Претражи Живе Речи Утехе

У библијска времена човек је био погођен болестима и заразама много више него што је то данас случај, а бројна библијска места то описују и бележе. Недостатком основне хигијене, нарочито међу сиромашнима, стварано је плодно тле за настанак многих инфекција. Упркос вишеструко бољим условима живота по питању хигијене и исхране и забављен садржајима светлећих екрана, човек са почетка треће деценије трећег миленијума по Христовом рођењу суочио се као и бројни његови преци са суровом чињеницом да живи у телу од крви и меса које на постељу или у гроб може да обори организам невидљив голим оком. То је чињеница која је у самодовољној опчињености „прогресом“ била заборављана, а оно што последњих недеља проживљавамо оци Истока практиковали су свакодневно као „сећање на смрт“. Зато је у оваквим тренуцима неопходно подсетити се и шта Свето Писмо говори о болестима и епидемијама. Књига коју многи неправедно заобилазе током читања Старог Завета због бројних упутстава за жртвоприношење као и разних прописа јесте Књига левитска. Читање прописа о губи (лепри) које Бог обзнањује Арону и Мојсију и на коју наилазимо у 13. глави истоимене књиге данас нам се чини посве актуелном. Наиме, ту се налазе детаљни описи промена на кожи које служе препознавању раних фаза ове кожне болести (изазване преносом високо заразне бактерије Mycobacterium leprae). Као и данас, сваки појединац на коме би се испољили симптоми смештан је у карантин: „Онда нека затвори свештеник за седам дана човека са таквом бољком. Па ће га седмога дана погледати свештеник, ако се буде раширила по кожи, тада ће га прогласити да је нечист, губа је“ (13, 4.27). Такође, Господ говори да такав човек треба ићи свуда гологлав и полуодевен како би се виделе ране, да држи шаку преко својих уста и да друге упозорава да је болестан (13, 45). Пошто многима није било исцељења, карантин је често био доживотан: „Нека живи сам, иза окола нека му буде стан“ (13, 46). Од строгих мера карантина нису били изузети ни цареви што нам пример цара Азарије јасно показује (2Цар 15, 5). Ту Божији савети не престају, већ се Израиљ упозорава да не додирује чак ни ствари које су припадале оболелом, а уколико се покаже да и у његовој кући људи и даље обољевају, кућа треба заједно са стварима да се спали и потпуно сруши (Лев 14, 34-57). Међутим, уколико се покаже да су симптоми били безазлени, у том случају свештеник, такође по завести Господњој, приноси жртву коју је човек донео и поново га интегрише у заједницу, односно свима објављује да не представља опасност по друге. Он помазује (маслиновим) уљем (које је и данас основа многих лекова и козметичких препарата) главу човека, а водом потопљеном у исоп (биљка из породице нане позната по свом лековитом дејству) кропи његове укућане и покућство. Из овога видимо да преко свештеника у улози видара Бог брине и о телесном здрављу Израиља. Многа Божија упутства односе се не само на лечење заразе, него и на уклањање њених узрока, тј. спречавање. У Лев 11 заповеђено је, рецимо, да се не једу птице које су лешинари као и многе од нечистих животиња (за које се показало да садрже велику количину токсина). Свим Израиљцима, а нарочито свештеницима, било је забрањено да додирују тело покојника, јер се узрок смрти често није знао (да ли је била инфективна болест или нешто друго). Уколико се упокојио блиски члан породице, они који су га сахрањивали проводили су одређено време у карантину. Занимљив је податак да је традиционални и религиозни обичај целивања и купања покојника у Африци био један од главних разлога неконтролисаног ширења еболе током епидемије 2014-16. од које је умрло 11323 људи. Обично се мисли да, због многих заповести које се тичу греха (моралног расуђивања), Господ брине само за душевно здравље људи, али ови примери јасно сведоче да није тако, већ да се својим упутствима Он брине и за телесно здравље. Занимљиво је како у Светом Писму не постоји толико упадљиво подвајање између душе и тела и да је човек заиста сагледаван као јединствено биће у свим својим аспектима: душевном и телесном. У многим случајевима је јасно да када било који од ових аспеката човека болује, онај други такође бива погођен, тј. човек је рањен у својој свеукупности: можда би најправилније било рећи да је свака болест позната човеку истовремено психосоматска и соматопсихолошка. Да је Господ дао само заповести којима се човек чува само од греха као моралне категорије, без инструкција о болестима и заразама, прва већа епидемија збрисала би Израиљ и оставила историју спасења у неизвесности. На такву једну епидемију наилазимо већ у књизи након Левитске, Књизи бројева. У Бр 25 изабрани народ се налази улогорен у земљи Моавској на путу ка Обећаној земљи, а бројни Израиљци ту виде прилику да блудниче са женама из суседних насеобина (кћерима Моавским). Убрзо се у народу шири болест за коју текст сугерише да је пренесена полним путем и да од ње умире 24 хиљаде људи. Не можемо са сигурношћу рећи о којој болести је овде реч, али је у Лев 15 разматран случај човека који има „течење семена“ односно гонореју, те можемо закључити да су полне болести биле познате као високо заразне. Упркос Мојсијевом упозорењу, син једног кнеза уводи туђинку у шатор наочиглед свих као чин дрскости, али га у току полног чина заједно са женом копљем пробада ревносни Финес, унук Аронов. Уплашени од овакве казне, као и од Левита окупљених око Финеса, остали Израиљци престају да чине блуд са туђинкама и „погибија“ престаје. Овде је назначено да је епидемија последица греха. Ширење болести кроз грех блуда престало је тек строгим Финесовим приступом, док је Мојсије претходно немоћно посматрао шта се дешава (плакао на вратима Скиније). Тешка времена захтевала су тешке мере. Следећа у низу епидемија описана је Првој књизи Самуиловој 4-6. Филистејци који су након победе над Израиљем преотели Ковчег завета бивају затечени епидемијом. Она је означена јеврејском речју efalim и Даничић је преводи као епидемија „шуљева“ што је збуњујућ превод. Међутим, Филистеји праве златне фигуре у облику мишева и „отока“ какве имају, враћају Ковчег са тим поклонима што указује да се ради о некој инфективној болести попут мишје грознице или каквој другој цревној пошасти која узрокује акутну дијареју. Болест Филистејаца престаје када Ковчег стиже у кућу Авинадавову. Занимљив случај налазимо у описима опсаде Јерусалима из 702. године пре Христа у Другој књизи о царевима 18-19. Наиме, цар Језекија добија ултиматум асирског цара Сенахирима да преда град и становнике његове. Суочен са катастрофом, Језекија се вапајно моли Богу да свети Град спасе од најезде тада најопремљеније, најмасовније и најдисциплинованије армије на свету. Пророка Исаију Господ шаље да му каже да град неће пасти. У драматичној ноћи нестаје асирски логор са 185000 војника, а Библија то описује овако: „анђео Господњи поби у околу асирском 185 тисућа и кад усташе ујутру то све сами мртваци“. Каснији тумачи овај догађај интерпретирају као последицу високо заразне епидемије која је по Божијем промислу избила међу Асирцима. Имајући у виду лоше и нехигијенске услове војничких логора током опсаде сасвим је логичан овакав развој догађаја. Оно што је у овом случају занимљиво је следеће: овога пута епидемија је била спас за једне, а пропаст за друге. У каснијем, новозаветном, периоду долази до пренаглашавања односно изобличења изворних заповести које су чувале духовну и телесну чистоту Израиља. Многи су били изопштавани из заједнице због болести чији су симптоми деловали збуњујуће, а они који су били болесни поред те тегобе носили су и друштвену стигму. На ова изобличења Закона са Синаја на више места је указивао и Господ Исус Христос. Позната нам је приповест о крвоточивој жени из Лк 8, 45, која је по свему судећи боловала од болног и дугог менструалног крварења. Као таква, требало је да буде изопштена из заједнице, а онај ко је се дотакне био би означен као нечист. Ова несрећна жена се у гужви која се створила око Христа дотакла његовог скута, не његовог тела, и била је исцељена, а Господ наводи да „осети силу како изађе из њега“. Од Христа који је за многе имао статус учитеља (апостоли га често зову рави – рабин) обично би се очекивао укор за такав поступак, али он то не чини већ говори: „Не бој се, кћери, вјера твоја спасла те је; иди у миру“. Тиме бива поново примљена у заједницу. Слично томе, исцељене губавце Господ је послао да се покажу свештенику како би се поново интегрисали у заједницу не укидајући претходно наведени закон о карантину, него испуњавајући његову сврху (Лк 17, 12-20). Оно што Свето Писмо издваја од бројних античких извештаја о епидемијама јесте теолошко промишљање о разлозима болести. Међутим, Књига живота на ово питање не даје један и једнозначан одговор. Ствар постаје још комплекснија када се болест посматра на личном и на колективном плану. Многи се држе увреженог мишљења да је болест „казна за грех“ и ово схватање није неоправдано како и видимо из горе наведених библијских примера. Ово, међутим, није једини одговор на питање о разлозима болести. У нашем народу често чујемо да човек који је учинио неко злодело ближњем доживи несрећу или болест па се то објашњава оним „све се враћа“. Ово, међутим, није једини одговор на питање о разлозима болести. Навешћу још један старозаветни и један новозаветни пример другачијих одговора ово питање. Познат је пример Јова како после свих претходних несрећа бива погођен „злим приштем“ (Јов 2, 7-8) који је створио такве красте на телу да он „узе цријеп па се стругаше, и сјеђаше у пепелу.