Бугарске егзархије 1870. године Библијско друштво је ангажовало познатог бугарског писца и песника Петка Рачова Славејкова из Тријавне да обави ревизију Неофитовог превода Новога завета. Исте те године објављена је и друга свеска Старога Завета. Током целе 1863. г. Славејко је радио на поправци Неофита у сарадњи са једним другим библијским стручњаком по имену Стојан Михаиловски, као петим чланом Библијског редакцијског тима. Постојећи превод Старога завета на бугарском дело је бугарских стручњака, док су амерички и британски мисионари који их је било по Турској помагали у редакцији превода Новога завета. Прва редакција превода Старога завета била је окончана 10. октобра 1863. док је Костов радио на поправци Славејкове редакције Неофитовог превода Новога завета. Године 1864. Славејков је отпутовао у Цариград, где је тим стручњака завршио с преводом и извршио лектуру у првој половини исте те године. Ревизија Новога завета је завршена до 1865. и његово ново издање је објављено 1866. г. До овог времена умногоме су тражени делови Светога писма и штампана издања Новога завета, па је, рецимо, само у року од месец дана у Пловдиву продато 3.624 примерака Новога завета или у Старој Загори у истом периоду 800 примерака. Средином 1867. распродане су прве три свеске Старога завета и приређено је ново издање. Иначе, 1865. г. обављена је коначна редакција Новога завета да би уследила редакција и Старога завета како би текст одражавао савремени бугарски језик. Године 1867. уз помоћ Америчког библијског друштва у Њујорку штампана су два издања Новога завета, једно на новобугарском и једно на црквенословенском; штампано је и једно издање са упоредним бугарским и црквенословенским текстовима. После дуже од 12 година напорног рада, први пут је у Цариграду објављена цела Библија на бугарском у 3.600 примерака. Датум штампања је наведен на првој страници књиге: Јун 1871. Објављена је у два облика: великим и малим словима, а оба издања са упоредним местима. Издање са великим словима штампано је у осам свезака на укупно 1. 060 страница. Ова Библија је позната као Цариградска Библија: Библиа, сиреч, Свјаштенно-то Писание на Ветхиј и Новиј Завет: верно и точно преведено от првообразно-то. Цариград: книгопеч. на А. Х. Бојаџијана, 1871 (а треће издање објављено је исто у Цариграду 1874. г.). Први примерак из књиговезнице стигао је у Стару Загору у јуну 1871. Услед своје популарности цела Библија је поново штампана исте 1871. г. да би уследило још неколико издања. До 1879. г. број штампаних и распродатих Цариградских Библија износио је 6.572 свеске. Ускоро су уследили Симфонија четворојеванђеља (236 странице – Цариград 1880), Речник (Словар) Светога Писма (620 страница - Цариград 1884), и Коментари на Нови Завет (у 3 тома – 1894-1898), а све их припремило Библијско друштво. Ревидирани превод Библије објављен је 1891. г., као и 1906. године. Бугарска Библија у 20. веку До Првог светског рата Библија је често издавана са малим поправкама. Тако је Марково јеванђеље са илустрацијама у боји објављено већ у првој деценији тог века. Америчко библијско друштво је штампало Нови завет у Њујорку 1906. г., а Британско библијско друштво је штампало паралелно енглески и бугарски текст Новога завета у Берлину 1909, Лукино јеванђеље у Лондону 1912, а Нови завет посебно и цело Свето Писмо у Цариграду 1912. док је Псалтир објављен у Лондону 1913. године. После Првог светског рата Америчко библијско друштво је објавило у Њујорку 1918. г. специјално издање ревидираног превода Библије из 1912. године. Поправка Четворојеванђеља, започета тимски 1913. и настављена за време рата, уз учешће бугарских библиста М.Т. Добрвског и Ј.Ј. Сеханова, као и америчких протестаната, објављена је у Придворној печатници у Софији 1921. у издању Британског и иностраног библијског друштва. Исте године такође у Софији штампано је 20.000 примерака потпуно поправљеног превода Новога завета. У међувремену је топографска копија бугарске Библије објављена у Цариграду, а затим је 1923. објављено друго издање поправљеног Новога завета из 1921. у Софији. Исте године је цела Библија, која је садржавала исправљен текст Новога завета из 1921. г. на новом правопису, као и сам Стари завет на старобугарском правопису, објављена у Придворној печатници у Софији у издању Британског и иностраног библијског друштва. Године 1924. уследило је издање потпуне Библије. Од 1925. до 1926. цариградско издање Библије у 8 свезака објавило је у једној књизи Њујоркшко библијско друштво у Њујорку. Издање поправљеног Новога завета (1933) и Библије (1940) од стране Британског и