“ Кожни симптоми Јовове болести означавају се јеврејском речју šehin што би се данас најбоље одговарало богињама. Исте се помињу и као шеста пошаст египатска у Изл 8, 9-11, затим у Лев 13, 18 и Пнз 28, 27.35 као бубуљице по екстремитетима праћене повишеном температуром, а у Јововом случају праћене несаницом (7, 4), недостатком апетита и болом у стомаку (30, 27) и губитком телесне тежине (33, 21). На све ове муке Јовови пријатељи кажу да је он учинио неки грех због којег је болестан, а Јов упорно одговара да није скривио ништа. Заиста, и није. Јов призива Божији суд на себе да се докаже његова праведност и тврдоглаво тражи одговор зашто је болестан. Ако пажљиво више пута ишчитамо целу књигу, видећемо да Бог, када се на крају књиге обраћа Јову, заправо не открива зашто је болестан. Он му не каже да је допустио Сатанино кушање како би показао пример његове вере и праведности, него му саопштава како је стварао свет. Јов није био ту кад је Бог устројавао васиону, нити разуме читаву небеску и земаљску механику, па самим тим неке ствари једноставно не може да појми. Овај Божији одговор казује следеће: чак и када не знамо зашто смо болесни и када нам делује неправедно да ми болујемо (а многи доказани зликовци благују), треба да прихватимо вољу Божију иако је не схватамо. То је сваком заиста тешко, али зато се и молимо „да буде воља Твоја“. Објаснити порекло или узрок нечије болести најчешће олако изговореним „болест је плата за грех“ представља површно поједностављење којим се Бог поистовећује са „осветником“, с једне, и са Бићем које дела по принципу аутоматизма, с друге стране. Оно што је извесно, Бог ниједног тренутка није напустио Јова, нити се Јов разочарао и одбацио Бога, већ је његова вера ојачала. Поред овог старозаветног, расправу о разлозима болести налазимо и на страницама Јеванђеља по Јовану (9). Видевши слепога од рођења апостоли чврсто стоје у познатом старозаветном концепту: немају никакве сумње да је он болестан због греха, једина им је недоумица да ли је он сагрешио или његови родитељи. Насупрот томе, Господ на њихово питање руши једноставност примене овог концепта на све случајеве па каже: „ни он сагријеши ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему“ (9, 3). Страдање које је слепи доживео кроз свој хендикеп било је припрема за оно што следи, за препознавање Христа као Месије, а не „плата за грех“. Тако се пробудила његова вера која му је променила живот па је у поновном сусрету са Христом у разговору рекао: „вјерујем, Господе! И поклони му се“ (9, 38). Дакле, уколико оболимо ми или наш ближњи, то се може видети и као прилика за дело Господње, за чудо исцељења или буђење вере, а не као просто прихватање болести као казне за грех и препуштање смрти. Коначно, долазимо до наше свакодневне ситуације. На друштвеним мрежама и преко порука се деле текстови који разлоге пандемије наших дана виде као казну за грешно човечанство које је дубоко затровано у својим међуљудским односима и заслепљено конзумеризмом који уништава богодаровану творевину. Овога пута је упадљиво да епидемија не погађа само неке – православне, католике, протестанте, муслимане, будисте, многобошце, него баш – све. Зато код неких ови знаци бивају тумачени као знаци времена док промишљање о разлозима болести носи апокалиптичне тонове. Као што знамо, никоме није дато да зна час Другог Христовог доласка, па се у нашем разумевању ових догађаја ни то не може сасвим одбацити као могућност. Међутим, исто тако ова епидемија може бити и прилика да се, како Христос каже, „јаве дела Божија.“ То не мора бити само чудо физичког исцељења од болести или просто чињеница недобијања заразе, иако може бити и то. То „дело Божије“ може бити и поновно откривање наших ближњих и зближавање са њима током карантинских дана. У доба када је завладала застрашујућа отуђеност можда је Божији промисао да поново ојача породицу, ону „домаћу цркву“? Зар и то не би било чудо достојно дивљења? Овом мишљењу сам лично најближи. Напослетку, шта год буде од свега овога у распону од пролазне пошасти коју ћемо до лета заборавити па до апокалиптичких догађаја из Откривења – све је воља Божија (иако се лоше ствари дешавају не зато што то Бог хоће, него зато што то допушта). Вољу Божију треба прихватити чак и онда када као Јов немамо јасан одговор зашто се све дешава и када је не разумемо. Као и за њега тада, једино нам је поуздање стих псалмопојца: „ако и прођем посред сенке смрти, нећу се бојати зла, јер си Ти са мном“ (Пс 23, 4). Свето Писмо о болестима и епидемијама TEOLOGIJA.NET У библијска времена човек је био погођен болестима и заразама много више него што је то данас случај, а бројна библијска места то описују и бележе. Недостатком основне... View full Странице

Топло јутро без дашка ветра гарантовало је паклени дан у Јудејској пустињи. Крајњи циљ био је Масада – последње упориште јудејских зилота и симбол пркоса малог народа против римског империјализма. Аутопутем преко источног дела Јерусалима ка Западној обали уз Мртво море до тврђаве било је потребно око сат и по вожње. Смештена на високој гори са равном површином из подножја је деловала сасвим неосвојиво. Уске стрме степенице воде до тврђаве, а од скоро је могуће доћи и жичаром. Почели су да је граде још Хасмонеји, а довршио је Ирод (37-4. пХ). Окрутни тиранин у потпуности је оспособио овај простор у јудејском залеђу као уточиште у временима кризе. На обронцима је саградио чак и сопствену палату у римском стилу са бројним цистернама и купатилима. То не би било ништа чудно када се не би налазило дубоко у пустињи и то на обронцима планине. Древни градитељи били су мајстори сакупљања кишнице. Велики базени и цистерне складиштили су огромне количине воде. То је омогућило опстајање у тако негостољубивом окружењу чак годинама. Након пада Јерусалима 70. године, око хиљаду јудејских зилота сместило се овде не прихватајући коначни пораз. Када су легије опколиле Масаду, нису знали како да приђу па су месецима градили прилаз за опсадне машине тако што су, фактички, насули читаво брдо, створивши пут ка зидинама које су биле најприступачније. Када је зид био коначно био срушен, према Јосифу Флавију, легије је сачекао ужасан призор. Сви зилоти, заједно са својим породицама извршили су самоубиство. Јосиф наводи чак и говор Елеазара бен Јаира, њиховог вође, како је боље бити мртав, него римски роб. Тако је Масада, иако пораз, постала симбол јудејског пркоса и одиграла битну улогу у националном наративу повратка у земљу 1948. године. У нашем историографском дискурсу Масада се пореди са „јеврејским Косовским бојем“ или „Битком за Аламо“ у Тексасу. Ипак, данашња историографија критички је настројена према овом наративу. Пре пада Јерусалима, беснео је грађански рат између зилота и умерених Јудеја који су хтели мир са Римом, док су ови потоњи били бескомпромисни. Након насељавања у Масади су чак побили све сународнике у оближњој оази, Еин-Гедију, и опљачкали их, само зато што нису хтели да им се придруже. На самом крају, самоубиство као чин пркоса није део било какве библијске праксе. Опхрван мислима о овом месту и свему што се у њему збило, стадох који минут баш на северном зиду на обронку планине у делу некадашње Иродове палате. Баш ту се Ирод башкарио у кади док су његови сународници горели на сунцу градећи његове мегаломанске пројекте. Осиромашена земља коју је оставио иза себе проузроковала је тензије са Римљанима које су водиле у отворену побуну, рат и погибао. Историја је, по ко зна који пут, показала како незајажљивост и разврат воде у пропаст, а такође колико су сви тоталитарни системи рањиви и нестабилни након смрти вође. Вратих се на западну ивицу Масаде. Поглед ми је лутао на другу обалу Мртвог мора, на јорданску страну. Док је сунце залазило, приметих мало насеље Зоар, библијски Сигор, у које утече Лот. Рекоше да у близини леже и рушевине Содома. И би вече и би јутро, дан шести. [VII] Узвишење које са истока надгледа стари град и које је поприште многих догађаја поменутих у Светом Писму назива се Маслинска гора. На њој се налазе бројне цркве и манастири као и чувени Гетсимански врт у којем се Христос молио у дан Јудине издаје док су апостоли спавали (Мт 26, 34-55). Руска црква Свете Марије Магдалине са својим златним куполама упадљив је драгуљ Гетсиманског врта. До улаза у цркву из уске уличице воде степенице кроз прелеп врт који одржавају сестре овог манастира чинећи да изгледа попут некадашњег Едена. Манастир је изградио руски цар Александар IIIкрајем 19. века, а данас у овој светињи живе бројне монахиње. Литургију је служио један јеромонах и јерођакон, док је са певнице допирао славопој до танчина усклађеног хора сестара. Након Литургије упутих се ка старом граду. Ушао сам у град кроз чувену улицу Виа Долороса којом је по предању Христос носио крст до Голготе, тј. данашње Цркве Гроба Господњег која је удаљена око 600 метара. Сама улица била је једна од главних западних рута Елиа Капитолине односно римског насеља насталог на рушевинама Јерусалима после 70. године. Сматра се да је улица задржала руту претходног пута од преториума односно Пилатовог суда до Голготе. Дошавши до јерменске цркве на крају улице, заокренух ка Храмској гори. Након проласка кроз шаренило уске наткриљене улице у којој су се начичкали бројни дућани, изађох на плато испред Зида плача. Зид плача или другачије звани Западни зид један је од ретких остатака Јерусалима из Христовог времена. Он представља једини сачувани део зида које је изградио Ирод као један од потпорних зидова некадашњег Храма. Данас је једно од најсветијих места за Јевреје, али само најсветије место за њих налази се изнад (иза) зида где је некада био јудејски Храм. Пажњу ми је привукао огроман број људи у молитви испред зида. Једни су држали руку на зиду читајући псалме или друго штиво, други су загрљени певали и играли испред њега. Данас се иза Зида плача налази џамија Ал-Акса и представља трећи по реду најсветији простор у исламу. Изградили су је калифи из династије Омајада што је чини једном од најстаријих исламских светиња. У предању сунитског ислама, то је управо место са којег се Мухамед вазнео у небо. Данас овај простор представља тачку спорења између Јевреја и Палестинаца. Најсветији простор Израиља данас се налази у рукама муслимана који на њему поштују своју светињу, док је Израиљцима забрањено да уђу. Са друге стране постоје Израиљци који сматрају да је јудаизам недовршен без Храма и да Бог тражи његово обновљење. Постоје удружења која припремају сасуде Храма и архитектонске пројекте. Да ствар буде занимљивија, они бивају подржани од стране тзв. хришћанских циониста који такође сматрају да би изградња Храма довела до Другог Христовог доласка. Како би удовољио овако екстремним евангелистичким круговима, председник САД-а је преместио амбасаду у Јерусалим, дајући оваквим аспирацијама нови замах. Такав чин свакако не би се могао извршити без оштећења или чак девастације Ал-Аксе што би на ноге подигло читав исламски свет. То, свакако, није план за мир у свету. И би вече и би јутро дан седми. [VIII] Последњег дана боравка, имао сам посебан благослов да проведем ноћ у Цркви Гроба Господњег. Остајање у цркви током ноћи ради молитве и Литургије захтева ранију најаву. Тешка метална врата цркве затварају се у 21 час, а закључавају се споља тако да онај ко остане у цркви не може изаћи пре 5 сати ујутру. Тачно у 21 час, врата беху затворена, а омање лестве избачене напоље кроз окно у вратима. Попевши се на лестве, кључар споља закључава цркву и долази изјутра. Након закључавања врата у цркви је остало петнаестак људи спремних за свеноћну молитву. У параклис над Гробом улазиле су групе од по двоје-троје људи и остајале око тридесет минута како би и другима дали могућност да на овом најсветијем месту проведу неко време у молитви. У ноћи, без хиљада ходочасника, параклис је тихо стајао у свој својој величанствености. Осим благог шапата молитвеника који се понегде чуо, спокој ове светиње понекад је само на тренутак реметио бат корака дежурног монаха који је обилазио светињу. Тешко је било у неким тренуцима дубоке ноћи поверовати да се налазим на овом месту. Упркос свему, нисам осећао умор, а сан није долазио на очи. Богослужење је у великој цркви почело тачно у поноћ, службом полуноћнице, на коју се надовезало јутрење. Тихи глас монаха који је читао шестопсалмије прекрио је звук звона. Након завршетка јутрења, почела је Литургија и трајала све док прва јутарња светлост није почела да се назире на прозорима куполе. Стајах и даље са осећајем спокоја и радости у том првом и осмом дану недеље, дану васкрсења и дану који неодољиво подсећа на онај незалазни Осми који ће доћи. Онамо иду племена, племена Господња, по наредби Израиљевој да славе име Господње. Иштите мира Јерусалиму; нека буде добро онима који љубе тебе! (Пс 122, 4.6) Извор: Теологија.нет View full Странице

На путу до следећег циља пролазио сам поред долине Еном (Хином). У грчким преводима ова долина се назива Геена, на арапском Џехенем, на српском – пакао. Сам поглед на ову не тако велику удолину, ту и тамо покривену неким зеленилом уопште није одавао слику Ада. Питао сам се, чему је овај простор дуговао такве представе? Долина Еном (Хином) позната је по практиковању култа Молоха који је подразумевао жртвовање деце (2Цар23, 10; 2Дн28, 3; Jeр7, 31). Такве ужасне ритуале вршили су неки безбожни израиљски цареви попут Ахаза, преузевши их из претходних хананских култова. Иначе, то је било место на којем је спаљивано смеће, јер се налазило изван тадашњег града. Слика покоља, окрутности, ватре и плача дубоко се урезало у ове представе. Како било, човека подилази језа када пролази овим местом. У време када је Аврам живео, дакле, многи су жртвовали прворођену децу. Међутим, Бог Аврамов није тражио људске жртве (Пост 22). Приповест о Авраму је након проласка кроз долину Енома добила за мене и свој географски контекст. Ово место остаје и даље некако пусто; у њему се не гради ништа иако је данас близу градског језгра. Основни циљ тог дана било је археолошко налазиште Давидов град, тачније најстарије градско језгро, датирано на месту некадашњег јевусејског града и касније на њему изграђеног Давидовог комплекса фортификације и палате. На самом улазу могао се видети потпорни зид који је држао палату на врло стрмој стени, као и темеље саме палате и кућа неких високих војних чиновника, уништених у пожару након освајања Јерусалима од стране Вавилона 586. пХ. Најзанимљивији део комплекса су свакако водени тунели откривени тек пре коју деценију. Наиме, Давид је освојио Јерусалим од Јевусеја, тако што је својим људима заповедио да прођу кроз цевовод (2Сам 5), односно цитаделу која је штитила једини градски извор пијаће воде – Геон (Гихон). За посетиоце су ови тунели отворени тек недавно и свакако је доживљај проћи туда. Међутим, круна овог дана био је пролазак кроз Језекијин тунел дужине око 600 метара. Цар Језекија је још крајем 8. века пХ схватио да град не би издржао опсаду уколико не нађе начин да геонску воду задржи унутар градских зидина. Зато је наложио изградњу тунела кроз који се вода спушта кроз падину сакупљајући се у Силоамском базену. Тако је Јерусалим опстао током асирске опсаде. Сада, 2700 година после свих ових догађаја, може се ићи по уским пролазима тунела којима пролази вода све до светла на крају у Силоамској бањи (уп. Јн 9). У повратку поглед ми случајно паде на таблу са именом улице: Малки-Цедек. Поново све постаде јасно. Свештеник и цар салимски (јерусалимски), Мелхиседек, сачекао је овде Аврама са евхаристијским даровима, хлебом и вином, како би му се захвалио за победу над хананским царевима. И би вече и би јутро, дан четврти. [V] Када је свануло облачно јутро помислих, биће одличан дан за прво путовање по пустињи. Пут је водио ка манастиру св. Саве Освећеног и св. Георгија Хозевита, затим ка Јерихону и гори кушања и коначно месту крштења Христовог на Јордану. Поред аутопута могу се видети бројне бедуинске заједнице које живе слично онако како је Аврам живео на овим просторима: терају стада по овим пределима посне вегетације, тек понегде начичканим неким жбуном и упорно, поред све тешкоће, одбијају да се одрекну номадског начина живота. Уласком у дубину јудејске пустиње схватих да се овај крајолик није много променио од времена када је Свети Сава боравио у Светој Земљи. У дубини кањона по имену Вади Келт лежи манастир св. Георгија Хозевита. Приљубљен уз стену попут ластавичјег гнезда, слично и Лаври св. Саве Освећеног, неодољиво ме је подсетило на испосницу Св. Саве код манастира Студенице на обронцима Радочела. Дошао сам до закључка да је, осим Свете Горе, Свети Сава управо овде налазио обрасце по којима је градио и друге задужбине у Србији. Тако је делић Свете Земље још у његово време пренесен у Рашку те и ми данас осећамо духовну корист од његовог оновременог ходочашћа. Јудејска пустиња у близини манастира Св. Георгија била је и место скривања Давида од Саула. Сматра се да је стих из 23. Псалма настао овде: „Ако прођем и посред долине смрти, нећу се бојати зла, јер си Ти са мном“. Даље, убрзо након манастира Св. Георгија наставили смо ка Лаври Св. Саве Освећеног. Захваљујући добром пријатељу Денијелу, православном Американцу, који често посећује и дарива овај манастир и који је свој мир нашао у Светој Земљи, братство нам је широм отворило врата. Од самог улаза јасно се осећа да је ово простор молитве и подвига више од једног и по миленијума. Након силаска низ степенице са десне стране су мошти оснивача Лавре, Св. Саве Освећеног. Као млад монах, отшелник, крајем 5. века одлази у пустињу и убрзо се к њему стичу бројни искушеници и братство. Манастир је са горње стране опасан јаким зидинама које је изградио цар Јустинијан, а са друге стране га од потенцијалних освајача дели долина Кедрона. У уском кедронском кањону и током лета жубори поток праћен танком зеленом линијом жбуња и другог растиња. На другој стрмој страни кањона налазе се бројне испоснице, пећине, у којима су се монаси вековима молили за спасење света. Манастири јудејске пустиње посути су и моштима монаха који су страдали током персијске инвазије на Палестину 614. г. У једном од параклиса скоро на највишој тачки манастира налази се келија Св. Јована Дамаскина изнад које је изграђен параклис. Св. Јован је након службе у Дамаску и чудесног избављења Богородице Тројеручице, дошао у ову Лавру. Иако врло образован, на самом почетку монашког подвига чисти нужнике и ради друге тешке и рекло би се „неодостојне“ послове. Касније, пише низ химнографских дела, инкорпорирајући хришћански садржај у древне античке песничке форме попут јампског триметра (трипеснеца) и канона. Већина наше данашње црквене химнографије потиче са места на којем сам стајао. Просто је невероватно налазити се на месту почивања једног од највећих хришћанских мислилаца и писаца. Самим уласком у манастир осећа се да њихова близина овом месту није ишчезла и да је благослов њихових молитава и даље ту. Братство Лавре прати најстрожији типик. Службе почињу полуноћницом у поноћ, настављају се јутрењем и литургијом све до раних јутарњих часова. То је тзв. саваитски типик. Обрадовао сам се када сам чуо да су се братству на послушању придружила и два искушеника из Србије. Након пријатног разговора са њима и са једним руским монахом полако смо кренули даље уз благослов игумана и његове бројне дарове. Спуштање са јудејског побрђа у долину Јерихона пратило је и нагло повишење температуре. Јерихон се налази испод нивоа мора и представља „џеп“ заробљеног топлог ваздуха. Преко целе године топлији је од већине палестинских градова у просеку од неколико степени. Међутим, пошто је богат подземним изворима, односно, пошто је само подручје оаза, укусне урме из овог краја познате су у читавом свету. Из подножја рушевина древног Јерихона поглед се пружа на Гору кушања. Како је дан одмицао врућина је у пустињи била све интензивнија. Јара се дизала од врућег камења док је сунце немилосрдно пржило. Сваки корак ка манастиру на врху Горе био је све тежи. Управо је ово било место четрдесетодневног поста Господњег. У неиздрживој жеги као да се поново чују речи: „реци да камење ово хлебови постану“. Први врху Горе кушања, приљубљен уз стрму стену налазио се православни манастир. Попевши се на Гору, поглед сезаше ка величанственој Јерихонској долини, а у измаглици пустињске жеге титрали су врхови околних далеких брегова. Примио нас је средовечни монах и подсетио на јеванђељске речи: „Опет узе га ђаво и показа му сва царства овога света и славу њихову и рече му: све ово ћу ти дати ако паднеш и поклониш ми се. Тада рече њему Исус: иди од мене сотоно, јер стоји написано: Господу Богу својему клањај се и њему јединоме служи“ (Мт 4). Боравак на Гори кушања оставио је велики утисак, али и умор. Ипак, остао је још један циљ пред нама: место крштења Христовог на Јордану. До места води аутопут ка престоници краљевине Јордан и некадашњем попришту рата између Израела и Јордана (1967), који је са леве и са десне стране окружен непотпуно очишћеним минским пољима. На самом месту крштења налази се граница између Израела и Јордана. Прилаз води постоји са обе стране и чувају га војници. Место у реци је означено конопом са бовама а преко њега се не сме прећи, јер би се тиме прешло преко државне границе. Данас више цркава има са јорданске него са израелске стране, јер јорданске власти дозвољавају градњу због многих ходочасника. Сама река Јордан бејаше некад моћна, данас, пак, драстично мањег обима и протока. Ова пијаћа вода која истиче из Тиверијског језера пропала би уколико би се улила у Мртво море, те је Израиљци искористе за пиће и пољопривреду много пре него што отече. Од некадашње реке остало је, рекло би се, омање језерце које се пуни када Израиљци пусте неку од брана. Бројни ходочасници, нарочито православни, погружавају се у реци подсећајући се на библијске догађаје, као и на догађај сопственог крштења. У оближњој радњи може се купити бели стихар за погружавање. Многи свештеници певају тропар Богојављења док ходочасници трократно урањају. Занимљиво је да се управо неких двадесетак километара од овог места налазио Хирбет Кумран, односно некадашња есенска заједница позната по многим ритуалима очишћења којих су се држали, а такође ово је било и често место проповеди Св. Јована Крститеља. У том врелом летњем дану мало шта је причинило такво задовољство као урањање у воду Јордана. Освежен погружавањем, приметих да сунце полако залази и да група лагано креће. Пођох са неким осећајем мира. И би вече и би јутро, дан пети. Извор: Теологија.нет View full Странице