иностраног библијског друштва и Јовановог Јеванђеља у Њујорку (1940) од Америчког библијског друштва садржавао је само минималне промене оног издања из 1924. године. У време комунистичке власти (1944-1989) није било могућно превођење и штампање Библије, мада је она и даље штампана у иностранству и тајно уношена. Између више познатих и непознатих издања наводимо Женевску топографску Библију у издању Сједињених библијских друштава 1951. г., њено лондонско издање 1965, Њујоршко издање Новога завета и потпуне Библије 1981. године. Са падом Берлинског зида 1989. г. више мисионарских друштава радило је на новом преводу Библије на бугарском, па је 1993. г. нека протестантска издавачка кућа „Верен“ издала ревидирани текст Новога завета. Потпуна Библија по благослову Бугарске Православне Цркве објављена је 1995. г., да би уследило неколико топографских издања и ревидираних потпуних протестантских библија. Спомињемо издање Светога писма Бугарског библијског друштва, Библијског савеза и издавачке куће „Верен“. Уз то је 2002. године Бугарско библијско друштво објавило нови превод Новога завета, да би се касније изнашло да је за предложак имао руски православни превод, а не грчки изворник, па га протестанти у тој земљи не цене много. Такође је 2002. године тзв. „Отворена Библија“ сачинила нови превод Новога завета на којем је радио тим преводилаца држећи се блиског текста ревидиране протестантске Библије из 1924/1940. године. Најзад, 2005. г. објављено је интерлинеарно издање грчког и бугарског текста према Скривенеровом (Scrivener) textus receptus-у. Нажалост, у покушају да се блиско држе Цариградске Библије њени преводиоци су поновили многе грешке својих колега из прошлог века. протођакон Радомир Ракић Извор: Српска Православна Црква

На крају литургије Епископ велички Сионије је са царских двери прочитао поруку Патријарха бугарског, где између осталог г.г. Неофит каже: Данас, када празнујемо Петнаест свештеномученика наше молитве ка Господу су са вама и молимо се да црква Републике Македоније и верни македонски народ приступе евхаристијском јединству. На многаја љета, са братском љубављу у Христу, Неофит Патријарх бугарски. Бугарски Патријарх Г. Неофит Сагласно бугарским новинама, црквени кругови сматрају да се Бугарска патријаршија односи као истинита црква мајка и да особито Патријарх Неофит показује велику бригу за такозвану расколничку македонску цркву, која, према њима, свакако треба да буде аутокефална. Бугарска јавност сматра да управо Бугарска патријаршија треба да додели аутокефалију. Расколничка црква Скопља у задње време много пута наглашава да је њена мајка црква у ствари Бугарска егзархија, а сагласно томе се понаша и данашња Бугарска патријаршија. Са том разликом што данас антиканонски „улази“ у канонску јурисдикцију Српске Цркве, као што је то егзархија радила у прошлом веку, само што сада Бугарска патријаршија признаје „македонску цркву и македонски народ“, наводи Ромфеа. Извор: http://www.romfea.gr/epikairotita-xronika/18774-prokalei-o-patriarxis-boulgarias-kai-mila-gia-makedoniki-ekklisia Превод: Поуке.орг

АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА 11.12.2017Никола Јоксимовић, Сп Руска православна црква залаже се за наставак дијалога СПЦ са расколничком црквом у Македонији, али питање је са ким у Скопљу разговарати, ако је актуелни архиепископ Стефан, по свему судећи, само формално на челу МПЦ. Стварне старешине МПЦ су бугарски националисти. Иако нико од аналитичара и познавалаца црквених питања није веровао да ће Бугарска православна црква (БПЦ) у своје окриље примити канонски непризнату Македонску православну цркву (МПЦ), то се ипак догодило. Сада стижу гласови из Москве, од руског патријарха Кирила, који је, како преносе „Вечерње новости“, лично пренео српским црквеним великодостојницима на прослави стогодишњице поновног успостављања Московске патријаршије, жељу за очувањем вековног црквеног јединства. Српска православна црква (СПЦ) требало би да сачува канонско јединство у свим својим историјским пределима, преносе „Новости“ речи руског патријарха. Жеља МПЦ да јој БПЦ буде мајка-црква и изненађујући (позитиван) одговор патријаршије у Софији један је од видова испољавања бугарофилских идеја са македонске и идеја бугарског национализма са бугарске стране, каже историчар Александар Раковић. „Македонска црква у расколу почела је да решава своје црквено питање тако што ће га решавати кроз бугарско национално питање. И то се види и из изјава које је давао митрополит струмички Наум, са једне и бугарски патријарх Неофит са друге стране. И то је у складу са споразумом који су потписали Заев и Борисов о пријатељским и суседским односима Македоније и Бугарске, где у једној тачки стоји да они имају заједничку историју. Све је то дакле један пакет“, каже Раковић. CC0 / PIXABAY НАТО православци черупају српску цркву Бугарска црква нема канонских могућности да пригрли МПЦ и сваки такав покушај довео би је, како Раковић каже, у предрасколну или расколну ситуацију са свим другим православним црквама у свету. Због тога су се одлучили за блажу варијанту заступања интереса МПЦ пред другим црквама, али и то је мешање у унутрашње односе СПЦ са македонским јерархијама, и оне канонски признате, на челу са архиепископом Јованом и расколничке, на челу са архиепископом Стефаном. „Интересантно је да је бугарски патријарх Неофит требало да буде на скупу у Москви, али је у последњем тренутку одустао од пута и послао је делегацију на челу са једним митрополитом јер је, по свему судећи, желео да избегне сусрет са српским и руским патријархом. Дакле, они су знали да су направили противканонски потез и да су се упетљали у односе београдске патријаршије са македонским јерархијама“, сматра Раковић. Став руског патријарха потврђује канонску јурисдикцију СПЦ над јерархијама у Македонији, како признатим тако и расколничким, додаје Раковић и каже да потез БПЦ неће изазвати домино ефекат. МПЦ је, како каже, камен спотицања за све православне цркве, од Васељенске патријаршије, преко свих других грчких патријаршија (Александријске, Антиохијске…) до московске патријаршије и због тога ниједан једнострани гест БПЦ не може да изазове домино ефекат. „Уколико би до тога дошло, то би значило да је дошло до расцепа у православној васељени. Било би заиста катастрофално, незрело и злонамерно уколико би БПЦ и МПЦ уопште одлучиле да иду у том правцу. То би било недопустиво и готово немогуће. Ни они сами, а поготово бугарска црква, нису спремни на такав потез“, каже Раковић. Међутим, руски православни филозоф Аркадиј Малер има нешто другачије мишљење. Оцењујући одлуку БПЦ као кршење канонског реда и ексилиолошки нонсенс, питање о додељивању статуса аутокефалије је унутрашње питање помесне цркве, каже он. © SPC.RS После разбијања Југославије, остало је да се разбије СПЦ (видео) „У овом случају, одлука о непризнатој Македонској православној цркви је унутрашње питање СПЦ и њено легитимно право. Међутим, то је заиста веома осетљиво питање, зато РПЦ не коментарише јавно ову ситуацију. Балкан је веома трусно подручје, где додељивање статуса аутокефалије може да изазове ланчану реакцију. Неки ће поставити питање — а зашто само македонска црква? Зашто не може и Црногорска црква? У том смислу, неопходно је сачувати статус кво, када је реч о православним црквама на Балкану“, објашњава Малер. На питање да ли је став Московске патријаршије можда изазван сличном ситуацијом коју РПЦ има са канонски непризнатом Украјинском православном црквом, Малер одговара да између те две ситуације нема непосредне везе, јер ситуација унутар РПЦ не утиче на СПЦ и обратно. „Сведоци смо формирања политичких алијанси: назови поглавар Украјинске православне цркве Филарет ужива подршку такозване Црногорске православне цркве, и то је чиста политика. Тако да је став РПЦ, поводом македонског раскола, повезан са ставом о расколу у Украјини, али у смислу да се Руска црква противи било каквим поделама и расколима у православним црквама. Зато се РПЦ залаже за јединство у свим помесним црквама, а поготово на Балкану, који је јединствен случај“, каже Малер. У ставу РПЦ према питању аутокефалности МПЦ ништа се суштински није променило, сазнаје Спутњик из добро обавештених извора који су били присутни на сусретима поводом јубилеја. Оно што је провејавало на маргинама сусрета у Москви била је свест о томе да је писмо МПЦ у коме је изражена жеља да јој БПЦ буде покровитељ политичке, а не канонске природе, каже Спутњиков извор. Московска патријаршија и даље се залаже за дијалог између црквеног Београда и Скопља, а патријарх Кирил је чак и посредовао у неколиким разговорима између јерарха. Да се РПЦ залаже за наставак дијалога потврђује и Раковић, међутим, поставља се питање са ким ће се водити разговори, с обзиром на то да старешина МПЦ, архиепископ Стефан, како каже, не води цркву, већ да је стварни старешина МПЦ струмички митрополит Наум, који је, каже Раковић, бугарски националиста. Права питања које треба поставити нису хоће ли бити наставка разговора између СПЦ и МПЦ, него у ком ће се формату разговори наставити, ко ће их са македонске стране водити и је ли МПЦ довољно зрела да се разговори наставе, каже Раковић.