Палестински бус 234 возио је до чекпоинта за прелазак на Западну обалу. Зауставио се поред самог зида сачињеног од високих и непробојних бетонских блокова, који се некако злокобно уздижу изнад сваког посматрача. На врху стоји бодљикава жица, камере и страже. Осећај нелагоде на кратко се разагнао погледом на дечака који је, из мени непознатих разлога, држао српску заставицу. Можда се у овом углу света нашао неко ко је у нашу репрезентацију веровао и после испадања или су му се једноставно свиделе боје? Потпуно необјашњиво. Након провера, иза зида, чекало ме је познато лице које нисам видео годинама и обузе ме радост. Шетња је водила ка Цркви рођења Христовог у Витлејему. На улазу у Цркву направљена су упадљиво мала, тзв. уска врата или врата скрушености. Претходна велика врата зазидана су како Турци не би улазили коњима унутра. Након чекања у реду са осталим поклоницима уђох у Пећину рођења Господњег. И поред свих икона и кандила, овај простор је и даље упечатљиво скромно обиталиште за Цара Васељене. То само показује меру снисхођења Сина Божијег, дајући притом меру скромности по којој треба људи да се равнају. Витлејемску пространу базилику коју је подигао цар Јустинијан (565) на темељу старије Константинове цркве, красе прелепи мозаици из тог доба. Један од њих заслужан је што црква није срушена за време упада Персијанаца 614. године, јер је освајач био задивљен мозаиком три мудраца са истока који су дошли да се поклоне Христу: на капама су носили знаке зороастријског свештенства, а и сами су потицали из Персије. Задивљујуће је да је упркос земљотресима и бурној историји ове земље, црква опстала од Јустинијановог времена у истом стању. Испод цркве налази се комплекс делимично повезаних пећина. Многе од њих послужиле су као катакомбна уточишта првих хришћана за време гоњења, а у једној од њих је и блажени Јероним је преводио Вулгату. Комплекс пећина није карактеристичан само за овај део Витлејема, већ постоји и у његовом предграђу, сада већ варошици која се на њега наслања – по имену Баит Џала. У овом насељу налазе се две православне цркве чији су већински већински верници православни Палестинци. У једној од поменутих пећина крили су се од стражи Јосиф и Марија од Иродовог прогона пре него су продужили ка Пећини рођења. Ту је настала Богородичина црква. Недалеко од ње налази се пећина-испосница Св. Николе који је боравио у Светој Земљи пре Првог васељенског сабора, а и на том месту изграђена је прелепа црква. Свештеник светониколске цркве говорио је о значају Св. Николе за заједницу. Ретко када сам присуствовао таквом сведочењу о чудима овог светитеља. Почев од приповести о исцељењима и појављивањима овог угодника Божијег па све до улоге светитеља у очувању цркве, становништва и насеља током израелско-јорданског рата (1967). Црква се налазила тачно између позиција ове две војске, а упркос гранатирању и ватри није била озлеђена ни она ни њени верници. На крову цркве нађене су бројне неексплодиране гранате. Током његовог надахнутог казивања остао сам скоро нем пред силом Божијом која се кроз овог светитеља излила на ово место. Баит Џала је, највероватније, локација библијског топонима Гило. Када је Авесалом дигао устанак против оца, цара Давида, Ахитофел Гилоњанин (из Гилоа), пришао је на Авесаломову страну (2Сам 15-17). Недалеко од цркве налазе се, такође, археолошке ископине за које се сматра да су остаци асирског логора који је учествовао у опсади Јерусалима под Сенахиримом (Санхерибом) око 702. г. пре Христа. Након молитве цара Језекије, добрих савета пророка Исаије и Божије интервенције, асирска војска се распала и разишла (највероватније због ширења болести), а Јерусалим је био спасен рушења (1Цар 19). Како откривам ова места, сви ови догађаји се некако као коцкице слажу у велики мозаик домостроја Божијег спасења. Она верно преносе трагове библијских казивања и сведоче јасно о Божијем уласку у историју људи. Оно што хришћане Палестине, нарочито Баит Џале тишти, јесте што ходочасници често пролазе поред њих, целивајући света места, немајући притом никакву свест о реалном животу људи у овој земљи. Као да у читавој тој трци да се што више светиња целива, понекад заборавимо на живе људе. То су ми потврдили и пријатељи који овде живе. Вече се завршава поновним проласком поред зида. Док крећем ка чекпоинту прати ме глас мујезина који позива на намаз и размишљам о та два потпуно различита и супротстављена наратива Палестинаца и Израиљаца о истој земљи и историји коју деле. То је нешто што становницима Балкана свакако није непознато. Са једне стране је израиљски наратив oзиду као борби против исламског екстремизма и бомбаша самоубица, а са друге стране палестински наратив о апартхејду и прогону. Скучен у тим сокацима, међу чувеним Бенксијевим графитима некако осећам сву рацепљеност и тескобу људи који овде живе. Питао сам се како је то могуће за земљу која је место Рођења и Васкрсења Христовог? А онда се одговор сам нуди: да ли је могуће успоставити Еден на месту где је Христос распет? И би вече и би јутро, дан други. Тантур институт у којем се одржавала научна конференција налази се на узвишењу тачно изнад пута за Витлејем. Изграђен је на месту некадашње средњевековне малтешке болнице, која је служила као коначиште и помоћ на путу ходочасника од Јерусалима ка Витлејему и Хеврону, а од читавог древног комплекса остала је само кула која је служила за одбрану. Чини се да jeсваки камен Свете Земље сведок неке древну повести. Институт окружује прелеп врт као и редови маслина. Са куле се пружа поглед на Витлејем, Баит-Џалу и Иродиум – огромну палату на узвишењу коју је изградио Ирод – јудејско-идумејски владар познат по окрутности. Размишљао сам о једном податку који сам чуо током конференције: након речи Бог, најчешћа реч у Библији је цар(ство). Даље, један од учесника конференције је на основу тога износио тезу да се читава Библија од Постања до Откривења може читати као приповест о Царству Божјем. Наиме, Цар васељене, Бог, ствара свет и предаје га на управу човеку као свом савладару (еденски савез). Међутим, грех узрокује одвајање човека од Бога те тиме угрожава, односно узурпира Царство. Упркос свему, Бог не одустаје од човека и успоставља са њим низ нових савеза: са Нојем, Аврамом, Јаковом све до Мојсија и Савеза са целим Израиљем. Након тога се успоставља давидовски савез који се заснива на изабрању и помазању царева уједињене монархије. Непоштовање овог савеза доводи до слома монархије и прогона у Вавилон. Након тога, ступа Нови Савез и Дух који силази-помазује Христа показује га као истинског цара јудејског односно Месију, као онога ко ће обновити Царство победом над смрћу и тиме обновити савез из Едена (Нови Адам). Након Вазнесења, Дух Свети се излива на апостоле и пројављује ово новоуспостављено Царство све до данашњих дана, а за његово потпуно испуњење гледамо ка есхатону. У међувремену, сунце лагано зађе иза обронака Баит-Џале, а светиљке витлејемске се упалише. И би вече и би јутро, дан трећи. Извор: Теологија.нет View full Странице

Пробудих се тачно изнад Тел-Авива, а поглед кроз минијатурно прозорско окно давао је прилично интересантан призор. Јарко сунце обасјавало је јасно издељене блокове зградaи скоро савршено уређене плантаже и аутопутеве. Подамном се пружала једна сређена земља са медитеранско-пустињским пејсажом. Од аеродрома Бен-Гурион до Јерусалима вожња је трајала мање од једног часа. Желећи да искористим и прво поподне по доласку, брзо сместих ствари у институту где сам био смештен и упутих се ка старом граду. „Пет шекела!“ рече возач тзв. „палестинског аутобуса“ и наплати карту до старог града. Већ током самог прилаза станици пажњу ми привукоше моћне зидине Јерусалима које са свих страна опасују његово старо језгро. Данашњи зид је, заправо, из отоманског периода (16. век) и од тада је, упркос бројним ратовима, остао прилично добро очуван. Ипак, бурна историја града може се читати и кроз ожиљке на његовим старијим зидинама, сада скоро сасвим урушених, али местимично препознатљивим. Након пролаза кроз Џафа капију са десне стране уздижу се три Иродове куле подигнуте да чувају град и његову палату на Сиону. Након рушења Јерусалима од стране Римске империје 70. године по Христу, цитадела је служила као римска касарна, те зато није уништена. Уосталом, сам поглед на куле требало је да покаже како је римска војска успела да савлада и такву препреку. Око цитаделе су се временом формирале јудејска и јерменска четврт. Пут ме је водио је лево ка улици Јерусалимске патријаршије. Помало скривена, у уској јерусалимској уличици откривала је само свој улаз који је био означен заставом са чувеним симболом слова фи и таф. Оба слова део су акронима Филекос Тафос што значи Чувари Гроба (Господњег). То је знак који се може препознати на свим православним манастирима и црквама који јој припадају. Међутим, циљ те вечери водио је до Цркве Гроба Господњег, а већ од самог уласка у њу застаје дах. Са десне стране улаза налазе се степенице које воде на Голготу, тачније у параклис изграђен на стени Распећа, а испод ње се налази Адамова капела. У подножју Голготе, тачно наспрам улаза налази се Плоча помазања, место где је Христос помазан и повијен након Страдања. Испред сваке светиње стоје редови ходочасника како би их целивали, а највећи је пред Црквом Св. Гроба, омањом грађевином изнад Христовог гроба на само тридесетак метара од Плоче помазања која се често назива „кувуклија“. На самој Плочи помазања верници стављају крстове, иконе и бочице са уљем. Археолошка ископавања испод цркве показала су да је ту заиста било гробље и да је центар града тада био померен ка Сиону, дакле ка данашњег јужном делу старог града, а овај део је био ван града, гробље и стратиште разбојника. Иако је место данас непрепознатљиво, нема сумње да је у питању аутентично место страдања, помазања и Гроба. Све ове светиње некада су биле распоређене у више мањих цркава, а данас су део целовитог здања издељеног на веће цркве и параклисе. Овај огроман комплекс дели више хришћанских заједница: Јерусалимска патријаршија којој и припада параклис изнад Св. Гроба, Јерменска, Грузијска, Етиопска, Коптска, Римокатоличка црква и друге. Договор коме тачно шта припада, када и где ће се тачно служити службе, куда ће литије ићи, а да једни другима не сметају, постигнут је дугим историјским процесом. Прве цркве на овим светим местима подигао је цар Константин и то једну базилику, ротонду над Гробом и ограђено двориште које их повезује. Била је запаљена током персијске инвазије, али не и срушена. Током првих исламских освајања Јерусалима, захваљујући калифу Омару који је поштовао ове светиње, није била рушена. Упркос земљотресима и другим недаћама црква је одолевала времену, али у периоду конзервативних муслиманских владара из фатимидске династије, сравњена је са земљом (11. в). Први потези обнове кренули су током владавине Константина Мономаха, а завршени су тек 1149. за време крсташа. Садашњи изглед комплекса са својим луковима и материјалима одаје архитектуру 12. века. Упркос рушењу, овај простор је и даље, некако, замрзнут у времену. Пристигао сам прилично касно у Цркву, те је број ходочасника који су долазили у организованим турама почео нагло да опада. Тренутак осаме пред само затварање Цркве био је тако спокојан и драгоцен. У параклису пред Голготском стеном остало је неколико људи. Изнад саме стене стајао је крст, а параклис са фрескописом осветљавали су жишци кандила. Пред крстом клечао је и усрдно се молио један Етиопљанин, а једна жена стајала је мало удаљеније затворених очију изговарајући речи молитве. „И дошавши на мјесто које се зове Голгота, то јест коштурница, дадоше му да пије оцат помијешан са жучи, и окусивши не хтје да пије. А кад га разапеше, раздијелише хаљине његове бацивши коцке; и сјеђаху ондје те га чуваху.“ Читајући речи Писма та највећа драма историје спасења поново се тако живо одиграва пред очима, као да је човек и сам очевидац, овога пута утолико интензивније што стопала стоје на земљи на којој се то десило. Као и сваког Великог Петка, човек се просто скрушава пред патњом, страдањем и трпљењем Исуса из Назарета. На овом месту као да и даље одјекују речи римског капетана: „Заиста беше овај Син Божији!“ Полако се упутих да целивам и Гроб. Испред улаза седео је један православни монах и окретао бројаницу. Дадох му имена која су многи пријатељи тражили да се помињу на овом светом месту. Присетих се како у Јеванђељу стоји да је ту онај младић у белом рекао мироносицама: „Не плашите се, Исуса тражите Назарећанина распетога; уста, није овдје, ево мјесто где га метнуше.“ Испред мене, у самој средини цркве, празан Гроб:jедини Гроб на свету у којем не пребива смрт, једини Гроб из којег избија живот и једини Гроб који даје смисао постојању. И би вече и би јутро, дан први. Извор: Теологија.нет View full Странице

У недјељу 12. по Педесетници, 19. августа 2018. љета Господњег, када се наша Света Црква молитвено сјећа великог и славног Преображења Господњег на Тавору, саборно и молитвено било је на острошкој гори, гдје се велики број вјерног народа сабрао око моштију Светог Василија Острошког Чудотворца, великог Божијег угодника. Светом Литургијом на платоу испред Горњег острошког манастира началствовао је протојереј-ставрофор Радојица Божовић, а саслуживали су му архимандрит Данило настојатељ манастира Светог Саве под Орлином, свештеници Небојша Товирац из околине Шамца и Игор Јовановић из Куманова. Звучни запис беседе Након читања Светог Јеванђеља о светом и свијетлом Преображењу Господа Исуса Христа, сабране је ријечима празничне бесједе поучавао о. Радојица, који је између осталог подсјетио да су апостоли Петар, Јаков и Јован били свједоци овог чудесног догађаја, а појавили су се и пророци Мојсије и Илија. -Господ је својим преображењем показао апостолима и свима нама дио божанске славе, божанске природе. Он је до тада показао своју божанску силу и моћ док је васкрсавао мртве и исцјељивао болне и чинио чудеса, а преображењем је показао дио божанске природе онолико колико човјек може да носи и колико му је потребно – казао је о. Радојица и подјсетио да су апостоли када се Господње лице засијало као сунце пали ничице и нису могли да гледају у ту свјетлост и ту снагу природе Божије. Господ је показао свима да су у Његовом људском тијелу били смјештени сва суштина Божија и сва својства Божија. -И сила, и снага, и правда, и природа, и љубав и све оно по чему је Бог, Бог. Тако да и ми знамо и вјерујемо и писмима и светим ријечима апостола, свједока Христових, јер су они то посвједочили не само ријечима него и животом својим. Сви они су мученички пострадали и нијесу жалили своје животе, јер су знали коме служе и за кога страдају – казао је о. Радојица и додао да је ово дан у који треба и ми да се преображавамо и да оно што је лоше у нама поправимо и излијечимо. Непрекидна колона поклоника притицала је цркви Ваведења Пресвете Богородице, а сабрани који посте Богородичин пост, а који су се измирили са ближњима и молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. Извор: Манастир Острог View full Странице

Сукоб концепта политичког и хришћанског схватања месијанизма најбоље се може видети у Новом Завету, односно у опису догађаја Великог Петка. У Старом Завету, израз месија употребљавао се за израиљске цареве и има политички контекст. Израз машијах преведено са јеврејског значи: онај који је помазан да буде цар, помазаник. Зато се морамо упитати: у ком смислу је Исус Месија-Цар, где је извршено његово помазање и његова интронизација? Коначно, да ли данас хришћани умеју да разликују концепт политичког месијанизма од хришћанског? Каспар Давид Фридрих, Крст на брегу [1] Темељ месијанског ишчекивања представља специфично библијско виђење историје. За разлику од других народа који су историју схватали циклично, Израиљ је историју схватао праволинијски: историја почиње од стварања света, преко Савеза са Аврамом повезује се са Израиљем, учвршћује у Савезу под Синајем након Изласка из Египта и увођења у Обећану земљу и врхуни у последњем раздобљу, у очекивању славне будућности. У њему ће бити успостављено Царство Божије у Израиљу, а преко њега успоставиће се у целом свету. Реч месија као титула или назив потиче из Старог Завета (јевр. машијах, грч. христос). Први помазаник, односно први израиљски цар био је Саул (1Сам 9). Помазање је био символичко-ритуални чин инаугурације и вршио га је пророк. Обичан израиљски сељак је клечао док му је пророк на главу изливао уље из зделе, да би потом устајао као цар. У то време, људска лица била су опрљена сунцем, кожа сува, а маслиново уље чинило је да засијају. Оно је било скупо и драгоцено, а користило се и као козметички препарат (као и данас понекад). Изливало се на главу и лице помазаног, сливајући се низ груди, чинећи да и физички „сјаји“ пред људима. Осим физичког, сам чин помазања носио је са собом и духовну компоненту, јер након помазања Саула „силази на њега Дух Господњи“ и још се додаје: „И кад се окрете да иде од Самуила, Бог му даде друго срце“ (1Сам 9, 6.9). Ипак, Саулова династија била је разочарење и на њено место ступа Давидова. Исто се збива и са Давидом: „Тада Самуило узе рог с уљем, и помаза га усред браће његове; и сиђе дух Господњи на Давида и оста на њему од тога дана“. Међутим, за разлику од Саулове династије, Бог преко пророка Натана Давиду даје још једно обећање у 2Сам 7, 12-16: „Кад се наврше дани твоји, и починеш код отаца својих, подигнућу сјеме твоје након тебе, које ће изаћи из утробе твоје, и утврдићу царство његово“, а затим додаје: „Ја ћу му бити Отац и он ће ми бити син и тврд ће бити дом твој и царство твоје довека пред тобом, и престо ће твој стајати довека.“ Овде су важна два момента: Давидовог потомка ће Бог у једном тренутку звати Сином, а царство ће његово бити вечно. Нешто слично објављује и други псалам: на дан зацарења обећаног цара на Сиону Бог ће му се обратити речима: Ти си Син мој (Пс 2, 7). Ова Божија обећања условила су настанак тзв. династичког месијанизма. Овакво схватање месијанизма подразумевало је да ће на престо ступити неки Давидов потомак који ће у политичком смислу уз Божију подршку остварити славну будућност, који ће сломити отпор околних народа и остварити државу која ће се протезати на све крајеве света. Реалност је, међутим, изгледала сасвим другачије. Осим неколико добрих примера попут Језекије и Јосије, после Давида Библија нема много похвалних речи за његове наследнике. Међу њима је било великих идолопоклоника и апсолутиста који не поштују Закон, многи су страдали у мучким превратима, многи се нису обазирали на пророчке речи. Коначно, Јерусалим и Храм су срушени и запаљени и Давидов трон се није обновио, односно самосталност јудејске монархије више никада није у потпуности остварена, а камоли њена славна будућност. Испоставља се, фактички, да је најславније време, тј. златно доба Израиља било управо под Давидом и његовим сином Соломоном. Тако долазимо до питања: да ли је могуће да Бог није испунио своје обећање о вечном царству на чијем ће челу бити Давидов потомак? У сваком случају, сумње у Божије обећање није могло бити, па су пророци постављали питање: ако се оно није (још) историјски остварило у улози царева, на кога се онда оно односи? Поред свих историјских неуспеха и иако не на трону, Давидови потомци су преживели и њихов родослов пратимо све до Исуса из Назарета (уп. Мт 1). Међутим, месијанско очекивање се више није везивало само за династију, за цара као политичку фигуру, већ за једну посебну, изванредну личност – Месију са великим словом. Тај Месија је још увек је морао бити Давидов потомак и био је посматран као цар, али код пророка се другим терминима проширује значење речи Месија: он је Слуга Јахвеов (Ис 53) који трпи и страда. Он је мучен и злостављан, вођен на заклање, бива стрпан у гроб, невин и нем. У том смислу по први пут код пророка Исаије имамо помен Месије, слуге Јахвеовог, који треба да страда. Ипак, након страдања његова власт ће се проширити над целим светом (уп. Ис 11, 10). Даље, код пророка Данила месијанско ишчекивање повезано је са називом Син Човечији (Дан 7, 13-14) за којег се каже да ће му се дати власт и слава и царство и да његова владавина неће проћи. Захарија објављује да ће праведни и кротки цар ујахати на магарцу у Јерусалим (Зах 9, 9), а Михеј (5, 2) додаје да тај господар који ће бити у Израиљу има „изласке од почетка, од вечних времена“. Он, дакле, није само „сада“, већ је од вечности. Ипак, и поред ових пророчких речи, концепт династичког односно политичког месијанизма није ишчезао у Израиљу. Многи су Христа пре разумевали, односно ишчекивали као политичког месију, а не као скромног и страдалног. Ово се не односи само на фарисеје и књижевнике, него пре свега на оне који су Христу били најближи: апостоле. У Новом Завету се управо назив месија избегава у његовој јеврејској форми (помиње се само два пута Јн 1, 41 и 4, 25 и то у контексту разговора са Самарјанком) управо да би се избегле његове тадашње политичке конотације. Када мудраци долазе да се поклоне Христу они питају Ирода: „где је јудејски цар (василевс) који се родио?“ На те речи Ирод реагује бурно, сматрајући да је у питању политички опонент, и заповеда масакр витлејемске деце. Неразумевање Христовог идентитета на више места се показује код апостола. Оно кулминира у Петровом исповедању (Мк 8, 29) где он говори да је Исус јесте Христос, а кад му Христос каже да ће пострадати, да ће га убити и да ће трећи дан устати, Петар га одвраћа од тога. Христос му зато каже: „Иди од мене сотоно!“ желећи да му покаже да он очекује политичког месију („мисли оно што је људско“) и да је самим тим што га одвраћа од страдања противник Богу (сотона). Ово неразумевање се даље види у Мк 10 када Јаков и Јован, синови Зеведејеви, траже да у његовој слави седну њему са десне и леве стране, односно преведено данас: „кад постанеш (земаљски) цар дај да ти будемо генерал и саветник с леве и десне стране твог престола“. На ово Исус одговара: „Не знате шта иштете“. Зато у Марковом јеванђељу Исус себе ни на једном месту не назива Месијом. У том смислу ништа мање није проблематичан и израз Син Божији у новозаветно време. Римски императори су, иначе, себе сматрали синовима римских богова, па и сам тај израз такође тада има политичку конотацију. Онда се враћамо на питање од почетка: у ком смислу је онда Исус цар, односно Месија? Одговор налазимо у наративној стратегији Марковог јеванђеља. На самом почетку стоји опис Исусовог крштења – ово је сцена његове инаугурације за цара. Јован Крститељ наступа као некада пророк Самуило (или Натан), небо се отвара и Бог говори речи „Ово је Син мој“ објављујући их пред свима, а Дух Свети као голуб силази на Христа. У Књизи постања голуб Ноју носи маслинову гранчицу па је силазак голуба, односно Духа Светог, заправо, чин помазања. У том смислу је његово помазање за цара са небеса, а не од људи од маслиновог уља из зделе, при чему је пророк само сведок. Он тада прима „власт“ (exusia): следе сцене исцељења немоћних и истеривања демона из поседнутих, а вести о његовој сили путују целим Израиљем. Због његових речи многи тада долазе к њему, чак и када се налази на пустим местима. Кључне речи „Ово је Син мој“ понављају се и у сцени Преображења у Мк 9 када се показује како му се хаљине засветлеше „беље од снега“. Откривање ове светлости која иза њега „стоји“ наступа тачно након Мк 8 где се говори о неразумевању Петровом. Кулминација Христовог зацарења односно интронизације описана је Мк 15 и Мт 27. Војници му стављају скерлетну хаљину и круну од трња што су карикатурна обележја вазалног римског владара. Царски скиптар у овом случају је заправо палица којом га туку по глави. Исмевају га и тако што му се поклањају и говоре: „Здраво царе јудејски!“. Он се пење се ка узвишеном трону, на костурницу по имену Голгота. Прикуцавају га на његов престо, на крст, и стављају натпис изнад: „цар јудејски“. Зашто Христос све ово вољно трпи? Зато што је овим вољним чином и кроз овај опис израз месија-цар бива у потпуности испражњен од својег политичког контекста. Он није дошао да покори и да му служе, већ да служи. Управо у том смислу је Христос истински Цар: иако има силу божанских прерогатива да спречи сопствено страдање, он се вољно потчињава људима над којима реално има власт. Сви који верују у њега и следе га до страдања то чине слободно, а не под присилом као у случају политичког месијанизма. Царство овог Цара није политичка, већ духовна реалност. На Голготи је, дакле, интронизован страдални јудејски цар-месија, Слуга Јахвеов, а након зацарења умире. Међутим, тада по последњи пут у Јеванђељу читамо оне кључне речи: „Заиста овај човек беше Син Божији“ и то изговорене не од апостола, већ од римског капетана. У тим речима римски капетан сажима и први хришћански credo. Приповест се, наравно, тиме не завршава, већ почиње. На самом крају Марковог јеванђеља, жене наилазе на празан гроб и на тајанственог младића у белом који им каже: „Исуса тражите, Назарећанина, распетога? Уста, није овде“. Од тог тренутка шачица преплашених Јудејаца постаје снажна проповедачка група која око себе окупља све више људи, како Јудеја, тако и странаца. Глас о васкрсењу и Царству Божијем шири се на све крајеве света. Шта их је могло толико променити? Од оних разочараних и девастираних људи чији је Учитељ убијен пре три дана, који се боје и за сопствени живот и правдају пред светом (као Петар) да га не познају, постају група несаломових весника нечег сасвим неуобичајеног: васкрсења из мртвих. То би тешко могло бити, ако и сами нису били сведоци истог. [2] На самом крају треба да поставимо питање да ли је сукоб политичког и хришћанског месијанизма био везан само за новозаветно време или траје и данас? Да ли се данашњи хришћани налазе у искушењу да не препознају политички месијанизам и да заборављају на хришћански? Политички месијанизам и данас постоји у политичкој идеологији и испољава се двојако: а) кроз оправдање империјализма великих народа и држава и б) кроз ауторитаризам владара малих народа и држава. У политичком месијанизму великих империја, месија није везан само за једну личност, владара, политичара, већ се преноси на читаву нацију која има неки „месијански“ задатак. Према сопственом саморазумевању такав народ треба да изврши неку посебну „мисију“ или „позвање“ за које верују да им је управо наменио Бог. У древној историји такав пример дала је Асирија, држава са изразито милитантном идеологијом, која је осмислила етничке депортације и систем „државног терора“ како би вазале држала у покорности. Она сама са таквим методама није имала никакав проблем: освајање других народа посматрала је као creatio continua, односно стално стварање у којем се Асирија као остварење божанског поретка, непрекидно шири на мале, „примитивне“ и „дивље“ народе који нису још успели да сагледају ту „месијанску“ улогу Асирије. Асирски цар је сматран за сина бога Ашура. Овај асирски концепт остаје, мање-више, исти за све империје у историји света. О том концепту у оквиру немачког национал-социјализма не треба ни трошити речи. У колонизацији Америке, наиме, Пилгрими или дошљаци видели су себе као Нови Израиљ, а конквистадори позивали на Књигу Исуса Навина. Касније, председник Томас Џеферсон у свом инаугурационом говору користи библијске слике у којима види амерички народ као онај који је дошао у Обећану земљу. Слично томе, Теодор Рузвелт дефинише доктрину западњачке експанзије као „гутање свих народа који су преслаби да би нам се супротставили“. Тиме се оправдавао геноцид над америчким Индијанцима. Међутим, политички месијанизам САД-а није овде престао: наметање сопственог начина живота као једино могућег постао је окосница спољне политике. Заузевши позицију суперсиле, политички месијанизам је додатно еволуирао. Председници САД-а себе сматрају за заштитника новог Израела (што се може видети, рецимо, у Бушовим говорима) сматрајући да тиме употпуњавају своју „месијанску“, заштитничку улогу. Овај политички месијанизам кулминира код америчких екстремних еванђеоских заједница: они Доналда Трампа након подршке премештању амбасаде САД-а у Јерусалим виде као отеловљење Кира Персијског (који је био наклоњен Израиљу). На политички месијанизам нису имуни ни православни словенски народи. О руском националном месијанизму читали смо текстТрубецкојa управо на овом порталу. О политичком месијанизму у својој секуларној верзији – комунизму, такође не треба трошити речи. Даље, нарочито су балкански народи склони политичко-династичком месијанизму кроз стварање култа личности која треба да донесе „обећано доба“ (рецимо Броз). Он се даље наставља у свакој личности која се намеће као „спаситељ“, који ће опоравити економију, изградити градове, путеве и мостове, отворити радна места и једном за свагда сломити отпор свих суседа који су нас вековима неправедно кињили. Политички месијанизам генерално код својих следбеника има озбиљне религијске црте: они су спремни да за њега погину, да на његов олтар ставе сопствене кости, и да убију друге који се са њима не слажу као препреку ка остварењу „краја историје“ или „свеопштег благостања“. Политички месијанизам се у антици испољавао кроз јерес хилијазма. Зато је Црква осудила ову јерес и увела у Символ вере одељак: „и његовом царству неће бити краја“, за разлику од хилијастичког ишчекивања у оквиру којег ће Христос доћи да влада на земљи 1000 година. Међутим, велико је питање да ли данашњи хришћани увек умеју да разликују политички од хришћанског месијанизма управо зато што данас често прећутно прелазимо преко савремених форми хилијазма и политичког месијанизма: политичких покрета и странака које обећавају напредно будуће време у контексту њихове изванредне историјске улоге у неком народу. Све ово показује да је и данас однос између политичког и религијског месијанизма понекад врло сложен: политички месијанизам може имати скоро религијске црте, а хришћански месијанизам може имати политичке последице. Ипак, ова два концепта нису иста и њихов сукоб се најбоље види на Велики Петак. Кључна разлика међу њима је да политички месијанизам обећано доба остварује насиљем, а хришћански месијанизам трпљењем насиља. Сви који верују у Христа то чине слободно, а не под присилом. Чак се и Христос након Васкрсења јавља само у ужем круг људи, да не би својом појавом присилио људе да верују. Притом, политички месијанизам траје најдуже колико и епоха која га је изнедрила, а хришћански траје, без прекида већ два миленијума и као концепт може трајати вечно. Ако је политички месијанизам промашен концепт за једног хришћанина, шта онда да очекујемо? Шта уопште „добијамо“ хришћанским месијанизмом? Добијамо разбијање илузија да овај свет може само уз људски напор, без Божије интервенције, да постане рај. Даље, он доноси отрежњење да не постоји спасење које ће у политичком смислу донети неко „са стране“: промена долази од нас самих прихватањем сопственог крста и ношењем истог до голготског страдања. У том смислу промена се не постиже насиљем као у случају политичког месијанизма, већ трпљењем насиља. Тиме крст постаје и мера трпљења за свагда. Да ли то значи да треба у потпуности да оставимо овај свет и да се надамо само будућем који ће наступити о Другом Христовом доласку? Не, морамо учинити све да овај свет не постане пакао, да останемо „со света“, да понесемо крст истовремено знајући да овај свет само нашим напором не може постати рај. А како ћемо да испунимо овако велики хришћански императив? Једино веровањем у Васкрсење Христово. Васкрсење које следи након (његовог) страдања, јесте оно што добијамо хришћанским месијанизмом. То је снажна промена унутар људског бића коју вера узрокује, већ овде и сада, и која до сржи уздрмава онога који поверује. Ова вера без икакве бојазни и страха пред било ким исповеда да је живот неуништив и да увек побеђује. Та вера је освојила Римско царство не подигнутим мачем, већ крвљу мученика, и до дана данашњег нас надахњује. View full Странице

Када је давне 1982. године изашао албум „Одбрана и последњи дани“ београдског састава Идоли, нико није слутио да ће на њему бити снимљено и црквено појање. У време када за црквену музику и религијски поглед на свет није било места у јавној сфери, у песму „Моја си“ уклопљена је мелодија византијског типа и речи „Помилуј нас“ и „Спаси нас Утешитељу Благи“. Док песмом „Одбрана“ одзвањају речи „Исус је наш мај“, пажњу привлачи и омот албума који је заправо увеличани детаљ са фреске Светог Николе који прати текст на ћирилици. Ово би се могло навести као школски пример културне субверзије. Крик младе и креативне генерације „новог таласа“ против наметнутог система вредности, репресије и цензуре био је могућ само кроз субверзију и то у овом случају кроз музику, песму. То је био директан покушај повезивања са традицијом и отварање према религијском погледу на свет. Субверзија, од лат. речи subvertere – збацити, представља процес у којем вредности и принципи владајућег система бивају преокренути у покушају да се трансформише устаљени социјални поредак и његове структуре моћи, ауторитета, хијерархије и социјалне норме. Ипак, субверзија као борба против тоталитарности сваке врсте постоји од давнина. Присутна је и у Библији. Посматрање неких библијских текстова из ове перспективе баца на њих сасвим ново светло. Када је писана приповест о Адаму и Еви, коју налазимо на првим страницама Библије, моћне цивилизације Древног Истока већ су изнедриле монументална књижевна дела. У њима су се древни учењаци такође бавили промишљањима о почецима света, настанком човека и животом првих људи. Међутим, њихово виђење човека било је прилично другачије. Мит о Атрахазису, рецимо, говори о конфликту тзв. „виших“ и „нижих“ богова око тога ко ће бавити тескобним „одржавањем“ света. Пошто нижи богови више нису хтели да раде (замишљени су изразито антропоморфно), донета је одлука да се створи ново биће – човек. Улога људи је била да преузму тескобни посао „нижих“ богова, да копају канале и одржавају иригацију, да обрађују земљу и да у храмовима приносе жртве – плодове земље боговима који су их створили. Иако су у митском схватању бесмртни, богови потребују земаљску храну коју им људи приносе да би добили снагу. Сличан концепт деле и митови попут Енума Елиш и Мит о Мардуковом стварању света и човека. Даље, бог вештина и грнчарства (Енки) и богиња рађања (Мами) приступају стварању човека од глине додајући и крв божанства које је покренуло конфликт. Тако настаје човек – трошно земаљско биће чијим венама тече бунџијска крв са једним јединим циљем: да буде роб. Иако је тешко јасно одредити време писања библијске приповести о стварању људи, из читања древних митова јаснији нам постаје субверзивни контекст библијске приче. У Књизи постања 1, 27–28 читамо да је (сваки) човек створен као „слика Бога“ и да је свет створен како би мушкарац и жена њиме господарили као добри домаћини. Недуго затим у Постању 2–3 приповедање се наставља тиме како Бог лично „сади“ врт у Едему на истоку и тамо смешта мушкарца и жену. Слика човека у Библији је, дакле, сасвим другачија: човек је „слика Бога“, он не мора тескобно да ради, тј. да сади вртове од којих ће давати боговима да једу. За њега важи управо супротно: Бог за њега сади врт изобиља. Књига Постања нам представља слободног човека чији је смисао постојања живот у изобиљу и заједници љубави са Творцем, женом и животињама. Плодови рада у Еденском врту припадају само човеку, јер Јахвеу није потребна „прехрана“ као вавилонским божанствима . На овом месту се поставља питање одакле библијском писцу овако драстично различито вредновање човека и његовог достојанства? Другачије виђење човека које нам презентује библијски писац почива на искуству другог и другачијег Бога у односу на остале народе Древног Истока. Живо искуство библијског Бога, Јахвеа, који се брине за робове и води их у слободу, коме је стало до оних слабих, који те слабе подиже у „јаке и за кога је сваки човек његова „икона“, инспирише библијског писца да нам представи слободно биће у царском достојанству еденског изобиља насупрот ропски потчињеном старооријенталном земљораднику. Ипак, треба поменути да каснији послепадни тескобни рад о којем говори Библија представља последицу људске слободне воље, али није део датости његовог стварања. Библијско схватање човека је сасвим субверзивно и авангардно за доба у којем је настало, а у каснијој историји је постало темељ савременог саморазумевања човека и његовог достојанства. То Пост 2–3 као библијску субверзију чини једним од најутицајнијих и најинспиративнијих текстова у историји човечанства. Осим овог примера јасне библијске субверзије, још еклатантнији пример налазимо читајући заклетве поданика асирском цару Асурбанипалу (669–627. г. пХ) и поредећи их са Књигом поновљених закона 6, 5. Вазални споразум Асурбанипала наводи да се Вавилоњани обавезују на следеће: „Волећемо Асурбанипала, цара Асирије и мрзећемо све непријатеље његове од дана данашњег па све док живимо…“. Обавезивање на „гајење љубави“ према цару значи испољавање политичке лојалности што налазимо и у другим текстовима још експлицитније: „ако не волите Асурбанипала као себе саме […]“ уследиће клетва богова. Насупрот томе Пнз 6, 5 сасвим субверзивно каже: „Зато љуби Господа Бога својега из свега срца својега и из све душе своје и из све снаге своје“. То значи да апсолутна лојалност и љубав приличи само Богу, а не асирском цару. У смелим симболичким речима пророка Осије, ова љубав између Јахвеа и Израиља пореди се љубављу између супружника: Јахве штити и избавља народ, а заручница Израиљ заклиње се на љубав и верност. Субверзијом се у Новом Завету служи и сам Господ Христос. У Мт 11, 7–9 он супротставља слику светог Јована Крститеља као сиромашног пророка у кострети (груба козја кожа) са чврстим моралним принципима у односу на раслабљене богаташе у меким хаљинама. Тада присутне пита: „шта сте изашли у пустињи да видите? Трску, коју љуља ветар?“. Иако га не помиње експлицитно, јасно је да израз „трска коју љуља ветар“ субверзивно означава луксуз Ирода Антипе и његову моралну лабилност. До овог закључка се дошло кроз нумизматичку анализу, с обзиром на то да је Ирод Антипа ковао бакрени новац за локалну употребу са сликом трске, јер због забране слика није смео да стави свој лик). С обзиром да теологија извире из Светог Писма (и Светог Предања), можемо донети закључак да је важно освртати се на њен субверзивни потенцијал: у сусрету са оваквим промишљањима бива разобличено све оно што нема истинску и вечну вредност и остаје само оно што води у аутентични доживљај Христа. Као што је некада у доба репресивних идеологија крик младе генерације значио вапај за слободом, тако је и данас у плуралном друштву у којем смо свакодневно запљуснути незамисливом дозом баналности и бесмисла истинска субверзија само оно промишљање које представља крик за смислом и само она која је истински аутентична. Теологија, такође, треба да даје јасне импулсе за изградњу хришћанске културе која ће испрва свакако бити субверзивна и потцењена, јер се нужно мора супротставити сваком лажном систему вредности, свакој извештачености и формализму. Таква аутентична теологија и култура, далеко од сваког фразеологизма, дала би јасан компас у борби против савремених форми идолопоклонства, политичког месијанизма, површности, баналности и млакости. Ипак, не треба заборавити, истинска субверзивна теологија или хришћанска култура не могу настати без живог, личног искуства Бога или богочежњивог тражења. Она захтева и бунт према свему ономе што нас такође суштински поробљава – слабостима тела и пороцима душе. Свака аутентична мисао захтева жртву – не да се савија као Иродова трска, већ да чврсто стоји попут Претече чак и онда када је мало људи разуме и следи. Вечито питање стоји: колико смо на њу спремни и колико оклевамо? У том смислу свима нама, па и писцу ових редова вечита опомена су речи св. Јована Богослова из Откривења 3, 15: „Знам дела твоја да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих“. View full Странице

Предавање свештеника Блажа Божовића на тему “Црква и проблем зависности” које је одржао 23. децембра 2017 године у Саборној цркви Светог Георгија у подгоричком насељу Доња Горица. Благодаримо Радију Светигора, Митрополије црногорско-приморске на звучном запису предавања. Звучни запис предавања View full Странице

Божовић: У земљи смислоцида и истиноцида Његош је „луча бесамртна“ духа отпора и борбе за слободу (ВИДЕО) Од ИН4С -29 јануара, 2017 У земљи смислоцида и истиноцида Његош је „луча бесамртна“ духа отпора и борбе за слободу, нагласио је др Владимир Божовић на промоцији књиге Седам Његошевих сахрана, Ка Његошевом коначном почивалишту, аутора Слободана Кљакића и Ратка Пековића, одржаној прије пар дана у Матици српској. Божовић је нагласио да Његош преживљава у сестринским душама оних што се последњих 25 година „не шћеше у ланце везати“ те да његов прогон није само зато што је најсвјетлији источник српског националног и државног интегрализма, већ прије свега зато што је пјесник херојског Отпора и Слободе. Обраћање др Божовића преносимо интегрално: Oва сјајна књига о којој вечерас говоримо је потресно свједочанство о Његошевом распећу након што је напустио ову „сферу безумног метежа“. Тон књиге је миран, сви гласови су чисти, нема театралних лупања по грудима ни јецаја. И поред тога што горчина прожима све. Свједочанство о суморном времену је историографски пунокрвно, дато у чистом огледалу политичких и културних прилика. Равнотежа чињеница и закључака указује на интелектуалну зрелост и ауторску посвећеност истини. Површински ток књиге јесте фактографски. Међутим, фино ткање „Седам Његошевих сахрана“ се јасно открива под прстима савјесног и проницљивог читаоца. То је прича о упорном поткопавању симболичког значаја Његоша – или како кажу неки истакнути његошофоби, његове „десакрализације“. На ту тему, наш Подгоричанин, у овом времену прогнани Подгоричанин, Ристо Стијовић, каже: „Мислим да нико нема права да квари изглед Ловћена, јер сви сматрамо тај врх Ловћена где је гроб Његошев – као симбол слободе свих Југословена, а специјално нас Срба.“ Тако смо, након рушења Ловћена, „српског Олимпа, споменика подигнутог Божјом руком слободи и њезиним бранитељима“, односно Његошеве завјетне капеле, дошли и до тога да неке надобудне „будале тупога погледа“, а које се данас шепуре под значком „званичне Црне Горе“, каче обиљежје Петру II Петровићу, владици и владару Црне Горе, геноцидног пјесника. Али, зар то неког чуди? У земљи смислоцида и истиноцида. Покушај патуљасте интелектуалне менажерије да изгура Његоша из гнијезда универзалног генија дјелује гротескно. Међутим, похлепни примитивизам који истовремено држи и државни печат и полицијски пендрек је опасан и веома штетан. Нарочито кад почне да „преуређује” темељне системе друштва. На примјер – образовни. Ти „подухвати“, видјели смо претходних година, закономјерно завршавају културоцидом. Суштински избачен из читанки, културног и јавног живота, Његош данас опстаје као рањена слика на зидовима напуштених кућа, дршкама од гусала, али живи и у сестринским душама оних што се последњих 25 година „не шћеше у ланце везати“. Прогон Његоша није само зато што је најсвјетлији источник српског националног и државног интегрализма, већ прије свега зато што је пјесник херојског Отпора и Слободе. Ријетко се гдје тако упорно и осмишљено радило на обезвређивању и разграђивању херојске традиције као у Црној Гори – пркоса, побуне, мушкости у свом изворном, витешком формату. Зашто? Па зато што је то овдје било снажно, дубоко укоријењено. Зато што је овдје зрно клицу слободе заметнуло… Примјери побуне, отпора, као и њихови духовни темељи, у ГМО времену, су главни непријатељи идеологије корпоративног ропства. Зато се из образовних програма „чисте“ подстицајне „неравнине“ духа. Истовремено, обоготворују се сви облици земаљске пропадивости. Иза такве улицкане глазуре бескрвног, силиконског живота зјапи понор духовног и моралног ништавила. Циљ је свести човјека, односно човјечанство, на духовно анастезирану, пихтијасту биолошку масу која живи искључиво на нивоу физиолошке размјене материје и енергије. На већ утртом путу ка глобалном ропству, спорадично, испријечи се по који „лудак“ тек да протресе зомбирану сцену. Стога, потискују се и бришу се сви дубоки културолошки обрасци отпора, а ропски менталитет се уграђује на различите начине, а првенствено путем језика. Зато је Његош проблем. У његовом поетическом универзуму, „лудаци“ побуне и отпора бујно клијају. Стога, Његош јесте икона, тог пркосног, надстварног призива оног „што бити не може“. То се у савременом политиколошком рјечнику зове „мека моћ“. Знају жреци новог сатанизма да ће уз Његоша стасавати неки нови лудаци којима није лако владати. Само безвољним и неухрањеним робовима. Како наш велики пјесник рече: Друмови ће пожељети лудака… То је антологијска рефлексивна елегија о ишчезнућу хероја и надолазећој генерацији беживотних пластиканера Друмови ће пожељет’ лудака, а лудака више бити неће, вјековима за њима ће плакат’ ојађено небо и дрвеће. … Неће бити тога ко ће смјети да посумња у све ко до сада, попут тешке оморине љети свијетом ће владати досада. Причајући о Његошу, а у покушају да ухватимо неку копчу до његовог „свјетила луче животворне“, лако се склизне у јефтину патетику… „А ми, Французи“, како каже сјајни Пеђа Милосављевић у својим писмима отпора према рушењу завјетне Његошеве капеле, не волимо патетику. Зато, једноставним политичким жаргоном речено, оптуживати Његоша да је исламофоб је класична замјена теза. Он се исламом као религијом, у смислу његове теолошке основе, уопште не бави. Не бави се начином живота исламске заједнице ни њиховим вриједносним системом. Како онда може бити исламофоб? Све чешће и гласније, поједини интелектуалци исламске вјероисповјести, поручују како је Његоша потребно ишчистити, реформисати како би био прихватљив у смислу савремених конвенција суживота. Упоришна тачка у захукталом обрачуну са Његошем је „истрага потурица“ у „Горском вијенцу“. Увријеђени лексиком, а посебно Његошевим идеолошким и вриједносним односом према „плахима и лакомима“. Сви знају, а они поготово, да су Турци и потурице, у Његошевом спјевовима, уоквирени појмом окупатора. И поред тога, они владику и владаоца Црне Горе окривљују да показује премало позитивног сензибилитета, односно да су му опоре поетске стрелице, према поробљивачима. Стога, кажу они, не може бити узор младим нараштајима. Какав обрт у слободарској, његошевској Црној Гори, зар не? Међутим, јасно је да иза те јефтине параде озлојеђености, владају други мотиви. Његош је проблем као „луча бесамртна“ духа отпора и борбе за слободу. А тек онда зато што је „трагически“ заточник српске, косовске идеје… Нема ни трунке сумње да Његош отпаднике од „вјере прађедовске“, види искључиво као нарастајуће ћелије окупационе силе. А да је то потпуно исправно, имамо потврду и у науци. Наиме, према историјској, исламској доктрини, нови припадници ислама нису само свјежи дјелови исламске вјерске заједнице, већ органски дио структуре растуће исламске државе. Тако, на примјер, каже Мирољуб Јефтић, професор на ФПН-у у Београду. То је, упућује професор Јефтић, заправо био кључни механизам ширења и учвршћивања исламске империје на окупираним територијама. Стога, пошто је толико споран Његошев поглед на „отпаднике од вјере прађедовске“, иако је, потцртавам, то искључиво дато у контесту односа према окупационој сили, било би упутно да размотримо како питање „отпадништва од вјере“ или „муртед“ третира Ислам данас. И то искључиво отпадништво од вјере и ништа више, без аспекта издаје кроз сарадњу са окупатором. А кад кажем данас, онда то буквално и мислим – данас у 2017. години, при чему је све засновано на учењу највећих исламских теолога и свједока ријечи Посланика Мухамеда, као што је имам Бухари. На сајту Исламске заједнице Црне Горе, у тексту „Светост живота“, посебно се третира питање „отпадништва од вјере“: 3. Напуштање вјере Трећа врста оних којима је по хадису крв дозвољена јесу они који напусте своју вјеру и заједницу (џемат). Тако онај који остави ислам и одметне се од вјере Узвишеног Аллаха и разбије заједницу муслимана, мора се убити. Он је отпадник од вјере (муртед). А по правилу такав се убија. У сахих-хадису, (а у њему се према догми вјерно преносе ријечи Посланика, Бухари, књига 84, број 57) се каже: „Ко промијени своју вјеру убијте га!“ Ислам никога не присиљава да уђе у њега, међутим, ко прихвати ту вјеру и придржава се његових прописа и закона, нема право да од вјере прави игру. Да сваког дана мијења вјеру. Да прихвати ову вјеру а да потом сутра прихвати другу, као што су раније говорили Јевреји: „Покажите да и ви вјерујете у оно што се објављује вјерницима, и то на почетку дана, а при крају дана то пореците не би ли и они своју вјеру напустили“ (Али Имран: 72). Не, вјера није игра и забава. Ко тако уради заслужује да буде убијен. Имам Ахмед каже: „Онај ко оставља намаз је невјерник (кафир) и зато је дозвољено да буде убијен. Односно, обавезно је убити онога ко оставља намаз и у томе је устрајан“. О скупино муслимана, заиста је крв света! Дакле, оптужити Његоша да је лозинку „истрага потурица“ користио као исламофоб, а не као пјесник слободе, да је под тим мислио ишта друго до борбу против пузајуће окупације, а при том не видјети да се у темељима учења вјере коју заступају налазе претходно дате „формуле“ за вјерски толерантан суживот је несхватљиво лицемјерје. Наравно, овај наведени принцип не нестаје тако што ће овај текст нестати са сајта Исламске заједнице Црне Горе. Ово је, као што смо видјели, догматски темељ исламског учења. А отуд не нестаје. Ово, наравно, није никакав апел на реформу Ислама и прилагођавање духу времена, јер ми на то немамо право. И не покушавамо да бранимо Његоша, јер би то тек дјеловало гротескно. Он и данас, како каже сјајни Милован Данојлић, орловским погледом са врха Спарте обухвата нас и наше вријеме. Сваки Његошев читалац, рећи ће ону чувену, свевременску фразу да „Његош никад није био актуелнији“. Па да тиме и завршим. Са нечим што је врло, врло актуелно у Црној Гори. Опет цитирам Милована Данојлића: није потребна нарочито развијена моћ асоцирања и откључавања алузија да се докучи којој свјетској организацији се, данас, могу упутити ови стихови Куго људска, да те Бог убије! Али ти је мало по свијета те си својом злошћу отровала, но си отров адске своје душе и на овај камен избљувала.